Narodni muzej u Kikindi u okviru izložbe “Leta pre neta” od 10. oktobra organizuje edukativne radionice. Kao prateći program izložbe “Leta pre neta” biće organizovana radionica “Pozdrav sa izložbe” u kojoj će osnovci učiti kako da napišu i pošalju pismo.
Edukativni sadržaj namenjen je osnovcim od prvog do četvrtog razreda.
Izložbu “Leta pre neta” realizovao je Muzej nauke i tehnike iz Beograda. Cilj je da se mlađim geeneracijama predstavi, a da se oni stariji podsete kako su se provodila leta pre interneta.
Putujuća izložba o Petefi Šandoru, velikom mađarskom pesniku i jednom od vođa nacionalnog pokreta, proteklog vikenda stigla je u Kikindu.
– Slikama, crtežima i tekstom, kao i slagalicama i mapama, na interaktivan način prikazan je Petefijev životni put iz nove perspektive – njegova ličnost i stvaralaštvo, sa akcentom na interesantne događaje iz njegovog života, na odnos sa ocem, na primer. Postavka je veoma zanimljiva i upravo interaktivan sadržaj posebno je interesantan đacima koji su, u najvećem broju, i posetili izložbu. Cilj je da se, u godini kada se obeležava 200 godina od rođenja Petefi Šandora, njegovo delo predstavi što većem broju ljudi, posebno u manjim mestima, u kojima nema mnogo prilika za ovakve sadržaje – rekla je Melita Gombar, članica Gradskog veća za nacionalne manjine, rodnu ravnopravnost i brigu o porodici.
Izložba je besplatna i krenula iz Budimpešte pre godinu dana. Kikinda je bila 220. mesto u kojoj je prikazana. Do sada je imala 60 hiljada posetilaca u Mađarskoj i u pograničnim delovima Rumunije i Srbije. U našem gradu autobus sa izložbom bio je postavljen na gradskom trgu imao je oko 300 posetilaca, uglavnom đaka iz osnovnih škola „Feješ Klara“ i „Mora Karolj“ iz Sajana.
Organizator izložbe u našoj zemlji je Vojvođanski mađarski obrazovni, istraživački i kulturni centar u Subotici. Pored Melite Gombar, postavku su obišli i predsednik Saveta Mesne zajednice Sajan, Zoltan Tot, i članica Saveta mađarske nacionalne manjine, Ramona Tot.
Petefi Šandor smatra se najtalentovanijim i najboljim mađarskim lirskim pesnikom 19. veka. Kao vodeći pesnik mađarskog romantizma, najzaslužniji je da je mađarska poezija poznata u svetu. Iako je stradao veoma mlad, ostavio je značajno književno delo. Oduševljen njegovim pisanjem, Jovan Jovanović Zmaj je na srpski jezik preveo i prepevao dvadesetak Petefijevih pesama. Danas most u Budimpešti nosi njegovo ime.
Izložbom koja prikazuje istorijat očuvanja tradicije i kulturne baštine, Kulturno društvo „Adi Endre“ otvorilo je, proteklog vikenda, u Domu kulture u Sajanu, proslavu 75 godina postojanja i rada.
Pored članova Kulturnog društva i dece iz OŠ „Mora Karolj“, nastupio je orkestar citri iz Telečke i gosti iz Arpadhaloma iz Mađarske, pobratimskog mesta.
– Dodelili smo zahvalnice civilnim organizacijama, Gradskoj upravi, koju su predstavljali Melita Gombar, članica Gradskog veća i Šandor Talpai, pomoćnik gradonačelnika, kao i svim zaslužnim članovima i učesnicima programa. Gosti su, kao i prilikom svakog jubileja, dobili bilten sa fotografijama koje prikazuju aktivnosti Društva u proteklih pet godina – kaže Šara Benjocki, predsednica Društva.
Svečanu zdravicu održali su predsednik Saveta Mesne zajednice Sajan, Zoltan Tot, i Balint Juhas, predsednik Izvršnog odbora Saveza Vojvođanskih Mađara.
Kulturno društvo „Adi Endre“ ima oko sto članova, od najmlađeg uzrasta, koji su aktivni u folklornoj, gastro i sekciji za očuvanje tradicije. Upravo zbog svog predanog rada na negovanju mađarske kulturne baštine, Društvo je u Budimpešti nagrađeno priznanjem „Kaloš Zoltan“ za Mađare van granica.
