May 14, 2026

Култура

1707495429836

Za knjigu „Čudo u Banatu“ dr Milanu Miciću pripala nagrada „Dušan Vasiljev“

Aleksandra Djuran March 22, 2024

Milan Micić za delo „Čudo u Banatu“ dobtnik je nagrade „Dušan Vasiljev“ koju Grad Kikinda tradicionalno dodeljuje za najbolju knjigu na srpskom jeziku u protekloj godini. Na konkurs je pristiglo ukupno 152 naslova, a žiri u sastavu: Radovan Vlahović, predsednik, dr Zoran Đerić, potpredsednik, i Đorđe Pisarev odlučio je da ovogodišnji lauerat bude doktor istorijskih nauka, književnik i istoričar i generalni sekretar Matice srpske.

U obrazloženju se navodi: „Već u naslovu knjige priča „Čudo u Banatu“, istaknute su dve njene najvažnije karakteristike. Najpre, da je reč o Banatu, konkretnije o događajima koji se odnose napočetak HH veka, neposredno posle završetka Prvog svetskog rata, na novoustanovljenim granicama između Jugoslavije i Rumunije, kada je Banat ostao podeljen između dve susedne države. Druga reč, a prva po mestu pojavljivanja, je čudo. Aluzija na čuveni film Federika Felinija „Čudo u Milanu“ je nesumnjiva. Da podsetimo: film je neorealistička bajka, koja objašnjava živote grupe građana u posleratnom Milanu. Tako se i Micićeva proza može čitati kao neorealistička, jer je bazirana na stvarnosnim događajima i ličnostima, ali i kao bajka, jer je prepuna odlazaka u nestvarno, u fantastiku. Iz realnog sveta u svet čudesnog. Izvesna paradoksalnost, u tom odnosu između realnog i fiktivnog sveta, odnosno između činjenica i mašte, koja je sad već prepoznatljiva u piščevom opusu, od njegove prve knjige priča, pa do ove najnovije, postala je Micićev kredo, izbija i sa stranica knjige „Čudo u Banatu“. Micić je vešt pripovedač, ali i dobar poznavalac istorijskih činjenica, tako da se prepliću ljudske sudbine do te mere da se knjiga čini kao hronika života u Banatu, sa jasnim moralnim stavom. S druge strane, što ne umanjuje istoričnost, nesumnjiva je piščeva imaginacija, njegova veština da u sve događaje i ličnosti o kojima pripoveda unese oniričnost, pa čak i mističnost. „Vidljivo se pretapa u nevidljivo, fakcija u fikciju i vice versa, zbog čega priče nalikuju bajkama“. To ovu prozu dovodi u vezu, po srodnosti i ne samo po tome, već i po književnom postupku, a potom i po krajnjem rezultatu, sa Miloradom Pavićem. Mada su Pavićevi junaci iz drukčijeg sveta i vremena, Micićeva naracija i fabula nalikuju postupcima velikog prethodnika, i upućeni su istim čitaocima. Dakle, onima koji tragaju za istinom, za autentičnim svetom i likovima, svesni ili nesvesni zavođenja onog koji pripoveda, a ne svedoči, jer pred nama je ipak proza i umetnička kreacija, a ne udžbenik iz istorije.

Nagrada „Dušan Vasiljev“ će laureatu biti uručena u sredu, 27. marta u 19 časova, na Svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu.

U najužem izboru se našlo pet autora i njihovih knjiga među kojima je nagrađena, ali i knjige: „Psihologija gravitacije“ Nenada Šaponje, „Slike i prilike“ Đorđa Kuburića, „Krevet-zmija i Mala Prosvetina enciklopedija“ Dušana Radaka i „Očinstvo“ Borisa Lazića.

A.Đ.

 

 

 

Valentina-c

Prvi „Dani Dušana Vasiljeva“ – višednevni programi pesniku u čast

Igor Crnogorac March 22, 2024

U saradnji sa ustanovama kulture, povodom sto godina od smrti pesnika Dušana Vasiljeva, Grad Kikinda prvi put organizuje „Dane Dušana Vasiljeva“.

– Naš cilj je da sačuvamo sećanje na našeg Dušana i da, na dostojanstven način, obeležimo jubilej – rekla je za Kikindski portal Valentina Mickovski, članica Gradskog veća za kulturu i obrazovanje. – U programima je angažovano mnogo mladih ljudi jer smatramo da je bitno da razumemo kako oni čitaju poeziju Vasiljeva, kao i da ih animiramo da saznaju nešto više o njegovom životu i delu, u nadi da ta saznanja mogu da ih inspirišu u umetničkom, duhovnom, i u smislu očuvanja pravih vrednosti, kojima su protkani Dušanovi stihovi.

