Култура Архиве | Паге 59 оф 95 | Кикиндски портал

Задужбина Ђорђа Радака Матици српској

Aleksandra Djuran Фебруарy 9, 2024

У оквиру изложбе „Ђорђе Радак Кикинђанин“ у Галерији Нова Народног музеја организовано је предавње о задужбини у Матици Српској. Др Јелена Веселинов, управница послова у Матици Српској представила је задужбину нашег суграђнина.

-Ђока Радак основао је седам задужбина и све су биле под управом Матице српске. Све су биле различите, тако да су различито и функционисале и различито су трајале. Поједине задужбине биле су далеко од циљева Матице српске и зато је било тешко реализовати их. Није било лако из Новог Сада тражити удавачу, коју Ђока Радак детаљно описује од тога каквог здравственог стања треба да буде, од којих родитеља треба да буде, до тога за кога се удаје како би јој се дао мираз – каже наша саговорница.

Радак је био велики задужбинар и целокупно своје имање, које није било мало и износило је око 250.000 ондашњих круна 1906. године, када је умро, тестаментом је оставио на управљање Матици српској.

-Његов књижевни фонд и стипендијска задужбина могла је сасавим лепо да функционише јер је била у сладу са циљевима Матице српске. Ђорђе Радак није послушао савет Матице српске и сву имовину је продао, тако да је основна имовина задужбина била у новцу. Период после његове смрти био је веома турбулентан имали смо Велики рат, Присаједињење, Други светски рат када су се мењале валуте и настајале нове државе. Дошло је и о девалвације динара тако да се његова задужбина смањивала због општих друштвених околности. Свега две његове задужбине су у пуној мери испуњавале своје циљеве – открила је др Веселинов.

Здужбинарски фондови су утицали да се Матица српска одржи и Радак је био један од највећих добротвора. Повод за изложбу је двестогодишњица од рођења једне од најзначајнијих личности Кикинде 19. века која је отворена до 17. фебруара.

У Музеј стигао праисторијски човек: размените осмехе са шаманом из Лепенског Вира

Igor Crnogorac Фебруарy 9, 2024

Пројекат „Прехисториц МетаХуман“ – виртуелно оживљавање праисторијског човека, који је реализован уз подршку националне платформе „Србија ствара“ од данас се налази у кикиндском Музеју.

Прво оживљавање човека који је живео на Дунаву пре десет хиљада година представљено је у павиљону Србије на изложби „Експо 2020“ у Дубаију. Кикинда је, после Музеја Војводине, Народног музеја у Београду и Лепенског Вира, четврти град у којем је овај револуционарни пројекат доступан посетиоцима.

– „МетаХуман“ је резултат сарадње више различитих сектора. Антрополошки је истражен свим форензичким анализама и утврђено је да је био стар између 50 и 55 година, да је живео пре 10 хиљада година на обали Дунава, што је данас археолошки локалитет Лепенски Вир, да је био висок око 178 цм и тежак око 70 килограма, што одговара нормалном индексу телесне масе. Такође је, на основу костију, утврђено да је имао врло квалитетну исхрану, богату рибом. Интересантно је да је сахрањен у седећем положају, што је Драгослава Срејовића, нашег чувеног археолога нагнало да помисли да јесте реч о шаману, о неком ко је имао истакнути значај у својој заједници – рекла је директорица Музеја, Лидија Милашиновић.

На данашњем представљању пројекта у Музеју, Милашиновићева је објаснила да је прво урађено секвенцирање ДНК до најмањег детаља, па се тако дошло и до информација о боји очију, косе и коже, и на основу свих тих података је урађен 3Д модел лобање и реконструисан је и физички модел .

– Овај модел је покренут уз помоћ „Епиц Гамес“-а, фирме за развијање видео-игара, односно једног софтвера, тако да он, преко комуникације са мобилним телефоном, одражава нашу мимику. Дошли смо до тога да можемо да видимо како је изгледао човек који је пре десет хиљада година живео на обали Дунава, да му се осмехнемо и да нам он узврати осмех – додала је директорица. – Надамо се да је ово само почетак научне револуције и да ћемо, за пет до десет година, моћи да видимо и неке друге праисторијске људе, можда и на основу остатака који су пронађени у околини и Кикинде.

