Култура

395027071_1747290459073609_344206078028681442_н

Након бројних промоција широм Србије, суграђанин Веселин Мандарин (21) своју поезију представио је и у Немачкој. После Падерборна, где су уприличене четири промоције, у августу је књижевне вечери одржао у Елсену, Шлосу и Дортмунду. Његов првенац „Вечност је крива” објављен је у марту ове године.

– Током једног од мојих путовања у Немачкој, упознао сам колеге пореклом из Србије, који се успешно баве поезијом у Немачкој. Уз њихову подршку, мој рад је представљен тамошњој публици. Постао сам и члан Удружења песника Падерборна које ме је наградило похвалом. Неколико примерака моје збирке песама сада се налази и у Градској библиотеци у Падерборну, у делу страних књижевника. Публика у Немачкој ме је дивно прихватила, свакодневно су стизале похвале и честитке , још увек сам под утисцима. У плану су поновна гостовања, стекао сам доста читалаца и пријатеља. Пресрећан сам што сам имао могућност да свој рад, нашу Србију, Кикинду али и своје родни Иђош, представим у Немачкој- истиче Веселин.

Млади поета припрема другу збирку поезије, а пише и роман. Жели да пружи подршку младима у борби против насиља, али и да допринесе подизању свести о значају културе и образовања.  У току је и рад на позоришној представи у Културно просветном друштву „Миливој Оморац” у Иђошу. Веселин наступа на бројним књижевним вечерима у Београду, а у плану је, открива,  и ангажман у медијима. Активан је и на друштвеним мрежама јер жели да своју поезију приближи што већем броју читалаца.

– Реакција људи је предивна, срећан сам што разумеју оно што радим, и поруку коју шаљем кроз своју поезију. Добио велики број признања и похвала, међу њима је и признање Удружења српских књизевника у Словенији, које је за мене посебно драго. Након великог броја гостовања на телевизијама са националном фреквенцијом, моје друштвене мреже расту из дана у дан и броје велики број пратилаца и љубитеља уметности и писане речи – каже Веселин.

Млади поета од ове јесени је студент кикиндске Високе школе за образовање васпитача. Претходно је студије фармације уписао по жељи родитеља, али своју будућност није видео у тој бранши. Поред поезије и рада са децом, његова велика љубав је и глума.

КРИШОМ ПИСАО ПЕСМЕ

Веселин пише песме од своје дванаесте године. Да осећања, мисли, жеље и стрепње претвара у стихове, све до ове године, нису знали ни родитељи, сестре, родбина, другови, девојка… Спутавала га је, признаје, спознаја да неће наићи на подршку околине. И тако су се песме низале, свеске пуниле, а Веселин је стрљиво чекао прави тренутак када ће обелоданити своје песме.

370289889_24670469362566842_8176381021609376964_н

Оченашем, молитвом Господњем, отворен је први у низу годишњих концерата Академског друштва за неговање музике „Гусле“. Као и увек када наступају чланови овог друштва тражило се место више. У свечаној сали Народног музеја наступиле су женске и мушка певачка група, солисти и инструменталисти.

-Ова година била је богата квалитетним наступима, али и наградама које су чланице Женске певачке групе донеле „Гуслама“ и Граду. Стога смо решили да је крунишемо концертом који смо поклонили нашим суграђанима који су и наши верни гледаоци – истакла је Магдалена Попов, уметнички руководилац.

Солисткиње и чланице женске певачке групе публици су се представиле а капела певањем без инструменталне пратње, тако да су окупљени били у прилици да чују традиционалне песме из свих крајева наше земље.

-Годину смо почели наступом на Фестивалу божићних и коледарских песама, а завршавамо је са још једним признањем освојеним на недавно одржаном 6. Фестивалу традиционалног певања у Суботици. Кикинђанима су се и први пут представиле чланице млађе и старије певачке групе, мушка певачка група и млади инструментални солисти Стефан Билић на гајдама и фрули и Никола Исаков на тимпану. Ово је била прилика да покажемо шта смо научили и колико смо напредовали – казала је наша саговорница.

