Култура Архиве | Паге 53 оф 95 | Кикиндски портал

438099960-824561133038309-1692396269838257753-н

,,Летња уметничка школа” угостиће 40 студента и 10 професора Универзитета уметности у Београду

Aleksandra Djuran Април 18, 2024

,,Летња уметничке школе” Универзитета уметности у Београду ове године биће организована у Кикинди. В.д. директор Културног центра, Марко Марковљев и ректорка поменутог Универзитета, др Мирјаном Николић, потписали су уговор којим је прецизирана реализација овог пројекта.

-„Летња уметничка школа“ одржаће се од 6. до 13. јула и окупиће 40 студената, од којих је половина из иностранства и 10 професора. Универзитет уметности у Београду има четири факултета: примењена уметност, сликарство, глума и музика и сваки од њих имаће једну радионицу. Након што поменути Универзитет распише конкурс, од укупног броја пријављених одабраће учеснике уметничке школе. Летња школа реализује се у Кикинди на препоруку Министарства културе – сазнајемо од Марка Марковљева.

Ово ће бити прилика за све младе, који желе да упишу неке од факултета Универзитет уметности у Београду, да волонтирају у летњој школи и ближе се упознају са студијским програмима.

-Студенти ће стварати на разним локацијама, а укључићемо и остале културне установе. Све што настане у оквиру школе остаће нашем граду. Ово ће бити прилика и да утврдимо даљу сарадњу и нове пројекте – додао је Марковљев.

Уговор је уводни документ из којег ће осим одржавања радионица Универзитета уметности, проистећи и Споразум о сарадњи са Градом Кикинда и установама културе које ће учествовати у реализацији овог програма.

Јубилеј дечијег позоришта: Нова расвета за још боље представе

Aleksandra Djuran Април 15, 2024

Једино дечије позориште на северу Баната „Лане“ најмлађима увек приреди лепе и незаборавне тренутке. За њихове представе тражи се улазница више, а ових дана сви гледаоци уживаће још више с обзиром на то да је у току постављање нове расвете.

-Расвета коју смо до сада користили је дотрајала и неадекватна. Добили смо је од Народног позоришта и стара је две деценије. Како се константно кварила, на конкурсу покрајинског Секретаријата за културу добили смо 1,2 милиона динара да монтирамо нову расвету. Рефлекторе смо поставили у позоришној сали и сада ће наши верни, али и нови гледаоци, још више уживати у догодовштинама наших јунака из представа – сазнајемо од директора позоришта Александра Малетина.

Новина је и да изграђен студио за снимање. Ту је глува соба, а купљена је и сва неопходна опрема.

-Велику помоћ имали смо од родитеља чија деца су у нашем хорићу, али и глуме у нашем театру. Сада можемо да снимамо сонгове за представе, децу за рекламе и све остале аудио звуке који су на потребни – додао је наш саговорник.

Двориште овог позоришта једно је од лепших у граду. Да би га оплеменили, глумци су заједно са децом исцртали стазе до уласка у само позориште.

-Деца су радо прихватили ову иницијативу и са радошћу су се играла бојама. Пут до наше сцене сада је шаренији, лепши и богатији – напомиње Малетин.

На репертоару „Ланета“ је четрдесетак дечијих представа и сваке године он се обогаћује новим комадима.

-Очекујем да ћемо за најкасније месец дана премијерно извести луткарску представу „Уображена мишица“. Текст је написала Тања Димић, режија је колективна, док су Пеђа Поповић и Милан Вујић израдили су лутке. Сигуран сам да ће најмлађи уживати у најлепшој мишици у шуми која је решила да се уда и очекује да је сви просе како би одабрала себи достојног мужа – напоменуо је Александар Малетин.

Поред глумаца, активно у раду позоришта учествује и педесетак деце, полазници Школице глуме.

ПРОСЛАВА ЈУБИЛЕЈА

Прво дечије позориште основано је у нашем граду пре три деценије.

-Ове године обележавамо 30 година од настанка театра за децу. Током лета прославићемо рођендан како доликује и у томе ће нам помоћи наша највернија публика – открио нам је Малетин.