Представљању пројекта присуствовали су градоначелник Никола Лукач и чланице Градског већа Валентина Мицковски и Мелита Гомбар, и Немања Миленковић, директор Фондације “Нови Сад – европска престоница културе”. Градоначелник је захвалио запосленима у Музеју што су „довели“ праисторијског човека у наш град.

– Видимо да нове технологије сада могу да нам дочарају како је свет изгледао, рецимо, пре десет хиљада година, и можемо да упознамо праисторијског човека. Позивам своје суграђане, децу пре свих, да дођу и да виде како нове технологије могу да помогну у стицању знања из историје и да сруше неке предрасуде – рекао је градоначелник.

Да остваре интеракцију са праисторијским човеком, сазнајемо у Музеју, долазиће организовано ђаци, а „дружење“ је доступно свим посетиоцима Музеја на првом спрату ове установе, наредних месец дана.

Како је најавила директорица Милашиновић, предавање о томе како се стигло до „МетаХуман“-а до одржаће, 20. фебруара у Музеју, др Софија Стефановић из лабораторије за биоархеологију Одељења за археологију Универзитета у Београду.

Марко Марковљев, в.д. директора Културног центра: У кући великих идеја

Jelena Trifunović Фебруарy 8, 2024

Настојим да врхунске културне садржаје доведемо у Кикинду. Ове године морамо да подигнемо лествицу. Могу само да откријем да ће један догађај на овогодишњем Опен ер фестивалу бити сличан Рок опери, рекао је Марковљев у интервјуу за Комуну

Кратко и јасно: испуњава га када окупи много људи на једном месту и приреди неки садржај који ће их учинити срећним. То је мисија којој је посвећен још од првих догађаја које је организовао па све до летошњег Опен ер фестивала, круне досадашњих напора. Добро памти да је у Културни центар, на чијем је данас челу, тадашњи Дом омладине, први пут ушао пре 31 годину, са својим другаром Владом, долазећи на ликовну радионицу Маријане Мирков. Марко Марковљев је крајем прошле године награђен за изузетан допринос развоју културе градским признањем „Јован Ћирилов”.

– Веома сам почаствован што сам добио награду за културу која носи име великог ствараоца Јована Ћирилова. Суштински све што сам радио, посвећено је граду и организовано за моје суграђане. Ћирилов је бард наше културне сцене, заједно са Миром Траиловић. По мени суштина је да кренете да се бавити нечим што мало ко верује да ћете успети, и да истрајете. Иако понекад заиста много прође од идеје до реализације- каже у интервјуу за Комуну Марковљев.

Дводневни фестивал Опен ер одушевио је Кикинђане. Ти си све „закувао”, наравно уз подршку градоначелника и сарадника?

– Сво своје знање и искуство сам уложио у тај фестивал. Никакав сличан догађај на Старом језеру није одржан, чак ни када је био концерт Здравка Чолића 2008. Желели смо да оживимо тај простор и организујемо велики културни догађај. Велики проблем је био недостатак инфраструктуре. Није било струје која може такав концерт да издржи. Оно што посетиоци нису видели то је да смо иза бине, која је била до сада највећа икада постављена у нашем граду, подигли цео мали град у ком су биле свлачионице, места за ручавање, тоалети, шминкернице.

Откуда идеја да Рок оперу доведеш у Кикинду?

– Наизглед сасвим случајно, иако ја верујем да ништа није случајно. Јако верујем у судбинске моменте. Наш хор Атендите изводи Велики староградски валцер за који је, за Хор РТС-а, аранжман радио Федор Вртачник. Ноте нисмо могли да нађемо, па је наша диригенткиња професорка Биљана Јеремић контактирала Федора. Он нам је послао аранжман. Годину дана касније, у Кикинди је био концерт Здравка Чолића, за којег аранжмане, такође ради Федор Вртачник. Кад је прошао концерт, Чолин менаџер је причао са Федором о томе како су сјајан концерт имали у Кикинди, падала је киша, али то није нимало умањило феноменалну атмосферу. Федор је помислио како Рок оперу нису никада извели у овом делу земље, сетио се Биљане и позвао је, а она га је повезала са мном. Тако смо се упознали и родила се идеја о великом фестивалу на Старом језеру. Позвали смо и гудаче Стефана Миленковића. Желео сам да споменик послужи као сценографија за достојанствен уметнички догађај. По угледу на бројне друге градове, дошао сам на идеју да фестивал понесе назив Опен ер. Разговарао сам са градоначелником и отишли смо да погледамо Рок оперу у Новом Саду. Био је помало скептичан јер је датум био 27. август, баш када се одржавају „Великогоспојински дани” у Новом Бечеју.