Manifestacija počinje večeras (petak, 22. mart), u 19 sati, u Galeriji „Nova“ Narodnog muzeja, izložbom „Čitanje Vasiljeva“, koje se sastoji iz tri celine: predstavljanja istorijskog okvira, zatim intervjua na temu kako danas čitamo Vasiljeva, dok treću celinu čini čitaonica u kojoj će posetioci moći da pročitaju novinske članke i dve Dušanove priče koje se čuvaju u Muzeju i nisu objavljivane do sada.

Sledeći događaj zakazan je za ponedeljak, 25. mart, za 18 sati, u Biblioteci, gde će, u saradnji sa Maticom srpskom, biti organizovan Okrugli sto „Dušan Vasiljev i njegovo doba 1914-1918“. Predavači će govoriti o istorijskim okolnostima Dušanovog veka: o Velikom ratu, nestanku Austrougarske, stvaranju kraljevine SHS, crtanju nove banatske granice i pojavi komunizma u Banatu, najavila je Valentina Mickovski.

– Predstava „Oblaci“ koja će se igrati u utorak, od 20 sati, u Pozorištu, dočaraće Dušana na potpuno drukčiji način od prethodna dva događaja i uz veoma jake emocije – kaže Mickovska. – S obzirom na to da je ovaj pesnik bio ekspresionista, i predstava je rađena u tom duhu. Veoma je potresna i prikazuje njegov unutrašnji svet, svet bola, njegove jake emocije i zaista neobično stanje njegove psihe.

Finalni događaj održaće se 27. marta, na dan smrti Vasiljeva i na Dan Gimnazije koja nosi njegovo ime. Od 19 sati, u Narodnom pozorištu, biće održana Svečana akademija „Naš Dušan – čovek peva posle rata“.

U prvom delu biće uručene književne nagrade „Dušan Vasiljev“. Povodom jubileja, Gimnazija je, prvi put, raspisala konkurs za najbolje prozne i poetske radove gimnazijalaca. Najbolja tri rada biće prezentovana na Akademiji. Organizator i pokrovitelj ovog programa je Grad Kikinda, a scenario i režiju potpisuje Dragan Ostojić. Ostojić program najavljuje kao priču o životu ispunjenom poezijom i o poeziji o životu. Naš Dušan piše gorke istine i živi težak život, ali nama ostavlja da budemo dobri, miroljubivi i plemeniti. On nesebično daje svoje bolno i životno i poetsko iskustvo. Njegovo život je poetska istina, rekao je Ostojić. Poeziju će govoriti Anđela Kiković, Vladimir Maksimović i Stefan Ostojić.

– Ovaj veliki pesnik, zaslužuje da se njegov život obeleži na dostojanstven način i veoma mi je drago da Grad realizuje „Dane Dušana Vasiljeva“ i to uz podršku ustanova kulture: Kulturnog centra, Narodnog pozorišta, Narodne biblioteke „Jovan Popović“, kao i uz učešće Gimnazije. I sama organizacija ovih događaja protkana je istinskim ljudskim vrednostima –  zajedništvom, ljubavlju i humanošću, a to su, u stvari, vrednosti kojima nas je Dušan Vasiljev naučio svojim životom i delom – zaključila je Valentina Mickovski.

STEPA-FOTOGRAFIJA-(2)

dr Milorad Stepanov, slikar i profesor: Ravnica oblikuje ritam koji nosim u sebi

Jelena Trifunović March 17, 2024

Profesor na visokoj školi za obrazovanje vaspitača dr Milorad Stepanov predstavljao je našu zemlju na prestižnoj izložbi World Art Expo u Seulu. Dela kojima se predstavio su „Plavi kanal”, „Vrtlog” i „Panonska bara”. „Plavi kanal” je rađen u kombinovanoj tehnici, i to delo je je jedno od onih  – kako se navodi u obrazloženju selektora, Udruženja likovnih umetnika Srbije – koje na najbolji način predstavlja ovdašnju kulturu i odgovara propozicijama izložbe, a to su pospešivanje tržišta za savremene forme umetničkih dela na internacionalnom nivou. Stepanov je proteklih godina izlagao u prestižnim galerijama u našoj zemlji, u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Šapcu, i – kako sam navodi – u pitanju je aktivna, ali i probrana izložbena delatnost.

Jednu takvu izložbu će uskoro moći da vide i Kikinđani. U okviru obeležavanja sedam decenija ovdašnje Visoke vaspitačke škole, kao i dvodecenijskog staža profesora Stepanova u ovoj ustanovi, kikindski Narodni muzej će na leto predstaviti neka od njegovih dela. Inače, svoje slobodno vreme profesor Stepanov provodi u prirodi, u ataru i na obližnjim vodotokovima, gde se ne bavi samo ribolovom, koji mu je omiljeni hobi, već i oslikava banatske prizore.

