Kultura Arhive | Page 59 of 95

Zadužbina Đorđa Radaka Matici srpskoj

Aleksandra Djuran February 9, 2024

U okviru izložbe „Đorđe Radak Kikinđanin“ u Galeriji Nova Narodnog muzeja organizovano je predavnje o zadužbini u Matici Srpskoj. Dr Jelena Veselinov, upravnica poslova u Matici Srpskoj predstavila je zadužbinu našeg sugrađnina.

-Đoka Radak osnovao je sedam zadužbina i sve su bile pod upravom Matice srpske. Sve su bile različite, tako da su različito i funkcionisale i različito su trajale. Pojedine zadužbine bile su daleko od ciljeva Matice srpske i zato je bilo teško realizovati ih. Nije bilo lako iz Novog Sada tražiti udavaču, koju Đoka Radak detaljno opisuje od toga kakvog zdravstvenog stanja treba da bude, od kojih roditelja treba da bude, do toga za koga se udaje kako bi joj se dao miraz – kaže naša sagovornica.

Radak je bio veliki zadužbinar i celokupno svoje imanje, koje nije bilo malo i iznosilo je oko 250.000 ondašnjih kruna 1906. godine, kada je umro, testamentom je ostavio na upravljanje Matici srpskoj.

-Njegov književni fond i stipendijska zadužbina mogla je sasavim lepo da funkcioniše jer je bila u sladu sa ciljevima Matice srpske. Đorđe Radak nije poslušao savet Matice srpske i svu imovinu je prodao, tako da je osnovna imovina zadužbina bila u novcu. Period posle njegove smrti bio je veoma turbulentan imali smo Veliki rat, Prisajedinjenje, Drugi svetski rat kada su se menjale valute i nastajale nove države. Došlo je i o devalvacije dinara tako da se njegova zadužbina smanjivala zbog opštih društvenih okolnosti. Svega dve njegove zadužbine su u punoj meri ispunjavale svoje ciljeve – otkrila je dr Veselinov.

Zdužbinarski fondovi su uticali da se Matica srpska održi i Radak je bio jedan od najvećih dobrotvora. Povod za izložbu je dvestogodišnjica od rođenja jedne od najznačajnijih ličnosti Kikinde 19. veka koja je otvorena do 17. februara.

U Muzej stigao praistorijski čovek: razmenite osmehe sa šamanom iz Lepenskog Vira

Igor Crnogorac February 9, 2024

Projekat „Prehistoric MetaHuman“ – virtuelno oživljavanje praistorijskog čoveka, koji je realizovan uz podršku nacionalne platforme „Srbija stvara“ od danas se nalazi u kikindskom Muzeju.

Prvo oživljavanje čoveka koji je živeo na Dunavu pre deset hiljada godina predstavljeno je u paviljonu Srbije na izložbi „Ekspo 2020“ u Dubaiju. Kikinda je, posle Muzeja Vojvodine, Narodnog muzeja u Beogradu i Lepenskog Vira, četvrti grad u kojem je ovaj revolucionarni projekat dostupan posetiocima.

– „MetaHuman“ je rezultat saradnje više različitih sektora. Antropološki je istražen svim forenzičkim analizama i utvrđeno je da je bio star između 50 i 55 godina, da je živeo pre 10 hiljada godina na obali Dunava, što je danas arheološki lokalitet Lepenski Vir, da je bio visok oko 178 cm i težak oko 70 kilograma, što odgovara normalnom indeksu telesne mase. Takođe je, na osnovu kostiju, utvrđeno da je imao vrlo kvalitetnu ishranu, bogatu ribom. Interesantno je da je sahranjen u sedećem položaju, što je Dragoslava Srejovića, našeg čuvenog arheologa nagnalo da pomisli da jeste reč o šamanu, o nekom ko je imao istaknuti značaj u svojoj zajednici – rekla je direktorica Muzeja, Lidija Milašinović.

Na današnjem predstavljanju projekta u Muzeju, Milašinovićeva je objasnila da je prvo urađeno sekvenciranje DNK do najmanjeg detalja, pa se tako došlo i do informacija o boji očiju, kose i kože, i na osnovu svih tih podataka je urađen 3D model lobanje i rekonstruisan je i fizički model .

– Ovaj model je pokrenut uz pomoć „Epic Games“-a, firme za razvijanje video-igara, odnosno jednog softvera, tako da on, preko komunikacije sa mobilnim telefonom, odražava našu mimiku. Došli smo do toga da možemo da vidimo kako je izgledao čovek koji je pre deset hiljada godina živeo na obali Dunava, da mu se osmehnemo i da nam on uzvrati osmeh – dodala je direktorica. – Nadamo se da je ovo samo početak naučne revolucije i da ćemo, za pet do deset godina, moći da vidimo i neke druge praistorijske ljude, možda i na osnovu ostataka koji su pronađeni u okolini i Kikinde.

