Култура

tera-noc-muzeja-(2)

Центар за ликовну и примењену уметност „Тера“ слави два највећа музејска празника – Међународни дан музеја и Европску ноћ музеја. Посетиоцима је располагању вишечасовни програм који је започет наступом ученика Основне музичке школе „Слободан Малбашки”. У„Топању”, традиционалној севернобанатској игра са глином уживали су најмлађи, међу којима је била и 11-годишња Дуња Грубиша.

-Волим Ноћ музеја, а посебно ми се свиђа „Тера“. Скулптуре које сам видела су занимљиве и велике. Највише времена провела сам у радионици израде предмета од глине. Направила сам тањир који носим кући за успомену на овај дан – рекла је Дуња.

У игри са глином уживали су и Страхиња и Сташа који су дошли са мамом Јеленом Чанковић Тешин.

-Све нам се пуно свиђа. Страхиња се потрудио да изваја диносаурусе и возила, а Сташи је ово први сусрет са глином и веома јој се свиђа. Погледали смо и скулптуре  и поједине су нас оставиле без текста – истакла је мама Јелена.

За посетиоце је организована и вајарска радионица под називом „Кикинда и орнамент” у којој је декоративна фасадна пластика на старим кикиндским зградама полазна тачка. Кроз радионицу их води вајар Игор Смиљанић.  За нешто старије је организована  и „ПоТера“  музејска игра намењена онима који уживају у решавању загонетки које потписује Милана Грбић.

-Од када постоји Музеј „Тера“ обележава овај важан датум и трудимо се да програм прилагодимо различитим циљним групама. Радионице у глини увек су интересантне како деци, тако и одраслима. Детективска игра намењена је старијима и односи се на тражење „нестале“ фигуре на основу упутстава који се добијају преко QR кодова. Читав догађај употпунио је програм за опуштање у сувенирници уз ди џеја  – навео је директор „Тере“ Александар Липован.

Ноћ музеја „Тера“ не пропуштају ни суседи из Румуније.

-Имали смо посету румунских ученика из средње Уметничке школе и будућих студената уметности. Они су посетили атеље, након чега су активно учествовали у музејским радионицама. Имамо одличну сарадњу са Западним и универзитетом Политехника из Темишвара, као и са високошколским образовним установама из региона – појаснио је Липован.

Посетиоци имају прилику и да боље упознају сталну изложбу кроз стручна вођења, као и да погледају три актуелне изложбе. У салону је изложба младог уметника из Новог Сада Константинаса Петровића, ту је и изложба макета студената Архитектонског факултета из Темишвара, док је у сувенирници и изложба ликовних радова младих уметника из Новог Сада „Ан нон артист“.

А.Ђ.

 

Stevanovic-biblioteka-(1)

“Три слободе за Симону“ назив је најновијег романа Младена Стевановића који је вечерас представио кикиндској публици у Народној библиотеци. Стевановић, рођени Крушевљанин, запослен као просветни радник у Београду, пре овог објавио је три романа, од којих је два већ представио у нашем граду. У близини Кикинде одвија се и део радње његовог најновијег дела.

– Јунаци се, у неком моменту, налазе на граничном прелазу Наково, а читава радња романа се дешава на потезу Кикинда – Вршац јер је Симона Румунка. После романа „Хипократова деца“, на стална питања о чему ће бити следећи роман, одговарао сам да ће бити о бившој румунској гимнастичарки и тако сам, из иронијског елемента, схватио да је то могуће – каже Стевановић.

„Три слободе за Симону“ настајале су три године и сада је јасно ко може Симони да дарује слободу.

– Само она сама и за себе, то је једини начин – каже. – Ради се о покушају да се на нашем поднебљу сачини шпијунски роман који се бави кључним историјским моментима у другој половини 20. века, на ироничан и циничан начин.

Поред наведених, Стевановић је написао и романе „Рамови за погрешне слике“ и „Судбине плешу танго“.