А. Ђ.

Урош Петровић, писац и коаутор НТЦ система учења: Живимо у времену са највећим могућностима

Jelena Trifunović Април 15, 2024

Јубиларна 50. Песничка штафета коју организује зрењанинска Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин”, ове године угостиће мултудисциплинарног уметника Уроша Петровића. Ова манифестација траје од 8. до 19 априла. Том, приликом биће објављен Зборник- пресек радова досадашњих гостију-песника са претходних манифестација, чији је приређивач управо Петровић.

Овај свестрани стваралац, књижевник, визуелни уметник, аутор квизова и дидактичких друштвених игара, загонетач и много тога још, у последње време се огласио низом књига за децу у којима су малишани активни уметници и учесници у дописивању књига- „домаштари”. Тај концепт интеракције ствараоца и читаоца Петровић негује и у наступима уживо, као и у едукативним медијским радионицама за одрасле које повремено држи.

Током Песничке штафете, овај стваралац обићи ће више од 50 школа у средњем и северном Банату и Бачкој, а гост башаидске школе „1. октобар” биће 18. априла.

Тада ће се ученици, млади песници, представити својим радовима госту књижевнику, који ће им задати неколико „главоломки” и успут одабрати најуспелије дечије радове.

Ви сте непресушни извор идеја и не одустајете од замисли да их путем мас-медија пласирате, не само кроз електронске медије, него и кроз књиге, које су мање интересантан медиј него ТВ или интернет?

– Па и нису. Ја волим да инспиришем људе да размишљају, поготово најмлађе, а књига нуди више ватромета у глави него кад је већи број чула задовољен. Када се чита књига – мора да се замишља и предео, како све то изгледа, да се замишљају мириси, околина, а кад се нешто више дâ, као што је рецимо филм или фотографија, мање се лампица попали. Постоји то да једна слика вреди као хиљаду речи, али ако посматрамо структуру мозга и и начин на који се размишља и промишља испоставља се да је понекад мање у ствари више. Дакле, ако се пружи детету нешто мање, а да он мора да обави више тога, више смо урадили за њега. Али свакако волим да се бавим и фотографијом. Чак сам написао и неке сценарије за филмове и за једну серију, али оно што радим у књигама, на радионицама и стоним друштвеним играма које сам направио, јесте да чиним другима оно што бих волео да други чине мени – а то је да ме инспиришу на размишљање, на нове идеје, на неко ново стварање.

Основна идеја је, дакле, интерактивност, да и деца дају свој допринос, а ви сте ту у својству иницијатора?

– Да. Кад држим предавање, држим чак и за одрасле, за менаџере рецимо, увек им говорим: не могу вас ја за време радионица од сат или сат и по научити много тога, али могу да вам убацим клицу да се то касније претвори у ватромет кроз ваше интересовање. Кроз нешто што ће вас водити и чини ми се да је највећа вредност коју можеш да даш неком – надахнуће.

Дом за домишљату децу

По вашем делу „Пети лептир” снимљен је и врло запажен филм. Да ли је у плану још неки филм по вашем синопсису?

– Написао сам сценарио за једну серију од које ће вероватно бити снимљен и филм. Зове се „Дом за домишљату децу”, а такође сам сарађивао на сценарију, то јест на причи за филм „Тајна змајеве дружине”. „Пети лептир” је остао једини 3Д филм у нашој кинематографији и тај осећај када видиш да твоје ликове оживљавају глумци као што су Марко Николић, Миша Јанкетић, Петар Божовић, Тања Бошковић, Љуба Бандовић, једноставно је неописив.

С обзиром на то да сте мултумедијални уметник, можете ли да издвојите вама најдражи медиј?

