Култура Архиве | Паге 56 оф 95 | Кикиндски портал

За књигу „Чудо у Банату“ др Милану Мицићу припала награда „Душан Васиљев“

Aleksandra Djuran Марцх 22, 2024

Милан Мицић за дело „Чудо у Банату“ добтник је награде „Душан Васиљев“ коју Град Кикинда традиционално додељује за најбољу књигу на српском језику у протеклој години. На конкурс је пристигло укупно 152 наслова, а жири у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник, и Ђорђе Писарев одлучио је да овогодишњи лауерат буде доктор историјских наука, књижевник и историчар и генерални секретар Матице српске.

У образложењу се наводи: „Већ у наслову књиге прича „Чудо у Банату“, истакнуте су две њене најважније карактеристике. Најпре, да је реч о Банату, конкретније о догађајима који се односе напочетак ХХ века, непосредно после завршетка Првог светског рата, на новоустановљеним границама између Југославије и Румуније, када је Банат остао подељен између две суседне државе. Друга реч, а прва по месту појављивања, је чудо. Алузија на чувени филм Федерика Фелинија „Чудо у Милану“ је несумњива. Да подсетимо: филм је неореалистичка бајка, која објашњава животе групе грађана у послератном Милану. Тако се и Мицићева проза може читати као неореалистичка, јер је базирана на стварносним догађајима и личностима, али и као бајка, јер је препуна одлазака у нестварно, у фантастику. Из реалног света у свет чудесног. Извесна парадоксалност, у том односу између реалног и фиктивног света, односно између чињеница и маште, која је сад већ препознатљива у пишчевом опусу, од његове прве књиге прича, па до ове најновије, постала је Мицићев кредо, избија и са страница књиге „Чудо у Банату“. Мицић је вешт приповедач, али и добар познавалац историјских чињеница, тако да се преплићу људске судбине до те мере да се књига чини као хроника живота у Банату, са јасним моралним ставом. С друге стране, што не умањује историчност, несумњива је пишчева имагинација, његова вештина да у све догађаје и личности о којима приповеда унесе ониричност, па чак и мистичност. „Видљиво се претапа у невидљиво, факција у фикцију и вице верса, због чега приче наликују бајкама“. То ову прозу доводи у везу, по сродности и не само по томе, већ и по књижевном поступку, а потом и по крајњем резултату, са Милорадом Павићем. Мада су Павићеви јунаци из друкчијег света и времена, Мицићева нарација и фабула наликују поступцима великог претходника, и упућени су истим читаоцима. Дакле, онима који трагају за истином, за аутентичним светом и ликовима, свесни или несвесни завођења оног који приповеда, а не сведочи, јер пред нама је ипак проза и уметничка креација, а не уџбеник из историје.

Награда „Душан Васиљев“ ће лауреату бити уручена у среду, 27. марта у 19 часова, на Свечаној академији у Народном позоришту.

У најужем избору се нашло пет аутора и њихових књига међу којима је награђена, али и књиге: „Психологија гравитације“ Ненада Шапоње, „Слике и прилике“ Ђорђа Кубурића, „Кревет-змија и Мала Просветина енциклопедија“ Душана Радака и „Очинство“ Бориса Лазића.

А.Ђ.

Први „Дани Душана Васиљева“ – вишедневни програми песнику у част

Igor Crnogorac Марцх 22, 2024

У сарадњи са установама културе, поводом сто година од смрти песника Душана Васиљева, Град Кикинда први пут организује „Дане Душана Васиљева“.

– Наш циљ је да сачувамо сећање на нашег Душана и да, на достојанствен начин, обележимо јубилеј – рекла је за Кикиндски портал Валентина Мицковски, чланица Градског већа за културу и образовање. – У програмима је ангажовано много младих људи јер сматрамо да је битно да разумемо како они читају поезију Васиљева, као и да их анимирамо да сазнају нешто више о његовом животу и делу, у нади да та сазнања могу да их инспиришу у уметничком, духовном, и у смислу очувања правих вредности, којима су проткани Душанови стихови.

