Култура Архиве | Паге 63 оф 99 | Кикиндски портал

Романтична комедија за празнике који славе љубав

Igor Crnogorac Фебруарy 14, 2024

Поводом данашњих празника, Туристичка организација Града поклонила је Кикинђанима романтичну комедију „Како сам се надала, добро се нисам удала“ која је одиграна вечерас у препуној сали Народног позоришта.

– Честитам свима који славе Светог Трифуна као крсну славу и желим им здравље и срећу – изјавио је председник Скупштине града, Младен Богдан. – Као и претходних година, Град пружа својим суграђанима лепу прилику да уживају у празнику – и онима који обележавају Светог Трифуна и онима који славе Светог Валентина. Град добрих људи пружа прилику и једнима и другима да уживају у представи као уводу у празничне дане.

Представа за два глумца – Наташу Аксентијевић и Пеђу Дамњановића, већ је освојила публику широм Србије, али и региона. У овој комедији млада Даринка покушава да испуни жељу своје мајке и да се добро уда. У процесу тражења идеалног, сусреће се са потпуно различитим типовима мушкараца.

– Нас двоје сарађујемо већ пет, шест година уз помоћ пријатеља, редитеља и продуцента Мише Обрадовића. Имам срећу да играм шест ликова – пет шалабајзера и једног срећног добитника. Мислим да ће представа и у Кикинди одушевити публику – рекао је Дамњановић.

Овај глумачки тандем већ је сарађивао на веома успешној, како је најављивано, урнебесној комедији „Како и зашто убити мужа“.

– Изузетно ми је велика част и задовољство што је велика заинтересованост и што ћемо имати пуну салу – рекла је пре представе Наташа Аксентијевић. – Ово је романтична комедија и публика ће се добро забавити. Биће смеха, али и понека суза.

Очекивано, бројна кикиндска публика узвратила је наклоност глумцима и уживала је у представи.

С. В. О.

Најлепше ноте у песми живота извели кикиндски музичари

Aleksandra Djuran Фебруарy 14, 2024

Православни Свети Трифун и римокатолички Свети Валентин обележили су и кикиндски музичари. У свечаној сали Народног музеја Кикинда одржан је концерт под називом “Ово вече је најлепша нота у песми живота”.

Љиљана Сивчев, солисткиња на клавиру истиче да концертом желе да поруче да су срећа, пријатељство, разумевање и љубав најважнији чиниоци живота.

-Ово је 12. пут да организујемо концерт и хвала свима који су нас подржали, а има их у великом броју. Драго ми је што су нам се прикључили и млади инструментални и вокални солисти чије време тек долази. Они ће се потрудити да имамо још пуно оваквих концерата – рекла је Љиљана Сивчев.

Најмлађа учесница била је Лара Петков која је разгалила срца многобројне публике говорећи стихове. У програму је учествовао и вокал Милан Прунић Дума који је додао да је велика част и задовољство наступити са младим људима.

– Желимо да поручимо само једно, волите се људи није важно ко је ко и срца нек нам буду једно – навео је Прунић.

Представили су су и Валерија Стефановић, вокал и професорка Милијана Золотић Симић на виолини уз клавирску пратњу Кристине Ристић и Борис Шкапик “ДУО КОН АНИМА”. Публика је уживала и у музицирању професорке Николине Сувајџић, саксофонисткиње, у клавирској пратњи Аполоније Косо, професора Душана Дакића , тенор вокала, као и у музици виолинисте Срђана Стојановића и Владимира Ковачевића, као клавирске пратње. Концерту је присуствовала и чланица Градског већа Валентина Мицковски.

„За вечита времена”, књига о Богдану Дунђерском, представљена Кикинђанима

Aleksandra Djuran Фебруарy 14, 2024

О заоставштини Богдана Дунђерског, популарног дворца Фантаст, Зоран Суботички написао је књигу „За вечита времена” тестаментарно завештање Богдана Дунђерског која је представљена Кикинђанима у Културном центру.