–  Да пишем је насушна потреба. Човек увек себи тражи забаву, ја у писању налазим сјајну забаву и тада сам искрено срећан – закључује писац.

О најновијем Стевановићевом роману говорио је и др Василије Милновић, књижевни критичар и историчар.

 

muzej-tera

У суботу, 18. маја, ЦЛПУ „Тера“ слави два највећа музејска празника – Међународни дан музеја и Европску ноћ музеја. Музеј „Тера“ биће отворен све посетиоце од 16 часова, а на располагању ће бити вишечасовни програм.

Oд 16 часова је свечано отварање уз наступ ученика Основне музичке школе „Слободан Малбашки”. Након тога до 18  сати је такмичење у „Топању”, традиционалној севернобанатској игра са глином намењеној најмлађима. Од  17 до 19 часова је  вајарска радионица под називом „Кикинда и орнамент” декоративна фасадна пластика на старим кикиндским зградама биће полазна тачка. Ментор ове радионице је вајар Игор Смиљанић. Од 19 до 23

сата је „ПоТера“  музејска игра намењена онима који уживају у решавању загонетки. Текстове потписује Милана Грбић.

У 21 сат почиње музички програм  у извођењу ди џеј сет „Геопард”. Током трајања програма, биће организована стручна вођења кроз сталну поставку, а сви посетиоци имаће прилику и да погледају три актуелне изложбе.

noc-muzeja

Народни музеј у суботу, 18. маја биће домаћин „Ноћи музеја“. Како је најавила директорица Лидија Милашиновић ове године тема је „Више од слике“ и од 18 сати па до поноћи сви који посете ову манифестацију имаће прилику да уживају у различитим садржајима.

-Публика ће имати прилику да види изложбу која је већ отворена у Галерији „Нова“.  У оквиру изложбе „Седам деценија посвећености – Галерија Дома војске Србије 1953-2023“ могу се видети најрепрезентативнија уметничка дела стваралаца који су обележили 20. век у нашој земљи. Позивам публику да је посети с обзиром на то да су изложена капитална дела ликовне и примењене уметности наше земље и ово је јединствена прилика да их Кикинђани виде – истакла је Лидија Милашиновић.

Изложба „Више од слике – избор дела ликовне збирке музеја“ у Галерији Народног музеја посебно је припремљена за ову прилику.

-Биће изложена дела из наше ликовне збирке која нису често доступна јавности. Циљ нам је да представимо различите теме и начине изражавања, као и да усмеримо публику да при посматрању  користе своја чула и различиту имагинацију. Поменуте изложбе и сталну поставку пратиће  забавни водич „Потрага за сликама“ који ће бити доступан свим посетиоцима – додала је наша саговорница.

Публика ће бити у прилици да ужива у променадном концерту Владимира Ковачевића и Љиљане Сивчев који су позвали ђаке из Основне музичке школе, али и своје пријатеље и колеге како би програм од 19 до 22 сата био што богатији. У исто време у Свечаној сали  биће организована ликовна радионица Смиљане Шалго намењена свим узрастима и свако ће моћи да се опроба у различитим техникама сликања.

Двориште музеја биће претворено у кафе „Галерију“ где ће седам сарадника Музеја и ликовњака сликати. Ово ће бити прилика да се посетиоци упознају и попричају са кикиндском сликарима, али и да сажму утиске свега што су видели током „Ноћи музеја“.

А.Ђ.

Savrsen-partner-(6)

У Позоришту су у току завршне пробе на представи „Савршен партнер“ чија се премијера очекује у петак, 17. маја и тим поводом данас је одржана конференција за новинаре. По тексту хрватског писца Мире Гаврана ову комедију за три лика и на малој сцени режира Тијана Васић, а играју: Марина Воденичар, Мина Стојковић и Владимир Максимовић.

