Култура

Хероине-(2)

Предавање историчарке Биљане Марцојевић, кустоскиње у Музеју жртава геноцида у Београду, под називом „Хероине које нећемо заборавити“, у организацији Музеја и Народне библиотеке „Јован Поповић“ и уз подршку Министарства културе, одржано је вечерас у Кикинди.

Трибина је део образовног програма Музеја жртава геноцида о женама–јунакињама које су у Првом и Другом светском рату учествовале у оружаним борбама и као медицинско особље или су дале допринос на друге начине како би спасиле и браниле своје породице, чланове заједнице, народ и државу.

Међутим, оне су мање памћене него мушкарци. Провлаче се кроз писану оставштину, али остају на маргинама, каже историчарка Марцојевић.

– За разлику од жена из Првог светског рата које сусрећемо и у послератним временима као хероје и носиоце одликовања јер су многе од њих преживеле, када говоримо о женама-учесницама Другог светског рата, говоримо о хероинама палим за слободу и то показује, још једном, колико је, заправо, Први светски рат у историји „вододелница“ где се још увек, понегде, назире разлика између фронта и позадине, док су Други светски рат и сви ратови после њега – тотални ратови где се граница између фронта и позадине брише, где жене силом прилика или сопственом вољом све више узимају пушке у руке и иду на фронт – испричала је Марцојевићева.

Током овог образовног програма Музеја представља се већи број хероина међу којима су и Софија Јовановић, Флора Сендс, Милунка Савић, Надежда Петровић, Олга Петров, Мира Цикота, Хилда Дајч и друге.

– Предавање почињем хероином која данас није толико позната, и део је моје породичне историје. То је Рада Бојовић, мајка војводе Петра Бојовића. Она је, у време ропства под Турцима, успела да одшколује петоро од шесторо деце, да буду на високим положајима, од тога једно женско дете које је било професор историје у женској школи. У времену када су се људи прстом потписивали, јасно је колики је то подвиг. Морамо поменути и хероине моје су радиле као болничарке, међу којима су биле и странкиње. Једна од њих је и британска болничарка Флора Сендс која је стигла у Србију да се бори. Када је дошла да се пријави на зборно место, речено јој је да иде кући и да се бави женским пословима. Чест је случај био да су жене по оружје и ратни распоред долазиле уместо своје браће или мушке деце које у породици није било, па су осећале тај терет да оне морају да крену у рат. Морамо споменути и Диану Будисављевић која је дала немерљив допринос када је у питању спасавање деце из логора. Њен списак данас се чува у Музеју жртава геноцида.

Посебна је прича о Хилди Дајч која је самоиницијативно отишла у логор Старо сајмиште иако то није морала, јер је њен отац био високо позициониран. Она је осећала потребу да оде и да помогне болеснима, немоћнима и старима за која је знала да су већ одведени у логор. Кроз њена писма можемо да видимо какво је било стање у Старом сајмишту и зато се она назива српском Аном Франк. Хилда Дајч је убијена у пролеће 1942. године у „душегупки“, камиону-убици, претечи гасних комора. Имала је 20 година и била је једна од хиљаде страдалих на том месту.

– Ту је и прича о 13 жена које су преживеле бацање у јаму Равни Долац током Другог светског рата – наставља Биљана Марцојевић. – Читајући те приче не можете да не заплачете и не можете да не постанете бољи човек. Споменућу жену која је гледала у јами своје дете како издише, шестогодишњег сина Илета. Она је спасена, и још током Другог светског рата добила је још једно дете и дала му исто име – Илија.

Једна од хероина чији живот је део овог предавања је Милунка Савић, јунакиња Балканских ратова и Великог рата. О њеном животу постоји и много митова, каже Марцојевићева.

– По месту на којем је сахрањена видимо да није добила статус који заслужује. У поодмаклим годинама, тек као старица, добила је стан и то на петом спрату без лифта. У Француској је била много више цењена, позивана је на обележавање годишњица рата и понуђено јој је да се тамо пресели и да добије запослење. Овде је неколико година чекала да добије посао, а онда јој је омогућено да ради као чистачица у банци. Једна новинарска екипа дошла је да ради репортажу о њој и од те посете њено ордење је изгубљено. Она се трудила да буде добротвор, да својим делима покаже како треба живети. Школовала је децу којој није била биолошка мајка, усвојила је три ћерке. Али, прича о томе да је била у Бањичком логору, да је била изведена пред стрељачки вод и да ју је тамо један војник препознао, дао јој пакет хране и ослободио је, заправо је мит и то говори о томе колико данас заправо мало знамо о њој, да не говоримо о другим хероинама које су у сенци Милунке Савић.