Predstavljanju projekta prisustvovali su gradonačelnik Nikola Lukač i članice Gradskog veća Valentina Mickovski i Melita Gombar, i Nemanja Milenković, direktor Fondacije “Novi Sad – evropska prestonica kulture”. Gradonačelnik je zahvalio zaposlenima u Muzeju što su „doveli“ praistorijskog čoveka u naš grad.

– Vidimo da nove tehnologije sada mogu da nam dočaraju kako je svet izgledao, recimo, pre deset hiljada godina, i možemo da upoznamo praistorijskog čoveka. Pozivam svoje sugrađane, decu pre svih, da dođu i da vide kako nove tehnologije mogu da pomognu u sticanju znanja iz istorije i da sruše neke predrasude – rekao je gradonačelnik.

Da ostvare interakciju sa praistorijskim čovekom, saznajemo u Muzeju, dolaziće organizovano đaci, a „druženje“ je dostupno svim posetiocima Muzeja na prvom spratu ove ustanove, narednih mesec dana.

Kako je najavila direktorica Milašinović, predavanje o tome kako se stiglo do „MetaHuman“-a do održaće, 20. februara u Muzeju, dr Sofija Stefanović iz laboratorije za bioarheologiju Odeljenja za arheologiju Univerziteta u Beogradu.

Marko Markovljev, v.d. direktora Kulturnog centra: U kući velikih ideja

Jelena Trifunović February 8, 2024

Nastojim da vrhunske kulturne sadržaje dovedemo u Kikindu. Ove godine moramo da podignemo lestvicu. Mogu samo da otkrijem da će jedan događaj na ovogodišnjem Open er festivalu biti sličan Rok operi, rekao je Markovljev u intervjuu za Komunu

Kratko i jasno: ispunjava ga kada okupi mnogo ljudi na jednom mestu i priredi neki sadržaj koji će ih učiniti srećnim. To je misija kojoj je posvećen još od prvih događaja koje je organizovao pa sve do letošnjeg Open er festivala, krune dosadašnjih napora. Dobro pamti da je u Kulturni centar, na čijem je danas čelu, tadašnji Dom omladine, prvi put ušao pre 31 godinu, sa svojim drugarom Vladom, dolazeći na likovnu radionicu Marijane Mirkov. Marko Markovljev je krajem prošle godine nagrađen za izuzetan doprinos razvoju kulture gradskim priznanjem „Jovan Ćirilov”.

– Veoma sam počastvovan što sam dobio nagradu za kulturu koja nosi ime velikog stvaraoca Jovana Ćirilova. Suštinski sve što sam radio, posvećeno je gradu i organizovano za moje sugrađane. Ćirilov je bard naše kulturne scene, zajedno sa Mirom Trailović. Po meni suština je da krenete da se baviti nečim što malo ko veruje da ćete uspeti, i da istrajete. Iako ponekad zaista mnogo prođe od ideje do realizacije- kaže u intervjuu za Komunu Markovljev.

Dvodnevni festival Open er oduševio je Kikinđane. Ti si sve „zakuvao”, naravno uz podršku gradonačelnika i saradnika?

– Svo svoje znanje i iskustvo sam uložio u taj festival. Nikakav sličan događaj na Starom jezeru nije održan, čak ni kada je bio koncert Zdravka Čolića 2008. Želeli smo da oživimo taj prostor i organizujemo veliki kulturni događaj. Veliki problem je bio nedostatak infrastrukture. Nije bilo struje koja može takav koncert da izdrži. Ono što posetioci nisu videli to je da smo iza bine, koja je bila do sada najveća ikada postavljena u našem gradu, podigli ceo mali grad u kom su bile svlačionice, mesta za ručavanje, toaleti, šminkernice.

Otkuda ideja da Rok operu dovedeš u Kikindu?

– Naizgled sasvim slučajno, iako ja verujem da ništa nije slučajno. Jako verujem u sudbinske momente. Naš hor Atendite izvodi Veliki starogradski valcer za koji je, za Hor RTS-a, aranžman radio Fedor Vrtačnik. Note nismo mogli da nađemo, pa je naša dirigentkinja profesorka Biljana Jeremić kontaktirala Fedora. On nam je poslao aranžman. Godinu dana kasnije, u Kikindi je bio koncert Zdravka Čolića, za kojeg aranžmane, takođe radi Fedor Vrtačnik. Kad je prošao koncert, Čolin menadžer je pričao sa Fedorom o tome kako su sjajan koncert imali u Kikindi, padala je kiša, ali to nije nimalo umanjilo fenomenalnu atmosferu. Fedor je pomislio kako Rok operu nisu nikada izveli u ovom delu zemlje, setio se Biljane i pozvao je, a ona ga je povezala sa mnom. Tako smo se upoznali i rodila se ideja o velikom festivalu na Starom jezeru. Pozvali smo i gudače Stefana Milenkovića. Želeo sam da spomenik posluži kao scenografija za dostojanstven umetnički događaj. Po ugledu na brojne druge gradove, došao sam na ideju da festival ponese naziv Open er. Razgovarao sam sa gradonačelnikom i otišli smo da pogledamo Rok operu u Novom Sadu. Bio je pomalo skeptičan jer je datum bio 27. avgust, baš kada se održavaju „Velikogospojinski dani” u Novom Bečeju.