Манифестација почиње вечерас (петак, 22. март), у 19 сати, у Галерији „Нова“ Народног музеја, изложбом „Читање Васиљева“, које се састоји из три целине: представљања историјског оквира, затим интервјуа на тему како данас читамо Васиљева, док трећу целину чини читаоница у којој ће посетиоци моћи да прочитају новинске чланке и две Душанове приче које се чувају у Музеју и нису објављиване до сада.

Следећи догађај заказан је за понедељак, 25. март, за 18 сати, у Библиотеци, где ће, у сарадњи са Матицом српском, бити организован Округли сто „Душан Васиљев и његово доба 1914-1918“. Предавачи ће говорити о историјским околностима Душановог века: о Великом рату, нестанку Аустроугарске, стварању краљевине СХС, цртању нове банатске границе и појави комунизма у Банату, најавила је Валентина Мицковски.

– Представа „Облаци“ која ће се играти у уторак, од 20 сати, у Позоришту, дочараће Душана на потпуно друкчији начин од претходна два догађаја и уз веома јаке емоције – каже Мицковска. – С обзиром на то да је овај песник био експресиониста, и представа је рађена у том духу. Веома је потресна и приказује његов унутрашњи свет, свет бола, његове јаке емоције и заиста необично стање његове психе.

Финални догађај одржаће се 27. марта, на дан смрти Васиљева и на Дан Гимназије која носи његово име. Од 19 сати, у Народном позоришту, биће одржана Свечана академија „Наш Душан – човек пева после рата“.

У првом делу биће уручене књижевне награде „Душан Васиљев“. Поводом јубилеја, Гимназија је, први пут, расписала конкурс за најбоље прозне и поетске радове гимназијалаца. Најбоља три рада биће презентована на Академији. Организатор и покровитељ овог програма је Град Кикинда, а сценарио и режију потписује Драган Остојић. Остојић програм најављује као причу о животу испуњеном поезијом и о поезији о животу. Наш Душан пише горке истине и живи тежак живот, али нама оставља да будемо добри, мирољубиви и племенити. Он несебично даје своје болно и животно и поетско искуство. Његово живот је поетска истина, рекао је Остојић. Поезију ће говорити Анђела Киковић, Владимир Максимовић и Стефан Остојић.

– Овај велики песник, заслужује да се његов живот обележи на достојанствен начин и веома ми је драго да Град реализује „Дане Душана Васиљева“ и то уз подршку установа културе: Културног центра, Народног позоришта, Народне библиотеке „Јован Поповић“, као и уз учешће Гимназије. И сама организација ових догађаја проткана је истинским људским вредностима – заједништвом, љубављу и хуманошћу, а то су, у ствари, вредности којима нас је Душан Васиљев научио својим животом и делом – закључила је Валентина Мицковски.

др Милорад Степанов, сликар и професор: Равница обликује ритам који носим у себи

Jelena Trifunović Марцх 17, 2024

Професор на високој школи за образовање васпитача др Милорад Степанов представљао је нашу земљу на престижној изложби Wорлд Арт Еxпо у Сеулу. Дела којима се представио су „Плави канал”, „Вртлог” и „Панонска бара”. „Плави канал” је рађен у комбинованој техници, и то дело је је једно од оних – како се наводи у образложењу селектора, Удружења ликовних уметника Србије – које на најбољи начин представља овдашњу културу и одговара пропозицијама изложбе, а то су поспешивање тржишта за савремене форме уметничких дела на интернационалном нивоу. Степанов је протеклих година излагао у престижним галеријама у нашој земљи, у Нишу, Новом Саду, Београду, Шапцу, и – како сам наводи – у питању је активна, али и пробрана изложбена делатност.

Једну такву изложбу ће ускоро моћи да виде и Кикинђани. У оквиру обележавања седам деценија овдашње Високе васпитачке школе, као и дводеценијског стажа професора Степанова у овој установи, кикиндски Народни музеј ће на лето представити нека од његових дела. Иначе, своје слободно време професор Степанов проводи у природи, у атару и на оближњим водотоковима, где се не бави само риболовом, који му је омиљени хоби, већ и осликава банатске призоре.

Шетње и вожње бициклом по атару, као и каналски риболов су Вам чести мотиви. Рекло би се да сте Вашим сликама равнице свесно удахнули валере и текстуру. Може ли се подвући јасна граница шта је од тих елемената архетипски моменат, а шта формални и избор условљен Вашим ликовним образовањем?