Вечерашњи програм у Библиотеци, којем су присуствовали и ученици осмог разреда, почео је приказивањем играно-документарног филма „Пето писмо Хилде Дајч“, другог из продукције Музеја жртава геноцида. Први је о стрељању ђака у Крагујевцу, а трећи „Две Бранкове Козаре“ који је промовисан ове године. Сви се налазе на Yоутубе каналу Музеја жртава геноцида.

Музеј континуирано организује предавања за основне, средње школе и факултете.

– Пре једног предавања чула сам децу да се питају шта је то стрељање или да не знају шта је архив. То су сајбер генерације и зато је наш задатак да школу по школу, човека по човека враћамо култури сећања – закључила је историчарка Биљана Марцојевић и, за крај године, најавила изложбу Музеја жртава геноцида о ратним хероинама.

С. В. О.

БКЦ-НС-сајам-2024.

Банатски културни центар из Новог Милошева биће један од излагача на Новосадском сајму књига који ће се одржати од 18. до 25. марта. Изложиће више стотина наслова, међу којима око 50 нових књига, објављених у периоду између два сајма. Одабрана дела биће на попусту и до 40 одсто.

Из продукције у протеклих годину дана издвајају се: монографија „Европски фејсбук песнички фестивал: 10 година“ Радована Влаховића, поезија Драгана Поп Драгана, Радета Ћосића, Горана Благојевића, Нике Јасне Ђукић, књига критика Милана Живановића, проза Давора Радуља, Предрага Станаћева, Данијеле Милосављевић…

Овај издавач редовно излаже на Новосадском сајму од 2009. године и до сада је објавио око 650 наслова у области књижевности, уметности, науке, публицистике, на више од 15  језика аутора из више од 20 држава света.

Између два сајма Банатски културни центар понео је више награда: Специјално признање Београдског сајма књига за „Изабрана зенитистичка дела“ (1. коло у 8 томова), Захвалницу Матице српске за сарадњу, помоћ и подршку Матици у 2023. години, „Књижевно перо“ Хрватског књижевног друштва и Специјалну награду „Раша Попов” Радовану Влаховићу.

Књиге са сајамским попустом могу се поручити и путем сајта www.бкцкњиге.рс или телефоном 069/783-155, од 12. до 26. марта.

позористе-проба-1

У Народном позоришту у понедељак се почело са читаћим пробама на новој представи, комаду „Савршен партнер“ који, по тексту Мира Гаврана, режира Тијана Васић.

У представи играју: Владимир Максимовић, Марина Воденичар и Мина Стојковић. Сценограф и костимограф је Мина Миладиновић. Тијана Васић, редитељка из Лознице, већ је режирала у Кикинди – комад „Ковачи“, чија је премијера била 2020. године.

Миро Гавран је најизвођенији хрватски писац у земљи и иностранству. У овој, како стоји у поднаслову, „Озбиљној комедији“, тема су мушко женски односи са обиљем хумористичких ситуација и неочекиваних обрта. Млада еманципована жена учествује у тестирању андроида – савршеног мушкарца којег је конструисала научница према идеалу сваке жене, што доводи до забавних ситуација у свакодневном животу. У загребачком Театру „Гавран“ игра се већ четири године са великим успехом.

У кикиндском театру биће ово, после дуо-драме „Џепови пуни камења“, друга премијера у сезони 2023/2024.

Миливој-Вукојевиц-(9)

Изложба стрипа и слика Миливоја Вукојевића из Нових Козараца уприличена је у Галерији „Здравко Мандић“ у овом месту. Вукојевић, иначе криминалистички инспектор, уметност је почео да ствара осамдесетих година, а поред стрипа, бави се сликарством, илустровањем и карикатуром. После многобројних групних изложби и сликарских колонија, први пут своје радове излаже самостално.

