Народни музеј у Кикинди у оквиру изложбе “Лета пре нета” од 10. октобра организује едукативне радионице. Као пратећи програм изложбе “Лета пре нета” биће организована радионица “Поздрав са изложбе” у којој ће основци учити како да напишу и пошаљу писмо.
Едукативни садржај намењен је основцим од првог до четвртог разреда.
Изложбу “Лета пре нета” реализовао је Музеј науке и технике из Београда. Циљ је да се млађим геенерацијама представи, а да се они старији подсете како су се проводила лета пре интернета.
Путујућа изложба о Петефи Шандору, великом мађарском песнику и једном од вођа националног покрета, протеклог викенда стигла је у Кикинду.
– Сликама, цртежима и текстом, као и слагалицама и мапама, на интерактиван начин приказан је Петефијев животни пут из нове перспективе – његова личност и стваралаштво, са акцентом на интересантне догађаје из његовог живота, на однос са оцем, на пример. Поставка је веома занимљива и управо интерактиван садржај посебно је интересантан ђацима који су, у највећем броју, и посетили изложбу. Циљ је да се, у години када се обележава 200 година од рођења Петефи Шандора, његово дело представи што већем броју људи, посебно у мањим местима, у којима нема много прилика за овакве садржаје – рекла је Мелита Гомбар, чланица Градског већа за националне мањине, родну равноправност и бригу о породици.
Изложба је бесплатна и кренула из Будимпеште пре годину дана. Кикинда је била 220. место у којој је приказана. До сада је имала 60 хиљада посетилаца у Мађарској и у пограничним деловима Румуније и Србије. У нашем граду аутобус са изложбом био је постављен на градском тргу имао је око 300 посетилаца, углавном ђака из основних школа „Фејеш Клара“ и „Мора Карољ“ из Сајана.
Организатор изложбе у нашој земљи је Војвођански мађарски образовни, истраживачки и културни центар у Суботици. Поред Мелите Гомбар, поставку су обишли и председник Савета Месне заједнице Сајан, Золтан Тот, и чланица Савета мађарске националне мањине, Рамона Тот.
Петефи Шандор сматра се најталентованијим и најбољим мађарским лирским песником 19. века. Као водећи песник мађарског романтизма, најзаслужнији је да је мађарска поезија позната у свету. Иако је страдао веома млад, оставио је значајно књижевно дело. Одушевљен његовим писањем, Јован Јовановић Змај је на српски језик превео и препевао двадесетак Петефијевих песама. Данас мост у Будимпешти носи његово име.
Изложбом која приказује историјат очувања традиције и културне баштине, Културно друштво „Ади Ендре“ отворило је, протеклог викенда, у Дому културе у Сајану, прославу 75 година постојања и рада.
Поред чланова Културног друштва и деце из ОШ „Мора Карољ“, наступио је оркестар цитри из Телечке и гости из Арпадхалома из Мађарске, побратимског места.
– Доделили смо захвалнице цивилним организацијама, Градској управи, коју су представљали Мелита Гомбар, чланица Градског већа и Шандор Талпаи, помоћник градоначелника, као и свим заслужним члановима и учесницима програма. Гости су, као и приликом сваког јубилеја, добили билтен са фотографијама које приказују активности Друштва у протеклих пет година – каже Шара Бењоцки, председница Друштва.
Свечану здравицу одржали су председник Савета Месне заједнице Сајан, Золтан Тот, и Балинт Јухас, председник Извршног одбора Савеза Војвођанских Мађара.
Културно друштво „Ади Ендре“ има око сто чланова, од најмлађег узраста, који су активни у фолклорној, гастро и секцији за очување традиције. Управо због свог преданог рада на неговању мађарске културне баштине, Друштво је у Будимпешти награђено признањем „Калош Золтан“ за Мађаре ван граница.
У Друштву се већ припремају за активности поводом Микулаша и Божића и очекују почетак рада секције свирања на цитри, каже Шара Бењоцки.
Ади Ендре, чије име носи ово културно друшво, најзначајнији је стваралац у модерном мађарском песништву. Био је потомак старе племићке породице из Ердеља, правник и новинар, и велики патриота. Волео је своју земљу и целу Европу. Своје песме је посвећивао слободи, једнакости, вери. Сматра се да, осим Шандора Петефија, нема премца. Преводили су га Данило Киш и Мирослав Крлежа.
Центар за стручно усавршавање домаћин је Ликовној колонији која се организује други пут у простору ове установе. Милован Пенков, магистар вајарства и сликарства из Ниша један је од учесника колоније.
-У Кикинди сам био на колонији у Геронтолошком центру и драго ми је што сам после десетак година поново у вашем граду. Планирам да оставим три до четири дела чија продаја ће помоћи неком – казао је Пенков.
Циљ је промоција Кикинде, а колонија је хуманитарна, истакао је директор Центра за стручно усавршавање Дејан Карановић.