-О тестаментима, заоставштини, идејама и шта је намерио да остави српском народу и народима Војводине и Србије, сви које занима ова тема могу прочитати у књизи. Тестаменти Богдана Дунђерског су посебан културолошки и правни предложак, важни за судбину његове имовине и заоставштине. Историјске околности биле су такве да је његова заоставштина доживела необичну и чудну судбину – истакао је Суботички.

Своју имовину Богдан Дунђерски завештао је Матици српској да се стара о њој, а на корист српском народу из Војводине. Реч је о озбиљном човеку о којем су се приповедале приче како је волео коње, жене и вино.

-На жалост, стицајем несрећних историјских околности она је одузета након Другог светског рата. Ни данас Матици српској није враћена имовина која јој је намењена тестаментом Богдана Дунђерског човека који је живот посветио лепоти и напретку пољопривреде и обради земље. Искључиво се бавио пољопривредом и како је добро зарађивао изградио је један од најлепших двораца у нашим крајевима Фантаст који и данас провлачи велики број људи – додао је Зоран Суботички и напоменуо да се на све начине воде озбиљне битке да се дворац поново отвори за јавност с обзиром на то да је већ три године затворен и пропада и изразио наду да ће и његова књига послужити том циљу.

Заједно са аутором књиге, о Дунђерском су говорили и др Јелена Веселинов, управница послова Матице српске и Немања Карапанџић, виши кустос градског Музеја у Бечеју.

Прва самостална изложба Горана Биримца: уметничке фотографије хроничара Баната

Igor Crnogorac Фебруарy 12, 2024

Са фотоапаратом у руци, увек спреман да заустави време и забележи тренутак, у Башаиду, Кикинди, по целом свом Банату и шире, Горан Биримац до данас је израдио око два милиона фотографија. Поред тога што их објављује на друштвеним мрежама, решио је да приреди изложбу која је отворена синоћ, у холу Дома културе у Башаиду.

На отварање су дошли и гости из Кикинде, Зрењанина, Меленаца, Банатског Карађорђева. На свог фотографа посебно су поносни мештани.

– Ово је јако леп догађај и корисно је имати овакву архиву. Велика ми је част што сам учествовао у томе да и ми, у нашем селу, направимо изложбу фотографија – каже мештанин, Милан Тодоров.

Стеван Гаврић каже да је фотографије већ гледао на друштвеним мрежама, али да је уживо то ипак друкчије и боље.

– Овековечио је Банат – људе, зграде, природу, све пропрати и фотографише – Крајње је време било да приреди и изложбу – сматра Стеван.

Сам аутор каже да је изненађен посетом. Фотографијом се бави 15 година, а почео је захваљујући срећи.

– На томболи сам добио мали фото-апарат и тако је почело, случајно – каже Биримац. – Пријатно сам изненађен посетом. За сада сам, за изложбу, припремио 25 фотографија и већ имам позиве да излажем у Банатском Карађорђеву, Кикинди, Јаши Томићу. Да и други виде мој Башаид. Некад ће неком ово требати.

Фотографије Горана Биримца остаће као тестамент и сведочанство времена. Пре него што крене на војвођанску турнеју, изложба ће бити пресељена у хол Основне школе и наредних дана уметничке фотографије Горана Биримца моћи ће да виде сви који су пропустили отварање прве овакве изложбе у Башаиду.

Млади уметници говорили о перспективама и надањима након завршених студија

Aleksandra Djuran Фебруарy 10, 2024

На панел дискусији „Још једна балканска прича: перспективе младих уметника“ организованој у Галерији „Тера“ учествовали су млади уметници и млади културни професионалци из Кикинде, Београда, Новог Сада и Панчева међу којима је била и Катарина Поповић, визуална уметница из Београда која први пут самостално излаже у Галерији „Тера“ са изложбом „Балканска прича“. Млада уметница окупљенима је говорила о томе колико јој је важно што је добила прилику да самостално излаже и то баш у галерији која је препозната широм света. Управо ова изложба била је иницијатор панел дискусије окренуте младим уметницима и креативцима и њиховим перспективама након завршених студија.