– Тешко бих могао да се одлучим, зато што мислим да су то као жице на гитари. Ако се једна активира, она је некако недовољна. Више волим акорде, лепше звуче. Волим када се преплићу, онда је најбоље. Волим да користим и нову технологију. Нисам противник нове технологије, само мислим да је превелики број људи користи само да буду пуки конзументи туђе креативности. Кад радим са младим људима кажем: искористите тај налет технологије, тај развој да, на пример, сами са својим телефоном снимите филм или направите нешто што до јуче није постојало. Као и многе друге ствари на планети земљи, та зачуђујуће развијена нова технологија је одличан сарадник на стварању, али веома лош господар времена.

Подкасти- дружење са изабранима

Да се вратимо на део вашег излагања где сте апострофирали да сваки човек може да сними свој филм. Откуд та енормна популарност подкаста који су у бити статични, а данашњи конзумент тражи сталну сензацију и брзу промену кадра?

– Ево ја морам опет да поновим нешто са чим се не слаже велики број људи: ја мислим да живимо у најбољим временима, то јест временима са најбољим, највећим могућностима. Подкаст је нешто што нам је омогућило да се подружимо са изабраним, паметним људима кад год пожелимо. Дакле, колико је драгоцено да са неким ко је начитан, образован, попричаш само, а овде имаш прилику да кад год пожелиш, са ким год хоћеш макар чујеш шта има да каже и увек нешто можеш да научиш. Недавно сам баш разговарао са својим пријатељем Александром Гајшеком о професору Владети Јеротићу и колико је његових трагова остало на Јутјубу, подкастима и осталим емисијама. приметио сам да је захваљујући тој технологији, иако нас је он нажалост напустио, уз све те снимке које можемо да пустимо кад год пожелимо, много више и даље присутан него што би то било пре само неколико деценија.

Немања Савић

У “Еђшегу” завршени театарски сусрети војвођанских Мађара: најбољи “Португал” из Темерина

Igor Crnogorac Април 14, 2024

Више од хиљаду учесника и 14 ансамбала стварало је позоришне свечаности последњих десет дана на сцени КУД „Еђшег“, домаћина 28. Смотре аматерских мађарских позоришта Војводине. Награде најбољима уручене су данас, последње фестивалске вечери.

– Жири је био једногласан. Најбоља традиционална представа је „Португал“ у режији Шандора Ласла – Мађарског културно-уметничког друштва “Сирмаи Каролy” из Темерина, а најбоље алтернативно остварење – комад Омладинске групе Дома Културе из Бачке Тополе – „Ћелава певачица“. Доделили смо још 15 главних награда, укупно 40 фестивалских признања – рекла је председница жирија, Розалија Брешћански Борош, драмски писац и драматург у Народном позоришту у Суботици.

Главне глумачке награде понела су четири учесника Сусрета: за најбољу главну мушку улогу награду је добио Габор Киш за остварење у представи „Жуто ждребе“ Мађарског културно-уметничког друштва „Стурцз Јожеф“ из Купусине. Ката Ковач Немеш понела је признање за најбољу главну женску улогу у представи „Прекид програма“ Аматерског позоришта „Мара“ из Бачке Тополе. За споредне улоге награђени су: Бела Сивери и Едина Немеш за игру у представи „Португал“.

Домаћини, КУД „Еђшег“, добили су два специјална признања за своје остварење „Химна“ у режији Шандора Кираља.

Смотра аматерских мађарских позоришта Војводине четврти пут је одржана у Кикинди. У суботу је уприличен и Дечији дан, када су се предшколци и основци, кроз игру, упознавали са позориштем и глумом, каже председница КУД „Еђшег“, Рамона Тот.

– Веома смо задовољни и јако сам поносна на своју екипу. Више од 60 људи је, сваког дана током Сусрета, поред свог редовног посла, помагало у организацији и показали смо да смо добри домаћини. Поносна сам и на нашу публику јер је сваке вечери била пуна сала. Одигране представе су јзахтевне, жанровски веома различите и свако је могао да пронађе понешто по свом укусу, као и да види шта је то аматеризам: и уметност и хоби који се ради поред школе и посла. Ово је љубав према позоришту – рекла је Рамона Тот.

Мађарска национална заједница ужива велику подршку локалне заједнице, истакао је председник Градског парламента Младен Богдан који је, уз чланице Градског већа, Валентину Мицковски и Мелиту Гомбар, присуствовао завршној свечаности.