– Желели смо да кикиндској публици дамо нешто што ће их разгалити и разонодити у овом тмурном времену. У комаду пратимо једну успешну младу пословну жену, растрзану између друштвених норми и потребе за напредовањем у каријери и, са друге стране, потребе за љубављу и припадањем и ту се намеће питање ко може да прати такву жену, ко је тај савршен партнер. Као идеално решење проналази се конструисање андроида који би био израђен по жељи клијенткиње. Да ли ми стварно знамо шта желимо и да ли смо спремни да се суочимо са својим жељама, да ли смо контрадикторни, да ли нам се наше жеље „обијају“ о главу, питање је које се намеће у низу комичних преокрета. Испитујемо и на шта сводимо љубавне односе, да ли ће традиционални рецепт љубави опстати или ће га нове друштвене околности и технолошки развој зауставити –  рекла је редитељка којој је ово, после представе „Ковачи“, друга режија у нашем позоришту.

Ова 344. премијера у кикиндском театру и друга у текућој сезони је праизведба „Савршеног партнера“ у Србији, а порука представе је да апликације и алгоритми не могу заменити живо биће, истакао је уметнички директор Позоришта, Ђорђе Марковић, који је на овом пројекту сарађивао и као лектор.

– Представа је одабрана јер је актуелна и говори о судбини човека у савременом свету на комичан начин. То је прича о усамљености и изолованости и потреби јединке за савршенством, за савршеним партнером, савршеном половином и она би требало да нам освести да је човек прекопута нас живо биће, незаменљива ствар у сваком погледу – рекао је Марковић и додао да верује да ће публика уживати у игри сјајних глумаца и одличној режији.

Главну улогу, младу пословну жену Тину игра Марина Воденичар.

– Тина одбацује свог момка и љубав и онда, због усамљености, наручује робота и дешава се ситуација „Пази шта желиш, може да ти се оствари“. То не буде добро за њу јер оно што сама наручује као жељене особине које мисли да треба да поседује њен партнер, заправо њој не одговара и ту долази до раскорака јер се испоставља да она не познаје саму себе. Комад има дубљи смисао јер се бави усамљеношћу, а кроз мој лик је представљена женска контрадикторност и чињеница да ни саме понекад не знамо шта хоћемо.

Сарадници на представи су костимограф и сценограф Мина Миладиновић, композитор Ана Крстајић, и Анђелко Берош, сарадник за сценски покрет.

Представу су помогли спонзори и добротвори, „Промедија“ и Столарска радионица „Чипчић“. Премијера је распродата, а због ограниченог броја места на малој сцени, неопходно је да се резервишу места за репризе – 24. и 31. мај, поручују из Позоришта.

ugljesa-sajtinac

Књижевника Угљешу Шајтинца у уторак 14. маја угостиће три библиотеке на територији Града Кикинде. У преподневним часовима младим читаоцима из Нових Козараца и Банатског Великог Села представиће своје стваралаштво на децу, а истог дана ће се с његовим опусом сусрести и млади Кикинђани у градској библиотеци „Јован Поповић”.

Подсетимо, овај стваралац је познат највише као драмски писац, међутим он се подједнако успешно окушава и у другим књижевним врстама, како за одрасле, тако и за децу, мада, према сопственом признају, није хиперпродуктиван као писац. То дозирање написаног значи уједно и да мери сваку реч, а као последица тог приступа произилази и чињеница да све његове књиге имају добар одјек како код читалачке публике, тако и код критике. Иначе, осим што је знан као књижевник, Шајтинац је универзитетски професор и предаје драматургију на Академији уметности у Новом Саду.

Банат чини добар део његове и драмске и романескне поетике. Ипак, најширој публици је можда најпрепознатљивији по филму „Хадерсфилд” који је снимљен према његовом драмском предлошку. Шајтинац је добитник низа престижних књијижевних награда (Исидора Секулић, Политикин Забавник и др), али исто тако су га неке награде и заобилазиле. Неколико пута је био у ужем избору за НИН-ову награду.

О Банату као битној одредници његове поетике, незаборавној улози песника Раше у „Хадерсфилду” (тумачио га је Небојша Глоговац), књижевним наградама и много чему још, овај стваралац је поделио утиске за наш Портал.

