Predavanje istoričarke Biljane Marcojević, kustoskinje u Muzeju žrtava genocida u Beogradu, pod nazivom „Heroine koje nećemo zaboraviti“, u organizaciji Muzeja i Narodne biblioteke „Jovan Popović“ i uz podršku Ministarstva kulture, održano je večeras u Kikindi.
Tribina je deo obrazovnog programa Muzeja žrtava genocida o ženama–junakinjama koje su u Prvom i Drugom svetskom ratu učestvovale u oružanim borbama i kao medicinsko osoblje ili su dale doprinos na druge načine kako bi spasile i branile svoje porodice, članove zajednice, narod i državu.
Međutim, one su manje pamćene nego muškarci. Provlače se kroz pisanu ostavštinu, ali ostaju na marginama, kaže istoričarka Marcojević.
– Za razliku od žena iz Prvog svetskog rata koje susrećemo i u posleratnim vremenima kao heroje i nosioce odlikovanja jer su mnoge od njih preživele, kada govorimo o ženama-učesnicama Drugog svetskog rata, govorimo o heroinama palim za slobodu i to pokazuje, još jednom, koliko je, zapravo, Prvi svetski rat u istoriji „vododelnica“ gde se još uvek, ponegde, nazire razlika između fronta i pozadine, dok su Drugi svetski rat i svi ratovi posle njega – totalni ratovi gde se granica između fronta i pozadine briše, gde žene silom prilika ili sopstvenom voljom sve više uzimaju puške u ruke i idu na front – ispričala je Marcojevićeva.
Tokom ovog obrazovnog programa Muzeja predstavlja se veći broj heroina među kojima su i Sofija Jovanović, Flora Sends, Milunka Savić, Nadežda Petrović, Olga Petrov, Mira Cikota, Hilda Dajč i druge.
– Predavanje počinjem heroinom koja danas nije toliko poznata, i deo je moje porodične istorije. To je Rada Bojović, majka vojvode Petra Bojovića. Ona je, u vreme ropstva pod Turcima, uspela da odškoluje petoro od šestoro dece, da budu na visokim položajima, od toga jedno žensko dete koje je bilo profesor istorije u ženskoj školi. U vremenu kada su se ljudi prstom potpisivali, jasno je koliki je to podvig. Moramo pomenuti i heroine moje su radile kao bolničarke, među kojima su bile i strankinje. Jedna od njih je i britanska bolničarka Flora Sends koja je stigla u Srbiju da se bori. Kada je došla da se prijavi na zborno mesto, rečeno joj je da ide kući i da se bavi ženskim poslovima. Čest je slučaj bio da su žene po oružje i ratni raspored dolazile umesto svoje braće ili muške dece koje u porodici nije bilo, pa su osećale taj teret da one moraju da krenu u rat. Moramo spomenuti i Dianu Budisavljević koja je dala nemerljiv doprinos kada je u pitanju spasavanje dece iz logora. Njen spisak danas se čuva u Muzeju žrtava genocida.
Posebna je priča o Hildi Dajč koja je samoinicijativno otišla u logor Staro sajmište iako to nije morala, jer je njen otac bio visoko pozicioniran. Ona je osećala potrebu da ode i da pomogne bolesnima, nemoćnima i starima za koja je znala da su već odvedeni u logor. Kroz njena pisma možemo da vidimo kakvo je bilo stanje u Starom sajmištu i zato se ona naziva srpskom Anom Frank. Hilda Dajč je ubijena u proleće 1942. godine u „dušegupki“, kamionu-ubici, preteči gasnih komora. Imala je 20 godina i bila je jedna od hiljade stradalih na tom mestu.
– Tu je i priča o 13 žena koje su preživele bacanje u jamu Ravni Dolac tokom Drugog svetskog rata – nastavlja Biljana Marcojević. – Čitajući te priče ne možete da ne zaplačete i ne možete da ne postanete bolji čovek. Spomenuću ženu koja je gledala u jami svoje dete kako izdiše, šestogodišnjeg sina Ileta. Ona je spasena, i još tokom Drugog svetskog rata dobila je još jedno dete i dala mu isto ime – Ilija.
Jedna od heroina čiji život je deo ovog predavanja je Milunka Savić, junakinja Balkanskih ratova i Velikog rata. O njenom životu postoji i mnogo mitova, kaže Marcojevićeva.
– Po mestu na kojem je sahranjena vidimo da nije dobila status koji zaslužuje. U poodmaklim godinama, tek kao starica, dobila je stan i to na petom spratu bez lifta. U Francuskoj je bila mnogo više cenjena, pozivana je na obeležavanje godišnjica rata i ponuđeno joj je da se tamo preseli i da dobije zaposlenje. Ovde je nekoliko godina čekala da dobije posao, a onda joj je omogućeno da radi kao čistačica u banci. Jedna novinarska ekipa došla je da radi reportažu o njoj i od te posete njeno ordenje je izgubljeno. Ona se trudila da bude dobrotvor, da svojim delima pokaže kako treba živeti. Školovala je decu kojoj nije bila biološka majka, usvojila je tri ćerke. Ali, priča o tome da je bila u Banjičkom logoru, da je bila izvedena pred streljački vod i da ju je tamo jedan vojnik prepoznao, dao joj paket hrane i oslobodio je, zapravo je mit i to govori o tome koliko danas zapravo malo znamo o njoj, da ne govorimo o drugim heroinama koje su u senci Milunke Savić.
Večerašnji program u Biblioteci, kojem su prisustvovali i učenici osmog razreda, počeo je prikazivanjem igrano-dokumentarnog filma „Peto pismo Hilde Dajč“, drugog iz produkcije Muzeja žrtava genocida. Prvi je o streljanju đaka u Kragujevcu, a treći „Dve Brankove Kozare“ koji je promovisan ove godine. Svi se nalaze na Youtube kanalu Muzeja žrtava genocida.
Muzej kontinuirano organizuje predavanja za osnovne, srednje škole i fakultete.
– Pre jednog predavanja čula sam decu da se pitaju šta je to streljanje ili da ne znaju šta je arhiv. To su sajber generacije i zato je naš zadatak da školu po školu, čoveka po čoveka vraćamo kulturi sećanja – zaključila je istoričarka Biljana Marcojević i, za kraj godine, najavila izložbu Muzeja žrtava genocida o ratnim heroinama.
S. V. O.