– Готово свакодневно сам, како то и објављујем на друштвеним мрежама, тамо-амо по кикиндском атару, у вожњи до изгледних места за риболов. У последње две-три године моји изласци су више природњачко – сликарски, напослетку и риболовачки. Дакле, пуно шетње. Најчешће рибу тражим, пецам (али и враћам назад у воду). Уједно је то и начин који ме је напослетку и определио за мушичарски риболов, не толико типичан за равничарске воде. Када су у питању препознатљиви ликовни елементи у мојим радовима, чини ми се да некако сликарски” и цртам, линије групишем или разређујем, интензивирам мање или више такву групу у површину, отуда ваљда и поменута текстура. Наравно, за ово последње (текстуру) битан је и избор подлоге, која је потребно да буде „провоцирајућа”. Некада је то случајно пронађени отпадни картон или платно, а често наменски фабрички структуиране производене подлоге за потребе уметничког изражавања. Архетипски је мотив. То је у већини случајева равница у којој сам рођен, одрастао, и у којој професионално и надаље живим и стварам. Наравно да формално образовање има значајну улогу, али ипак оно није увек пресудно. Моје „визуелно мишљење” (Рудолф Арнхајм) везано је за поменути „архетипни” простор равнице као и њене феноменолошке појавности. Равница је индуковала облике и ритмове које носим у себи као и у својој, надам се препознатљивој, ликовној артикулацији.

Имате две магистратуре. Магистрирали сте, а потом 2013. и докторирали на сликарству, а пре тога 1994. магистрирали на реустаурацији штафелајног сликарства. Једно време сте се бавили и рестаурацијом, али ипак сте највише окренути сликарству. Да ли је природно за уметника да жели да се самостално изрази, а не да иде трагом претходника, као што је то било док сте се бавили рестаурацијом?

– Магистрирао сам на Факултету ликовних уметности у Београду, 1991. године у класи проф. Војислава Тодорића. Такође на сликарском одсеку на основним, у то време петогодишњим студијама, од јуна до октобра сваке године у време школског распуста обавезно сам одлазио „на терен” у својству сарадника Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда и био део екипе познатог сликара и рестауратора Радомана Гашића, која је тада радила у континуитету на заштити и конзервацији неких од наших најзначајнијих средњовековних споменика попут цркве у Ариљу, Дечанима, манастиру Благовештења Рудничког, а 1994. године сам магистрирао са темом: „Чишћење премаза и наноса са слика на дрвету из нашег културног наслеђа”, код родоначелника наше савремене конзервације и рестаурације проф. Милорада Медића а на Факултету примењене уметности у Београду и Народном музеју у Београду где сам кратко и радио. Сликарски рад никад нисам запуштао, дакле ни у време интензивнијег рестаураторског рада. Овде мислим нарочито на свакодневно цртање и бележење, својеврсних погледа „изнутра”, које сам практиковао чак и на седницама Стручно-научног већа у Високој школи у којој радим последњих двадесетак година. Мишљења сам да и најсамосвојнији уметници носе неки траг прошлости, претходника, јер сматрам да ништа не почиње само од нас (моја слободна парафраза Карла Густава Јунга и поставке „колективно несвесног”!).

Црнобарска слатина и ендемска биљка тврдолисница су честе на Вашим сликама. Колико себе сматрате завичајним, а колико сликаром општих мотива?

-У питању је Лиммониум Гмелини, једна је од типичних слатинских али и медитернаских врста која је део мог „кофера сећања” а данас и подсећања, колико о специфичности одрастања на црнобарском салашу, поред поменуте слатине код бабе и деде по мајчиној страни, током летњих и зимских ферија, толико и о мом истраживачком делу докторског уметничког пројекта, финализованог успешном одбраном, 2013. на Факултету ликовних уметности у Београду, код ментора проф. Јована Сивачког. Назив уметничког пројекта (изложбе) и пратеће писане тезе је „Слатина као проблемско сагледавање места улоге и значаја боје и хроматских односа у сликању пејсажа равнице”.

Осликавали сте и рибље конзерве, поново их насељавали рибама, какву симболику носе ти радови?