Твоја књига за децу „Ветрушкина ледина” је већ у самом наслову јасно географски одређена, јер је ветрушка типично банатска птица, потом књига “Банаторијум”, а и ова новија „Кољка и Сашењка” такође је ослоњена на ово подручје. Банат је велико извориште твоје поетике?

–  Као прво Банат је један појам који је тешко свести на неколико својстава. Прво зато што мислим да је Банат у нашој свести увек мањи него што нам се просто чини и привиђа кад гледамо мапу. Поготово ако посматрамо Банат као један културни и простор који се врло динамично историјски развијао за све народе који овде живе, како смо сви долазили у ову пустољину, а нема ко овде није дошао, јер сви смо је насељавали вековима. Мени је интересантан Банат као један котао који стално ври. Стално нешто испари, нешто се ново убаци, нешто се ту увек крчка, сусрећу се културе, језици, обичаји, нарави и рекао бих да је то та страна која је мени интересантна. Значи, не некаква херметична, затворена прича, него као један стално отворен и интересантан простор. Ту се спајају и исток и запад и север и југ. Кад се погледају токови река – од Дунава, преко Тисе, Мориша, Тамиша и Бегеја, то је једна врло интересантна регија. Чак и за ове који из великих градова, из метропола желе да замене буран живот неким мирним, доста се упућују овамо на север. Само да пређу Дунав, само да оду до неког мањег места, до неког викенд насеља и да узму неку викенд кућићу или кућицу на селу или поред реке. Сада је нека обнова тог идеала да смо ми у Банату мирни и да нудимо неку представу успореног живота. Ја опет, не бих никог упућивао ни на шта. Свако има право да примети и да сȃм сазнаје и да смешта у своју књигу утисака, којим редоследом доживљава и шта примећује, али ваљда  као и у другим регионима у свету – ја бих тежио да мало копам и испод тог иницијалног да је Банат миран, распростран и што каже Мика Антић: „Овде ходаш по небу”. Не види се та граница између неба и земље. Али треба дати времену шансу и пробати шта сваки регион нуди, па и овај наш банатски. А интересантан је. Некима изгледамо забачено, некима као центар света. Некима је запањујуће да је код нас било, а има и сад, доста неразвијених општина и средина, а опет, с друге стране, људи би овде и поред те неразвијености, покушали нешто, јер има неке наде и има неке перспективе. У таквом чудном времену живимо и ко зна шта ће бити за једну, две или три декаде. Ако се избришу ове границе, ако се Банат, као што је накада било, почне уважавати као територија која има своје планине на истоку, а овде код нас има долине и те силне реке и интересантне градове, онда би било лепо да се све увеже и живи неким духом преплитања и размене добрих искустава, што је нама који се бавимо неким културним и уметничким радом можда и најважније. Јер сви други се лако договоре, посебно они који имају неког индустријског, производног интереса, али било би лепо да се и култура и уметност некако саставе и да се допуне. Да се састави тај пазл, у неку слику.

Најшира публика памти врло упечатљиву улогу Небојше Глоговца у вашем филму Хадерсфилд. Та улога Раше, човека који пише песме, дата је из једне аутсајдерске позиције. Да ли данас и поезија као жанр делује из те ефемерне и аутсајдерске позиције?