– Желимо да покажемо да смо град мултикултуралности, мултиетничности и мултиконфесионалности и да ћемо увек увек подржати све који желе да очувају свој национални идентитет. Због тога смо и свесрдно подржали КУД „Еђшег“ у организацији овако великог догађаја – истакао је Богдан. – Имали смо ретку прилику да гледамо више театарских жанрова и мислим да је публика била задовољна.

После церемоније доделе награда, наступило је сенћанско Мађарско камерно позориште са представом „Шта је био са женом“ коју је, по Чеховљевој драми, режирао Чаба Киш.

С. В. О.

Стражара обучена у мурале „ДИМ Тим“-а: изузетан уметнички подухват украсиће и означити Музеј „Тера“

Igor Crnogorac Април 13, 2024

Уметничка колаборативна група „ДИМ Тим“ коју чине Данијела Мршуља Васић и Миленко Васић, визуелни уметници из Београда, вратила се у Кикинду, у Салон Музеја „Тера“ у којем је, пре три седмице, поставила своју изложбу „КОД“. Данас су, у њеном средишту, одржали мултимедијално предавање на тему историје зидног сликарства.

Кроз време, мурали су мењали свој облик, некада су били ближи ономе што називамо савременим животом – политици, спорту… али постоје и читаве групације које кроз мурале изражавају своје ставове. Пре неколико дана хиперреалне ликове направили су, у муралима, навијачи „Партизана“ на Дорћолу. Одмах затим звездаши су их прекречили, прича Миленко Васић.

Мурали овог уметничког тима налазе се широм света – од Швајцарске до Вијетнама. Данас ће оплеменити стражарску кућицу на улазу у некадашњу касарну.

– Наши мурали су, обично, бирани за неке просторе, трудимо се да пробуде пажњу на дужи рок и траже од људи да размишљају, укључе своје сензоре и пронађу себе. У Новом Саду имамо два, један је на Свилари и има стих. Тамо се налази задњи високи оџак од цигала и сметала им је кућа у близини. Ми смо на њој урадили такозвани пут свиле – меандре велике равничарске реке смо, у геометризованом смислу представљене, одвели до далеких пространстава. Пошто је Мика Антић живео у том крају, и Алмашка црква је тада славила 300 година, ту је сада, словима величине једног метра, стих који је он преузео од старих Кинеза и мало га прерадио. То је, такође, и прва изрека коју је наша ћерка научила када је имала две године: „Само време и стрпљење претварају дудово лишће у свилу“ – прича Миленко Васић. – Урађено је анаграмски, хтели смо да човек мора да застане мало, да потроши време на тумачење и да то буде каписла за нека друга размишљања. У доњем делу смо, са децом из оближње школе, направили оригами-голубове који су прекрили постојеће графите, ружне речи о текућој политици.

Први мурал „ДИМ Тим колаборацијске групе“ у Кикинди биће такође урађен и анаграмски и имаће асоцијације на касарну и на „Теру“. Обухватиће читаву стражару и на њој су данас рад започели, осим породице Васић, и присутни Кикинђани и запослени у „Тери“.

Иначе, Данијела Мршуља Васић била је у „Тери“ као студенткиња, пре 16 година. Тада је настало 50 комада стопала, сада изложених на поставци „КОД“. Стопала су прешла тачно 2.828 километара по изложбама у различитим поставкама и вратила се у Кикинду. „Ми то називамо ‘кодом’, каже Васић и најављује још један долазак у Кикинду, како би направили „теракота лопте“, као ознаку за Музеј.

Тако ће изузетна, светски призната и уважавана уметност Васића, оставити свој печат и у нашем граду, управо тамо где јој је и место и чему су се вратили – у Центру за лепу и примењену уметност „Тера“.

С. В. О.