Ove godine, krajem avgusta, očekuje nas drugi Open er festival. Da li će biti teško ostati na nivou prošlogodišnjeg?

– Moja ideja je bila da vrhunske kulturne sadržaje dovedemo u Kikindu. Ove godine moramo da podignemo lestvicu. Mogu samo da otkrijem da će jedan događaj biti sličan kao Rok opera. Krajnji cilj je da ceo festival bude na Starom jezeru. Open er moraju biti veliki kulturni događaji kao na prošlom gde se osetila ta festivalska atmosfera. Imali smo i bazar kao prateći sadržaj. Naši, lokalni proizvođači su donosili još proizvoda i sve su rasprodali. Događaj nije imao ni jedan jedini negativni komentar, a mene i danas sugrađani zaustavljaju da prenesu divne utiske.

Hajde sad da se vratimo unazad. Kako je sve počelo? Svojevremeno si osnovao udruženje „Kreativia”.

– Odrastao sam redovno posećujući Dom omladine, Pozorište, Muzej, Biblioteku. Mama je radila u Biblioteci i igrala u lutkarskom pozorištu. Udruženje „Kreativia” je 2008. godine počelo da organizuje Maturantsku paradu, događaj koji je mene oduševio. Volim događaje sa mnogo učesnika gde su svi srećni. A maturski ples je čista radost. Ove godine biće 17. Maturantska parada.

Učestvuješ i u organizaciji Dana ludaje, a organizovao si i brojne druge događaje i manifestacije u gradu?

– Prvi veliki muzički događaj koji sam organizovao bio je koncert Simfonijskog orkestra RTS-a, 2010. godine, na gradskom trgu. Desetak godina učestvujem u organizaciji Dana ludaje, i skoro svih gradskih događaja. Letos smo priredili, ispred Gradske kuće, predivan koncert Policijskog orkestra MUP-a Republike Srpske.

Inicijator si i osnivanja Hora Atendite?

– Moje čedo je hor Atendite i sada dečiji hor. Prvobitno je bila ideja da osnujemo muški hor, ali shvatili smo da je to teško, zbog nedostatka muških pevača, pa smo napravili mešoviti hor koji danas upotpuni svaki značajan gradski događaj.

Festival horova Melodianum, Tamburaške svečanosti, Noć mladosti, ljubavi, kulture, Nedelja žena, Gradski duvački orkestar koji je nastao od DVD-a… Podugačak je spisak.

– Dodao bih da smo posle 20 godina vratili Gradsku smotru folklora.

Vidim ovde na plakatu da je moto Kulturnog centra – Kuća velikih ideja. Pretpostavljam da si ga ti osmislio?

– Čini dobro, dobrim ti se vraća. Zaista verujem u to. Kad je nešto dobro, sve nekako legne na mesto. Uz dosadašnje iskustvo, uvek nastojim da organizujući događaje i manifestacije, predupredimo eventualni problem.

Rekla bih da si lokal patriota?

– Kikinda je, po meni, savršen grad za život, na odličnom je mestu, blizu Beograda, Novog sada, Temišvara, Budimpešte…Ovo je lepo mesto sa srdačnim ljudima. Imamo lep trg, odlično je mesto za odrastanje i porodicu. Prilično je čist, pogotovo u odnosu na ostale gradove u kojima sam bio. Na trgu vidiš žene koje čupkaju korov između kocki, pa gde to još možeš da vidiš? Ne treba nam suštinski još mnogo toga da bismo bili idealno mesto za život.

NOVO RUHO KULTURNOG CENTRA

U toku je renoviranje zgrade Kulturnog centra. Krenulo se od krova, šta je sledeće?

– Kad sam došao ovde da radim 2017. kao organizator programa, zadao sam sebi cilj da moramo renovirati ovu zgradu. KC je bio malo po strani u odnosu na ostale ustanove kulture, ali smo i tad kao i sad imali najveći broj programa i posetilaca. Radimo sedam dana nedeljno. Imamo baletsku školu, likovnu, kreativnu, strip radionicu, školu šaha, imaćemo dramsku radionicu, imamo hor i dečiji hor, step aerobik, jogu… Svako ko želi da upotpuni slobodno vreme, a da se oseća dobro, tu smo. Da, krenuli smo od krova, radove finansira Ministarstvo kulture.

Planirate i rekonstrukciju fasade. Da li su obezbeđena sredstva za tu namenu?