– Са стрипом се дружим од детињства, а од осамдесетих година почео сам и да их стварам – каже Вукојевић. – Често теме из стрипа преносим на сликарско платно. Технике које користим су уље на платну, акварел, акрил, пастел, и комбиноване. Драго ми је што је и моја ћерка Андреа још као дете, посматрајући ме како стварам, веома рано почела и сама да црта и веома је успешна у томе.

Вукојевићеви радови објављивани су у специјалном издању „Политикиног забавника“, у кикиндској стрип едицији ,,Епоха”, „Кањишким новинама“ и многобројним стрип-магазинима, али и као илустрације књига и брошура у земљи и иностранству.

На изложби у Новим Козарцима изложени су стрипови „Приче из словенске шуме” који ће изаћи у издању Удружења стрип-аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске, као и о Монкеy Кинг-у, стрипу чије се објављивање очекује у САД-у.

Међу изложеним таблама стрипова су и јунаци из едиције Серђа Бонелија: Загор, Дyлан Дог, Кен Паркер и Брендон, већ објављене кратке научнофантастичне приче, али и слике са разним темама, од пејзажа до научне фантастике.

Свечаност отварања одржана је у петак, у присуству многобројних мештана и поштовалаца Вукојевићевог рада. У програму су учествовали песникиња Драгана Даниловић и мултиинструменталиста Милан Вашалић, а изложбу је отворио сликар Брацо Азарић.

Поставка ће бити у Галерији, у Вили, још десетак дана и сви који су пропустили отварање, могу да је разгледају сваког дана у вечерњим сатима.

С. В. О.

Фото: Д. Јанковић

 

 

1709985147710

Ликовном колонијом у којој су учествовале аматерске сликарке из Кикинде, Банатског Великог Села, Иђоша, Бечеја и Новог Бечеја и Зрењанина завршена је Недеља жена у Културном центра. Међу њима је била и Вукосава Хоман Псодоров из Банатског Великог Села која је своје радове пре две године изложила у Галерији КЦК.

-Од када знам за себе волела сам да сликам. Ипак, живот има своје планове и четрдесет година нисам радила, да би пре три године поново почела да сликам и пишем. У пензији сам и уживам. Инспирише ме покрет и то је мотив мојих слика – сазнајемо од Хоман Псодоров.

Далиборка Којичић из Бачког Петровог Села први пут је у Кикинди  и утисци које ће понети из нашег града су више него добри.

-Осећам се као код куће. Сликам из љубави и то најчешће на колонијама. На мојим платнима је природа, онако како је ја видим – додала је Далиборка Којичић.

Из удружења „Перо аматера“  из Бечеја  ликовној колонији одазвала се и Драгана Савић.

-Осим сликарства, наше удружење бави се песништвом, књижевношћу, фотографијом. Први пут сам у Кикинди и драго ми је што смо успоставили сарадњу које ће се наставити. Сликам портрете – напоменула је Драгана Савић.

Ликовној колонији одазвало се петнаестак жена.

-Желели  смо да само жене учествују у овој колонији. Тема је слободна и ради се акрилним бојама.  Све слике остају Културном центру, а  учеснице су се боље упознале, размениле су искуства и лепо се дружиле – истакла је Тања Ножица из Културног центра.

А.Ђ.

Срдиц-Аутосекција-(2)

Разговор о књизи „Аутосекција“ Срђана Срдића, делу које је било у најужем избору за овогодишњу НИН-ову награду, уприличен је вечерас у Народној библиотеци „Јован Поповић“.

Срђан Срдић, књижевник из Кикинде, запослен у Гимназији на месту координатора окружног Центра за таленте, пише приче и романе и добитник је више награда, између осталих Награде Лаза К. Лазаревић и Стипендије Фонда Борислав Пекић. Доктор је филолошких наука и оснивач Издавачке куће „Партизанска књига“.

Поред Срдића, о књизи – посвети пријатељу Давиду Албахарију, говорили су и Иван Радосављевић, уредник, и Владимир Арсенић, књижевни критичар.

– Књига је изванредна, и мене је изненадила, очекивао сам нешто сасвим друкчије. Мислим да је ово јако значајна књига за нашу књижевност. Камо среће кад би ову књигу прочитали онако како је написана, на начин како треба да се прочита – казао је Арсенић. – Срђан је, на неки начин пастиширајући Давидов стил, урадио савршену посвету, прави пријатељски захват на Давидовим текстовима, пишући истовремено о њему.