–  Да. Морам да кажем да се поезија вратила тамо где је увек враћају у временима када људи теже кратком, јасном и поучном тексту који би евентуално могао да им да неку идеју како да данас проведу дан или шта од себе да ураде да олакшају себи живот. Али уметност не служи само томе и песништво није само у томе. Песништво тражи – да се изразим старовременским изразом – једно духовно залагање које данас људи не желе. То не постоји. Духовност је сад сведена на причу о томе јесмо ли религиозни или нисмо. Чекајте, људи, станите, није само то духовност! Духовност је свака људска потреба за разменом осећања и утисака, а ту је поезија непревазиђена и јача од свих. Кад кажу данас: „Ја тражим лаку, једноставну, кратку реченицу која ме упућује на нешто” – то значи да си ти беспомоћан. Да је твој духовни апарат, тај који пропушта импресије, у ствари врло примитиван и сведен. Ако ти имаш проблем са поезијом зато што она некад нема тачку или зарез, некад нема до краја завршену мисао у смислу класичне реченице са уводом, развојем и закључком – зашто је искључујеш? Зашто би себи ускратио дружења да поезијом и покушаја да је разумеш? Поезија је само привремено скрајнута, али она је благо које се стално открива. Добри песници се стално откривају и то – на своју несрећу – врло често не у времену у којем су живели и стварали, него кад прође неко време, па онда неко открије, као испод камена и каже: „Па ово је благо, човече, дигли смо камен, види шта се испод налази”.

Држиш ли да је “Вок он!” и даље твој најкомерцијалнији и најкомуникативнији роман?

– Вероватно јесте. Ја верујем да то једно од оних штива у које ће људи лако прстом да упру на део који им се свиђа. Али ја сам га тако намерно и писао и просто верујем да нема никог коме се свиђа све, од прве до последње реченице. С обзиром да је то један прозни колаж, ја сам свесно ишао на то да знам да ће се неком свидети ово парче, неком оно друго; неком оно што личи на причу, неком оно што личи на дневнички запис, неком што личи на путопис, неком оно што личи на некакву изненада написану песму. То је отприлике оно: за сваког по нешто, а за све ништа (смех).

Добио си низ престижних књижевних награда. Неке су те и неправедно заобилазиле. Колико су основане претпоставке најшире публике да се поменута признања додељују по “буразерском” систему?

– Сад кад се оствнем, доста сам тих награда добијао. Поготово за краћу прозу, приче. Данас се и препоручује људима да то пишу и доста се тога објављује. С једне стране требало би да ми буде драго и претпостављам да сам сигурно био у добрим конкуренцијама кад су награде које сам добијао у питању и исто тако да су још многи заслужили ту награду, али сам је ја у том тренутку добио. Награда, хвала богу заиста има и што се тиче тог „буразерског” система: „Требало би ово, требало би оно, овај је заборављен, ово је сад прави тренутак…”- тога увек има и сигурно да и ти критеријуми одлучују. Малопре смо поменули уметност и културу. Ми смо доста смо бедни у уметтности, то јест бедно смо третирани и такав је ваљда тренд у свету, а и код нас. Наша држава има толико проблема да увек може да оправда немаштину која влада у култури и уметности тиме да ми увек имамо већих проблема. А ако је мени неко дао неку награду зато што је осећао неку грижу савести и мислио је да је дужан према мени – ја слободно могу да кажем да то никад није требало да мисли. Ја никог нисам ничим задужио. Људи која ја задужујем, мени не могу да помогну ништа у том смислу. Они мени помажу на један базичан начин, узвраћају ми љубав својим постојањем – моји пријатељи, породица, моји најближи, а не дао Бог да сам у том узајамном дужничком или не знам каквом односу с оним са којима не бих волео ни да сам пријатељ. Надам  се да сам и ове награде које сам добио, добијао од људи у жирију који су читали и препознали мој рад, па се тај левак сужавао и нешто је изашло из левка и појавио се наслов књиге коју сам ја написао. Кажем, има доста награда и иду кроз сва четири годишња доба, сигурно је доста и оних које су плод узвраћања неких дугова, али најважније је да књига има свог тајног, анонимног читаоца који је обожава, мази, милује, отвара и чита с времена на време и да му се то свиђа.

 

Немања Савић

Cegar-1

На овогодишње, тридесет четврте, Међународне песничке сусрете „Синђелићеве чегарске ватре“, које традиционално организује Удружење књижевника „Бранко Миљковић“ из Ниша, позвани су песници из Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Словеније, Хрватске, Бугарске, Немачке, Данске и Канаде. Међу њима је и четворо наших суграђана: Јагода Накрајкућин, Весна Ђукановић, Јелка Бота (из Мокрина) и Драган Поп Драган.