У панел дискусији учествовали су и суграђани Ирена Ковач, визуална уметница, чланица Уметничког савета Галерије „Тера“, Соња Белош, визуална уметница, Филип Бајило, сценски дизајнер и фотограф, Јелена Цигановић, кустоскиња – историчарка уметности, као и Виктор Цвејић, Бијенале младих – организациони тим из Београда, Дарија Драгојловић, визуална уметница, Мултимедијални центар Лед Арт – Шок задруга из Новог Сада и Никола Гајић, визуални уметник из Панчева.

Говорило се о улози институција, генерацијског и интергенерацијског умрежавања како у Србији тако и региону, тенденцијама у уметности, активној сцени као и потенцијалним корацима које сви заједно можемо предузети како би се младим уметницима омогућило деловање у културном простору, испољавању креативног потенцијала, и у суштини, бављење својом струком .

У оквиру годишњег изложбеног програма „Тера“ је од ове године увела пратеће активности. Циљ је да садржаје посети више публике, али и да се култивише укус нових и потенцијалних конзумената културног садржаја из нашег града.

Свака изложба имаће барем једну додатну активност која је у уској вези са садржајем, темом или ширим контекстом текуће изложбе. У плану су стручна вођења, панел дискусије и разговори са уметницима, уметнички перформанси, камерни музички програми или међусекторски „џоинт-вентуре“ догађаји у којима ће се укључити и сектор који делује ван простора уметности и културе.

Задужбина Ђорђа Радака Матици српској

Aleksandra Djuran Фебруарy 9, 2024

У оквиру изложбе „Ђорђе Радак Кикинђанин“ у Галерији Нова Народног музеја организовано је предавње о задужбини у Матици Српској. Др Јелена Веселинов, управница послова у Матици Српској представила је задужбину нашег суграђнина.

-Ђока Радак основао је седам задужбина и све су биле под управом Матице српске. Све су биле различите, тако да су различито и функционисале и различито су трајале. Поједине задужбине биле су далеко од циљева Матице српске и зато је било тешко реализовати их. Није било лако из Новог Сада тражити удавачу, коју Ђока Радак детаљно описује од тога каквог здравственог стања треба да буде, од којих родитеља треба да буде, до тога за кога се удаје како би јој се дао мираз – каже наша саговорница.

Радак је био велики задужбинар и целокупно своје имање, које није било мало и износило је око 250.000 ондашњих круна 1906. године, када је умро, тестаментом је оставио на управљање Матици српској.

-Његов књижевни фонд и стипендијска задужбина могла је сасавим лепо да функционише јер је била у сладу са циљевима Матице српске. Ђорђе Радак није послушао савет Матице српске и сву имовину је продао, тако да је основна имовина задужбина била у новцу. Период после његове смрти био је веома турбулентан имали смо Велики рат, Присаједињење, Други светски рат када су се мењале валуте и настајале нове државе. Дошло је и о девалвације динара тако да се његова задужбина смањивала због општих друштвених околности. Свега две његове задужбине су у пуној мери испуњавале своје циљеве – открила је др Веселинов.

Здужбинарски фондови су утицали да се Матица српска одржи и Радак је био један од највећих добротвора. Повод за изложбу је двестогодишњица од рођења једне од најзначајнијих личности Кикинде 19. века која је отворена до 17. фебруара.

У Музеј стигао праисторијски човек: размените осмехе са шаманом из Лепенског Вира

Igor Crnogorac Фебруарy 9, 2024

Пројекат „Прехисториц МетаХуман“ – виртуелно оживљавање праисторијског човека, који је реализован уз подршку националне платформе „Србија ствара“ од данас се налази у кикиндском Музеју.

Прво оживљавање човека који је живео на Дунаву пре десет хиљада година представљено је у павиљону Србије на изложби „Експо 2020“ у Дубаију. Кикинда је, после Музеја Војводине, Народног музеја у Београду и Лепенског Вира, четврти град у којем је овај револуционарни пројекат доступан посетиоцима.