Отворена музејска сезона у једном од три преостала млина на коњски погон у свету

Igor Crnogorac Април 12, 2024

У једином млину на коњски погон у Србији, јединој преосталој од укупно 51 суваче колико их је било средином 19. века у Кикинди, отворена је сезона за посетиоце. Млински део, млинарев стан, односно чекаоница која је, уједно, била и место сусрета и дружења Кикинђана, рестаурирани су пре четири године и сваке сезоне, од априла до октобра, привлаче велики број посетилаца, каже Драган Киурски, музејски педагог.

– Ово је наш озбиљан туристички потенцијал и очекујемо, и ове сезоне, велики број посетилаца – из Кикинде, околних места, као и из читаве Србије. Сувача је посебан пример историјског наслеђа, на основу којег може да се реконструише прошлост нашег града – каже Киурски. – Како је она била и место окупљања, и данас је идеја да се људи овде срећу, да одржавамо програме за локално становништво. У Сувачи ће бити дечији едукативни камп, који смо изместили из Музеја, као и, већ траадиционални Дан суваче у јулу.

Сувача у Кикинди је изграђена 1899. године и представља споменик културе од изузетног значаја. Поред кикиндске, у свету су сачуване само још две – у мађарском месту Сарваш и у хрватском Отоку код Винковаца. Суваче су у Кикинди грађене пре ветрењача. У једном моменту у Великокикиндском диштрикту било их је 252.

Велико коло покретали су коњи. Био је упрегнут најмање један, а највише пет пари коња. Доводили су их, обично, радници у Сувачи, помељари. Стаза од цигала, којом су се кретали коњи, посипана је песком јер је већина помељара била сиромашна, па је доводила непотковане коње. Пар коња могао је за један сат да самеље до сто килограма жита. У Сувачи су стално радила два човека – сувачар и гонич. Број гонича повећавао се са бројем упрегнутих коња.

До средине осамдесетих година двадесетог века, у млинаревом стану живела је породица која је одржавала овај објекат. Сувача је од непроцењивог значаја за Кикинду и једно од препознатљивих обележја овог града. Прошле године посетило га је око 4,5 хиљаде посетилаца, углавном туриста. Од седамдесетак екскурзија, половина посети и ово место, каже Киурски.

Организоване групе улазак плаћају 50 дината, док је за Кикинђане бесплатан. Сувача је отворена од уторка до суботе, од 10 до 16 сати.

Озбиљна лица животних породичних портрета фотографа из Макоа

Igor Crnogorac Април 11, 2024

Изложба “Лица Велике Кикинде” отворена је вечерас у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Аутор изложбе је библиотекар и професор српског језика, Слободан Томић. Пронашавши фотографију породице свог чукундеде, заинтересовао се за овај занат и уметност с почетка прошлог века у Великој Кикинди и тако дошао до радова једног од најпознатијих, Хечка Мора, који је потписник 23 породична и појединачна портрета изложених од вечерас у холу Библиотеке.

– Мор је у Велику Кикинду стигао из мађарског Макоа 1897. године и отворио атеље. Пуних 37 година фотографисао је лица овдашњих становника и правио уметничке портрете. Изложене су 23 фотографије великог формата, од укупно 74 колико је сабрано у каталогу који прати изложбу – каже Томић. – Фотографије сам набављао из различитих извора – највећим делом из колекције Драгољуба Бадрљице, затим из Народног музеја, из колекције Библиотеке. Хечко Мор је био познат и признат уметник у своје време, бавио се и сликарством, волео је да слика пејзаже и домаће животиње. Награђиван је у Будимпешти и у Хрватској. Имао је радњу у дворишту Сеђакове куће, преко пута од Католичке цркве. Поред тога, бавио се и продајом опреме за фото-апарате, оптике, грамофона, грамофонских плоча, инструмената за мерење квалитета вина, ракије и млека, продавао је чак и парфеме.

Томић истиче да је, овом изложбом и пратећим каталогом покушао да сачини збирку фотографија које ће осликавати уметнички портрет с почетка 20. века.

– Тек трећина лица нам је позната. На фотографијама је и много Мокринчана. У каталогу су, такође, и огласи из тог времена, на три језика. У њиховом сакупљању у Архиву помогли су ми Срђан Сивчев и Тијана Рупчић. Мислим да у свакој кући у Кикинди постоји бар једна Морова фотографија – закључује Томић.