Šetnje i vožnje biciklom po ataru, kao i kanalski ribolov su Vam česti motivi. Reklo bi se da ste Vašim slikama ravnice svesno udahnuli valere i teksturu. Može li se podvući jasna granica šta je od tih elemenata arhetipski momenat, a šta formalni  i izbor uslovljen Vašim likovnim obrazovanjem?

– Gotovo svakodnevno sam, kako to i objavljujem na društvenim mrežama, tamo-amo po kikindskom ataru, u vožnji do izglednih mesta za ribolov. U poslednje dve-tri godine moji izlasci su više prirodnjačko – slikarski,  naposletku i ribolovački.  Dakle, puno šetnje. Najčešće ribu tražim, pecam (ali i vraćam nazad u vodu). Ujedno je to i način koji me je naposletku i opredelio za mušičarski ribolov, ne toliko tipičan za ravničarske vode. Kada su u pitanju prepoznatljivi likovni elementi u mojim radovima, čini mi se da nekako slikarski” i crtam, linije grupišem ili razređujem, intenziviram manje ili više takvu grupu u površinu, otuda valjda i pomenuta tekstura. Naravno, za ovo poslednje (teksturu) bitan je i izbor podloge, koja je potrebno da bude „provocirajuća”. Nekada je to slučajno pronađeni otpadni karton ili platno, a često namenski fabrički struktuirane proizvodene podloge za potrebe umetničkog izražavanja. Arhetipski je motiv. To je u većini slučajeva ravnica u kojoj sam rođen, odrastao, i u kojoj profesionalno i nadalje živim i stvaram. Naravno da formalno obrazovanje ima značajnu ulogu, ali ipak ono nije uvek presudno. Moje „vizuelno mišljenje” (Rudolf Arnhajm) vezano je za pomenuti „arhetipni” prostor ravnice kao i njene fenomenološke pojavnosti. Ravnica je indukovala oblike i ritmove koje nosim u sebi kao i u svojoj, nadam se prepoznatljivoj, likovnoj artikulaciji.

Imate dve magistrature. Magistrirali ste, a potom 2013. i doktorirali na slikarstvu, a pre toga 1994. magistrirali na reustauraciji štafelajnog slikarstva. Jedno vreme ste se bavili i restauracijom, ali ipak ste najviše okrenuti slikarstvu. Da li je prirodno za umetnika da želi da se samostalno izrazi, a ne da ide tragom prethodnika, kao što je to bilo dok ste se bavili restauracijom?

– Magistrirao sam na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, 1991. godine u klasi prof. Vojislava Todorića. Takođe na slikarskom odseku na osnovnim, u to vreme petogodišnjim studijama, od juna do oktobra svake godine u vreme školskog raspusta obavezno sam odlazio „na teren” u svojstvu saradnika Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda i bio deo ekipe poznatog slikara i restauratora Radomana Gašića, koja je tada radila u kontinuitetu na zaštiti i konzervaciji nekih od naših najznačajnijih srednjovekovnih spomenika poput crkve u Arilju, Dečanima, manastiru Blagoveštenja Rudničkog, a 1994. godine sam magistrirao sa temom: „Čišćenje premaza i nanosa sa slika na drvetu iz našeg kulturnog nasleđa”, kod rodonačelnika naše savremene konzervacije i restauracije prof. Milorada Medića a na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu i Narodnom muzeju u Beogradu gde sam kratko i radio. Slikarski rad nikad nisam zapuštao, dakle ni u vreme intenzivnijeg restauratorskog rada. Ovde mislim naročito na  svakodnevno crtanje i beleženje, svojevrsnih pogleda „iznutra”, koje sam praktikovao čak i na sednicama Stručno-naučnog veća u Visokoj školi u kojoj radim poslednjih dvadesetak godina. Mišljenja sam da i najsamosvojniji umetnici nose neki trag prošlosti, prethodnika, jer smatram da ništa ne počinje samo od nas (moja slobodna parafraza Karla Gustava Junga i  postavke „kolektivno nesvesnog”!).

Crnobarska slatina i endemska biljka tvrdolisnica su česte na Vašim slikama. Koliko sebe smatrate zavičajnim, a koliko slikarom opštih motiva?

-U pitanju je Limmonium Gmelini, jedna je od tipičnih slatinskih ali i mediternaskih vrsta koja je deo mog „kofera sećanja” a danas i podsećanja, koliko o specifičnosti odrastanja na crnobarskom salašu, pored pomenute slatine kod babe i dede po majčinoj strani, tokom letnjih i zimskih ferija, toliko i o mom istraživačkom delu doktorskog umetničkog projekta, finalizovanog uspešnom odbranom, 2013. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kod mentora prof. Jovana Sivačkog. Naziv umetničkog projekta (izložbe) i prateće pisane teze je „Slatina kao problemsko sagledavanje mesta uloge i značaja boje i hromatskih odnosa u slikanju pejsaža ravnice”.