U Društvu se već pripremaju za aktivnosti povodom Mikulaša i Božića i očekuju početak rada sekcije sviranja na citri, kaže Šara Benjocki.
Adi Endre, čije ime nosi ovo kulturno drušvo, najznačajniji je stvaralac u modernom mađarskom pesništvu. Bio je potomak stare plemićke porodice iz Erdelja, pravnik i novinar, i veliki patriota. Voleo je svoju zemlju i celu Evropu. Svoje pesme je posvećivao slobodi, jednakosti, veri. Smatra se da, osim Šandora Petefija, nema premca. Prevodili su ga Danilo Kiš i Miroslav Krleža.
Centar za stručno usavršavanje domaćin je Likovnoj koloniji koja se organizuje drugi put u prostoru ove ustanove. Milovan Penkov, magistar vajarstva i slikarstva iz Niša jedan je od učesnika kolonije.
-U Kikindi sam bio na koloniji u Gerontološkom centru i drago mi je što sam posle desetak godina ponovo u vašem gradu. Planiram da ostavim tri do četiri dela čija prodaja će pomoći nekom – kazao je Penkov.
Cilj je promocija Kikinde, a kolonija je humanitarna, istakao je direktor Centra za stručno usavršavanje Dejan Karanović.
-Prva likovna kolonija održana je 2019. godine, nakon čega je usledila korona i nismo mogli da je organizujemo. Okupili smo 25 slikara koji će stvarati u prelepom ambijentu naučnog parka. Naši gosti imaće priliku da posete i znamenitosti Kikinde, Muzej „Teru“ i Suvaču i još bolje upoznaju naš grad. Nastala dela prodavaće se na javnoj aukciji, a novac će biti usmeren ili zdravstvenim ustanovima ili pojedincima kojima bude neophodan – pojasnio je Karanović.
Slikare je posetila Valentina Mickovski, članica Gradskog veća.
-Likovna kolonija u Centru za stručno usavršavanje okupila je slikare iz naše sredine, ali i drugih mesta Srbije. Ovo će biti prilika da upoznaju Kikindu, ali i da pokažu humanost jer će se sredstva od prodaje slika donirati onome kome su najpotrebnija. Pozdravljam ovu inicijativu – rekla je Valentina Mickovski.
Nakon gostovanja u Priboju na Danima Danila Lazovića i predstave „Smrt čoveka na Balkanu”, kikindsko Narodno pozorište je s uspehom izvelo predstavu „Nastojnik” u Srpskom pozorištu u Budimpešti. Sezonu repertoarskog igranja u Kikindi otvoriće vinkovačko pozorište „Joza Ivakić” s predstavom „Tri i pol sestre” u režiji Peđe Gvozdića, a po tekstu glumice Petre Cicvarić, koja ujedno u ovoj predstavi, uz još tri ženska lika, tumači i jednu od uloga. Kikinđani imaju intenzivnu i dobru saradnju s vinkovačkim pozorištem, koja se najviše ogleda u razmeni predstava. Tako će biti i ovog 4. oktobra.
Bio je to povod da razgovaramo s autorkom komedije „Tri i pol sestre” Petrom Cicvarić. Inače, ova glumica je širu popularnost stekla pre više od decenije igrajući u TV novelama „Najbolje godine” i „Ruža vjetrova”.
Najpre ste završili Matematičku gimnaziju u Osijeku, pa krećete sa studijama na Filozofskom fakultetu, a potom se ipak odlučujete za umetnost. Kako je došlo do preokreta i odluke da upišete glumu?
– Iskreno govoreći, Filozofski fakultet upisala sam jer nisam imala dovoljno hrabrosti otići na prijemni za glumu. Provela sam tu prvu godinu studija u Zagrebu više odlazeći u kazališta nego na predavanja. Nakon jedne predstave, vraćala sam se u svoj maleni studentski stan, te sam u tramvaju susrela prijateljicu iz osnovne škole, s kojom sam dugi niz godina išla na dramsku sekciju u Osijeku (u Dječjem kazalištu Branka Mihaljevića). Ona mi je rekla da se otvorila Akademija u Osijeku, da ima odsjek za glumu i lutkarstvo, te kako se ona i još njih par s dramske zajedno pripremaju za prijemni. Odmah sam znala da je to to, da moram zaboraviti na svoj strah i probati. Par mjeseci poslije otišla sam u Osijek na prijemni i upisala glumu i lutkarstvo.