– Ove godine smo konkurisali za fasadu, čekamo rezultate, nadamo se podršci Ministarstva kulture . Skup je projekat, fasada mora da se obije skroz do cigle i vrati u originalu nazad. Nadam se da ćemo uspeti. Nikada nismo imali takvu političku ličnost na čelu Ministarstva kulture kao što je Maja Gojković. Ulaganja su veća, Ministarstvo vidljivije. Rekao bih da čitava država danas gleda na kulturu bolje nego ranije. Ipak, mora da se lobira, i u tome nam je mnogo pomogao narodni poslanik Milenko Jovanov.

Pominjano je i proširenje prostora Kulturnog centra, multifunkcionalna sala, bioskop. Da li su to samo ideje, ili je u planu realizacija?

– Gradu nedostaje koncertni prostor, odnosno multifunkcionalna sala. Moja i želja kolektiva je da napravimo još jednu salu koja bi zadovoljila te potrebe. Ukoliko bi se stvorili uslovi da Sportskom centru „Jezero” više ne bi bio potreban prostor Partizana, mi bismo se proširili u taj deo zgrade. Naravno, otvoreni smo i da razmišljamo o drugim rešenjima. Ukoliko bismo se proširili, jedan od prostora bi bio i mali bioskop, poput onog kakav ima Sombor, sa sedamdesetak mesta.

Dragan Pop Dragan među južnoslovenskim aforističarima

Igor Crnogorac February 2, 2024

Izdavačka kuća „Alma“ iz Beograda objavila je, sa malim zakašnjenjem, knjigu „Južnoslovenski aforizam 2022“. U ovom izboru, među sedamdesetak autora iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske i Makedonije, nalaze se i aforizmi našeg sugrađanina Dragana Pop Dragana.

Od autora iz Srbije zastupljeni su, između ostalih, i Aleksandar Baljak, Bojan Ljubenović, Aleksandar Čotrić, Dragutin Minić Karlo, Đorđe Otašević, Dragan J. Ristić, Zoran Doderović, Milijan Despotović…

Knjiga je, osim u štampanoj verziji, objavljena i u PDF formatu na sajtu izdavačke kuće „Alma“.

Nikola Joksimović – glumac od metamorfoze

Igor Crnogorac January 31, 2024

Ovo je jedna od priča o životnom opredeljenju koje počinju od slučajnosti, nenameravano. Ali samo počinje tako. U nastavku sage o nastajanju glumca Nikole, slučajnost je zatim osporena ozbiljnim i predanim radom i izgrađivanjem glumca, onakvog kakav želi da bude: da može da odigra baš sve, i u komediji i u drami, da svakom liku da svoj pečat. I da su mu sve uloge i predstave podjednako drage. Jer, baš voli da glumi Nikola Joksimović, glumac kikindskog Narodnog pozorišta.

– U Pozorište sam prvi put došao kada sam bio prvi razred srednje škole. Drugarica me je ubedila da odemo u školu glume Aleksandra Bogdanovića. Do tada me pozorište nije zanimalo, više sam voleo da provodim vreme sa društvom napolju i da igram fudbal – kaže Nikola.

Nisi se vratio fudbalu, nego si započeo pripreme za prijemni, rešen da upišeš glumu.

– Da, i završio sam Akademiju umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Ejdusa 2008. godine. Iste godine zaposlio sam se u Narodnom pozorištu u kojem sam, kao amater, igrao od 1999. godine.

Kako se sećaš svog debija sa prvim ansamblom Pozorišta?

– Prva predstava sa odraslima, s našim velikim glumcima, bila je „Poseta stare dame“. Igrao sam crkvenjaka i bio sam jako ponosan i srećan što delim scenu sa takvim ljudima u kikindskom pozorištu. Imao sam tremu, imam je i danas, ali to je pozitivna trema, zapravo je osećaj odgovornosti.

Uloga u “Savi Savanoviću” prikazala te je i kao glumca koji se lako i lepo transformiše. Da li te zato reditelji teže stavljaju “u fioku”?

– Smatram da gluma jeste transformacija i stalno traganje za tim drugim ljudima u nama koje prikazujemo na sceni i koje reditelji od nas traže. Ne mogu da me „stave u fioku“, niti želim da pravim takve, jednoobrazne uloge. Uvek nastojim da nađem nešto novo, Nije to svaki put i moguće, zavisi od raznih stvari, ali ja se trudim da uvek bude drukčije, da dam pečat svakoj ulozi.

I u poslednjoj premijeri, “Džepovi puni kamenja”, igraš više uloga, najviše do sada u jednoj predstavi. Koliko je to teško? I koji od svojih likova najviše voliš?

– Da, u toj predstavi igram sedam uloga. Nije mi teško, ništa nije teško ako čovek voli to što radi, a ja zaista volim svoj posao i uživam. I nemam omiljenu ulogu, ne mogu ni od ovih sedam u jednoj predstavi da izaberem jednu, svaka mi je draga na svoj način. Uz to, nikad nisam pravio razliku između velikih i malih uloga.