Концерт је завршен заједничким наступом свих извођача, а већ 30. новембра „Гусле“ у Народном позоришту организују концерт дечијих група које раде у друштву. Ово друштво биће домаћин и међународне научне конференције која ће бити одржана  12. децембра. Учесници ће бити реномирани професори, доктори наука, из Србије, Републике Српске, Црне Горе, Румуније и Македоније. Стручни скуп бавиће се питањима етномузикологије и етнокореологије и њиховој примени у пракси, а организатор је Удружење за неговање банатске културе из Темишвара.

400848868_362557852801851_7402255188155443254_н

Суграђанка Тања Ножица свој 60. рођендан прославила је отварањем прве самосталне изложбе у четвртак, 16. новембра, у Галерији културног центра. Почела је да слика пре 2,5 године и од тада је четкицу и платно не испушта из руку.

-У Културном центру, где сам запослена, 2021. године организована је сликарска радионица коју је водила Смиљана Шалго. Заједно са децом која су је похађала и ја сам почела да сликам, а с обзиром на то да имам афинитета према сликарству, брзо сам савладала технике. Када сам насликала прву слику на платну била сам презадовољна, а били су  одушевљени и сви око мене. Тада сам кренула и не стајем – прича наша саговорница.

До сада је насликала више од 50 слика и најдража јој је техника акрил на платну.

-Сликам војвођанске мотиве. Ту су банатске куће, салаши, пејзажи, житна поља, сунцокрети тако да је и назив изложбе „Лепота Баната“. Да се ова изложба оствари пуно су ми помогли моји унуци Вања Бербер и Михајло Пиљак. Обојица сликају у радионици и они су у ствари заслужни што сам открила свој таленат. Слике поклањам драгим особама – каже Тања Ножица.

На првој самосталној изложби Тање Ножице изложено је 30 слика.

Концерт под маскама 3

Програмима „Совембра“ Туристичке организације Града и ове године прикључили су се ученици и наставници Основне музичке школе „Слободан Малбашки“. У Народном музеју одржали су вечерас „Концерт под маскама – Солвембар“ на којем је наступило 25 полазника.

– Ученички парламент и креативни тим наше школе, наставници и ученици, почели су са припремама за овај концерт већ после „Дана лудаје“ – каже директорица, Маргита Детари. – Веома је важно за ђаке да наступају што више. На овом концерту свирају деца са свих одсека, у највећем броју ученици од првог до трећег разреда. Припремили смо разноврстан програм, од Баха и Моцарта до народних песама.

Милијана Станков је трећи разред на одсеку за клавир.

– За овај наступ припремила сам „Пирате“. Волим да свирам пред публиком, да покажем другима своје умеће – каже Милијана.

Са истог одсека наступила је Катарина Косић, која је на четвртој години.

– Већ сам свирала неколико пута на концертима – каже Катарина. – Ове маскице сова које сви имамо чине ме срећном.

Свој први наступ имала је осмогодишња Невена Симић, ученица првог разреда на одсеку за флауту.

– Припремила сам „Сијај, сијај звездо мала“ – каже Невена. – Дуго сам вежбала тешке делове, а после и целу композицију. Допада ми се песма јер је дугачка и интересантна.

Најмлађи кикиндски музичари са својим наставницима већ припремају наредни концерт. Како је најавила директорица Маргита Детари, на традиционалном Новогодишњем концерту који ће се одржати 13. децембра у Позоришту, биће изведено нешто сасвим посебно. После наступа солиста, њихова публика имаће први пут прилику да гледа мини дечију оперу „Новогодишња бајка“.

Марта Истван 3

Најновије дело кикиндског етнографа Марте Иштван, „Овде почивају у вечном миру: гробља у Кикинди“, представљена је вечерас у препуном холу Народне библиотеке која је, у сарадњи са Архивом Војводине, и издавач књиге.