Срдић је познат као тежак писац и књига је тешка можда зато што је иронична и што треба разумети његову духовитост, али ће публика добро изаћи на крај са тим, изјавио је Иван Радосављевић.

– Срдић је себи овде поставио један особен задатак и, да би га испунио, он се одрекао неких ствари које иначе карактеришу његову књижевност: избацио је заплет, теме, ликове и остао је само сам чин писања у којем су у први план дошли његова духовитост, виртуозни стил и ироничност и изгледа ми да ће се због тога јако допасти читаоцима – уверен је Радосављевић.

Сам писац испричао је како је, и за њега неочекивано, написао дело потпуно друкчије од онога што је планирао.

– У току сајма књига у Београду дошла ми је на памет идеја о томе шта се дешава када не можете да реализујете ствар у књижевности, кад из којекаквих разлога не можете да урадите оно што сте замислили – објаснио је Срдић. – Друга ствар се тиче чињенице да нешто што се зове аутофикција и што је изразито популарно не само код нас јесте књижевна форма која мене прилично иритира и нервира и не видим ниједан разлог да се неко са читалачке стране бави нама који смо аутори књижевних текстова, мислим да смо ми крајње незанимљиви у односу на књижевност. Трећа ствар је да је мој деценијски пријатељ, Давид Албахари прошлог лета преминуо и схватио сам да се ми нисмо опростили на живота достојан начин, тако да сам желео да ово буде посвета њему као човеку и нашем односу који је трајао десетак година – пре свега на бази анегдота које су се дешавале нама и ширем кругу људи.

Давид Албахари био је јако духовит човек и сматрао сам да би се овакав опроштај њему допао, закључио је Срдић. У холу Народне библиотеке промоцију, односно разговор о „Аутосекцији“ пратио је велики број пријатеља и поштовалаца Срдићевог рада.

С. В. О.

 

1709837665280

Уочи 8. марта, а у оквиру Недеље жене, гошћа Културног центра била је Јелена Бачић Алимпић, новинарка и књижевница. Како истиче, у нашем граду се осећа више као домаћин, а не као гост с обзиром на то да се радо одазива позивима да се дружи са Кикинђанкама. Овом приликом представила је свој најновији роман „Последњи сати“ у којем открива дирљиву, на тренутке болну истину, да су можда најзначајнији тренуци у нашем животу они који нас приморавају да се суочимо са сопственим демонима, жељама и изазовима.

-Познајем кикиндску публику и читаоце и увек се радујем поновном сусрету. У свим мојим романима жене су представљене као хероине, а тако је и у најновијем роману. Књига је о Зорки из Накучана, мајци која је поднела невероватне жртве зарад среће своје кћерке. Ово је топла, људска прича о пожртвованости, храбрости, издржљивости, упорности о свему ономе што једна жена може да поднесе на својим раменима, а може  много – истакла је Јелена Бачић Алимпић.

Порука коју је упутила јесте да је важно да се свака жена избори за себе, иако је свака прича за себе.

 

-Жена треба да научи да каже: не желим и нећу. Не треба да радимо против себе, јер ми то радимо да би другима било добро, а нама на крају баш не буде. Почела сам да се освешћујем у педесетој години живота. Схватила сам да нисам себе волела довољно, јер сам се свесно, са жељом жртвовала за многе ствари и људе. Мислим да млађе генерације другачије размишљају, постављају себе на прво место  и тако треба да буде. Лепо је бити мајка, супруга, сестра, чинити свима, али не бити себи на последњем месту – закључила је наша саговорница.

Публици се похвалила да је постала бака, као и да је својој унуци Мили посветила књигу за децу „Како је вила Мила добила крила“.

А.Ђ.

 

 

Концерт-музицка-(5)

У Народном музеју вечерас су ученици Основне музичке школе „Слободан Малбашки“ одржали посебно музичко вече –  Осмомартовски концерт. За своје родитеље и осталу публику извели су више од 20 соло тачака и неколико заједничких композиција. Концерт су започели најмлађи полазници и хорић.

– У припремном разреду учимо ноте, певамо и играмо игре кад нам остане времена. Свираћу виолину, то ми се свиђа и лепо се чује. Вечерас сам наступила у хору – каже Аника Мајкић из Нових Козараца.

Уследиле су соло тачке инструменталиста са свих одсека.