-Прва ликовна колонија одржана је 2019. године, након чега је уследила корона и нисмо могли да је организујемо. Окупили смо 25 сликара који ће стварати у прелепом амбијенту научног парка. Наши гости имаће прилику да посете и знаменитости Кикинде, Музеј „Теру“ и Сувачу и још боље упознају наш град. Настала дела продаваће се на јавној аукцији, а новац ће бити усмерен или здравственим установима или појединцима којима буде неопходан – појаснио је Карановић.
Сликаре је посетила Валентина Мицковски, чланица Градског већа.
-Ликовна колонија у Центру за стручно усавршавање окупила је сликаре из наше средине, али и других места Србије. Ово ће бити прилика да упознају Кикинду, али и да покажу хуманост јер ће се средства од продаје слика донирати ономе коме су најпотребнија. Поздрављам ову иницијативу – рекла је Валентина Мицковски.
Након гостовања у Прибоју на Данима Данила Лазовића и представе „Смрт човека на Балкану”, кикиндско Народно позориште је с успехом извело представу „Настојник” у Српском позоришту у Будимпешти. Сезону репертоарског играња у Кикинди отвориће винковачко позориште „Јоза Ивакић” с представом „Три и пол сестре” у режији Пеђе Гвоздића, а по тексту глумице Петре Цицварић, која уједно у овој представи, уз још три женска лика, тумачи и једну од улога. Кикинђани имају интензивну и добру сарадњу с винковачким позориштем, која се највише огледа у размени представа. Тако ће бити и овог 4. октобра.
Био је то повод да разговарамо с ауторком комедије „Три и пол сестре” Петром Цицварић. Иначе, ова глумица је ширу популарност стекла пре више од деценије играјући у ТВ новелама „Најбоље године” и „Ружа вјетрова”.
Најпре сте завршили Математичку гимназију у Осијеку, па крећете са студијама на Филозофском факултету, а потом се ипак одлучујете за уметност. Како је дошло до преокрета и одлуке да упишете глуму?
– Искрено говорећи, Филозофски факултет уписала сам јер нисам имала довољно храбрости отићи на пријемни за глуму. Провела сам ту прву годину студија у Загребу више одлазећи у казалишта него на предавања. Након једне представе, враћала сам се у свој малени студентски стан, те сам у трамвају сусрела пријатељицу из основне школе, с којом сам дуги низ година ишла на драмску секцију у Осијеку (у Дјечјем казалишту Бранка Михаљевића). Она ми је рекла да се отворила Академија у Осијеку, да има одсјек за глуму и луткарство, те како се она и још њих пар с драмске заједно припремају за пријемни. Одмах сам знала да је то то, да морам заборавити на свој страх и пробати. Пар мјесеци послије отишла сам у Осијек на пријемни и уписала глуму и луткарство.
Фото: Пеђа Гвоздић
Играли сте у ТВ серијама „Најбоље године” и „Ружа вјетрова”. После су Вас некако заобилазили кастинзи. Значи ли то да је у Хрватској, као и у Србији велика „производња” дипломираних глумаца и тешко се долази до простора?
– Мислим да је сигурно велика „производња“ глумаца. Пуно већа него што је била прије. Има, сва срећа, различитих послова унутар тог нашег глумачког позива. Наравно да глума подразумијева казалиште, серије и филмове, али има ту још тога – синкронизације, анимације, водитељства, вођење драмских секција… и колико знам и видим, глумци се јако добро сналазе. Све више глумаца режира, пише, продуцира и сматрам како смо способни све то чинити, наравно да некоме иде боље једно, некоме друго, нисмо сви једнаки. Исто тако, има оних који уз своје глумачке послове раде и друге послове (као нпр. вожња таксија, вожња за Глово или Болт…) само како би се мало више попунили џепови, јер живот у градовима је све скупљи. Вјерујем да „простор“ ми глумци морамо стварати сами. Не сматрам да је успјех само бити на телевизији или у најновијем филму, пуно тога још лежи у ономе што зовемо успјехом и наравно, за свакога је он другачији. Схватила сам да телефон не може увијек звонити сам од себе, па сам одлучила сама себи створити прилику. Мој одабир стварања простора јест да пишем, стварам нове драме, тражим могућности гдје се оне могу играти. Имала сам срећу да је ондашњи равнатељ Градског казалишта „Зорин дом“ у Карловцу, гдје сам и запослена, био врло отворен за моје идеје. Вјеровао ми је кад сам му први пут рекла да имам драмски текст за дјечју представу. Поставили смо га као представу која је била јако успјешна, па ми је то отворило многа врата.
Фото: Joanna Paciorek
Сами сте написали и комад „Три и пол сестре” у коме и играте и који успешно гостује по регији. Значи ли то да Вам је љубав према писању остала још из детињства или је у питању тежња да заиграте у неком комаду који ће бити писан баш по вашем укусу?