Ове године, крајем августа, очекује нас други Опен ер фестивал. Да ли ће бити тешко остати на нивоу прошлогодишњег?

– Моја идеја је била да врхунске културне садржаје доведемо у Кикинду. Ове године морамо да подигнемо лествицу. Могу само да откријем да ће један догађај бити сличан као Рок опера. Крајњи циљ је да цео фестивал буде на Старом језеру. Опен ер морају бити велики културни догађаји као на прошлом где се осетила та фестивалска атмосфера. Имали смо и базар као пратећи садржај. Наши, локални произвођачи су доносили још производа и све су распродали. Догађај није имао ни један једини негативни коментар, а мене и данас суграђани заустављају да пренесу дивне утиске.

Хајде сад да се вратимо уназад. Како је све почело? Својевремено си основао удружење „Креативиа”.

– Одрастао сам редовно посећујући Дом омладине, Позориште, Музеј, Библиотеку. Мама је радила у Библиотеци и играла у луткарском позоришту. Удружење „Креативиа” је 2008. године почело да организује Матурантску параду, догађај који је мене одушевио. Волим догађаје са много учесника где су сви срећни. А матурски плес је чиста радост. Ове године биће 17. Матурантска парада.

Учествујеш и у организацији Дана лудаје, а организовао си и бројне друге догађаје и манифестације у граду?

– Први велики музички догађај који сам организовао био је концерт Симфонијског оркестра РТС-а, 2010. године, на градском тргу. Десетак година учествујем у организацији Дана лудаје, и скоро свих градских догађаја. Летос смо приредили, испред Градске куће, предиван концерт Полицијског оркестра МУП-а Републике Српске.

Иницијатор си и оснивања Хора Атендите?

– Моје чедо је хор Атендите и сада дечији хор. Првобитно је била идеја да оснујемо мушки хор, али схватили смо да је то тешко, због недостатка мушких певача, па смо направили мешовити хор који данас употпуни сваки значајан градски догађај.

Фестивал хорова Мелодианум, Тамбурашке свечаности, Ноћ младости, љубави, културе, Недеља жена, Градски дувачки оркестар који је настао од ДВД-а… Подугачак је списак.

– Додао бих да смо после 20 година вратили Градску смотру фолклора.

Видим овде на плакату да је мото Културног центра – Кућа великих идеја. Претпостављам да си га ти осмислио?

– Чини добро, добрим ти се враћа. Заиста верујем у то. Кад је нешто добро, све некако легне на место. Уз досадашње искуство, увек настојим да организујући догађаје и манифестације, предупредимо евентуални проблем.

Рекла бих да си локал патриота?

– Кикинда је, по мени, савршен град за живот, на одличном је месту, близу Београда, Новог сада, Темишвара, Будимпеште…Ово је лепо место са срдачним људима. Имамо леп трг, одлично је место за одрастање и породицу. Прилично је чист, поготово у односу на остале градове у којима сам био. На тргу видиш жене које чупкају коров између коцки, па где то још можеш да видиш? Не треба нам суштински још много тога да бисмо били идеално место за живот.

НОВО РУХО КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА

У току је реновирање зграде Културног центра. Кренуло се од крова, шта је следеће?

– Кад сам дошао овде да радим 2017. као организатор програма, задао сам себи циљ да морамо реновирати ову зграду. КЦ је био мало по страни у односу на остале установе културе, али смо и тад као и сад имали највећи број програма и посетилаца. Радимо седам дана недељно. Имамо балетску школу, ликовну, креативну, стрип радионицу, школу шаха, имаћемо драмску радионицу, имамо хор и дечији хор, степ аеробик, јогу… Свако ко жели да употпуни слободно време, а да се осећа добро, ту смо. Да, кренули смо од крова, радове финансира Министарство културе.

Планирате и реконструкцију фасаде. Да ли су обезбеђена средства за ту намену?