Oslikavali ste i riblje konzerve, ponovo ih naseljavali ribama, kakvu simboliku nose ti radovi?

– Oduvek sam voleo mikrosvetove kako u sopstvenim detinjim igrama, tako i u umetničkom stvaranju koje je, bar po mom mišljenju, neophodno da poseduje elemente „igre” (setite se Džozefa Kornela ili srednjovekovnih minijaturista). Ponekad, kada pređe u rutinu, to sad vidim, mali format i sputava „slikarski zamah” i potpuniji stvaralački izraz. Zato se danas često „širim” prema trenutnim produkcijskim mogućnostima na veće formate, naravno tek kada imam šta da (po)kažem, u smislu „glasnosti”. Poslednji ciklus slika nastao je upravo na licu ili naličju, odbačenih i rashodovanih starih platna i panoa, pronađenih u ostavi VŠSSOV-a. Konzerve su ujedno kao i stara odbačena i ruinirana platna, jedan vid sopstvenog pristupa „reciklaži”, otprilike: za manje smeća, a više invencije, nove upotrebe, nadgradnje, najpre one autorske, kreativne i umetničke.

Kad od tih odbačenih panoa pravite nova umetnička dela, da li su to odjeci restauratorstva u vašoj poetici?

-Ne, to je čak možda i jedan „otpor” restauratorstvu, otprilike kao nekakvo „anti-restauratorstvo” u podsvesti, dakle čin stvaranja koji „oslobađa” učeno i naučeno, a opet ga kao i svojevrsnu reinterpretaciju i pamti. Tako je valjda, oduvek sa odnosom savremeno – tradicionalno – moderno.

Bavite se pedagoškim radom već dve decenije na našoj Visokoj vaspitačkoj školi. Koliko su današnji studenti zainteresovani za likovnu umetnost s obzirom na to da živimo u eri multimedija i savremenih tehnologija?

– Po službenoj dužnosti, etici i nastavnim sadržajima moja uloga je da ih čujem, podstičem, osnažujem na slobodno i kritičko mišljenje i podržim koliko znam i umem. Moja procena je da su malo zainteresovani, ali uvek u svakoj generaciji ima izuzetaka. Negde smo pogrešili u metodici sveukupnog vaspitanja i obrazovanja kada je u pitanju (naročito savremena) umetnost.

O Vašem stvaralaštvu snimane su dokumentarne emisije. Može li se doživeti likovna umetnost u potpunosti putem ekrana ili je neposredni kontakt presudan u dobijanju kompletne slike o nekom delu i umetniku?

– Za nekoliko televizijskih reditelja i novinara je iz nekog razloga moj rad bio izazovan: Gorana Kovačića iz Beograda, Srđana Arsenijevića iz Novog Sada, Slobodana Novakovića iz Beograda, Sretena Kiurskog iz Kikinde… Ekran (televizijski, kompjutera, telefona) je po mom mišljenju, samo mogući uvod u likovno delo i pretpostavljenu dalju komunikaciju i recepciju, koja nije uvek obavezna. Neposredan kontakt, bar za mene, je neophodan i prvenstven, veoma ličan čin i tek u takvim situacijama doživljaj je potpun.

Ima li po Vama Kikinda kvalitetne izložbene prostore i šta bi po tom pitanju eventualno moglo da se unapredi?

-Po mom mišljenju, izložbenih prostora nikad dosta. Ima ih ali nisu dovoljno posećeni. Ostaje pitanje za uposlene u galerijama, ali i potencijalnu publiku: zašto?

Nemanja Savić

 

 

Tera-rdionica-(2)

Prva ovogodišnja „Terina“ radionica: za smele i kreativne

Igor Crnogorac March 16, 2024

Da eksperimentišu sa likovnom umetnošću, sa repeticijom, ponavljanjem motiva, imalo je danas priliku dvadesetak učesnika radionice “Repeticija – principi komponovanja” Centra za likovnu i primenjenu umetnost „Tera“ održane u prijatnom ambijentu muzeja ove ustanove.

– Ideja je potekla od Sare Masnikose čija izložba je otvorena prošlog meseca u Galeriji „Tera“ i koja je i jedna od mentorki na radionici – objasnila je kustoskinja, istoričarka umetnosti Tijana Toševski. – Jedan od ciljeva bio je da pružimo priliku ljudima za koje se retko organizuju radionice. Ova je otvorena  za sve koji su bili zainteresovani da se oprobaju u repeticiji u likovnoj umetnosti.

Pored Sare Masnikose i vajarke Sonje Beloš, mentor je bio i Filip Bajlo koji se bavi dizajnom i vizuelnim identitetom. Kaže da su u „Teri“ zadovoljni odzivom, kao i uzrasnom strukturom učesnika.