Igrao si i igraš u različitim žanrovima. A kako ti sebe vidiš, kao dramskog glumca ili kao komičara?

– Smatram da glumac, da bi bio kompletan, mora podjednako da bude dobar u svakom žanru, a ja težim tome da budem kompletan glumac, i volim da igram i u dramama i u komedijama. Nekada su komedije mnogo zahtevnije jer je publiku mnogo teže nasmejati nego rasplakati.

U jednom periodu bio si i direktor Pozorišta.

Uvek sam samo hteo da se bavim glumom, opredelio sam se za to. Samo tome i želim da budem posvećen.

Ima ta neka stvar između glumaca i publike, neka vrsta malog nesporazuma, čini mi se. Publika se snebiva u reakcijama, a glumci ih, istovremeno, željno iščekuju. Tebe publika voli, a kakvu ti publiku voliš?

– Mi postojimo zbog publike i osetimo njenu energiju. Naša publika je pažljiva, voli da prati predstavu i neće da reaguje da ne bi ometali ni nas ni sebe, takav je moj utisak. Činjenica je da je našoj publici teško izmamiti smeh i aplauz „na otvorenoj sceni“, ali, ako je dobra predstava, na kraju će glumce uvek nagraditi velikim aplauzom.

Zahvaljujući dugogodišnjem stažu i brojnim ulogama, u stanju si da pozorišne prilike staviš u perspektivu.

– Smatram da imamo malo predstava, trebalo bi da ih bude mnogo više. Ranije smo, godišnje, imali po pet, šest premijera – četiri večernje i bar jednu dečiju. Mi imamo problema sa okupljanjem ansambla. Ne znam šta se dešava sa mladim ljudima, kao da nemaju volje i entuzijazma. Ja znam da mi, kakve god prilike bile, niko i nikada neće oduzeti radost igre.

Predanost, odgovornost prema svom poslu i svojoj matičnoj kući, talenat i rad, nije prepoznala samo publika. Joksimović je u decembru dobio Nagradu grada za poseban doprinos u oblasti kulture. Ovo priznanje, kako je izjavio, posvetio je svojim roditeljima.

Rade Ćosić u Žitištu: Čovek to (ipak) može da iskaže

Jelena Trifunović January 29, 2024

Odavno u žitištanskoj biblioteci neki gost nije privukao toliku pažnju čitalačke publike. To je nedavno uspelo pesniku iz Banatskog Velikog Sela Radetu Ćosiću. Ovaj stvaralac se u Žitištu prethodni put predstavio pre dve decenije, a mnogi se i danas sećaju da je tada ostao zapamćen i rado prihvaćen.

Pred više od pedeset poklonika pisane reči, Ćosić je predstavio svoju najnoviju pesničku zbirku „Čovek to ne može da iskaže”. U pitanju je kompilacijska knjiga sastavljena od najboljih momenata iz prethodne četiri objavljene poetske knjige ovog autora.

Pesme je izabrao i pogovor za knjigu napisao kikindski pesnik i novinar Dragan Pop Dragan (Dragan Batinić), a knjigu je izdao Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa.

O knjizi su, pored autora, govorili umetnik i multiinstumentalista iz Velikog Sela Milan Vašalić, u ime domaćina Robertina Vukelić Šijan, direktorka tamošnje biblioteke, kao i Dušan Milićev i Dragutin Vidačić, dok su Ćosićeve stihove nadahnuto kazivali Zdenka Trifunjagić i Ervin Gazdag, kulturni poslenici iz Zrenjanina, dok je za gitarsku pratnju bio zadužen još jedan Velikoselac – Marko Stupar.

Ćosić se u književnosti oglašava isključivo kao liričar, osobenog pesničkog izraza kroz izlomljen i sveden stih, metaforički zgusnutim pesničkim sredstvima. O tome su u svojim osvrtima pisali i Milutin Ž. Pavlov (koji Čoćićevu poeziju naziva suzdržanom), Radivoj Šajtinac (koji ju je označio kao fragmentarnu), Miloš Latinović (egzistencijalističku) i Dragan Batinić (koji je drži za filozofski smirenu).

Te večeri se moglo čuti i od samog Ćosića, kao i od mnogih prisutnih da je upravo Batinić bio na neki način pesnički mentor ne samo ovog pesnika iz Banatskog Velikog Sela, već i niza drugih prisutnih književnih stvaralaca koji su te večeri bili u publici.

Od Milana Vašalića, muiltiinstrumentaliste i Ćosićevog prijatelja mogla se čuti zanimljiva opservacija da je on kao muzičar u mladosti bio fasciniran Džimijem Hendriksom i Džimom Morisonom kao kreativnim stvaraocima, sve dok nije ubrzo uvideo da takvog individualca jake stvaralačke energije ima i u svom mestu, takoreći u komšiluku, u liku Radeta Ćosića. Pritom je napravio i paralelu između sebe i pesnika, naglasivši da su i on i Rade na neki način „džeklondonovske” biografije i da su se u životu bavili i poljoprivredom i pisanjem i ugostiteljstvom.