Библиотекарка Завичајног одељења Библиотеке, Милана Бајкин, рекла је на веома посећеном отварању изложбе да је у Великој Кикинди, пре сто година, постојало чак десет фотографских атељеа.

– У социолошком смислу, чин одласка код фотографа био је веома значајан догађај, облачила се најсвечанија одећа, пратила се грађанска мода, а породице са села често су, за ту прилику, облачиле народну ношњу – истакла је Милана Бајкин. Жене су око врата стављале дукате – мираз и сва лица су била озбиљна са свечаним изразима.

Савршено разумљиво с обзиром на то да се, уколико је то могло да се приушти, фотографисало најчешће само једном у животу, за успомену и оставштину потомцима који данас, по сваком детаљу на фотографији, сазнају важне информације из живота својих предака.

С. В. О.

Полазница Војне гимназије у свом Мокрину представила другу књигу о холокаусту

Igor Crnogorac Април 10, 2024

Прву књигу Неда Ибрајтер имала је са само тринаест година. Потребу да је напише добила је после посете изложби о холокаусту коју је организовао наставник историје. Узнемирена призорима страдања, написала је састав „Сунце“ који се развио у потресну причу из визуре дечака Давида, о свету какав он види, па састав постаје последње поглавље, и књига добија назив по њему. Објављена је као једна од три најбоље на конкурсу Града и Банатског културног центра за прву књигу младих аутора.

У међувремену, Неда, подједнако успешна и у природним и у друштвеним наукама, као ђак генерације Основне школе „Васа Стајић“ у Мокрину, уписује Војну гимназију у Београду. Вечерас је, у свом Мокрину, у Галерији Дома културе, представила други део приче о Давиду, књигу „925“.

– На крају прве књиге нисам конкретно написала да ли је дечак преживео или не. Ја сам знала одговор, али не и читаоци који су ме стално то питали. Зато сам решила да напишем други део о његовом даљем животу. Назив је „925“ јер је то Давидов број који је носио око руке, такође је ознака за сребро које представља чистоту и светлост – каже Неда.

Каже да јој је, четири године касније, било теже да пише наставак јер је морала стилски да се прилагоди свом писању прве књиге које је, каже, тада било мање зрело.

Издавач је поново Банатски културни центар, а финансијску подршку пружила је Душка Павлов, Мокринчанка која живи у Немачкој. Прва презентација одржана је у Недином родном месту у којем добија и највећу подршку. Осећала сам захвалност и потребу да је прво представим управо Мокринчанима, рекла је.

Промоцији су присуствовали и Недини другови из Гимназије, њен разредни старешина, професорка српског језика и књижевности, Жељана Андријевић Андрић, њена учитељица, Мариана Ракин, капетан прве класе Душан Станић, начелник 49. класе Војне гимназије, Даринка Маљугић, књижничар у мокринској библиотеци, Дуња Бркин Трифуновић, уредница програма у кикиндској библиотеци, и Жељко Стојановић, професор музичке културе који је, на стихове из Недине књиге, компоновао музику. Песме су извели чланови хора ОШ „Васа Стајић“.

– Неда је дете Библиотеке, више пута је освајала прва места на конкурсу за Дан библиотеке. Њена сам подршка од малих ногу – рекла је Даринка Маљугић, домаћин и модератор вечери.

Много похвалних речи чуло се о Неди, мокринском детету које сада служи на понос и част своје београдске гимназије у којој, такође, постиже изванредне резултате.

Галерија Дома културе била је мала да прими све који су хтели да поздраве и подрже своју Неду. А она признаје да се, иако планира да упише електронско инжењерство и остане у војсци, и иако јој се живот сада одвија по сасвим друкчијем ритму и организацији, увек с радошћу враћа својим Мокринчанима који препознају, негују и воле своје таленте.

С. В. О.