– Ovo je svojevrsni likovni eksperiment. Ideja je da se ljudi, pre svega, upoznaju sa elementarnim principima rada i da otkriju sve mogućnosti koje su umetnicima na raspolaganju, da se u tom okviru igraju i istražuju. Cilj je da se fokusiramo na kreativni proces, pre nego na finalne rezultate – rekao je Bajlo.

Da bi se priključili radioničarskom stvaranju, zainteresovanima nije potrebno nikakvo prethodno iskustvo, dodaje Bajlo. Jedna od učesnica kreativnog procesa danas bila je i vaspitačica u penziji, Sofija Jegarski koja, kako kaže, već ima bogato iskustvo stvaranja sa decom i na likovnim radionicama.

– Bilo mi je ovo vrlo inspirativno, pa sam odlučila da dođem da vidim šta mlade koleginice preporučuju. Pošto sam ja baka, setila sam se čipki na ormarićima i kredencima sa vezenim jabukama. Od kolaža pravim jabuke koje će se ponavljati. Ovo je kvalitetno provedeno vreme i sigurno je da ću biti i na sledećim radionicama – rekla je Sofija Jegarski.

Radovi sa ovog umetničkog susreta biće izloženi u Salonu Muzeja narednih sedam dana, a današnji program samo je prvi u nizu ovakvih događaja subotom. Već sledeći skup kreativaca biće radionica u glini, kažu u „Teri“.

S. V. O.

Pozoriste-konferencija-(1)

U Narodnom pozorištu novi umetnički direktor i nova repertoarska odrednica: „Balkan Comedy“

Igor Crnogorac March 15, 2024

Promene u kikindskom Pozorištu stižu sa novoimenovanim umetničkim direktorom, glumcem, Đorđem Markovićem, do pre četiri godine članom ansambla ove kuće, a sada profesorom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na današnjoj konferenciji za novinare Marković je predstavio novine i odlike budućeg repertoara.

Od svog osnivanja Pozorište nije imalo umetničkog direktora, napomenula je direktorica Milena Živkov.

– Đorđe će od sada zajedno sa mnom birati koje ćemo tekstove raditi, sa kojim rediteljima i ostalim saradnicima ćemo sarađivati. Za početak će to biti dve sezone, a ako se saradnja pokaže dobrom, onda i nadalje, i nadam se velikom uspehu – rekla je direktorica.

Marković je, pre svega, ocenio da Kikinda ima jedan od najboljih ansambala u Srbiji, da poseduje i kreativne i umetničke kvalitet za velike stvari.

– To je dobar spoj tradicije, iskustva i mladosti – istakao je novi umetnički direktor. – Važno je da Kikinda bude mesto gde su svi dobrodošli, gde se reditelji, saradnici na predstavama i glumci dobro osećaju. Mislim da publika u pozorište, pre svega, dolazi zbog glumaca i predstava, odnosno priča. Zato smo, sa kolegama i direktoricom, došli na ideju da naredne dve sezone vodimo pod imenom „Balkan comedy“ ili „Komedija Balkan“, što znači da ćemo birati komedije pre svega sa prostora koji se sada zove region, a to je bivša zemlja, znači sa istog jezičkog područja. Tako počinjemo odmah od hrvatskog teksta Mire Gavrana „Savršen partner“, to će biti prva predstava, nadam se uspešna. Sledeći komad koji ćemo raditi na jesen biće po našem tekstu „Kosmaj All Inclusive“, Vladimira Đurđevića.

Dok je prvi tekst urbana komedija koja tretira temu veštačke inteligencije i položaja čoveka u savremenom svetu, pitanje izolacije, otuđenosti i potrage za savršenim partnerom, drugi je ruralna komedija. Obe priče su uzbudljive i mislim da će, pre svega za glumce, biti vrlo inspirativne, da će želeti da učestvuju u tome i da će publika teme prepoznati kao sebi bliske, objasnio je Marković i istakao da je vrlo važno da se publika vrati u pozorište u mnogo većem broju, ali i da se neće povlađivati jeftinom ukusu jer su oba teksta  višeslojna i višeznačna i sadrže duboku poruku.

Za narednu godinu najavio je praizvedbu komada koji će biti napisan upravo za ovo pozorište i u čijem fokusu će biti Bosna. Želim da vratimo publiku, da se traži karta više i da ljudi s radošću dolaze u ovo pozorište, dodao je Marković.

Predstava na kojoj su već počele čitaće probe, „Savršen partner“, delo je Mira Gavrana, a režiju potpisuje Tijana Vasić koja je ovde već režirala „Kovače“. Glumačku podelu čine Mina Stojković, Vladimir Maksimović i Marina Vodeničar.