– „МетаХуман“ је резултат сарадње више различитих сектора. Антрополошки је истражен свим форензичким анализама и утврђено је да је био стар између 50 и 55 година, да је живео пре 10 хиљада година на обали Дунава, што је данас археолошки локалитет Лепенски Вир, да је био висок око 178 цм и тежак око 70 килограма, што одговара нормалном индексу телесне масе. Такође је, на основу костију, утврђено да је имао врло квалитетну исхрану, богату рибом. Интересантно је да је сахрањен у седећем положају, што је Драгослава Срејовића, нашег чувеног археолога нагнало да помисли да јесте реч о шаману, о неком ко је имао истакнути значај у својој заједници – рекла је директорица Музеја, Лидија Милашиновић.

На данашњем представљању пројекта у Музеју, Милашиновићева је објаснила да је прво урађено секвенцирање ДНК до најмањег детаља, па се тако дошло и до информација о боји очију, косе и коже, и на основу свих тих података је урађен 3Д модел лобање и реконструисан је и физички модел .

– Овај модел је покренут уз помоћ „Епиц Гамес“-а, фирме за развијање видео-игара, односно једног софтвера, тако да он, преко комуникације са мобилним телефоном, одражава нашу мимику. Дошли смо до тога да можемо да видимо како је изгледао човек који је пре десет хиљада година живео на обали Дунава, да му се осмехнемо и да нам он узврати осмех – додала је директорица. – Надамо се да је ово само почетак научне револуције и да ћемо, за пет до десет година, моћи да видимо и неке друге праисторијске људе, можда и на основу остатака који су пронађени у околини и Кикинде.

Представљању пројекта присуствовали су градоначелник Никола Лукач и чланице Градског већа Валентина Мицковски и Мелита Гомбар, и Немања Миленковић, директор Фондације “Нови Сад – европска престоница културе”. Градоначелник је захвалио запосленима у Музеју што су „довели“ праисторијског човека у наш град.

– Видимо да нове технологије сада могу да нам дочарају како је свет изгледао, рецимо, пре десет хиљада година, и можемо да упознамо праисторијског човека. Позивам своје суграђане, децу пре свих, да дођу и да виде како нове технологије могу да помогну у стицању знања из историје и да сруше неке предрасуде – рекао је градоначелник.

Да остваре интеракцију са праисторијским човеком, сазнајемо у Музеју, долазиће организовано ђаци, а „дружење“ је доступно свим посетиоцима Музеја на првом спрату ове установе, наредних месец дана.

Како је најавила директорица Милашиновић, предавање о томе како се стигло до „МетаХуман“-а до одржаће, 20. фебруара у Музеју, др Софија Стефановић из лабораторије за биоархеологију Одељења за археологију Универзитета у Београду.

Марко Марковљев, в.д. директора Културног центра: У кући великих идеја

Jelena Trifunović Фебруарy 8, 2024

Настојим да врхунске културне садржаје доведемо у Кикинду. Ове године морамо да подигнемо лествицу. Могу само да откријем да ће један догађај на овогодишњем Опен ер фестивалу бити сличан Рок опери, рекао је Марковљев у интервјуу за Комуну

Кратко и јасно: испуњава га када окупи много људи на једном месту и приреди неки садржај који ће их учинити срећним. То је мисија којој је посвећен још од првих догађаја које је организовао па све до летошњег Опен ер фестивала, круне досадашњих напора. Добро памти да је у Културни центар, на чијем је данас челу, тадашњи Дом омладине, први пут ушао пре 31 годину, са својим другаром Владом, долазећи на ликовну радионицу Маријане Мирков. Марко Марковљев је крајем прошле године награђен за изузетан допринос развоју културе градским признањем „Јован Ћирилов”.

– Веома сам почаствован што сам добио награду за културу која носи име великог ствараоца Јована Ћирилова. Суштински све што сам радио, посвећено је граду и организовано за моје суграђане. Ћирилов је бард наше културне сцене, заједно са Миром Траиловић. По мени суштина је да кренете да се бавити нечим што мало ко верује да ћете успети, и да истрајете. Иако понекад заиста много прође од идеје до реализације- каже у интервјуу за Комуну Марковљев.