Foto: Peđa Gvozdić
Igrali ste u TV serijama „Najbolje godine” i „Ruža vjetrova”. Posle su Vas nekako zaobilazili kastinzi. Znači li to da je u Hrvatskoj, kao i u Srbiji velika „proizvodnja” diplomiranih glumaca i teško se dolazi do prostora?
– Mislim da je sigurno velika „proizvodnja“ glumaca. Puno veća nego što je bila prije. Ima, sva sreća, različitih poslova unutar tog našeg glumačkog poziva. Naravno da gluma podrazumijeva kazalište, serije i filmove, ali ima tu još toga – sinkronizacije, animacije, voditeljstva, vođenje dramskih sekcija… i koliko znam i vidim, glumci se jako dobro snalaze. Sve više glumaca režira, piše, producira i smatram kako smo sposobni sve to činiti, naravno da nekome ide bolje jedno, nekome drugo, nismo svi jednaki. Isto tako, ima onih koji uz svoje glumačke poslove rade i druge poslove (kao npr. vožnja taksija, vožnja za Glovo ili Bolt…) samo kako bi se malo više popunili džepovi, jer život u gradovima je sve skuplji. Vjerujem da „prostor“ mi glumci moramo stvarati sami. Ne smatram da je uspjeh samo biti na televiziji ili u najnovijem filmu, puno toga još leži u onome što zovemo uspjehom i naravno, za svakoga je on drugačiji. Shvatila sam da telefon ne može uvijek zvoniti sam od sebe, pa sam odlučila sama sebi stvoriti priliku. Moj odabir stvaranja prostora jest da pišem, stvaram nove drame, tražim mogućnosti gdje se one mogu igrati. Imala sam sreću da je ondašnji ravnatelj Gradskog kazališta „Zorin dom“ u Karlovcu, gdje sam i zaposlena, bio vrlo otvoren za moje ideje. Vjerovao mi je kad sam mu prvi put rekla da imam dramski tekst za dječju predstavu. Postavili smo ga kao predstavu koja je bila jako uspješna, pa mi je to otvorilo mnoga vrata.
Foto: Joanna Paciorek
Sami ste napisali i komad „Tri i pol sestre” u kome i igrate i koji uspešno gostuje po regiji. Znači li to da Vam je ljubav prema pisanju ostala još iz detinjstva ili je u pitanju težnja da zaigrate u nekom komadu koji će biti pisan baš po vašem ukusu?
– I jedno i drugo. Ne bih se okušala u tome da u meni ne postoji ljubav i iskonska težnja za pisanjem. A kad to već tinja u meni, onda sam rekla samoj sebi da ću napisati tekst koji će dati glumicama priliku da pokažu svoje talente. Smatram kako smo još uvijek u deficitu s dobrim, kvalitetnim ženskim ulogama. Većina ih je u funkciji muškaraca, a znam mnoge dobre glumice koje zaslužuju priliku pokazati što mogu i razvijati se kroz slojevite uloge. Ovaj tekst je baš to – prilika za glumice.
Vaša predstava se bavi tajnama. Kažete da ih svaka familija ima. Je li po Vama suočenje ne samo s tajnama, nego i sa samim sobom važan deo sazrevanja?
– Mislim da tajne ima svaka familija, da. Ne moraju to biti strašne stvari, naravno ima svega. Ali „tajne“ mogu biti i osjećaji krivnje, neadekvatnosti, gubitka sebe… bilo što. Tajne mogu biti misli koje potiskujemo duboko u sebi. Mislim da je sve to normalno. Kao majka, shvaćam da je teško sve podijeliti, ili da se određene stvari mogu otkriti u kasnijim fazama života. Sjećam se svog prvog razgovora o ljubavi s mojim roditeljima. Imala sam 14 godina i nisam shvaćala njihovo poimanje ljubavi, odnosa, braka. Sada već mogu pričati s njima o obiteljskom životu, o podjelama unutar zajednice, žrtvama, i oni sa mnom mogu podijeliti neke stvari koje nisu mogli kad sam bila mlađa, koje ja tada jednostavno nisam mogla shvatiti. Suočavanje s tajnama, potisnutim istinama, osjećajima, događajima, sigurno može donijeti napredak i sazrijevanje. Ako smo na to spremni. Suočavanje sa samim sobom smatram ključnim aspektom za razvoj. Bez toga, mislim, samo stojimo na mjestu.