У име локалне самоуправе, промоцији је присуствовала ресорна чланица Градског већа, Валентина Мицковски, која је подсетила да је иницијатива за партнерско издаваштво потекла од нашег суграђанина, народног посланика Миленка Јованова.

– Ово је важан културни догађај јер је Марта Иштван својим делом успела да сведочи о прошлости житеља наше мултикултуралне средине. Импресионира ме чињеница да се у књизи не помињу само знамените личности, већ и они који немају својих потомака – рекла је Валентина Мицковски.

Поред ауторке, на представљању су говорили и историчар Лазар Демић и директор Историјског архива Војводине, др Небојша Кузмановић.

– Ауторка је урадила важан посао и добро и велико дело за град – истакао је Кузмановић. – То је културни добитак јер сазнајемо много о људима који су живели на овим просторима. Култура сећања је важна, без оваквих књига веома мало бисмо знали о својим прецима. Не може се живети без прошлости и наш задатак је да објављујемо дела у којима се она чува.

Марта Иштван је за време свог двадесетпетогодишњег рада у Библиотеци, као преводилац са немачког и мађарског језика помагала истраживачима, а затим је и сама почела да проучава завичајну историју Војводине и то чини већ две деценије. Вечерас представљена књига седма је коју је објавила и тек први део о гробљима у Кикинди.

– Ово је наставак моје теме о масовним гробницама у Војводини, немачким, мађарским и српским – рекла је ауторка. – Првобитна идеја је била да направим збирку најлепших споменика. Међутим, када сам почела да радим, схватила сам да има много тога што треба забележити јер нестаје. Ту су описи гробаља, гробница, биљног света, симбола, најстаријих надгробних плоча, гробова познатих Кикинђана. Овде су гробља стара више од 200 година, има надгробних плоча из прве половине 19. века, али не и нема старијих. Много тога се занимљивог може сазнати о људима који су живели овде и важно је што је могуће више сачувати од заборава.

У првом делу истраживачког рада налазе се описи и подаци о четири гробља – Мокринском и Мелином, и православном и католичком. Поред тога што се православци сахрањују ка истоку, а католици ка западу, разлика у писму на надгробним плочама је све мање.

– Код православаца налазимо и латиницу и ћирилицу, мада, у последње време, све више ово друго писмо. На католичким споменицима, деца из мешовитих бракова неретко употребљавају ћирилицу. Једна од разлика је и у томе што се код православаца чланови једне породице сахрањују у групама гробовима, док су код католика то крипте у којима су сви чланови породице. Ни правило о правцима сахрањивања све мање је важно у односу на то да гроб буде уочљив. Ради моде и да буде боље виђен, гроб се поставља поред пута. Ни на гробљима човек не може да одустане од своје жеље да буде виђен, да буде први и да буде на неком добром месту, и гроб се окреће из тог разлога, и тога има све више, на свим гробљима – сведочи Марта Иштван.

Као најлепши и споменик којем се увек враћа, издваја скулптуру жене од белог мермера која седи поред црног поломљеног стуба. Споменик се налази испред капеле на Католичком мокринском гробљу и подигнут је Немици из Беча која је преминула у 42. години. На њему пише само „Мици“ и „Породица Кислингер“, и симболизује рано прекинут живот жене којој је супруг, на овај начин, подарио вечност.

Књига је двојезична, написана је и на српском и на мађарском језику. Истраживања на ову тему ауторка наставља и напомиње да је тек на почетку. У плану јој је, каже, да забележи све о свих једанаест гробаља у Кикинди и тиме да вредан допринос сећању на људе који су живели и сахрањени су под истим небом.

Тера 1

У Центру за ликовну и примењену уметност „Тера“ настављају процес изградње међународне институционалне и интерсекторске сарадње у региону.

