Tijana Despotovski

После више од деценије ћутања, сат на торњу храма Светог оца Николаја поново мери време – тачно у секунду. Оно што је некада био само детаљ на силуети града, поново је постао живи сведок свакодневице и тихи чувар ритма Кикинђана.

Идеја о обнови родила се, како каже старешина храма, јереј Мирослав Бубало, из једноставне жеље – да сат поново проради.

– Неколико људи је питало да ли би могао поново да ради и ми смо кренули од те идеје. Захваљујући знању и прилагодљивости инжињера Николин Зорана, нашли смо решење – истиче Бубало.

Иако је сат годинама био ван функције, није био покварен. Напротив – његов стари механизам, који потиче из 1908. године, био је очуван и исправан, али захтеван за одржавање.

– То је био класичан механички сат на тегове. На сваких двадесет сати морао је неко да га навија, а уз промене температуре долазило је до одступања у времену. Требало га је стално подешавати – објашњава дипломирани инжењер електротехнике Зоран Николин.

Управо је та сложеност довела до тога да сат временом стане. Генерације које су га одржавале више нису биле ту, а покушаји импровизације покојног Паје Спајића више нису били делотворни.

Пре две године почиње нова прича. Идеја је била јасна – сачувати дух старог механизма, али га прилагодити савременим условима.

– Хтели смо да задржимо што више оригиналног механизма, а да људска интервенција буде минимална. Стари механизам смо сачували као историјску вредност, а нови систем смо уградили тако да сат функционише поуздано – каже Николин.

Данас сат ради уз помоћ електромеханичког система и компјутерског управљања. Опремљен је сензорима који омогућавају аутоматску корекцију времена.

– Сваког пуног сата он сам себе проверава и коригује. Ако дође до одступања, враћа казаљке на тачно време. Зато је сада прецизан у секунду – додаје Николин.

Пројекат није био једноставан. Поред техничких изазова, било је потребно осмислити систем који истовремено мери време, управља механизмом, покреће звона и све то без „судара“ у раду.

-Најкомпликованије је били електрично-механичко прилагођавање, ту сам имао драгоцену помоћ колеге Њари Ервина који нам је урадио моделовање за 3Д штампу пластичних делова, као и колеге Бранислава Поповића који је то после у својој радионици прилагодио заједно са мном. Ту је учествовао и Драгиша Марков који је одрадио неке делове. Помогли су црквењак Златко Рауковић и Владимир Блажић који радио на моделовању реплике сата – објашњава Николин – То је релативно сложен систем који обавља више операција одједном. Било је потребно много тестирања и подешавања.

У раду је учествовало више сарадника, од инжењера до мајстора, али и људи из цркве који су помогли у реализацији. Ипак, како са осмехом каже отац Бубало, највећи трошак није био новац.

– Финансијски није било захтевно. Рад је највише коштао, а за остало је ту Тему – наводи он.

Иако су у почетку мислили да обнову нико неће ни приметити, десило се супротно. Грађани су почели да обраћају пажњу.

– Људи су приметили да сат ради. Чак су се јављали и да кажу да им је драго. Некада је овај сат био веома важан – по његовој звоњави људи су знали колико је сати – подсећа Бубало.

Данас сат поново обавља ту улогу. На сваких петнаест минута оглашава се звоном, баш као некада, подсећајући на време када је управо црквени торањ био главни оријентир у свакодневном животу.

Преостало је још да се механички подесе три од четири бројчаника, јер неки од њих и даље касне неколико минута. Али и то је, како кажу, питање времена – и мало храбрости, јер је потребно попети се на висину од око 25 метара, где се конструкција љуља на ветру.

До тада, једно је сигурно – време се вратило на своје место.

А са њим и један важан део духа Кикинде.

Т. Д.