– Ове године смо конкурисали за фасаду, чекамо резултате, надамо се подршци Министарства културе . Скуп је пројекат, фасада мора да се обије скроз до цигле и врати у оригиналу назад. Надам се да ћемо успети. Никада нисмо имали такву политичку личност на челу Министарства културе као што је Маја Гојковић. Улагања су већа, Министарство видљивије. Рекао бих да читава држава данас гледа на културу боље него раније. Ипак, мора да се лобира, и у томе нам је много помогао народни посланик Миленко Јованов.

Помињано је и проширење простора Културног центра, мултифункционална сала, биоскоп. Да ли су то само идеје, или је у плану реализација?

– Граду недостаје концертни простор, односно мултифункционална сала. Моја и жеља колектива је да направимо још једну салу која би задовољила те потребе. Уколико би се створили услови да Спортском центру „Језеро” више не би био потребан простор Партизана, ми бисмо се проширили у тај део зграде. Наравно, отворени смо и да размишљамо о другим решењима. Уколико бисмо се проширили, један од простора би био и мали биоскоп, попут оног какав има Сомбор, са седамдесетак места.

Драган Поп Драган међу јужнословенским афористичарима

Igor Crnogorac Фебруарy 2, 2024

Издавачка кућа „Алма“ из Београда објавила је, са малим закашњењем, књигу „Јужнословенски афоризам 2022“. У овом избору, међу седамдесетак аутора из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Словеније, Хрватске и Македоније, налазе се и афоризми нашег суграђанина Драгана Поп Драгана.

Од аутора из Србије заступљени су, између осталих, и Александар Баљак, Бојан Љубеновић, Александар Чотрић, Драгутин Минић Карло, Ђорђе Оташевић, Драган Ј. Ристић, Зоран Додеровић, Милијан Деспотовић…

Књига је, осим у штампаној верзији, објављена и у ПДФ формату на сајту издавачке куће „Алма“.

Никола Јоксимовић – глумац од метаморфозе

Igor Crnogorac Јануарy 31, 2024

Ово је једна од прича о животном опредељењу које почињу од случајности, ненамеравано. Али само почиње тако. У наставку саге о настајању глумца Николе, случајност је затим оспорена озбиљним и преданим радом и изграђивањем глумца, онаквог какав жели да буде: да може да одигра баш све, и у комедији и у драми, да сваком лику да свој печат. И да су му све улоге и представе подједнако драге. Јер, баш воли да глуми Никола Јоксимовић, глумац кикиндског Народног позоришта.

– У Позориште сам први пут дошао када сам био први разред средње школе. Другарица ме је убедила да одемо у школу глуме Александра Богдановића. До тада ме позориште није занимало, више сам волео да проводим време са друштвом напољу и да играм фудбал – каже Никола.

Ниси се вратио фудбалу, него си започео припреме за пријемни, решен да упишеш глуму.

– Да, и завршио сам Академију уметности у Београду, у класи професора Предрага Ејдуса 2008. године. Исте године запослио сам се у Народном позоришту у којем сам, као аматер, играо од 1999. године.

Како се сећаш свог дебија са првим ансамблом Позоришта?

– Прва представа са одраслима, с нашим великим глумцима, била је „Посета старе даме“. Играо сам црквењака и био сам јако поносан и срећан што делим сцену са таквим људима у кикиндском позоришту. Имао сам трему, имам је и данас, али то је позитивна трема, заправо је осећај одговорности.

Улога у “Сави Савановићу” приказала те је и као глумца који се лако и лепо трансформише. Да ли те зато редитељи теже стављају “у фиоку”?

– Сматрам да глума јесте трансформација и стално трагање за тим другим људима у нама које приказујемо на сцени и које редитељи од нас траже. Не могу да ме „ставе у фиоку“, нити желим да правим такве, једнообразне улоге. Увек настојим да нађем нешто ново, Није то сваки пут и могуће, зависи од разних ствари, али ја се трудим да увек буде друкчије, да дам печат свакој улози.

И у последњој премијери, “Џепови пуни камења”, играш више улога, највише до сада у једној представи. Колико је то тешко? И који од својих ликова највише волиш?

– Да, у тој представи играм седам улога. Није ми тешко, ништа није тешко ако човек воли то што ради, а ја заиста волим свој посао и уживам. И немам омиљену улогу, не могу ни од ових седам у једној представи да изаберем једну, свака ми је драга на свој начин. Уз то, никад нисам правио разлику између великих и малих улога.