Директор Центра, Александар Липован, потписао је, прошле седмице, споразум о сарадњи са деканицом Академије за умјетност и културу у Осијеку, проф. др Хеленом Саблић Томић, а затим и са заменицом ректора Универзитета „Полис“ у Тирани, др Елоном Карафили, о размени искустава са Одсеком за уметност и дизајн овог универзитета.

Како је у споразумима истакнуто, институције су се сложиле да ће заједнички радити на јачању будуће сарадње и развијању културних, уметничких, научних и наставних искустава ради промоције ових активности и заједничких интереса.

Студенти наведених институција ће практичну наставу у области скулптуре одржавати у Студентском кампу „Тера“. Рад и боравак у Атељеу „Тера“ који има статус споменика културе од значаја за индустријско наслеђе, нуди све расположиве техничке и технолошке услове за преношење знања и четрдесет година интегрисаног искуства у раду са глином. У додатку скулпторске праксе, студенти имају прилику и да се упознају са основама РеОрг метода, интернационално признатог иновативног начина реорганизације и оптимизације музејских депоа.

Поред редовних активности у склопу програма, професори ових институција одржаће и и јавне мастерклас часове, предавања, презентације истраживања или пројеката заинтересованој јавности у Кикинди.

Важно је напоменути да се споразум о сарадњи са албанским партнером ослања на Меморандум о разумевању о културној сарадњи на Западном Балкану који регулише видове сарадње у области културе између институција три стране: Републике Србије, Републике Албаније и Републике Северне Македоније. Кроз заједничке позиве за финансирање пројеката, регулише лакшу мобилност уметника у оквиру програма Отворени Балкан. Све институције су заинтересоване да заједнички учествују са овим програмом на конкурсу Креативне Европе.

Позицију Центра „Тера“ и Кикинде као регионалног и европски препознатог центра за студенте уметничких академија утемељио је и промовисао професор Слободан Којић, оснивач и дугогодишњи директор Центра за ликовну и примењену уметност „Тера“.

Спасоје 5

Један осмогодишњи дечак у Мокрину ставио је провидан папир на теткин уџбеник из историје и прекопирао Милоша Обилића. Хтео је да се прави да зна да црта и да буде „главни у улици“. Када су га другови натерали да то докаже и дали му празан папир, нацртао је исто, из прве. Јер је знао да црта.

Спасоје Кулаузов, уметник који је цртао и црта: „Блека Стену“, „Мирка и Славка“, „Гринга“ и многе друге стрипове, данас ради у свом атељеу са погледом на двориште. Његов уметнички пут, захваљујући изразитом таленту, текао је глатко. Донео му је посао, признања, на моменат се учинило и да ће га одвести далеко од куће. Један од најбољих стрип-цртача на овим просторима и ових дана има два нова стрипа на табли у соби, у Мокрину.

– Када је моја учитељица, Радојка Јанић, видела како цртам, стално ме је подстицала. На крају четвртог разреда, за један час, на њену молбу, урадио сам тридесет цртежа, сваком другу из разреда по један, и по жељи. Онда је те радове учитељица показала новом наставнику ликовног, изврсном цртачу из добре школе који је стигао из Макарске, звао се Ивко Врањицан. Он је рекао да је немогуће да дете тог узраста тако црта – сећа се Спасоје. – После је тај наставник на сваки ликовни конкурс у Југославији слао један мој рад, и то лошији. Говорио је да, ако пошаље бољи, нико неће поверовати да је дете то урадило.

Лошији Спасојини радови побеђивали су где год су се појавили. Његове цртеже редовно су објављивале тада у школама обавезне „Дечје новине“. Са овим великим издавачем из Горњег Милановца почео је да сарађује веома рано. Од њих је и добио први хонорар за илустрације, а сарадња је трајала дуже од две деценије.

Иако је желео да упише уметничку школу, породичне околности му то нису дозвољавале. После невољних покушаја да заврши за аутоелектричара или аутомеханичара, уметнички порив одвео га је код стрица у Париз.