Uz Vas „Tri i pol sestre” čine još tri glumice. Da li je teže raditi kad nije mešovita muško-ženska podela uloga?
– Hm… Ne znam. Iskreno, volim kada je muško-ženska podjela jer tako osjećam balans među energijama. Možda sam samo navikla na to, ne znam, posljednjih osam godina stalno sam radila u muško-ženskim podjelama. Ovo je prva predstava, nakon više od osam godina, u kojem imam samo ženske partnerice. Ali ovdje je bio muški redatelj koji je ipak unosio svoju energiju. Svoj potpis. I to mi se sviđalo u cijelom procesu.
Da li ste do sada posećivali Kikindu i po čemu Vam je grad prepoznatljiv?
– Bila sam u Kikindi prije više od 10 godina. No tada sam živjela puno bržim i nemirnijim životom i nakon predstave smo odmah putovali nazad. Sada ću si dati malo više vremena. Prošetati ulicama, pročitati nešto o povijesti grada, pogledati koje su zanimljivosti…
Međunarodni beogradski sajam knjiga biće održan od 21. do 29. oktobra na Beogradskom sajmu. Slogan ovogodišnje manifestacije je “Živele knjige”, a zemlja počasni gost je Francuska, najavili su organizatori.
Predsednik odbora Sajma knjiga, dramaturg Dušan Kovačević, rekao je da je za jedan od najposećenijih kulturnih događaja u Srbiji i ove godine interesovanje izdavača i čitalaca izuzetno i može se očekivati poseta za pamćenje.
On je ocenio da će “uprkos raznim katastrofičnim pričama o kraju književnosti”, među sajamskim štandovima biti hiljade posetilaca od sedam do poznih godina, koji će “sa žarom kupovati knjige”.
Koordinatorka projekta, Ljiljana Šoškić, rekla je da će ovogodišnji, 66. sajam, biti duži za jedan dan u odnosu na prethodne, i da će se održavati u halama 1, 2 i 4.
Prema njenim rečima, interesovanje izdavača je veliko, prijavljeno je 400 direktnih izlagača iz zemlje i inostranstva, a lista još nije konačna. Najavila je da će školski dan biti 26. oktobar, dok će porodice moći da uđu uz jednu porodičnu ulaznicu.
Savetnik za kulturu ambasade Francuske i direktor Francuskog instituta Stanislas Pjere je istakaoda je njegova zemlja počastvovana što je gost na najvećoj srpskoj kulturnoj manifestaciji koja okupi i do 200 hialjada posetilaca.
Pjere je istakao da žele da predstave savremenu francusku misao u svim oblicima, posebno književnost, i to u svim žanrovima, od društvenih nauka do knjiga za decu, uključujući stripove i francuske mange, “koji privlače brojnu publiku naročito mladu”.
Prema njegovim rečima, francuski štand na sajmu će imati “pariski šmek, podsetiće na pariski kafe”, jer je želja da posetioce prenesu u Pariz i Francusku, i tu će biti održavani susreti sa srpskim i francuskim književnicima, izdavačima i prevodiocima, uz potpisivanje knjiga.
Centar za likovnu i primenjenu umetnost „Tera“ objavio je poziv za podnošenje prijava za učešće na 43. Internacionalnom simpozijumu skulpture u terakoti „Tera“ koji će se održati od 1. do 31. jula 2024. godine.
Simpozijum „Tera“ obuhvata koncepciju i izvođenje umetničkog dela od terakote, koje će biti trajno postavljeno u parku skulptura. Umetnička dela kolekcije su isključivo iz oblasti savremene umetnosti i mogu uključivati: vajarska dela, prostorne instalacije ili druga umetnička dela nastala od gline (u manjoj meri i dogovoru sa organizatorom, dozvoljeni su i drugi materijali).
Više informacija zainteresovani mogu dobiti na sajtu: https://terra.rs/symposium-open-call/
Krajnji rok za podnošenje prijava je 15. novembar 2023. (23:59, CET). Na osnovu podnetih prijava ili direktnog poziva organizatora biće izabrano šest do osam vajara.
Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti velikog formata „Tera” osnovao je 1982. godine akademski vajara mr Slobodan Kojić. Od tada se održava svake godine od 1. do 31. jula u Kikindi, u prostoru nekadašnje fabrike crepa – objektu industrijske arhitekture, izgrađenom 1895. godine.
Do sada je na simpozijumu „Terra” učestvovalo oko 250 vajara iz 43 države.
Određen broj skulptura izložen je u javnim prostorima – u legatu čuvenog Internacionalnog bijenala savremene umetnosti u Veneciji, u Tašmajdanskom parku u Beogradu, u zgradi Gradske uprave Kikinda i ispred glavnog ulaza, u parku Opšte bolnice, kao i na gradskom trgu, u neposrednoj blizini galerije.
Ostatak fundusa u javnom prostoru nalazi se u parku skulptura bivše fabrike crepa u kojoj se održava Simpozijum.
„Gertrude“, skulpture i crteži Vesne Pantelić, slikarke i vajarke sa međunarodnom reputacijom koja je diplomirala na Njujorškoj Nacionalnoj akademiji umetnosti, izloženi su od sinoć u Galeriji „Tera“ na postavci pod nazivom „Ghertrude – Club fortissimo sportisimo“.
– Ranije su moji radovi bili posvećeni istoriji. I onda sam shvatila da ona nije iskrena, da je mitologija prava stvar i prestala sam da radim na istorijske teme – objašnjava Pantelićeva. – Bila sam na simpozijumu u Ženevi i jednog ranog jutra, na Ženevskom jezeru, videla sam nešto, za mene neverovatno – jednu malu sandolinu potpuno utonulu u vodu i na njoj jednu divnu, raskošnu figuru. Ovo me je zapanjilo, pomislila sam kako je upravo to moja poetika jer, kako je moguće da se priroda tako spoji sa čovekom. Upoznajući tu ženu koja se zove Gertruda, ja sam zaista promenila poetiku.
Vesnine Gertrude su sportistkinje jer ona jako voli sport, zato često i crta i vaja i sportiste, sumo rvače, ali i brkate korpulentne mornare u čijim se zagrljajima nađu Gertrude.
Materijal koji koristi je poliester i sve figure su ručno oslikane. Ova umetnica bila je učesnica Simpozijuma u našem gradu 2014. godine. Tada je jednu Gertrudu ostavila Kikindi i ona se nalazi u „Terinom“ muzeju.
– Vesna prikazuje telo žene koja je korpulentna, koja izlazi iz nametnutih standarda kako treba da izgleda poželjno žensko telo i to je, kako je sama rekla, njen protest jer Gertruda je srećna i puna života – rekla je, otvarajući izložbu, Tijana Toševski, kustos-istoričar umetnosti u „Teri“.
Da je Vesna Pantelić i pravi ambasador naše umetnosti u svetu govori i podatak da je njena Gertruda plivačica bila izabrana kao jedna od 110 skulptura sa pet kontinenata za Park skulptura Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine. Izabrana umetnička dela pre toga su, godinu dana, bila izlagana u svim svetskim metropolama.
Na dobro posećenoj svečanosti otvaranja nastupili su učenici Osnovne muzičke škole „Slobodan Malbaški“: na harmonici – Vuk Vlajkov i Strahinja Pajić, i Milutin Grubor na gitari. Izložba će trajati do 27. oktobra.
Devetnaesto izdanje jedinog istoriografsko-arhivističkog časopisa u Banatu, „Atendite“, predstavljeno je večeras u sali Narodnog muzeja. Časopis je, u izdanju kikindskog Istorijskog arhiva počeo da izlazi 2004. godine. Ovogodišnji broj sadrži 15 članaka iz istoriografije, arhivistike, kao i prikaze knjiga.
– Veoma sam ponosan na to što smo zadržali stari koncept po kojem, u svakom broju, imamo nekog novog autora koji prvi put piše za časopis. Ovoga puta je petoro takvih – kaže Srđan Sivčev, v. d. direktor Arhiva. – Imamo i stalni krug autora iz Kikinde, a takođe i eminentne autore, univerzitetske profesore, dekane, doktore nauka, koji već godinama pišu za nas.
Obeležje časopisa je da bude i severnobanatskog i vojvođanskog karaktera. Večeras predstavljeno izdanje nije temat, naglašava Sivčev. Sadrži različite teme, uglavnom iz lokalne istorije.