Играо си и играш у различитим жанровима. А како ти себе видиш, као драмског глумца или као комичара?

– Сматрам да глумац, да би био комплетан, мора подједнако да буде добар у сваком жанру, а ја тежим томе да будем комплетан глумац, и волим да играм и у драмама и у комедијама. Некада су комедије много захтевније јер је публику много теже насмејати него расплакати.

У једном периоду био си и директор Позоришта.

Увек сам само хтео да се бавим глумом, определио сам се за то. Само томе и желим да будем посвећен.

Има та нека ствар између глумаца и публике, нека врста малог неспоразума, чини ми се. Публика се снебива у реакцијама, а глумци их, истовремено, жељно ишчекују. Тебе публика воли, а какву ти публику волиш?

– Ми постојимо због публике и осетимо њену енергију. Наша публика је пажљива, воли да прати представу и неће да реагује да не би ометали ни нас ни себе, такав је мој утисак. Чињеница је да је нашој публици тешко измамити смех и аплауз „на отвореној сцени“, али, ако је добра представа, на крају ће глумце увек наградити великим аплаузом.

Захваљујући дугогодишњем стажу и бројним улогама, у стању си да позоришне прилике ставиш у перспективу.

– Сматрам да имамо мало представа, требало би да их буде много више. Раније смо, годишње, имали по пет, шест премијера – четири вечерње и бар једну дечију. Ми имамо проблема са окупљањем ансамбла. Не знам шта се дешава са младим људима, као да немају воље и ентузијазма. Ја знам да ми, какве год прилике биле, нико и никада неће одузети радост игре.

Преданост, одговорност према свом послу и својој матичној кући, таленат и рад, није препознала само публика. Јоксимовић је у децембру добио Награду града за посебан допринос у области културе. Ово признање, како је изјавио, посветио је својим родитељима.

Раде Ћосић у Житишту: Човек то (ипак) може да искаже

Jelena Trifunović Јануарy 29, 2024

Одавно у житиштанској библиотеци неки гост није привукао толику пажњу читалачке публике. То је недавно успело песнику из Банатског Великог Села Радету Ћосићу. Овај стваралац се у Житишту претходни пут представио пре две деценије, а многи се и данас сећају да је тада остао запамћен и радо прихваћен.

Пред више од педесет поклоника писане речи, Ћосић је представио своју најновију песничку збирку „Човек то не може да искаже”. У питању је компилацијска књига састављена од најбољих момената из претходне четири објављене поетске књиге овог аутора.

Песме је изабрао и поговор за књигу написао кикиндски песник и новинар Драган Поп Драган (Драган Батинић), а књигу је издао Банатски културни центар из Новог Милошева.

О књизи су, поред аутора, говорили уметник и мултиинстументалиста из Великог Села Милан Вашалић, у име домаћина Робертина Вукелић Шијан, директорка тамошње библиотеке, као и Душан Милићев и Драгутин Видачић, док су Ћосићеве стихове надахнуто казивали Зденка Трифуњагић и Ервин Газдаг, културни посленици из Зрењанина, док је за гитарску пратњу био задужен још један Великоселац – Марко Ступар.

Ћосић се у књижевности оглашава искључиво као лиричар, особеног песничког израза кроз изломљен и сведен стих, метафорички згуснутим песничким средствима. О томе су у својим освртима писали и Милутин Ж. Павлов (који Чоћићеву поезију назива суздржаном), Радивој Шајтинац (који ју је означио као фрагментарну), Милош Латиновић (егзистенцијалистичку) и Драган Батинић (који је држи за филозофски смирену).

Те вечери се могло чути и од самог Ћосића, као и од многих присутних да је управо Батинић био на неки начин песнички ментор не само овог песника из Банатског Великог Села, већ и низа других присутних књижевних стваралаца који су те вечери били у публици.

Од Милана Вашалића, муилтиинструменталисте и Ћосићевог пријатеља могла се чути занимљива опсервација да је он као музичар у младости био фасциниран Џимијем Хендриксом и Џимом Морисоном као креативним ствараоцима, све док није убрзо увидео да таквог индивидуалца јаке стваралачке енергије има и у свом месту, такорећи у комшилуку, у лику Радета Ћосића. Притом је направио и паралелу између себе и песника, нагласивши да су и он и Раде на неки начин „џеклондоновске” биографије и да су се у животу бавили и пољопривредом и писањем и угоститељством.