– Predstava je, zapravo, romantična komedija sa primesama futurizma, tretira problem savremenog društva, posebno žene u njemu. Ja igram jedan od glavnih likova, Tinu, ambicioznu ostvarenu mladu ženu koja, jureći za svojom karijerom i savremenim trendovima, odbacuje ono što je najvažnije – ljubav, porodicu, partnerstvo, ne prepoznaje to kao važno. Tema je jako zanimljiva, bavi se i veštačkom inteligencijom i stvarima koje nisu još uvek tu, ali nisu ni daleko od nas. U fokusu su muško-ženski odnosi, što je uvek zanimljivo i aktuelno, ali ima i dublju poruku – rekla je Marina Vodeničar.

Premijera će biti praizvedba u Srbiji. Komad će se igrati na maloj sceni, a prvo izvođenje zakazano je za 17. maj.

S. V. O.

Heroine-(2)

O ratnim heroinama – ženama koje su hrabrost izabrale

Igor Crnogorac March 14, 2024

Predavanje istoričarke Biljane Marcojević, kustoskinje u Muzeju žrtava genocida u Beogradu, pod nazivom „Heroine koje nećemo zaboraviti“, u organizaciji Muzeja i Narodne biblioteke „Jovan Popović“ i uz podršku Ministarstva kulture, održano je večeras u Kikindi.

Tribina je deo obrazovnog programa Muzeja žrtava genocida o ženama–junakinjama koje su u Prvom i Drugom svetskom ratu učestvovale u oružanim borbama i kao medicinsko osoblje ili su dale doprinos na druge načine kako bi spasile i branile svoje porodice, članove zajednice, narod i državu.

Međutim, one su manje pamćene nego muškarci. Provlače se kroz pisanu ostavštinu, ali ostaju na marginama, kaže istoričarka Marcojević.

– Za razliku od žena iz Prvog svetskog rata koje susrećemo i u posleratnim vremenima kao heroje i nosioce odlikovanja jer su mnoge od njih preživele, kada govorimo o ženama-učesnicama Drugog svetskog rata, govorimo o heroinama palim za slobodu i to pokazuje, još jednom, koliko je, zapravo, Prvi svetski rat u istoriji „vododelnica“ gde se još uvek, ponegde, nazire razlika između fronta i pozadine, dok su Drugi svetski rat i svi ratovi posle njega – totalni ratovi gde se granica između fronta i pozadine briše, gde žene silom prilika ili sopstvenom voljom sve više uzimaju puške u ruke i idu na front – ispričala je Marcojevićeva.

Tokom ovog obrazovnog programa Muzeja predstavlja se veći broj heroina među kojima su i Sofija Jovanović, Flora Sends, Milunka Savić, Nadežda Petrović, Olga Petrov, Mira Cikota, Hilda Dajč i druge.

– Predavanje počinjem heroinom koja danas nije toliko poznata, i deo je moje porodične istorije. To je Rada Bojović, majka vojvode Petra Bojovića. Ona je, u vreme ropstva pod Turcima, uspela da odškoluje petoro od šestoro dece, da budu na visokim položajima, od toga jedno žensko dete koje je bilo profesor istorije u ženskoj školi. U vremenu kada su se ljudi prstom potpisivali, jasno je koliki je to podvig. Moramo pomenuti i heroine moje su radile kao bolničarke, među kojima su bile i strankinje. Jedna od njih je i britanska bolničarka Flora Sends koja je stigla u Srbiju da se bori. Kada je došla da se prijavi na zborno mesto, rečeno joj je da ide kući i da se bavi ženskim poslovima. Čest je slučaj bio da su žene po oružje i ratni raspored dolazile umesto svoje braće ili muške dece koje u porodici nije bilo, pa su osećale taj teret da one moraju da krenu u rat. Moramo spomenuti i Dianu Budisavljević koja je dala nemerljiv doprinos kada je u pitanju spasavanje dece iz logora. Njen spisak danas se čuva u Muzeju žrtava genocida.

Posebna je priča o Hildi Dajč koja je samoinicijativno otišla u logor Staro sajmište iako to nije morala, jer je njen otac bio visoko pozicioniran. Ona je osećala potrebu da ode i da pomogne bolesnima, nemoćnima i starima za koja je znala da su već odvedeni u logor. Kroz njena pisma možemo da vidimo kakvo je bilo stanje u Starom sajmištu i zato se ona naziva srpskom Anom Frank. Hilda Dajč je ubijena u proleće 1942. godine u „dušegupki“, kamionu-ubici, preteči gasnih komora. Imala je 20 godina i bila je jedna od hiljade stradalih na tom mestu.

– Tu je i priča o 13 žena koje su preživele bacanje u jamu Ravni Dolac tokom Drugog svetskog rata – nastavlja Biljana Marcojević. – Čitajući te priče ne možete da ne zaplačete i ne možete da ne postanete bolji čovek. Spomenuću ženu koja je gledala u jami svoje dete kako izdiše, šestogodišnjeg sina Ileta. Ona je spasena, i još tokom Drugog svetskog rata dobila je još jedno dete i dala mu isto ime – Ilija.