Дводневни фестивал Опен ер одушевио је Кикинђане. Ти си све „закувао”, наравно уз подршку градоначелника и сарадника?

– Сво своје знање и искуство сам уложио у тај фестивал. Никакав сличан догађај на Старом језеру није одржан, чак ни када је био концерт Здравка Чолића 2008. Желели смо да оживимо тај простор и организујемо велики културни догађај. Велики проблем је био недостатак инфраструктуре. Није било струје која може такав концерт да издржи. Оно што посетиоци нису видели то је да смо иза бине, која је била до сада највећа икада постављена у нашем граду, подигли цео мали град у ком су биле свлачионице, места за ручавање, тоалети, шминкернице.

Откуда идеја да Рок оперу доведеш у Кикинду?

– Наизглед сасвим случајно, иако ја верујем да ништа није случајно. Јако верујем у судбинске моменте. Наш хор Атендите изводи Велики староградски валцер за који је, за Хор РТС-а, аранжман радио Федор Вртачник. Ноте нисмо могли да нађемо, па је наша диригенткиња професорка Биљана Јеремић контактирала Федора. Он нам је послао аранжман. Годину дана касније, у Кикинди је био концерт Здравка Чолића, за којег аранжмане, такође ради Федор Вртачник. Кад је прошао концерт, Чолин менаџер је причао са Федором о томе како су сјајан концерт имали у Кикинди, падала је киша, али то није нимало умањило феноменалну атмосферу. Федор је помислио како Рок оперу нису никада извели у овом делу земље, сетио се Биљане и позвао је, а она га је повезала са мном. Тако смо се упознали и родила се идеја о великом фестивалу на Старом језеру. Позвали смо и гудаче Стефана Миленковића. Желео сам да споменик послужи као сценографија за достојанствен уметнички догађај. По угледу на бројне друге градове, дошао сам на идеју да фестивал понесе назив Опен ер. Разговарао сам са градоначелником и отишли смо да погледамо Рок оперу у Новом Саду. Био је помало скептичан јер је датум био 27. август, баш када се одржавају „Великогоспојински дани” у Новом Бечеју.

Ове године, крајем августа, очекује нас други Опен ер фестивал. Да ли ће бити тешко остати на нивоу прошлогодишњег?

– Моја идеја је била да врхунске културне садржаје доведемо у Кикинду. Ове године морамо да подигнемо лествицу. Могу само да откријем да ће један догађај бити сличан као Рок опера. Крајњи циљ је да цео фестивал буде на Старом језеру. Опен ер морају бити велики културни догађаји као на прошлом где се осетила та фестивалска атмосфера. Имали смо и базар као пратећи садржај. Наши, локални произвођачи су доносили још производа и све су распродали. Догађај није имао ни један једини негативни коментар, а мене и данас суграђани заустављају да пренесу дивне утиске.

Хајде сад да се вратимо уназад. Како је све почело? Својевремено си основао удружење „Креативиа”.

– Одрастао сам редовно посећујући Дом омладине, Позориште, Музеј, Библиотеку. Мама је радила у Библиотеци и играла у луткарском позоришту. Удружење „Креативиа” је 2008. године почело да организује Матурантску параду, догађај који је мене одушевио. Волим догађаје са много учесника где су сви срећни. А матурски плес је чиста радост. Ове године биће 17. Матурантска парада.

Учествујеш и у организацији Дана лудаје, а организовао си и бројне друге догађаје и манифестације у граду?

– Први велики музички догађај који сам организовао био је концерт Симфонијског оркестра РТС-а, 2010. године, на градском тргу. Десетак година учествујем у организацији Дана лудаје, и скоро свих градских догађаја. Летос смо приредили, испред Градске куће, предиван концерт Полицијског оркестра МУП-а Републике Српске.

Иницијатор си и оснивања Хора Атендите?

– Моје чедо је хор Атендите и сада дечији хор. Првобитно је била идеја да оснујемо мушки хор, али схватили смо да је то тешко, због недостатка мушких певача, па смо направили мешовити хор који данас употпуни сваки значајан градски догађај.