Након успешне промоције у Банатском Великом Селу, а потом и у Житишту, уследиће Ћосићеве књижевне вечери и у Сомбору, Новом Саду, Београду.

Драмска секција почиње са радом у Културном центру: Сви су позвани

Aleksandra Djuran Јануарy 26, 2024

Нова активност Културног центра биће драмска секција. Водиће је Стефан Остојић, глумац, а циљ је да се младима у граду понуди још један садржај за креативно изражавање.

-Драмска секција почиње 11. фебруара, а сви заинтересовани детаље могу пронаћи на фејсбук страници Културног центра. Аудиције неће бити и ко год се појави је добродошао. Одвојено ће се радити са средњошколцима, као и са основцима од петог до осмог разреда. Планиране су и две представе, са сваком групом по једна, чије премијере се очекују крајем априла, почетком маја. Сада већ могу да кажем да ће млађа група извести представу о Краљевићу Марку. Старија ће радити на сличном тексту јер нам је жеља да обе представе спојимо у једну која може да гостује у друга места – истакао је Стефан Остојић.

Идеја Стефана Остојића је да полазници истражују тему, текст, ликове, јер је, како каже, уверен да има доста младих који желе да се опробају на даскама које живот значе. У мноштву садржаја које нуди ова установа културе наћи ће се места и за глуму, додао је Марко Марковљев, в.д. директор КЦК.

-Увидели смо потребу да младима у нашој установи понудимо још један културни садржај. Драмска радионица односно театар окупљаће све оне који имају афинитета ка глуми и сценском изразу. Нови културни садржај који се произведе биће намењен свим суграђанима. Окупљања ће бити недељом у преподневним сатима – казао је Марковљев.

Стефан Остојић је млад и перспективан глумац и није му страно да своје искуство и знање преноси на нешто млађе од њега. Марковљев напомиње и да ће заједно са њим будући чланови секције научити пуно тога, а пре свега стећи самопоуздање у креативном изражавању.

Премијера музејског театра о Ђорђу Радаку подигла ниво културне понуде града

Igor Crnogorac Јануарy 23, 2024

Ђорђе Радак, једна од најзначајнијих личности из историје града, упамћен као велики српски добротвор, представљен је вечерас публици у Галерији „Нова“ Народног музеја, у музејском театру, новој форми оживљавања историјских личности и догађаја.

Мултимедијална изложба о најзначајнијој личности нашег града у 19. веку, постављена је, од прошлог месеца, поводом два века од његовог рођења. У изложбеном простору, захваљујући глумцу Славољубу Матићу, вечерас је Радак изванредно и сугестивно представљен музејској и театарској публици. Матић је, о самом Ђорђу, његовом животу, нарави, поступцима и успомени на њега говорио из трећег лица, у посебној форми епистоларног казивања – испредања приче уз помоћ писаних докумената, најчешће писама.

Материјал за овај позоришни чин под називом „Ја сам Ђока Радак Кикинђанин“ преузет је из књиге Владимира Миланкова „Ђока Радак ратоборац и велики добротвор“ у издању Историјског архива Кикинда, као и из писама и новинских чланака.

– Тешко је из докумената направити монодраму јер нема драмског сукоба, па сам се сетио епистоларне драматургије – када се комуницира преко писама. Ово је необичнији начин и веома ми је драго што је Музеј потпуно отворен за нове форме. Почаствован сам што сам део тога – рекао је Матић.

Идејни творац и иницијатор да се музејски театар поставља равноправно са изложбама је Драган Киурски, виши музејски педагог који се креативном драмом бави већ дуги низ година. До сада је, између осталог, био аутор инсценација о Душану Васиљеву и Меланији Гајски.

– Изложба је само један вид интерпретације наслеђа, кроз експонате, али то може и да се динамизује на овај начин – сматра Киурски. – Зашто бисмо само читали са зидова ако можемо одређену личност да „имамо“ уживо, да нам прича о свом животу,

Ђорђе Радак био је други по величини добротвор Матице српске у 20. веку. Био је и покретач буне априла 1848. године и активни учесник револуције 1848. и 1849. године. Прича о њему коју оживљава глумац Славољуб Матић на музејској сцени у плану је да се представи још неколико пута у току трајања изложбе, до 17. фебруара. Без обзира на то да ли сте музејска или позоришна публика, препоручујемо да је не пропустите.