Jedna od heroina čiji život je deo ovog predavanja je Milunka Savić, junakinja Balkanskih ratova i Velikog rata. O njenom životu postoji i mnogo mitova, kaže Marcojevićeva.

– Po mestu na kojem je sahranjena vidimo da nije dobila status koji zaslužuje. U poodmaklim godinama, tek kao starica, dobila je stan i to na petom spratu bez lifta. U Francuskoj je bila mnogo više cenjena, pozivana je na obeležavanje godišnjica rata i ponuđeno joj je da se tamo preseli i da dobije zaposlenje. Ovde je nekoliko godina čekala da dobije posao, a onda joj je omogućeno da radi kao čistačica u banci. Jedna novinarska ekipa došla je da radi reportažu o njoj i od te posete njeno ordenje je izgubljeno. Ona se trudila da bude dobrotvor, da svojim delima pokaže kako treba živeti. Školovala je decu kojoj nije bila biološka majka, usvojila je tri ćerke. Ali, priča o tome da je bila u Banjičkom logoru, da je bila izvedena pred streljački vod i da ju je tamo jedan vojnik prepoznao, dao joj paket hrane i oslobodio je, zapravo je mit i to govori o tome koliko danas zapravo malo znamo o njoj, da ne govorimo o drugim heroinama koje su u senci Milunke Savić.

Večerašnji program u Biblioteci, kojem su prisustvovali i učenici osmog razreda, počeo je prikazivanjem igrano-dokumentarnog filma „Peto pismo Hilde Dajč“, drugog iz produkcije Muzeja žrtava genocida. Prvi je o streljanju đaka u Kragujevcu, a treći „Dve Brankove Kozare“ koji je promovisan ove godine. Svi se nalaze na Youtube kanalu Muzeja žrtava genocida.

Muzej kontinuirano organizuje predavanja za osnovne, srednje škole i fakultete.

– Pre jednog predavanja čula sam decu da se pitaju šta je to streljanje ili da ne znaju šta je arhiv. To su sajber generacije i zato je naš zadatak da školu po školu, čoveka po čoveka vraćamo kulturi sećanja – zaključila je istoričarka Biljana Marcojević i, za kraj godine, najavila izložbu Muzeja žrtava genocida o ratnim heroinama.

S. V. O.

BKC-NS-sajam-2024.

Banatski kulturni centar na Novosadskom sajmu knjiga

Igor Crnogorac March 13, 2024

Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa biće jedan od izlagača na Novosadskom sajmu knjiga koji će se održati od 18. do 25. marta. Izložiće više stotina naslova, među kojima oko 50 novih knjiga, objavljenih u periodu između dva sajma. Odabrana dela biće na popustu i do 40 odsto.

Iz produkcije u proteklih godinu dana izdvajaju se: monografija „Evropski fejsbuk pesnički festival: 10 godina“ Radovana Vlahovića, poezija Dragana Pop Dragana, Radeta Ćosića, Gorana Blagojevića, Nike Jasne Đukić, knjiga kritika Milana Živanovića, proza Davora Radulja, Predraga Stanaćeva, Danijele Milosavljević…

Ovaj izdavač redovno izlaže na Novosadskom sajmu od 2009. godine i do sada je objavio oko 650 naslova u oblasti književnosti, umetnosti, nauke, publicistike, na više od 15  jezika autora iz više od 20 država sveta.

Između dva sajma Banatski kulturni centar poneo je više nagrada: Specijalno priznanje Beogradskog sajma knjiga za „Izabrana zenitistička dela“ (1. kolo u 8 tomova), Zahvalnicu Matice srpske za saradnju, pomoć i podršku Matici u 2023. godini, „Književno pero“ Hrvatskog književnog društva i Specijalnu nagradu „Raša Popov” Radovanu Vlahoviću.

Knjige sa sajamskim popustom mogu se poručiti i putem sajta www.bkcknjige.rs ili telefonom 069/783-155, od 12. do 26. marta.

pozoriste-proba-1

Narodno pozorište – počele probe na novoj komediji

Igor Crnogorac March 12, 2024

U Narodnom pozorištu u ponedeljak se počelo sa čitaćim probama na novoj predstavi, komadu „Savršen partner“ koji, po tekstu Mira Gavrana, režira Tijana Vasić.

U predstavi igraju: Vladimir Maksimović, Marina Vodeničar i Mina Stojković. Scenograf i kostimograf je Mina Miladinović. Tijana Vasić, rediteljka iz Loznice, već je režirala u Kikindi – komad „Kovači“, čija je premijera bila 2020. godine.