Фестивал хорова Мелодианум, Тамбурашке свечаности, Ноћ младости, љубави, културе, Недеља жена, Градски дувачки оркестар који је настао од ДВД-а… Подугачак је списак.

– Додао бих да смо после 20 година вратили Градску смотру фолклора.

Видим овде на плакату да је мото Културног центра – Кућа великих идеја. Претпостављам да си га ти осмислио?

– Чини добро, добрим ти се враћа. Заиста верујем у то. Кад је нешто добро, све некако легне на место. Уз досадашње искуство, увек настојим да организујући догађаје и манифестације, предупредимо евентуални проблем.

Рекла бих да си локал патриота?

– Кикинда је, по мени, савршен град за живот, на одличном је месту, близу Београда, Новог сада, Темишвара, Будимпеште…Ово је лепо место са срдачним људима. Имамо леп трг, одлично је место за одрастање и породицу. Прилично је чист, поготово у односу на остале градове у којима сам био. На тргу видиш жене које чупкају коров између коцки, па где то још можеш да видиш? Не треба нам суштински још много тога да бисмо били идеално место за живот.

НОВО РУХО КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА

У току је реновирање зграде Културног центра. Кренуло се од крова, шта је следеће?

– Кад сам дошао овде да радим 2017. као организатор програма, задао сам себи циљ да морамо реновирати ову зграду. КЦ је био мало по страни у односу на остале установе културе, али смо и тад као и сад имали највећи број програма и посетилаца. Радимо седам дана недељно. Имамо балетску школу, ликовну, креативну, стрип радионицу, школу шаха, имаћемо драмску радионицу, имамо хор и дечији хор, степ аеробик, јогу… Свако ко жели да употпуни слободно време, а да се осећа добро, ту смо. Да, кренули смо од крова, радове финансира Министарство културе.

Планирате и реконструкцију фасаде. Да ли су обезбеђена средства за ту намену?

– Ове године смо конкурисали за фасаду, чекамо резултате, надамо се подршци Министарства културе . Скуп је пројекат, фасада мора да се обије скроз до цигле и врати у оригиналу назад. Надам се да ћемо успети. Никада нисмо имали такву политичку личност на челу Министарства културе као што је Маја Гојковић. Улагања су већа, Министарство видљивије. Рекао бих да читава држава данас гледа на културу боље него раније. Ипак, мора да се лобира, и у томе нам је много помогао народни посланик Миленко Јованов.

Помињано је и проширење простора Културног центра, мултифункционална сала, биоскоп. Да ли су то само идеје, или је у плану реализација?

– Граду недостаје концертни простор, односно мултифункционална сала. Моја и жеља колектива је да направимо још једну салу која би задовољила те потребе. Уколико би се створили услови да Спортском центру „Језеро” више не би био потребан простор Партизана, ми бисмо се проширили у тај део зграде. Наравно, отворени смо и да размишљамо о другим решењима. Уколико бисмо се проширили, један од простора би био и мали биоскоп, попут оног какав има Сомбор, са седамдесетак места.

Драган Поп Драган међу јужнословенским афористичарима

Igor Crnogorac Фебруарy 2, 2024

Издавачка кућа „Алма“ из Београда објавила је, са малим закашњењем, књигу „Јужнословенски афоризам 2022“. У овом избору, међу седамдесетак аутора из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Словеније, Хрватске и Македоније, налазе се и афоризми нашег суграђанина Драгана Поп Драгана.

Од аутора из Србије заступљени су, између осталих, и Александар Баљак, Бојан Љубеновић, Александар Чотрић, Драгутин Минић Карло, Ђорђе Оташевић, Драган Ј. Ристић, Зоран Додеровић, Милијан Деспотовић…

Књига је, осим у штампаној верзији, објављена и у ПДФ формату на сајту издавачке куће „Алма“.

Никола Јоксимовић – глумац од метаморфозе

Igor Crnogorac Јануарy 31, 2024

Ово је једна од прича о животном опредељењу које почињу од случајности, ненамеравано. Али само почиње тако. У наставку саге о настајању глумца Николе, случајност је затим оспорена озбиљним и преданим радом и изграђивањем глумца, онаквог какав жели да буде: да може да одигра баш све, и у комедији и у драми, да сваком лику да свој печат. И да су му све улоге и представе подједнако драге. Јер, баш воли да глуми Никола Јоксимовић, глумац кикиндског Народног позоришта.