– Тамо сам био седам месеци и много тога сам видео и научио. Желео сам да останем, али су ме родитељи молили да се вратим јер је стигао позив за војску. После тога више никуда нисам хтео да идем – каже Спасоје.

Добро је што се вратио – преко канала у улици Златна греда, у којој је био шериф јер је знао да нацрта све каубоје, чекала је једна Ђурђина. Са њом је засновао породицу. Добили су Кристину и Јована.

– У једном периоду живели смо у Београду и радио сам за „Дечје новине“ које су тамо имале представништво, али смо се вратили у Мокрин – прича Спасоје. – Сво време сам цртао стрипове. Добијем, рецимо, тему Народноослободилачки рат. Радио сам и “Мирка и Славка“, али и „Гринга“, а онда сам смислио стрип са причама које сам слушао као дете. Главни ликови била су двојица дечака. За „Дневник“ сам радио „Блека Стену“, то је лиценца, урадио сам 120 страна, и сада ће поново да га штампају.

У међувремену се запослио у кикиндској штампарији „Графика“, где је радио као словослагач, а затим и као дизајнер. Каже да му је посао био занимљив јер је, неминовно, читао све књиге које су се штампале, чак и оне на енглеском и мађарском језику. Од стрипа није одустајао.

– Касно сам видео да је загребачки „Вијесник“ расписао конкурс за стрип из НОР-а. Пошто сам имао спреман само вестерн, то сам и послао. Прихватили су га и био сам трећи у Југославији јер сам промашио тему – сећа се Спасоје. – На међународном конкурсу деведесетих година добио сам понуду за посао од једног француског стрип-часописа за младе. Све је пропало јер је почео рат. Онда су стигле санкције и криза стрипа. Радио сам рекламе и идејна решења за фирме, а затим иконе и слике. Три слике по мотивима „Сеобе Срба“ Паје Јовановића урадио  сам за људе у Немачкој, овде сам урадио целу једну кућу у муралима, између осталог и „Тајну вечеру“ ширине 7,5 метара. За то су ми требала три дана, и то после смена у „Графици“.

Било је то време санкција, „Графика“ више није постојала, а ћерка Тина је студирала. Спасоје је сарађивао са више кикиндских новина, цртао је кратке хумористичке стрипове, био је уредник у „Мокринским новинама“, илустратор, дизајнер, муралиста, сликар, али увек и пре свега, аутор стрипова.

После породичне трагедије, када је изгубио сина, сасвим је престао да ради. Тек пет година касније послушао је савет да поново седне испред косе табле, подеси светло са леве стране и узме оловку. Да му то буде терапија. Црта сваког дана, од три до седам, осим викендом.

– Највише радим стрипове јер волим и да пишем. Једно време сам примењивао француски стил, са више детаља, а сада се опет ради на поједностављивању, што је теже. Цртам два стрипа истовремено. Кад добијем идеју, смислим сценарио, морам одмах да урадим скице, а касније их туширам. Теме су домаће – наша посла, свађе око међе, па приче из давних дана, да се не заборави, или стране. Онда су главни јунаци гангстери – прича Спасоје.

Културни центар у Кикинди, у сарадњи са Матицом српском, сваке године изда једну књигу са оригиналним стриповима Спасоја Кулаузова. До сада их је било шест. Тренутно су на његовом столу „Сведоци по избору“ и „Езра“, за овогодишње издање.

У атељеу нема видокруга без стрипа. Ту су: „Кери“, „Маска“, „Беса“, „Варгас“, „Три велике рибе“, „Професионалци“, „Нови шпил“, „Крвави пут“… Ту су све испричане и приче које ће тек да буду нацртане и исписане оловком, тушем, лавиром, чиме год, јер таленат не мирује и тера на рад.

– Никад не седим испред празног папира. Чим седнем, цртам. Знам много људи који су талентовани, али су одустали, што значи и да немају довољно дара.