– Imamo, recimo, članak o natalitetu u Kikindi tokom Prvog svetskog rata, kao i o španskom gripu koji je pogodio i naš grad 1918. i 1919. godine, i koji je napisan za vreme korone da bi se uporedile dve pandemije. Ostoja Vojinović je pisao o Emilu Gavrilu, poznatom delatniku, a Nataša Ivetić o Đačkoj družini Gimnazije – rekao je Sivčev.
Saradnici u ovom broju bili su i Slobodan Bjelica, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dr Jovana Kasaš, dr Saša Marković, dekan Pedagoškog fakulteta u Somboru, dr Predrag Vajagić iz Bačke Palanke i dr Milan Micić, generalni sekretar Matice srpske.
Sivčev dodaje i da je Arhiv Ministarstvu kulture podneo zahtev za kategorizaciju časopisa, čime bi on imao nacionalnu odrednicu, autori bi za svoja dela dobijali bodove za stručno usavršavanje, što će, kaže, još više poboljšati kvalitet i motivisati saradnike. Pored toga, jubilarni, 20. broj, biće rebrendiran.
Na promociji, kojoj je prisustvovao i gradonačelnik, Nikola Lukač, pored Sivčeva, govorio je Dragan Beleslić, arhivista i jedan od autora. Časopis je, na predstavljanju, poklanjan prisutnima. Od ponedeljka će, po ceni od 500 dinara, moći da se kupi u Arhivu, ili pročita, kao i svako od prethodnih 18 izdanja.
Predstava „Džepovi puni kamenja“, novi projekat kikindskog Narodnog pozorišta, ulazi u završne probe pred premijeru, zakazanu za 13. oktobar. Komad režira Rastislav Ćopić iz Apatina, koji je režiju diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Egona Savina. Ovo mu je treća profesionalna režija, prva u kikindskom pozorištu.
Zašto ste izabrali ovaj tekst?
Dogovor sa upravom Pozorišta bio je da se radi komedija. Sagledavši sve faktore, odabrali smo komad irske spisateljice Meri Džons “Džepovi puni kamenja”. Radnja se dešava u zabačenom irskom gradiću u kome se snima holivudski film. U sukobu filmske ekipe i lokalnog stanovništva, gledaćemo brzu, duhovitu, i na trenutke dirljivu priču o očaranosti i razočaranosti varljivim sjajem filmskog sveta. Najveća specifičnost komada je da sve uloge igraju samo dva glumca.
Da li ovaj komad i na kom planu korespondira sa našom stvarnošću?
Iako u komedijskom ključu, kroz komad se provlače i važne teme sa kojima možemo da se poistovetimo bilo gde – depresija malog grada, suicid, bahatost bogatih i eksploatacija siromašnih, ponositost i prkos malog čoveka i njegovo pravo da sanja velike snove. To je nešto sa čime svako može da se poistoveti, a uspeh ovog komada širom sveta govori o njegovoj univerzalnosti i komunikativnosti.
Kako teče rad na predstavi, da li ste zadovoljni?
Rad je bio intenzivan, ali lep i privodimo ga kraju. Pozorište u budućnosti bi moralo da dobije više podrške i sredstava, ne samo za opstanak, već i za razvitak i umetnički iskorak, jer ljudi koji u njemu rade to zaslužuju.
U predstavi igraju Nikola Joksimović i Vladimir Maksimović. Reditelj Ćopić takođe je, uz Andreu Mek Givern, potpisao i prevod teksta. Dramaturg je Hristina Mitić, autor scenografije i kostima – Dunja Kostić, dok dizajn zvuka radi Boris Mijatović.
Irska glumica i spisateljica Meri Džons je za ovaj tekst 2001. godine dobila nagradu „Lorens Olivije“ za najbolju savremenu komediju.
Duodrama „Džepovi puni kamenja“ će, posle premijernog izvođenja, imati još dva repertoarska termina u oktobru – 17. i 31.
– Vesna prikazuje telo žene koja je korpulentna, koja izlazi iz nametnutih standarda kako treba da izgleda poželjno žensko telo i to je, kako je sama rekla, njen protest jer Gertruda je srećna i puna života – rekla je, otvarajući izložbu, Tijana Toševski, kustos-istoričar umetnosti u „Teri“.