– Одувек сам волео микросветове како у сопственим детињим играма, тако и у уметничком стварању које је, бар по мом мишљењу, неопходно да поседује елементе „игре” (сетите се Џозефа Корнела или средњовековних минијатуриста). Понекад, када пређе у рутину, то сад видим, мали формат и спутава „сликарски замах” и потпунији стваралачки израз. Зато се данас често „ширим” према тренутним продукцијским могућностима на веће формате, наравно тек када имам шта да (по)кажем, у смислу „гласности”. Последњи циклус слика настао је управо на лицу или наличју, одбачених и расходованих старих платна и паноа, пронађених у остави ВШССОВ-а. Конзерве су уједно као и стара одбачена и руинирана платна, један вид сопственог приступа „рециклажи”, отприлике: за мање смећа, а више инвенције, нове употребе, надградње, најпре оне ауторске, креативне и уметничке.

Кад од тих одбачених паноа правите нова уметничка дела, да ли су то одјеци рестаураторства у вашој поетици?

-Не, то је чак можда и један „отпор” рестаураторству, отприлике као некакво „анти-рестаураторство” у подсвести, дакле чин стварања који „ослобађа” учено и научено, а опет га као и својеврсну реинтерпретацију и памти. Тако је ваљда, одувек са односом савремено – традиционално – модерно.

Бавите се педагошким радом већ две деценије на нашој Високој васпитачкој школи. Колико су данашњи студенти заинтересовани за ликовну уметност с обзиром на то да живимо у ери мултимедија и савремених технологија?

– По службеној дужности, етици и наставним садржајима моја улога је да их чујем, подстичем, оснажујем на слободно и критичко мишљење и подржим колико знам и умем. Моја процена је да су мало заинтересовани, али увек у свакој генерацији има изузетака. Негде смо погрешили у методици свеукупног васпитања и образовања када је у питању (нарочито савремена) уметност.

О Вашем стваралаштву снимане су документарне емисије. Може ли се доживети ликовна уметност у потпуности путем екрана или је непосредни контакт пресудан у добијању комплетне слике о неком делу и уметнику?

– За неколико телевизијских редитеља и новинара је из неког разлога мој рад био изазован: Горана Ковачића из Београда, Срђана Арсенијевића из Новог Сада, Слободана Новаковића из Београда, Сретена Киурског из Кикинде… Екран (телевизијски, компјутера, телефона) је по мом мишљењу, само могући увод у ликовно дело и претпостављену даљу комуникацију и рецепцију, која није увек обавезна. Непосредан контакт, бар за мене, је неопходан и првенствен, веома личан чин и тек у таквим ситуацијама доживљај је потпун.

Има ли по Вама Кикинда квалитетне изложбене просторе и шта би по том питању евентуално могло да се унапреди?

-По мом мишљењу, изложбених простора никад доста. Има их али нису довољно посећени. Остаје питање за упослене у галеријама, али и потенцијалну публику: зашто?

Немања Савић

Прва овогодишња „Терина“ радионица: за смеле и креативне

Igor Crnogorac Марцх 16, 2024

Да експериментишу са ликовном уметношћу, са репетицијом, понављањем мотива, имало је данас прилику двадесетак учесника радионице “Репетиција – принципи компоновања” Центра за ликовну и примењену уметност „Тера“ одржане у пријатном амбијенту музеја ове установе.

– Идеја је потекла од Саре Масникосе чија изложба је отворена прошлог месеца у Галерији „Тера“ и која је и једна од менторки на радионици – објаснила је кустоскиња, историчарка уметности Тијана Тошевски. – Један од циљева био је да пружимо прилику људима за које се ретко организују радионице. Ова је отворена за све који су били заинтересовани да се опробају у репетицији у ликовној уметности.

Поред Саре Масникосе и вајарке Соње Белош, ментор је био и Филип Бајло који се бави дизајном и визуелним идентитетом. Каже да су у „Тери“ задовољни одзивом, као и узрасном структуром учесника.

– Ово је својеврсни ликовни експеримент. Идеја је да се људи, пре свега, упознају са елементарним принципима рада и да открију све могућности које су уметницима на располагању, да се у том оквиру играју и истражују. Циљ је да се фокусирамо на креативни процес, пре него на финалне резултате – рекао је Бајло.