А свој виртуозитет, своју савршену вештину, Спасоје је, каже, наследио од деде по оцу.

– Деда је нацртао себе, бабу и њихово седморо деце и послао им цртеж из логора у Немачкој. Чувам га овде, у соби. Када је први пут био код мене и када је видео шта радим, рекао је: „Да си отишао у Америку, био би велики човек“ – сећа се Спасоје.

Иако ствара свакодневно и каже да је нервозан кад не ради и да га цртање умирује, овај стрип-мајстор и велики уметник, веома је доследан у избегавању јавности. И када му изађе књига, организатори се намуче да га наговоре да дође на промоцију.

Ни његови Мокринчани, као чврсто повезана заједница, не дају му да посустане. Добро су упознати с његовом скромношћу, али му упорно приређују изложбе, чувајући и уметност стрипа и свог уметника.

Када је један дечак у Мокрину ставио провидан папир на теткин уџбеник из историје и прекопирао Милоша Обилића, хтео је да задиви другове, да постане „шериф у улици“, и није знао да уме да црта. Сада црта вестерне и шериф је свих стрипова за које знамо. Он је један од највећих савремених уметника и живи у Мокрину. Он је Спасоје Кулаузов.

Лара 3

Наша суграђанка, Лара Балабан, освојила је награду за најбољи вокал на првом Републичком такмичењу средњошколских бендова, „Роцк Сербика“, одржаном јуче у Зрењанину.

Лара је ученица трећег разреда Средње музичке школе „Јосиф Маринковић” у Зрењанину, на смеровима соло певање и дизајн звука. На такмичењу је наступила са бендом из своје школе, „Пепси служба“. До победе у категорији интерпретације довеле су је ауторске песме бенда, „И Wант Ит Алл“ групе „Qуинн“, и песма „Ти ме не волиш“ групе „Негатив“. У конкуренцији је било 12 рок-бендова које су припремали музички педагози.

Опредељење за музику Лара је показала рано, у Хору „Чуперак“ Предшколске установе, у којем је била солисткиња, а затим је завршила Основну музичку школу „Слободан Малбашки“ на смеру виолина и почела да учи соло певање.

Од Ларе Балабан, сасвим сигурно, можемо да очекујемо још много успешних наступа и вредну музичку каријеру.

дугалиц (2)

Поводом Дана библиотеке „Јован Поповић” који је 18 новембра, а ове године биће обележен два дана раније, предвиђен је богат културни програм. Традиционално, октобар као месец књиге и новембар у коме је дан наше библиотеке, уједно су и период у години када ова установа мобилише све своје потенцијале, како би суграђанима приуштила мноштво квалитетних садржаја.

Међу гостима који су планирани за 16. новембар биће и глумац Небојша Дугалић, који ће се нашим суграђанима представити у склопу поетско-глумачког програма. Дугалић је редовни професор на Факултету савремене уметности за предмете глума пред камером и јавни и медијски наступ. Приватно, познато је, отац је петоро деце, а на челу је и Удружења драмских уметника Србије.

Посвећен вери, професури и родитељству, ипак стиже да одговори и на захтеве овдашњих редитеља и продуцената, а понекад и новинара. Све је траженији, и запаженији на малим и великим екранима. Стижу и заслужена признања, за која каже да га увек изненаде јер им се не нада.

У паузи многобројних обавеза, а поводом предстојећег гостовања у Народној библиотеци „Јован Поповић”, упркос преокупираности овог глумца, ипак смо за „Комуну” успели да са Дугалићем „ан пасан”  разменимо неколико реченица о његовој глумачкој поетици.

Чини се из перспективе обичног гледаоца да вам је у последње време много ближа телевизија као медиј, него филм?