Miro Gavran je najizvođeniji hrvatski pisac u zemlji i inostranstvu. U ovoj, kako stoji u podnaslovu, „Ozbiljnoj komediji“, tema su muško ženski odnosi sa obiljem humorističkih situacija i neočekivanih obrta. Mlada emancipovana žena učestvuje u testiranju androida – savršenog muškarca kojeg je konstruisala naučnica prema idealu svake žene, što dovodi do zabavnih situacija u svakodnevnom životu. U zagrebačkom Teatru „Gavran“ igra se već četiri godine sa velikim uspehom.

U kikindskom teatru biće ovo, posle duo-drame „Džepovi puni kamenja“, druga premijera u sezoni 2023/2024.

Milivoj-Vukojevic-(9)

Izložba stripa i slika u Novim Kozarcima: umetnost inspektora Milivoja Vukojevića

Igor Crnogorac March 11, 2024

Izložba stripa i slika Milivoja Vukojevića iz Novih Kozaraca upriličena je u Galeriji „Zdravko Mandić“ u ovom mestu. Vukojević, inače kriminalistički inspektor, umetnost je počeo da stvara osamdesetih godina, a pored stripa, bavi se slikarstvom, ilustrovanjem i karikaturom. Posle mnogobrojnih grupnih izložbi i slikarskih kolonija, prvi put svoje radove izlaže samostalno.

– Sa stripom se družim od detinjstva, a od osamdesetih godina počeo sam i da ih stvaram – kaže Vukojević. – Često teme iz stripa prenosim na slikarsko platno. Tehnike koje koristim su ulje na platnu, akvarel, akril, pastel, i kombinovane. Drago mi je što je i moja ćerka Andrea još kao dete, posmatrajući me kako stvaram, veoma rano počela i sama da crta i veoma je uspešna u tome.

Vukojevićevi radovi objavljivani su u specijalnom izdanju „Politikinog zabavnika“, u kikindskoj strip ediciji ,,Epoha”, „Kanjiškim novinama“ i mnogobrojnim strip-magazinima, ali i kao ilustracije knjiga i brošura u zemlji i inostranstvu.

Na izložbi u Novim Kozarcima izloženi su stripovi „Priče iz slovenske šume” koji će izaći u izdanju Udruženja strip-autora i obožavalaca stripa Republike Srpske, kao i o Monkey King-u, stripu čije se objavljivanje očekuje u SAD-u.

Među izloženim tablama stripova su i junaci iz edicije Serđa Bonelija: Zagor, Dylan Dog, Ken Parker i Brendon, već objavljene kratke naučnofantastične priče, ali i slike sa raznim temama, od pejzaža do naučne fantastike.

Svečanost otvaranja održana je u petak, u prisustvu mnogobrojnih meštana i poštovalaca Vukojevićevog rada. U programu su učestvovali pesnikinja Dragana Danilović i multiinstrumentalista Milan Vašalić, a izložbu je otvorio slikar Braco Azarić.

Postavka će biti u Galeriji, u Vili, još desetak dana i svi koji su propustili otvaranje, mogu da je razgledaju svakog dana u večernjim satima.

S. V. O.

Foto: D. Janković

 

 

1709985147710

Slikarke amaterke na likovnoj koloniji KCK

Aleksandra Djuran March 9, 2024

Likovnom kolonijom u kojoj su učestvovale amaterske slikarke iz Kikinde, Banatskog Velikog Sela, Iđoša, Bečeja i Novog Bečeja i Zrenjanina završena je Nedelja žena u Kulturnom centra. Među njima je bila i Vukosava Homan Psodorov iz Banatskog Velikog Sela koja je svoje radove pre dve godine izložila u Galeriji KCK.

-Od kada znam za sebe volela sam da slikam. Ipak, život ima svoje planove i četrdeset godina nisam radila, da bi pre tri godine ponovo počela da slikam i pišem. U penziji sam i uživam. Inspiriše me pokret i to je motiv mojih slika – saznajemo od Homan Psodorov.

Daliborka Kojičić iz Bačkog Petrovog Sela prvi put je u Kikindi  i utisci koje će poneti iz našeg grada su više nego dobri.

-Osećam se kao kod kuće. Slikam iz ljubavi i to najčešće na kolonijama. Na mojim platnima je priroda, onako kako je ja vidim – dodala je Daliborka Kojičić.

Iz udruženja „Pero amatera“  iz Bečeja  likovnoj koloniji odazvala se i Dragana Savić.

-Osim slikarstva, naše udruženje bavi se pesništvom, književnošću, fotografijom. Prvi put sam u Kikindi i drago mi je što smo uspostavili saradnju koje će se nastaviti. Slikam portrete – napomenula je Dragana Savić.

Likovnoj koloniji odazvalo se petnaestak žena.

-Želeli  smo da samo žene učestvuju u ovoj koloniji. Tema je slobodna i radi se akrilnim bojama.  Sve slike ostaju Kulturnom centru, a  učesnice su se bolje upoznale, razmenile su iskustva i lepo se družile – istakla je Tanja Nožica iz Kulturnog centra.

A.Đ.