– У Позориште сам први пут дошао када сам био први разред средње школе. Другарица ме је убедила да одемо у школу глуме Александра Богдановића. До тада ме позориште није занимало, више сам волео да проводим време са друштвом напољу и да играм фудбал – каже Никола.

Ниси се вратио фудбалу, него си започео припреме за пријемни, решен да упишеш глуму.

– Да, и завршио сам Академију уметности у Београду, у класи професора Предрага Ејдуса 2008. године. Исте године запослио сам се у Народном позоришту у којем сам, као аматер, играо од 1999. године.

Како се сећаш свог дебија са првим ансамблом Позоришта?

– Прва представа са одраслима, с нашим великим глумцима, била је „Посета старе даме“. Играо сам црквењака и био сам јако поносан и срећан што делим сцену са таквим људима у кикиндском позоришту. Имао сам трему, имам је и данас, али то је позитивна трема, заправо је осећај одговорности.

Улога у “Сави Савановићу” приказала те је и као глумца који се лако и лепо трансформише. Да ли те зато редитељи теже стављају “у фиоку”?

– Сматрам да глума јесте трансформација и стално трагање за тим другим људима у нама које приказујемо на сцени и које редитељи од нас траже. Не могу да ме „ставе у фиоку“, нити желим да правим такве, једнообразне улоге. Увек настојим да нађем нешто ново, Није то сваки пут и могуће, зависи од разних ствари, али ја се трудим да увек буде друкчије, да дам печат свакој улози.

И у последњој премијери, “Џепови пуни камења”, играш више улога, највише до сада у једној представи. Колико је то тешко? И који од својих ликова највише волиш?

– Да, у тој представи играм седам улога. Није ми тешко, ништа није тешко ако човек воли то што ради, а ја заиста волим свој посао и уживам. И немам омиљену улогу, не могу ни од ових седам у једној представи да изаберем једну, свака ми је драга на свој начин. Уз то, никад нисам правио разлику између великих и малих улога.

Играо си и играш у различитим жанровима. А како ти себе видиш, као драмског глумца или као комичара?

– Сматрам да глумац, да би био комплетан, мора подједнако да буде добар у сваком жанру, а ја тежим томе да будем комплетан глумац, и волим да играм и у драмама и у комедијама. Некада су комедије много захтевније јер је публику много теже насмејати него расплакати.

У једном периоду био си и директор Позоришта.

Увек сам само хтео да се бавим глумом, определио сам се за то. Само томе и желим да будем посвећен.

Има та нека ствар између глумаца и публике, нека врста малог неспоразума, чини ми се. Публика се снебива у реакцијама, а глумци их, истовремено, жељно ишчекују. Тебе публика воли, а какву ти публику волиш?

– Ми постојимо због публике и осетимо њену енергију. Наша публика је пажљива, воли да прати представу и неће да реагује да не би ометали ни нас ни себе, такав је мој утисак. Чињеница је да је нашој публици тешко измамити смех и аплауз „на отвореној сцени“, али, ако је добра представа, на крају ће глумце увек наградити великим аплаузом.

Захваљујући дугогодишњем стажу и бројним улогама, у стању си да позоришне прилике ставиш у перспективу.

– Сматрам да имамо мало представа, требало би да их буде много више. Раније смо, годишње, имали по пет, шест премијера – четири вечерње и бар једну дечију. Ми имамо проблема са окупљањем ансамбла. Не знам шта се дешава са младим људима, као да немају воље и ентузијазма. Ја знам да ми, какве год прилике биле, нико и никада неће одузети радост игре.

Преданост, одговорност према свом послу и својој матичној кући, таленат и рад, није препознала само публика. Јоксимовић је у децембру добио Награду града за посебан допринос у области културе. Ово признање, како је изјавио, посветио је својим родитељима.