– Ту нема неке велике разлике, сличан је медиј, као и средства. Најважније је да се сада више ради, да постоје прилике да се неке нове генерације покажу и да тако заживи та врста уметности, пошто је дуго била скрајнута, а ево сад, на сву срећу, то се покренуло, па се надам да ће тај тренд остати и даље.

Ви сте религиозан човек, а да ли су у колизији глума као јавни позив и јавни чин и вера као интиман, лични чин?

– Ништа није у колизији ни са чим ако човек жели да се труди око помирења различитих стварности, напротив. Ако желимо да све оно што је другачије доживимо као потенцијал и инспирацију, онда ћемо и сопствени простор преосмишљавати и надограђивати. То је једини начин да некако напредујемо. Тако да ништа није у супротности ни са чим. Ми правимо супротности.

Како коментаришете то што још увек словите за миљеника женског дела публике?

– Не бавим се тиме, верујте.

Какви су вам планови у скоријој будућности, јер, ево, гостујете и по унутрашњости?

– Не знам ни ја, пошто много тога се дешава. Нешто се отказује, нешто одлаже, нешто се ново догађа, отвара, тако да – динамично је, то је важно.

БРОЈНА ПРИЗНАЊА

Овај рођени Краљевчанин, познат по ванредној дикцији, добитник је престижних глумачких признања. Међу њима је и Златна антена „Љубиша Самарџић“ за најбољу главну мушку улогу у серијама „Време зла“ и „Државни службеник“. Успешно се хвата у коштац и са редитељским послом. Између осталих, потписује позоришне представе „Вишњик”, „Осврни се у гневу”, „Сироти мали хрчки”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Павиљон број 6” и многе друге, по текстовима најбољих драмских стваралаца Чехова, Симовића, Михића…

 

 

Фриз 2

Није први пут да неформална група кикиндских ликовних уметника излаже ван галерија у просторима доступним већем броју људи. Овога пута под називом „Фриз 2023“, своју поставку изложили су у мушком фризерском салону на углу Чанадске и улице Браће Богарошки. Неформално отварање – дружење уметника са публиком, било је уприличено у петак.

– Поента је да се уметност измакне из центра града због публике која има аверзију према галеријским просторима, слабо долазе у центар или су мање покретни, и ово је начин да ми приђемо њима. Да виде изложбу кад дођу код фризера, то је циљ, иако би, по квалитету, наравно, ова изложба могла да буде у било којој галерији – објашњава сликар Златан Војводић. – Изложио сам слику која представља моје виђење једног обичног дана у Кикинди. Сви ови радови настали су у протекле две године, то је задња генерација дела групе уметника у нашем зрелом стваралачком добу.

Кикиндски уметник Јован Исаков, познати мајстор оригамија, каже да припрема изложбу слика, те је једну додао овој поставци.

– Донео сам један пејзаж, то је слика у слици. А Брици, као поклон за пензију, направио сам Едварда Маказића који је производ две технике – оригами и декупаж – каже Исаков.

Брица, односно мушки фризер Миодраг Стојков, своју љубав према уметности изражава годинама управо на овај начин – приређујући изложбе у свом салону. Међу уметницима–излагачима је и његов син Дарко.

– Ово је трећа изложба групе уметника у мом салону. Мој син је докторирао на Ликовној академији и идеја је његова јер на изложбе у галеријама долази увек иста публика. Идеја је да се радови излажу у просторима у које долазе људи који никада нису били на изложби. Кад муштерија дође да се шиша, доћи ће и на изложбу. Муштерије су одушевљене. Код мене је увек у току нека изложба јер сам уверен да нам је уметност неопходна, без ње нисмо ништа – закључује Стојков.

Поред дела наведених уметника, на изложби су и радови Ирене Ковач, Даниела Ковача, гитаристе групе „Јарболи“, Ненада Марића, музичара из Чачка, и Александра Јоксимовића. Домаћин, Миодраг Стојков, каже да ће слике и скулптуре у његовом салону бити доступне муштеријама и свима који пожеле да уживају у уметности, наредних месец дана.