Никола Чобанов из Руског Села има 11 година.

– Већ сам у петом разреду на одсеку хармонике дугметаре. Вечерас сам свирао „Етиду“ – каже Никола.

Његов друг, Страхиња Пајић, има 14 година и четврта је година на одсеку клавирске хармонике.

– И пре мене су сви у породици свирали хармонику и чим се указала прилика, уписао сам се у Музичку школу. Волео бих да упишем и средњу музичку – каже Страхиња.

Десетогодишња Марија Тедин је друга година на класи гитаре и свирала је „Андантино“, а Катарина Косић је извела две композиције: „Сонатину“ и „Хеј, Џуд“. Има 12 година и четврта је година клавира.

Са Катарином је у „Сонатини“ за четири руке наступио и Давид Тот који има 13 година и пета је година.

– Планирам да упишем средњу музичку, а затим и академију, одсек за клавир – сигуран је Давид.

Тринаестогодишња Андреа Беренг је пета година на одсеку гитаре.

– Наступила сам у нумери „Битлса“. Такође планирам да наставим музичко школовање. Препоручила бих свима  да упишу Музичку школу, да науче да свирају неки инструмент, да се друже, да науче нешто ново – рекла је Андреа, иначе и чланица групе „Феникс“.

Ове године школовање у кикиндској Музичкој школи завршава шеснаестогодишња Анђелина Попов

– Последња сам година соло певања, а пре тога сам завршила шест година клавира – каже Анђелина. – Надам се да ћу у скорој будућности наставити школовање као соло певач јер сам у томе пронашла себе. Веома сам срећна што сам похађала ову музичку школу, жао ми је што ми се школовање овде завршава и захвална сам на прилици коју су ми пружили.

Укупно 60 полазника наступило је на концерту, срећни што имају прилику да стану пред публику и мимо интерних и јавних часова у Школи.

– Осми март је само још један од повода за концерт – каже директорица Школе, Маргита Детари. – Ученици су срећни јер имају могућност да одсвирају  композиције које увежбају месецима и подршка публике је награда за њих, зато у току године имамо и до 10 концерата. Јако је важно да деца изађу из учионица и да своје знање и умеће покажу и другима и отуд толико осмеха вечерас на њиховим лицима.

Директорица следећи концерт најављује за Дан школе. Занимљив је податак да је Школа основана 14. септембра пре 70 година, али су ученици први наступ имали 10. маја, што је одређено као Дан школе. Матурантски концерт биће одржан у јуну, каже  директорица и најављује априлско изненађење за верну публику и подршку најмлађим музичарима у граду.

С. В. О.

1709582226364

Недељу жена у Културном центру отворила је изложба слика Љиљане Богосављев. У Културном центру води креативну радионицу за децу „Чаролија маште“, а сликарством се бавила у младости. Пре три године  вратила се овом начину уметничког изражавања, а настале слике приказане су суграђанима на првој самосталној изложби.

-Културни центар сматрам другом кућом и веома ми је драго што прву самосталну изложбу приређујем баш у овој галерији. Пре три године почела сам интензивно да сликам у радионици Смиљане Шалго и на почетку то су били пејзажи. Последњих годину дана пронашла сам свој правац који зовем фантастични реализам. То је лично мој начин да изразим емоције и када почнем да сликам не знам шта ће бити крајњи резултат – открила нам је Љиљана Богосављев.

На изложби је тридесетак слика које су настајале протекле две године.

-Изложба носи назив „Чаролија маште“. Све што је на платнима јесте моја машта проткана чаролијом. Ова изложба је ветар у леђа за нове радове и нове изазове.  – напоменула је наша саговорница.

Љиљана Богосављев у Црвеном крсту ради као сарадница на програму „Брига о старима“.

А.Ђ.

БРАНИСЛАВ-КНЕЗЕВИЦ-28022024.мп4-снапсхот-32.22.823

Кнежевић је причао о томе како је постао глумац из чисте досаде, зашто је на сцени толико пута и страдао али и оздравио, зашто престоничке „тезге“ пуне сале, да ли публика више воли гостујуће глумце, коју представу комисија није хтела да пусти пред публику, а она ипак постоји скоро четири деценије, ко је био најбољи директор позоришта и због кога и за кога се праве представе, као и зашто позориште више никоме није кућа.