Да би се прикључили радионичарском стварању, заинтересованима није потребно никакво претходно искуство, додаје Бајло. Једна од учесница креативног процеса данас била је и васпитачица у пензији, Софија Јегарски која, како каже, већ има богато искуство стварања са децом и на ликовним радионицама.

– Било ми је ово врло инспиративно, па сам одлучила да дођем да видим шта младе колегинице препоручују. Пошто сам ја бака, сетила сам се чипки на ормарићима и креденцима са везеним јабукама. Од колажа правим јабуке које ће се понављати. Ово је квалитетно проведено време и сигурно је да ћу бити и на следећим радионицама – рекла је Софија Јегарски.

Радови са овог уметничког сусрета биће изложени у Салону Музеја наредних седам дана, а данашњи програм само је први у низу оваквих догађаја суботом. Већ следећи скуп креативаца биће радионица у глини, кажу у „Тери“.

С. В. О.

У Народном позоришту нови уметнички директор и нова репертоарска одредница: „Балкан Цомедy“

Igor Crnogorac Марцх 15, 2024

Промене у кикиндском Позоришту стижу са новоименованим уметничким директором, глумцем, Ђорђем Марковићем, до пре четири године чланом ансамбла ове куће, а сада професором на Факултету драмских уметности у Београду. На данашњој конференцији за новинаре Марковић је представио новине и одлике будућег репертоара.

Од свог оснивања Позориште није имало уметничког директора, напоменула је директорица Милена Живков.

– Ђорђе ће од сада заједно са мном бирати које ћемо текстове радити, са којим редитељима и осталим сарадницима ћемо сарађивати. За почетак ће то бити две сезоне, а ако се сарадња покаже добром, онда и надаље, и надам се великом успеху – рекла је директорица.

Марковић је, пре свега, оценио да Кикинда има један од најбољих ансамбала у Србији, да поседује и креативне и уметничке квалитет за велике ствари.

– То је добар спој традиције, искуства и младости – истакао је нови уметнички директор. – Важно је да Кикинда буде место где су сви добродошли, где се редитељи, сарадници на представама и глумци добро осећају. Мислим да публика у позориште, пре свега, долази због глумаца и представа, односно прича. Зато смо, са колегама и директорицом, дошли на идеју да наредне две сезоне водимо под именом „Балкан цомедy“ или „Комедија Балкан“, што значи да ћемо бирати комедије пре свега са простора који се сада зове регион, а то је бивша земља, значи са истог језичког подручја. Тако почињемо одмах од хрватског текста Мире Гаврана „Савршен партнер“, то ће бити прва представа, надам се успешна. Следећи комад који ћемо радити на јесен биће по нашем тексту „Космај Алл Инцлусиве“, Владимира Ђурђевића.

Док је први текст урбана комедија која третира тему вештачке интелигенције и положаја човека у савременом свету, питање изолације, отуђености и потраге за савршеним партнером, други је рурална комедија. Обе приче су узбудљиве и мислим да ће, пре свега за глумце, бити врло инспиративне, да ће желети да учествују у томе и да ће публика теме препознати као себи блиске, објаснио је Марковић и истакао да је врло важно да се публика врати у позориште у много већем броју, али и да се неће повлађивати јефтином укусу јер су оба текста вишеслојна и вишезначна и садрже дубоку поруку.

За наредну годину најавио је праизведбу комада који ће бити написан управо за ово позориште и у чијем фокусу ће бити Босна. Желим да вратимо публику, да се тражи карта више и да људи с радошћу долазе у ово позориште, додао је Марковић.

Представа на којој су већ почеле читаће пробе, „Савршен партнер“, дело је Мира Гаврана, а режију потписује Тијана Васић која је овде већ режирала „Коваче“. Глумачку поделу чине Мина Стојковић, Владимир Максимовић и Марина Воденичар.