Песнички фестивал одржаће се, последњег дана маја, на Чегру, брду познатом по „Боју на Чегру“ где су се сукобили Срби и Турци и прославио и ушао у легенду Војвода Синђелић.

Сви позвани песници, својим песмама, заступљени су у Зборнику који традиционално штампају организатори.

KUD-Novi-Kozarci-(2)

Чланови КУД-а „Петар Кочић“ из Нових Козараца наступили су јуче на Првом сусрету ветерана и рекреативних група у Рибнику, у Републици Српској. У препуној дворани Козарчани су наступили са играма из Баната, што је својеврсна симболика јер су многи Козарчани колонизовани управо из овог краја, каже Милан Вашалић, уметнички руководилац и кореограф.

– Моји „Кочићи” су побрали све симпатије многобројне публике. Након учешћа нашег припремног ансамбла на фестивалу у Врњачкој Бањи, целовечерњег Васкршњег концерта у Новим Козарцима, гостовања код наших пријатеља из КУД „Јандрија Томић-Ћић” из Крајишника, одлазак у Мркоњић Град, односно Рибник,  гнездо колониста Козарчана, представља круну овогодишње пребогате концертне сезоне – истакао је Вашалић.

Поред фолклораца из Нових Козараца, на фестивалу под називом „Ми смо живот посветили сцени“, наступили су и ветерани из истоименог КУД-а из Мркоњић Града, из Српског културног друштва „Марибор“ и из културно-уметничких друштава: „Бели анђео“ из Српца, „Вук Караџић“ из Темерина, „Свети Георгије“ из Бања Луке, „Зворничко коло“ из Зворника и „Модрича“ из Модриче.

– Сада су пред нама нови концерти, гостовања, кореографије, нове песме и стварање нових успомена – најављује Вашалић. – Следеће што ћемо припремити су реконструкција ношње, игара, песама и обичаја са Купреса.

У Културно-уметничком друштву „Петар Кочић“ са великим ентузијазмом ангажује се око 60 чланова у дечијем, првом извођачком и ансамблу ветерана, као и у женској и мушкој певачкој групу. Фестивалски наступ на сусрету ветерана показао је да су везе са завичајем још увек веома чврсте и да их с радошћу прихватају и негују и нове генерације.

Фото: Јовица Лукач

Muzej-(3)

Ове седмице, кикиндски Музеј био је суорганизатор годишње конференције Регионалне алијансе ICOM SEE – Међународног удружења музеја, која је за тему имала музеје, едукацију и истраживање. Учесници конференције у нашем граду били су стручњаци из Србије, Словеније, Хрватске, Бугарске и Румуније.

– Кустоси Народног музеја Кикинда веома су ангажовани у Националном комитету и његовим секцијама, као и у Регионалној алијанси. Активност наших кустоса у овом значајном стручном музејском друштву изузетно је важна ради успостављања контаката и сарадње са колегама из других музеја из земље и држава региона, што доприноси размени искустава и знања, а самим тим и константном унапређењу рада кикиндског музеја – изјавила је директорица, Лидија Милашиновић.

Претходно су, у кикиндском Музеју, одржане и редовна годишња скупштина и конференција Националног комитета ICOM Србија, на којој су учествовали представници музеја из више градова.

savrsen-partner

На репертоару Народног позоришта овог месеца биће само два наслова. Играња у редовним терминима нема до 17. маја због завршних проба на представи „Савршен партнер“. У комедији за малу сцену, по тексту Мире Гаврана и у режији Тијане Васић, играју: Марина Воденичар, Мина Стојковић и Владимир Максимовић.

Прва реприза одиграће се недељу дана касније, у петак, 24. маја, а друго извођење заказано је за последњи дан овог месеца. У уторак, 28. маја, такође на малој сцени, на репертоару је представа о Душану Васиљеву, „Облаци“.