Обреди, ритуали, нити које привлаче и спајају – на мултимедијалној изложби Коштане Бановић у „Тери“

Igor Crnogorac Април 10, 2024

Ритуал, обред у различитим медијима, као средство и начин спајања људи, са истим смислом и сврхом на различитим меридијанима, тема је вечерас отворене изложбе у Галерији „Тера“. Ауторка је мултидисциплинарна уметница Коштана Бановић која живи и ради у Холандији.

Дипломирана сликарка рођена је у Сарајеву и почетак њеног уметничког пута одредиле су ратне прилике у којима се нашла по завршетку Академије.

– Нисам желела да седим у атељеу и да сликам, то ми се није чинило у реду. Било ми је потребно да изађем и да будем у контакту са људима и тада сам почела да радим перформансе и видео записе. Кад све материјално нестане у рату, када остане само седам ваших фотографија, човек се запита: „Шта је мој идентитет?“. Ја сам открила да је то ритуал бацања граха, то је баш моје. Пуно таквих перформанса сам радила, али не као гатање, него као прављење мостова према другом човеку, људима. Тако је почело – објашњава Коштана Бановић.

И наставило се истраживањем ритуала „са системом“, односно начина на који различите културе негују своју традицију: пасуљ има 41 комад, у Бразилу је то 16 шкољки, а у западној Африци су чак 362 линије у песку. Као уметник-антрополог, из Африке одлази у Бразил, па у Сенегал, на острва Карипске Холандије, Кубу…

– Изражавајући се кроз различите дисциплине и медије – цртеже, видео-радове и перформансе, откривала сам дубљу функцију обреда, и световних и религијских – каже уметница. – Они су као скулптура у простору, за њих нам није потребан језик, само их осетимо и они нас повезују.

Изложба „Цртање нити“ садржи и предмете – објекте/медије, „нађене, поклоњене, купљене, остављене“ са свих места на којима је истраживала своју основну тему.

– Коштана Бановић је организаторка великог броја самосталних и колективних изложби, учесница многобројних резиденцијалних програма, а њени филмови се приказују на фестивалима. Њен етнолошки филм у фокус ставља чулне аспекте обреда, а двоканална видео инсталација – однос локалне заједнице према природи – истакла је Тијана Тошевски, историчарка уметности, отварајући изложбу.

На цртежима са перфорацијама, нитима тражим конекцију према живима и према мртвима и зато је у средишту ритуал, као средство да се повежемо сами са собом, са другима и са читавим колективом, закључила је Коштана Бановић.

На тај начин, њене нити привлаче, спајају и доносе утеху заједнице. Разумите их на изложби у Галерији „Тера“ на Тргу до 20. маја.

С. В. О.

Млади чланови „Гусала“ одушевили публику

Aleksandra Djuran Април 10, 2024

Академско друштво за неговање музике „Гусле“ увело је праксу да организује Јавни час дечијих и омладинских музичких секција друштва. Тако је било и вечерас када је у просторијама друштва наступило тридесетак чланова тамбурашке секције, певачких група и хорића „Цврчак“.

-Овај догађај организујемо како би се првенствено наши млади чланови представили публици у којој су њихови родитељи, браћа, сестре, баке, деке, другари. Ово је најбољи начин да покажу шта су научили од септембра, колико су напредовали, али и да превазиђу позитивну трему коју ствара јавни наступ. Осим солистичких нумера сви који су дошли да подрже рад наших младих извођача, имали су прилику да чују акапела репертоар у извођењу млађе и старије дечије певачке групе у двогласном певању. Изведене су традиционалне песме старијег и новијег начина певања. Програм је обухватио и заједничко извођење војвођанских нумера певача и тамбураша – истакла је Магдалена Попов, уметнички руководилац АДЗНМ „Гусле“.

Хорић „Цврчак“ представио се песмама из популарних цртаних филмова.

Већ у суботу чланове најстаријег друштва, очекује и прва јавна проба рекреативног фолклорног ансамбла. Заказана је за 17.30 сати у „Гуслама“. Ово је уједно и позив свима који желе да се прикључе овој секцији да дођу и упознају се са играчима и репертоаром.

А.Ђ.