– Представа је, заправо, романтична комедија са примесама футуризма, третира проблем савременог друштва, посебно жене у њему. Ја играм један од главних ликова, Тину, амбициозну остварену младу жену која, јурећи за својом каријером и савременим трендовима, одбацује оно што је најважније – љубав, породицу, партнерство, не препознаје то као важно. Тема је јако занимљива, бави се и вештачком интелигенцијом и стварима које нису још увек ту, али нису ни далеко од нас. У фокусу су мушко-женски односи, што је увек занимљиво и актуелно, али има и дубљу поруку – рекла је Марина Воденичар.

Премијера ће бити праизведба у Србији. Комад ће се играти на малој сцени, а прво извођење заказано је за 17. мај.

С. В. О.

О ратним хероинама – женама које су храброст изабрале

Igor Crnogorac Марцх 14, 2024

Предавање историчарке Биљане Марцојевић, кустоскиње у Музеју жртава геноцида у Београду, под називом „Хероине које нећемо заборавити“, у организацији Музеја и Народне библиотеке „Јован Поповић“ и уз подршку Министарства културе, одржано је вечерас у Кикинди.

Трибина је део образовног програма Музеја жртава геноцида о женама–јунакињама које су у Првом и Другом светском рату учествовале у оружаним борбама и као медицинско особље или су дале допринос на друге начине како би спасиле и браниле своје породице, чланове заједнице, народ и државу.

Међутим, оне су мање памћене него мушкарци. Провлаче се кроз писану оставштину, али остају на маргинама, каже историчарка Марцојевић.

– За разлику од жена из Првог светског рата које сусрећемо и у послератним временима као хероје и носиоце одликовања јер су многе од њих преживеле, када говоримо о женама-учесницама Другог светског рата, говоримо о хероинама палим за слободу и то показује, још једном, колико је, заправо, Први светски рат у историји „вододелница“ где се још увек, понегде, назире разлика између фронта и позадине, док су Други светски рат и сви ратови после њега – тотални ратови где се граница између фронта и позадине брише, где жене силом прилика или сопственом вољом све више узимају пушке у руке и иду на фронт – испричала је Марцојевићева.

Током овог образовног програма Музеја представља се већи број хероина међу којима су и Софија Јовановић, Флора Сендс, Милунка Савић, Надежда Петровић, Олга Петров, Мира Цикота, Хилда Дајч и друге.

– Предавање почињем хероином која данас није толико позната, и део је моје породичне историје. То је Рада Бојовић, мајка војводе Петра Бојовића. Она је, у време ропства под Турцима, успела да одшколује петоро од шесторо деце, да буду на високим положајима, од тога једно женско дете које је било професор историје у женској школи. У времену када су се људи прстом потписивали, јасно је колики је то подвиг. Морамо поменути и хероине моје су радиле као болничарке, међу којима су биле и странкиње. Једна од њих је и британска болничарка Флора Сендс која је стигла у Србију да се бори. Када је дошла да се пријави на зборно место, речено јој је да иде кући и да се бави женским пословима. Чест је случај био да су жене по оружје и ратни распоред долазиле уместо своје браће или мушке деце које у породици није било, па су осећале тај терет да оне морају да крену у рат. Морамо споменути и Диану Будисављевић која је дала немерљив допринос када је у питању спасавање деце из логора. Њен списак данас се чува у Музеју жртава геноцида.

Посебна је прича о Хилди Дајч која је самоиницијативно отишла у логор Старо сајмиште иако то није морала, јер је њен отац био високо позициониран. Она је осећала потребу да оде и да помогне болеснима, немоћнима и старима за која је знала да су већ одведени у логор. Кроз њена писма можемо да видимо какво је било стање у Старом сајмишту и зато се она назива српском Аном Франк. Хилда Дајч је убијена у пролеће 1942. године у „душегупки“, камиону-убици, претечи гасних комора. Имала је 20 година и била је једна од хиљаде страдалих на том месту.

– Ту је и прича о 13 жена које су преживеле бацање у јаму Равни Долац током Другог светског рата – наставља Биљана Марцојевић. – Читајући те приче не можете да не заплачете и не можете да не постанете бољи човек. Споменућу жену која је гледала у јами своје дете како издише, шестогодишњег сина Илета. Она је спасена, и још током Другог светског рата добила је још једно дете и дала му исто име – Илија.

Једна од хероина чији живот је део овог предавања је Милунка Савић, јунакиња Балканских ратова и Великог рата. О њеном животу постоји и много митова, каже Марцојевићева.