Nakon uspešne promocije u Banatskom Velikom Selu, a potom i u Žitištu, uslediće Ćosićeve književne večeri i u Somboru, Novom Sadu, Beogradu.

Dramska sekcija počinje sa radom u Kulturnom centru: Svi su pozvani

Aleksandra Djuran January 26, 2024

Nova aktivnost Kulturnog centra biće dramska sekcija. Vodiće je Stefan Ostojić, glumac, a cilj je da se mladima u gradu ponudi još jedan sadržaj za kreativno izražavanje.

-Dramska sekcija počinje 11. februara, a svi zainteresovani detalje mogu pronaći na fejsbuk stranici Kulturnog centra. Audicije neće biti i ko god se pojavi je dobrodošao. Odvojeno će se raditi sa srednjoškolcima, kao i sa osnovcima od petog do osmog razreda. Planirane su i dve predstave, sa svakom grupom po jedna, čije premijere se očekuju krajem aprila, početkom maja. Sada već mogu da kažem da će mlađa grupa izvesti predstavu o Kraljeviću Marku. Starija će raditi na sličnom tekstu jer nam je želja da obe predstave spojimo u jednu koja može da gostuje u druga mesta – istakao je Stefan Ostojić.

Ideja Stefana Ostojića je da polaznici istražuju temu, tekst, likove, jer je, kako kaže, uveren da ima dosta mladih koji žele da se oprobaju na daskama koje život znače. U mnoštvu sadržaja koje nudi ova ustanova kulture naći će se mesta i za glumu, dodao je Marko Markovljev, v.d. direktor KCK.

-Uvideli smo potrebu da mladima u našoj ustanovi ponudimo još jedan kulturni sadržaj. Dramska radionica odnosno teatar okupljaće sve one koji imaju afiniteta ka glumi i scenskom izrazu. Novi kulturni sadržaj koji se proizvede biće namenjen svim sugrađanima. Okupljanja će biti nedeljom u prepodnevnim satima – kazao je Markovljev.

Stefan Ostojić je mlad i perspektivan glumac i nije mu strano da svoje iskustvo i znanje prenosi na nešto mlađe od njega. Markovljev napominje i da će zajedno sa njim budući članovi sekcije naučiti puno toga, a pre svega steći samopouzdanje u kreativnom izražavanju.

Premijera muzejskog teatra o Đorđu Radaku podigla nivo kulturne ponude grada

Igor Crnogorac January 23, 2024

Đorđe Radak, jedna od najznačajnijih ličnosti iz istorije grada, upamćen kao veliki srpski dobrotvor, predstavljen je večeras publici u Galeriji „Nova“ Narodnog muzeja, u muzejskom teatru, novoj formi oživljavanja istorijskih ličnosti i događaja.

Multimedijalna izložba o najznačajnijoj ličnosti našeg grada u 19. veku, postavljena je, od prošlog meseca, povodom dva veka od njegovog rođenja. U izložbenom prostoru, zahvaljujući glumcu Slavoljubu Matiću, večeras je Radak izvanredno i sugestivno predstavljen muzejskoj i teatarskoj publici. Matić je, o samom Đorđu, njegovom životu, naravi, postupcima i uspomeni na njega govorio iz trećeg lica, u posebnoj formi epistolarnog kazivanja – ispredanja priče uz pomoć pisanih dokumenata, najčešće pisama.

Materijal za ovaj pozorišni čin pod nazivom „Ja sam Đoka Radak Kikinđanin“ preuzet je iz knjige Vladimira Milankova „Đoka Radak ratoborac i veliki dobrotvor“ u izdanju Istorijskog arhiva Kikinda, kao i iz pisama i novinskih članaka.

– Teško je iz dokumenata napraviti monodramu jer nema dramskog sukoba, pa sam se setio epistolarne dramaturgije – kada se komunicira preko pisama. Ovo je neobičniji način i veoma mi je drago što je Muzej potpuno otvoren za nove forme. Počastvovan sam što sam deo toga – rekao je Matić.

Idejni tvorac i inicijator da se muzejski teatar postavlja ravnopravno sa izložbama je Dragan Kiurski, viši muzejski pedagog koji se kreativnom dramom bavi već dugi niz godina. Do sada je, između ostalog, bio autor inscenacija o Dušanu Vasiljevu i Melaniji Gajski.

– Izložba je samo jedan vid interpretacije nasleđa, kroz eksponate, ali to može i da se dinamizuje na ovaj način – smatra Kiurski. – Zašto bismo samo čitali sa zidova ako možemo određenu ličnost da „imamo“ uživo, da nam priča o svom životu,

Đorđe Radak bio je drugi po veličini dobrotvor Matice srpske u 20. veku. Bio je i pokretač bune aprila 1848. godine i aktivni učesnik revolucije 1848. i 1849. godine. Priča o njemu koju oživljava glumac Slavoljub Matić na muzejskoj sceni u planu je da se predstavi još nekoliko puta u toku trajanja izložbe, do 17. februara. Bez obzira na to da li ste muzejska ili pozorišna publika, preporučujemo da je ne propustite.

