Награде и титуле на Трећој изложби паса мешанаца ипак су биле у другом плану. Јер, иза сваке шапе која је данас прошетала изложбеним полигоном стоји прича о пријатељству и љубави које не познају услове, расу ни педигре. У то смо се уверили у разговору са учесницима.
Трећа Изложба паса мешанаца, у организацији ЈП „Кикинда“, окупила је четвороножне љубимце свих величина, боја и карактера, и њихове власнике, а међу њима и оне чије су приче почеле управо удомљавањем.
Ружица Василев из Кикинде власница је женке Меси, која је најпре добила име Медена. Ипак, пошто са децом воли да игра фудбал, име је убрзо промењено.
– Имам два енглеска булдога и мачку коју сам удомила. Меси је забавна, воли да се игра са псима и децом, а моји братанци је обожавају. Пронашли смо је на тргу и било нам је жао да је оставимо. Било је то пред Нову годину, када је на улицама било много петарди. Анђела је пожелела да је донесемо кући. Најпре је требало да буде код нас привремено, али је остала. Нисам могла да је дам – остала је код нас заувек – прича Ружица.
И Небојша Тодоровић један је од власника који су свом љубимцу пружили нови дом. Његов пас, Леа, удомљен је пре пола године из Прихватилишта за псе.
– Волимо псе одувек и трудили смо се, кад год можемо, да помогнемо неком псу. Имамо два удомљена пса, а Леа је једна од њих – каже Небојша.
Посебну причу има и Јасмина Адамов, која је удомила Милу, пса добро познатог великом броју суграђана.
– Посебна је веза између нас две. У њу сам се заљубила и то је то. Код мене је од маја. Имам и расног пса, Љубицу, кане корсо, али самодлучила да удомим још једног пса – каже Јасмина.
Да и мешанци могу бити изузетно спретни, послушни и вешти у извођењу различитих трикова показао је Мирко Матовић из Новог Сада, који је са својим шестогодишњим псом Милијем демонстрирао шта је све његов љубимац научио.
– Није тешко обучити мешанца. Мислим да су они генерално паметнији и интелигентнији, као и захвалнији од расних паса, јер су углавном спашени и показују захвалност када их пазиш и чуваш. Мили је имао два месеца када смо га узели у наш дом. Он ће чекати на месту, ходати поред, доћи увек када га позовеш, а научили смо га и да не једе са пода, јер доста власника има проблем са тим. Трикове смо успут учили – да направи окрет, да шени, да да шапу, да се прави мртав, као и основне команде попут “седи” и „лези’“,- каже Матовић.
Изложба је још једном показала да сваки пас, без обзира на то да ли има педигре, може бити нечији пријатељ. А најлепше приче, чини се, најчешће настају када се једној шапи пружи прилика за нови почетак.
ИЗБОР И НАГРАДЕ
Поред дефилеа четвороножних учесника, избора најбољих у више занимљивих категорија, додељене су и награде, а представљени су и четвороношци из Прихватилишта који чекају нови дом. Изложба је послала важну поруку, да за љубав и приврженост није потребан педигре.