Бранислав Чубрило Рус: Рекордер по броју одиграних представа

Jelena Trifunović Јануарy 23, 2024

Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију”, а колеге су ми приредиле мало изненађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још

На даскама које живот значе је од давне 1976. године. Са више од 2.200 одиграних представа и 84 премијере, овдашњој публици је добро знан и радо виђен на сцени, као и на тв екранима и филмском платну. Петнаестог децембра прошле године, на свој 65. рођендан, отишао је у пензију, али то никако не значи његов раскид ни са глумом ни са кикиндским Народним позориштем.

У овој театарској кући, убедљиви је рекордер по броју одиграних представа. Надимак Рус носи од кад зна за себе- било да су за њега у дечачким данима говорили да је „јак као Рус” или да, у игри „гађа као Рус” јер је толико прецизно погађао новчиће и палидрвца.

У позоришту је радио и као шеф технике, организатор, креирао сценографска решења.

Како сте упловили у глумачке воде? Да ли је глума била младалачка жеља и љубав?

– Игром случаја, још као основац бавио сам се рецитовањем, а у вишим разредима основне ишао сам и на такмичења, стигао до републичког нивоа. Била је то полазна тачка. Наставница српскохрватског Даринка Коледин ме је позвала и договорила сусрет са мени и данас веома драгим, дугогодишњим управником позоришта Браниславом Шибулом. У младалачким данима, глума је ишла заједно са спортом, кошарком коју сам волео и играо низ година.

И толико су вам те „даске које живот значе” прирасле к срцу да више нисте ни силазили с њих?

– Не, осим паузе када сам био на одлужењу војног рока. У књизи Саве Савина занимљив податак је да 10 година живота треба бити у позоришту за 1000 одиграних представа.

Хоћете ли наставити да играте?

– Хоћу. Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију” тог дана, а колеге су ми приредиле мало изнанађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још. У ствари све зависи од позоришта, колико ћу бити потребан.

Која вам је најдража улога?

– Глумац ако озбиљно приступа свом позиву, онда би свака улога требало да буде драга. Наравно, разлика је у тежини и у томе шта захтева. Има улога које боље легну, или се боље изнесу на сцени, прихвате од публике. Трудио сам се да, и ако је мала улога да се запамти, остане упечатљива, да се верно дочара лик који тражи редитељ. Има представа са којима смо се такмичили са најбољим позориштима из тадашње Југославије, али памтим и улоге из других комада које су ми такође остале урезане у сећање и драге. „Ожалошћена породица” је практично преломила да позориште пређе из аматерског у професионални статус. Наравно, то је и због низа представа које су претходиле. Потом „Радован Трећи” који сви памтимо по Зорану Радмиловићу, а на нашој сцени је био постављен у другачијем виђењу. Улога у „Полицајцима” такође је остала упамћена и награђена. Наравно и „Извол’те у Сакуле” са ликом јунака из Лике. Кад смо играли Сакуле у Сакулама, писац Зоран Петровић ми је поклонио књигу и у посвети написао: „Најбољем јунаку из Лике, а у мојим Сакулама”. Остану заиста лепе и драге успомене.

Иако су глумцима ван Београда и Новог Сада мање доступни ангажмани на телевизији и на филму, ви имате низ остварених улога? Како је долазило до сарадње?

– Имао сам срећу, без обзира што смо ван центара, прилично сам снимао. Продуцентима и редитељима јесте једноставније да ангажују неког ко им је ближе. Будеш испуњен кад желе и траже баш тебе. Са Гораном Марковићем сам радио „Турнеју” и „Фалсификатора”, са заиста врхунском глумачком екипом. Претпрошле године био сам ангажован у филму „Џем од кавијара”, прошле је уследио „Мачји крик”. Имао сам лепу епизодну улогу и у серији о Иви Андрићу „Нобеловац”, која би на пролеће требало да крене на РТС-у.