– По месту на којем је сахрањена видимо да није добила статус који заслужује. У поодмаклим годинама, тек као старица, добила је стан и то на петом спрату без лифта. У Француској је била много више цењена, позивана је на обележавање годишњица рата и понуђено јој је да се тамо пресели и да добије запослење. Овде је неколико година чекала да добије посао, а онда јој је омогућено да ради као чистачица у банци. Једна новинарска екипа дошла је да ради репортажу о њој и од те посете њено ордење је изгубљено. Она се трудила да буде добротвор, да својим делима покаже како треба живети. Школовала је децу којој није била биолошка мајка, усвојила је три ћерке. Али, прича о томе да је била у Бањичком логору, да је била изведена пред стрељачки вод и да ју је тамо један војник препознао, дао јој пакет хране и ослободио је, заправо је мит и то говори о томе колико данас заправо мало знамо о њој, да не говоримо о другим хероинама које су у сенци Милунке Савић.

Вечерашњи програм у Библиотеци, којем су присуствовали и ученици осмог разреда, почео је приказивањем играно-документарног филма „Пето писмо Хилде Дајч“, другог из продукције Музеја жртава геноцида. Први је о стрељању ђака у Крагујевцу, а трећи „Две Бранкове Козаре“ који је промовисан ове године. Сви се налазе на Yоутубе каналу Музеја жртава геноцида.

Музеј континуирано организује предавања за основне, средње школе и факултете.

– Пре једног предавања чула сам децу да се питају шта је то стрељање или да не знају шта је архив. То су сајбер генерације и зато је наш задатак да школу по школу, човека по човека враћамо култури сећања – закључила је историчарка Биљана Марцојевић и, за крај године, најавила изложбу Музеја жртава геноцида о ратним хероинама.

С. В. О.

Банатски културни центар на Новосадском сајму књига

Igor Crnogorac Марцх 13, 2024

Банатски културни центар из Новог Милошева биће један од излагача на Новосадском сајму књига који ће се одржати од 18. до 25. марта. Изложиће више стотина наслова, међу којима око 50 нових књига, објављених у периоду између два сајма. Одабрана дела биће на попусту и до 40 одсто.

Из продукције у протеклих годину дана издвајају се: монографија „Европски фејсбук песнички фестивал: 10 година“ Радована Влаховића, поезија Драгана Поп Драгана, Радета Ћосића, Горана Благојевића, Нике Јасне Ђукић, књига критика Милана Живановића, проза Давора Радуља, Предрага Станаћева, Данијеле Милосављевић…

Овај издавач редовно излаже на Новосадском сајму од 2009. године и до сада је објавио око 650 наслова у области књижевности, уметности, науке, публицистике, на више од 15 језика аутора из више од 20 држава света.

Између два сајма Банатски културни центар понео је више награда: Специјално признање Београдског сајма књига за „Изабрана зенитистичка дела“ (1. коло у 8 томова), Захвалницу Матице српске за сарадњу, помоћ и подршку Матици у 2023. години, „Књижевно перо“ Хрватског књижевног друштва и Специјалну награду „Раша Попов” Радовану Влаховићу.

Књиге са сајамским попустом могу се поручити и путем сајта www.бкцкњиге.рс или телефоном 069/783-155, од 12. до 26. марта.

Народно позориште – почеле пробе на новој комедији

Igor Crnogorac Марцх 12, 2024

У Народном позоришту у понедељак се почело са читаћим пробама на новој представи, комаду „Савршен партнер“ који, по тексту Мира Гаврана, режира Тијана Васић.

У представи играју: Владимир Максимовић, Марина Воденичар и Мина Стојковић. Сценограф и костимограф је Мина Миладиновић. Тијана Васић, редитељка из Лознице, већ је режирала у Кикинди – комад „Ковачи“, чија је премијера била 2020. године.

Миро Гавран је најизвођенији хрватски писац у земљи и иностранству. У овој, како стоји у поднаслову, „Озбиљној комедији“, тема су мушко женски односи са обиљем хумористичких ситуација и неочекиваних обрта. Млада еманципована жена учествује у тестирању андроида – савршеног мушкарца којег је конструисала научница према идеалу сваке жене, што доводи до забавних ситуација у свакодневном животу. У загребачком Театру „Гавран“ игра се већ четири године са великим успехом.