Branislav Čubrilo Rus: Rekorder po broju odigranih predstava

Jelena Trifunović January 23, 2024

Kad su mi čestitali rođendan i odlazak u penziju 15. decembra, igrali smo „Ordinaciju”, a kolege su mi priredile malo iznenađenje. Rekao sam im: ja sam tu, ako treba ćeraćemo se još

Na daskama koje život znače je od davne 1976. godine. Sa više od 2.200 odigranih predstava i 84 premijere, ovdašnjoj publici je dobro znan i rado viđen na sceni, kao i na tv ekranima i filmskom platnu. Petnaestog decembra prošle godine, na svoj 65. rođendan, otišao je u penziju, ali to nikako ne znači njegov raskid ni sa glumom ni sa kikindskim Narodnim pozorištem.

U ovoj teatarskoj kući, ubedljivi je rekorder po broju odigranih predstava. Nadimak Rus nosi od kad zna za sebe- bilo da su za njega u dečačkim danima govorili da je „jak kao Rus” ili da, u igri „gađa kao Rus” jer je toliko precizno pogađao novčiće i palidrvca.

U pozorištu je radio i kao šef tehnike, organizator, kreirao scenografska rešenja.

Kako ste uplovili u glumačke vode? Da li je gluma bila mladalačka želja i ljubav?

– Igrom slučaja, još kao osnovac bavio sam se recitovanjem, a u višim razredima osnovne išao sam i na takmičenja, stigao do republičkog nivoa. Bila je to polazna tačka. Nastavnica srpskohrvatskog Darinka Koledin me je pozvala i dogovorila susret sa meni i danas veoma dragim, dugogodišnjim upravnikom pozorišta Branislavom Šibulom. U mladalačkim danima, gluma je išla zajedno sa sportom, košarkom koju sam voleo i igrao niz godina.

I toliko su vam te „daske koje život znače” prirasle k srcu da više niste ni silazili s njih?

– Ne, osim pauze kada sam bio na odluženju vojnog roka. U knjizi Save Savina zanimljiv podatak je da 10 godina života treba biti u pozorištu za 1000 odigranih predstava.

Hoćete li nastaviti da igrate?

– Hoću. Kad su mi čestitali rođendan i odlazak u penziju 15. decembra, igrali smo „Ordinaciju” tog dana, a kolege su mi priredile malo iznanađenje. Rekao sam im: ja sam tu, ako treba ćeraćemo se još. U stvari sve zavisi od pozorišta, koliko ću biti potreban.

Koja vam je najdraža uloga?

– Glumac ako ozbiljno pristupa svom pozivu, onda bi svaka uloga trebalo da bude draga. Naravno, razlika je u težini i u tome šta zahteva. Ima uloga koje bolje legnu, ili se bolje iznesu na sceni, prihvate od publike. Trudio sam se da, i ako je mala uloga da se zapamti, ostane upečatljiva, da se verno dočara lik koji traži reditelj. Ima predstava sa kojima smo se takmičili sa najboljim pozorištima iz tadašnje Jugoslavije, ali pamtim i uloge iz drugih komada koje su mi takođe ostale urezane u sećanje i drage. „Ožalošćena porodica” je praktično prelomila da pozorište pređe iz amaterskog u profesionalni status. Naravno, to je i zbog niza predstava koje su prethodile. Potom „Radovan Treći” koji svi pamtimo po Zoranu Radmiloviću, a na našoj sceni je bio postavljen u drugačijem viđenju. Uloga u „Policajcima” takođe je ostala upamćena i nagrađena. Naravno i „Izvol’te u Sakule” sa likom junaka iz Like. Kad smo igrali Sakule u Sakulama, pisac Zoran Petrović mi je poklonio knjigu i u posveti napisao: „Najboljem junaku iz Like, a u mojim Sakulama”. Ostanu zaista lepe i drage uspomene.

Iako su glumcima van Beograda i Novog Sada manje dostupni angažmani na televiziji i na filmu, vi imate niz ostvarenih uloga? Kako je dolazilo do saradnje?

– Imao sam sreću, bez obzira što smo van centara, prilično sam snimao. Producentima i rediteljima jeste jednostavnije da angažuju nekog ko im je bliže. Budeš ispunjen kad žele i traže baš tebe. Sa Goranom Markovićem sam radio „Turneju” i „Falsifikatora”, sa zaista vrhunskom glumačkom ekipom. Pretprošle godine bio sam angažovan u filmu „Džem od kavijara”, prošle je usledio „Mačji krik”. Imao sam lepu epizodnu ulogu i u seriji o Ivi Andriću „Nobelovac”, koja bi na proleće trebalo da krene na RTS-u.