Глумили сте и у серијама „Јесен стиже, дуњо моја”, „Јагодићи”, „Шетња са лавом”, „Црна свадба” итд. Каква је разлика глумити у позоришту и радити снимајуће пројекте?

– У позоришту када се спрема улога, то траје 35, 40, 45 проба, колико је потребно, али за серију се добије улога и нема толико времена да се са редитељем прича о томе шта се жели. У најкраћем се то договара, на сету се то још може поправити и то је то. У позоришту можеш да кренеш од супротног, па да се евентуално редитељ сложи да је то бољи пут. На снимањима се то не ради, већ се испуњавају задаци.

Ко су вам глумачки узори односно ког глумца посебно цените?

– Од свих, најдражи и најближи ми је био легендарни Павле Вујисић. „Човек из народа” који је све одиграо са толиком природношћу. Његова глума је зрачила невероватном лакоћом. То је суштина. Није све у лепоти, кључ је у природности. Камера је око које све види и запажа и ту се ништа не може сакрити.

Каква је кикиндска публика?

– Мени је веома драга јер смо толико година заједно. Мој утисак је да већина жели више да оде у позориште да се насмеје и забави, и такве комаде публика радо гледа више пута. Ипак, позориште мора да има на репертоару и представе такмичарског карактера- за селекторе и фестивале, али мора се водити рачуна и о публици. Мало позоришта има представе које игра по 50 пута, а ми имамо и оне које смо играли 100 и 150 пута.

Члан сте Савета Месне заједнице Наково. Шта вас је мотивисало да се ангажујете у тој улози?

– Прихватио сам да се ангажујем како бисмо нешто оставили деци, поред онога што Наково има. Била је потребе за спортско-рекреативним центром, осим стадиона Полета, који је ту одавно. Решили смо да сметлиште на ободу села очистимо, пошумимо, ископамо језеро, направимо садржаје за децу и остале мештане. Рекао бих да смо урадили много. Ту је сад језеро, наткривена тераса, дечије игралиште, терен. Настављамо даље.

НАГРАДЕ

Издвајамо неке од награда које је овај кикиндски глумац добио током безмало пола века на театарској сцени:

Октобарска награда града Кикинде
Награда за глуму, у представи „Полицајци” 1985.год. на 26. Сусретима аматерских позоришних друштава Војводине. Награда додељена одлуком жирија.
За улогу Агатона у представи „Ожалошћена породица”, награда глумац вечери – одлуком публике и награда „Пеђа Јовановић” на 36. Фестивалу аматерских позоришта у Кули 1994. године
За исту улогу (Агатон у представи „Ожалошћена породица), награда (глумац вечери – одлуком публике) на 38. Фестивалу драмских аматера Југославије у Врању 1994.
Награда за глуму (Радован у представи „Радован Трећи”), одлуком жирија на 47. Сусретима професионалних позоришта Војводине 1997.

Расписан конкурс за Награду „Ђура Ђуканов“

Igor Crnogorac Јануарy 23, 2024

Народна библиотека „Јован Поповић“ расписала је наградни литерарни конкурс „Ђура Ђуканов“. Награда се, по пропозицијама, додељује за најбољу прву збирку прича аутора млађег од тридесет пет година писану на српском језику, под условом да рукопис претходно није био објављиван у целости или у деловима.

Награда подразумева штампање књиге џепног формата, у тврдом повезу и тиражу од 350 примерака. Рок за достављање рукописа је 30. јун 2024. године. Рукопис треба доставити искључиво у електронском формату на адресу: konkurs_djukanov@kibiblioteka.org.rs, с назнаком „За литерарни конкурс Ђура Ђуканов“.

Рукописи морају да буду потписани пуним именом и презименом и морају да садрже информације о години рођења, адреси становања, броју телефона и мејл адреси; уколико не садрже све неопходне податке или су послати у неодговарајућем формату, неће бити уврштени у конкуренцију.

У жирију за доделу награде „Ђура Ђуканов“ су Јована Копривица, Слађана Стаменковић и Драган Бабић. Одлуку о победнику жири ће донети најкасније 1. септембра ове године, а награда ће лауреату званично бити уручена јануара. 2025. године, на дан рођења Ђуре Ђуканова, значајног банатског писца, годину дана по расписивању конкурса.

Конкурс се расписује 20. пут, а последњи лауреат је Тијана Катић из Крагујевца.