У кикиндском театру биће ово, после дуо-драме „Џепови пуни камења“, друга премијера у сезони 2023/2024.

Изложба стрипа и слика у Новим Козарцима: уметност инспектора Миливоја Вукојевића

Igor Crnogorac Марцх 11, 2024

Изложба стрипа и слика Миливоја Вукојевића из Нових Козараца уприличена је у Галерији „Здравко Мандић“ у овом месту. Вукојевић, иначе криминалистички инспектор, уметност је почео да ствара осамдесетих година, а поред стрипа, бави се сликарством, илустровањем и карикатуром. После многобројних групних изложби и сликарских колонија, први пут своје радове излаже самостално.

– Са стрипом се дружим од детињства, а од осамдесетих година почео сам и да их стварам – каже Вукојевић. – Често теме из стрипа преносим на сликарско платно. Технике које користим су уље на платну, акварел, акрил, пастел, и комбиноване. Драго ми је што је и моја ћерка Андреа још као дете, посматрајући ме како стварам, веома рано почела и сама да црта и веома је успешна у томе.

Вукојевићеви радови објављивани су у специјалном издању „Политикиног забавника“, у кикиндској стрип едицији ,,Епоха”, „Кањишким новинама“ и многобројним стрип-магазинима, али и као илустрације књига и брошура у земљи и иностранству.

На изложби у Новим Козарцима изложени су стрипови „Приче из словенске шуме” који ће изаћи у издању Удружења стрип-аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске, као и о Монкеy Кинг-у, стрипу чије се објављивање очекује у САД-у.

Међу изложеним таблама стрипова су и јунаци из едиције Серђа Бонелија: Загор, Дyлан Дог, Кен Паркер и Брендон, већ објављене кратке научнофантастичне приче, али и слике са разним темама, од пејзажа до научне фантастике.

Свечаност отварања одржана је у петак, у присуству многобројних мештана и поштовалаца Вукојевићевог рада. У програму су учествовали песникиња Драгана Даниловић и мултиинструменталиста Милан Вашалић, а изложбу је отворио сликар Брацо Азарић.

Поставка ће бити у Галерији, у Вили, још десетак дана и сви који су пропустили отварање, могу да је разгледају сваког дана у вечерњим сатима.

С. В. О.

Фото: Д. Јанковић

Сликарке аматерке на ликовној колонији КЦК

Aleksandra Djuran Марцх 9, 2024

Ликовном колонијом у којој су учествовале аматерске сликарке из Кикинде, Банатског Великог Села, Иђоша, Бечеја и Новог Бечеја и Зрењанина завршена је Недеља жена у Културном центра. Међу њима је била и Вукосава Хоман Псодоров из Банатског Великог Села која је своје радове пре две године изложила у Галерији КЦК.

-Од када знам за себе волела сам да сликам. Ипак, живот има своје планове и четрдесет година нисам радила, да би пре три године поново почела да сликам и пишем. У пензији сам и уживам. Инспирише ме покрет и то је мотив мојих слика – сазнајемо од Хоман Псодоров.

Далиборка Којичић из Бачког Петровог Села први пут је у Кикинди и утисци које ће понети из нашег града су више него добри.

-Осећам се као код куће. Сликам из љубави и то најчешће на колонијама. На мојим платнима је природа, онако како је ја видим – додала је Далиборка Којичић.

Из удружења „Перо аматера“ из Бечеја ликовној колонији одазвала се и Драгана Савић.

-Осим сликарства, наше удружење бави се песништвом, књижевношћу, фотографијом. Први пут сам у Кикинди и драго ми је што смо успоставили сарадњу које ће се наставити. Сликам портрете – напоменула је Драгана Савић.

Ликовној колонији одазвало се петнаестак жена.

-Желели смо да само жене учествују у овој колонији. Тема је слободна и ради се акрилним бојама. Све слике остају Културном центру, а учеснице су се боље упознале, размениле су искуства и лепо се дружиле – истакла је Тања Ножица из Културног центра.

А.Ђ.