Glumili ste i u serijama „Jesen stiže, dunjo moja”, „Jagodići”, „Šetnja sa lavom”, „Crna svadba” itd. Kakva je razlika glumiti u pozorištu i raditi snimajuće projekte?

– U pozorištu kada se sprema uloga, to traje 35, 40, 45 proba, koliko je potrebno, ali za seriju se dobije uloga i nema toliko vremena da se sa rediteljem priča o tome šta se želi. U najkraćem se to dogovara, na setu se to još može popraviti i to je to. U pozorištu možeš da kreneš od suprotnog, pa da se eventualno reditelj složi da je to bolji put. Na snimanjima se to ne radi, već se ispunjavaju zadaci.

Ko su vam glumački uzori odnosno kog glumca posebno cenite?

– Od svih, najdraži i najbliži mi je bio legendarni Pavle Vujisić. „Čovek iz naroda” koji je sve odigrao sa tolikom prirodnošću. Njegova gluma je zračila neverovatnom lakoćom. To je suština. Nije sve u lepoti, ključ je u prirodnosti. Kamera je oko koje sve vidi i zapaža i tu se ništa ne može sakriti.

Kakva je kikindska publika?

– Meni je veoma draga jer smo toliko godina zajedno. Moj utisak je da većina želi više da ode u pozorište da se nasmeje i zabavi, i takve komade publika rado gleda više puta. Ipak, pozorište mora da ima na repertoaru i predstave takmičarskog karaktera- za selektore i festivale, ali mora se voditi računa i o publici. Malo pozorišta ima predstave koje igra po 50 puta, a mi imamo i one koje smo igrali 100 i 150 puta.

Član ste Saveta Mesne zajednice Nakovo. Šta vas je motivisalo da se angažujete u toj ulozi?

– Prihvatio sam da se angažujem kako bismo nešto ostavili deci, pored onoga što Nakovo ima. Bila je potrebe za sportsko-rekreativnim centrom, osim stadiona Poleta, koji je tu odavno. Rešili smo da smetlište na obodu sela očistimo, pošumimo, iskopamo jezero, napravimo sadržaje za decu i ostale meštane. Rekao bih da smo uradili mnogo. Tu je sad jezero, natkrivena terasa, dečije igralište, teren. Nastavljamo dalje.

NAGRADE

Izdvajamo neke od nagrada koje je ovaj kikindski glumac dobio tokom bezmalo pola veka na teatarskoj sceni:

Oktobarska nagrada grada Kikinde
Nagrada za glumu, u predstavi „Policajci” 1985.god. na 26. Susretima amaterskih pozorišnih društava Vojvodine. Nagrada dodeljena odlukom žirija.
Za ulogu Agatona u predstavi „Ožalošćena porodica”, nagrada glumac večeri – odlukom publike i nagrada „Peđa Jovanović” na 36. Festivalu amaterskih pozorišta u Kuli 1994. godine
Za istu ulogu (Agaton u predstavi „Ožalošćena porodica), nagrada (glumac večeri – odlukom publike) na 38. Festivalu dramskih amatera Jugoslavije u Vranju 1994.
Nagrada za glumu (Radovan u predstavi „Radovan Treći”), odlukom žirija na 47. Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine 1997.

Raspisan konkurs za Nagradu „Đura Đukanov“

Igor Crnogorac January 23, 2024

Narodna biblioteka „Jovan Popović“ raspisala je nagradni literarni konkurs „Đura Đukanov“. Nagrada se, po propozicijama, dodeljuje za najbolju prvu zbirku priča autora mlađeg od trideset pet godina pisanu na srpskom jeziku, pod uslovom da rukopis prethodno nije bio objavljivan u celosti ili u delovima.

Nagrada podrazumeva štampanje knjige džepnog formata, u tvrdom povezu i tiražu od 350 primeraka. Rok za dostavljanje rukopisa je 30. jun 2024. godine. Rukopis treba dostaviti isključivo u elektronskom formatu na adresu: konkurs_djukanov@kibiblioteka.org.rs, s naznakom „Za literarni konkurs Đura Đukanov“.

Rukopisi moraju da budu potpisani punim imenom i prezimenom i moraju da sadrže informacije o godini rođenja, adresi stanovanja, broju telefona i mejl adresi; ukoliko ne sadrže sve neophodne podatke ili su poslati u neodgovarajućem formatu, neće biti uvršteni u konkurenciju.

U žiriju za dodelu nagrade „Đura Đukanov“ su Jovana Koprivica, Slađana Stamenković i Dragan Babić. Odluku o pobedniku žiri će doneti najkasnije 1. septembra ove godine, a nagrada će laureatu zvanično biti uručena januara. 2025. godine, na dan rođenja Đure Đukanova, značajnog banatskog pisca, godinu dana po raspisivanju konkursa.

Konkurs se raspisuje 20. put, a poslednji laureat je Tijana Katić iz Kragujevca.

Култура