– И једно и друго. Не бих се окушала у томе да у мени не постоји љубав и исконска тежња за писањем. А кад то већ тиња у мени, онда сам рекла самој себи да ћу написати текст који ће дати глумицама прилику да покажу своје таленте. Сматрам како смо још увијек у дефициту с добрим, квалитетним женским улогама. Већина их је у функцији мушкараца, а знам многе добре глумице које заслужују прилику показати што могу и развијати се кроз слојевите улоге. Овај текст је баш то – прилика за глумице.
Ваша представа се бави тајнама. Кажете да их свака фамилија има. Је ли по Вама суочење не само с тајнама, него и са самим собом важан део сазревања?
– Мислим да тајне има свака фамилија, да. Не морају то бити страшне ствари, наравно има свега. Али „тајне“ могу бити и осјећаји кривње, неадекватности, губитка себе… било што. Тајне могу бити мисли које потискујемо дубоко у себи. Мислим да је све то нормално. Као мајка, схваћам да је тешко све подијелити, или да се одређене ствари могу открити у каснијим фазама живота. Сјећам се свог првог разговора о љубави с мојим родитељима. Имала сам 14 година и нисам схваћала њихово поимање љубави, односа, брака. Сада већ могу причати с њима о обитељском животу, о подјелама унутар заједнице, жртвама, и они са мном могу подијелити неке ствари које нису могли кад сам била млађа, које ја тада једноставно нисам могла схватити. Суочавање с тајнама, потиснутим истинама, осјећајима, догађајима, сигурно може донијети напредак и сазријевање. Ако смо на то спремни. Суочавање са самим собом сматрам кључним аспектом за развој. Без тога, мислим, само стојимо на мјесту.
Уз Вас „Три и пол сестре” чине још три глумице. Да ли је теже радити кад није мешовита мушко-женска подела улога?
– Хм… Не знам. Искрено, волим када је мушко-женска подјела јер тако осјећам баланс међу енергијама. Можда сам само навикла на то, не знам, посљедњих осам година стално сам радила у мушко-женским подјелама. Ово је прва представа, након више од осам година, у којем имам само женске партнерице. Али овдје је био мушки редатељ који је ипак уносио своју енергију. Свој потпис. И то ми се свиђало у цијелом процесу.
Да ли сте до сада посећивали Кикинду и по чему Вам је град препознатљив?
– Била сам у Кикинди прије више од 10 година. Но тада сам живјела пуно бржим и немирнијим животом и након представе смо одмах путовали назад. Сада ћу си дати мало више времена. Прошетати улицама, прочитати нешто о повијести града, погледати које су занимљивости…
Међународни београдски сајам књига биће одржан од 21. до 29. октобра на Београдском сајму. Слоган овогодишње манифестације је “Живеле књиге”, а земља почасни гост је Француска, најавили су организатори.
Председник одбора Сајма књига, драматург Душан Ковачевић, рекао је да је за један од најпосећенијих културних догађаја у Србији и ове године интересовање издавача и читалаца изузетно и може се очекивати посета за памћење.
Он је оценио да ће “упркос разним катастрофичним причама о крају књижевности”, међу сајамским штандовима бити хиљаде посетилаца од седам до позних година, који ће “са жаром куповати књиге”.
Координаторка пројекта, Љиљана Шошкић, рекла је да ће овогодишњи, 66. сајам, бити дужи за један дан у односу на претходне, и да ће се одржавати у халама 1, 2 и 4.
Према њеним речима, интересовање издавача је велико, пријављено је 400 директних излагача из земље и иностранства, а листа још није коначна. Најавила је да ће школски дан бити 26. октобар, док ће породице моћи да уђу уз једну породичну улазницу.
Саветник за културу амбасаде Француске и директор Француског института Станислас Пјере је истакаода је његова земља почаствована што је гост на највећој српској културној манифестацији која окупи и до 200 хиаљада посетилаца.
Пјере је истакао да желе да представе савремену француску мисао у свим облицима, посебно књижевност, и то у свим жанровима, од друштвених наука до књига за децу, укључујући стрипове и француске манге, “који привлаче бројну публику нарочито младу”.
Према његовим речима, француски штанд на сајму ће имати “париски шмек, подсетиће на париски кафе”, јер је жеља да посетиоце пренесу у Париз и Француску, и ту ће бити одржавани сусрети са српским и француским књижевницима, издавачима и преводиоцима, уз потписивање књига.
Центар за ликовну и примењену уметност „Тера“ објавио је позив за подношење пријава за учешће на 43. Интернационалном симпозијуму скулптуре у теракоти „Тера“ који ће се одржати од 1. до 31. јула 2024. године.
Симпозијум „Тера“ обухвата концепцију и извођење уметничког дела од теракоте, које ће бити трајно постављено у парку скулптура. Уметничка дела колекције су искључиво из области савремене уметности и могу укључивати: вајарска дела, просторне инсталације или друга уметничка дела настала од глине (у мањој мери и договору са организатором, дозвољени су и други материјали).
Више информација заинтересовани могу добити на сајту: https://terra.rs/symposium-open-call/
Крајњи рок за подношење пријава је 15. новембар 2023. (23:59, CET). На основу поднетих пријава или директног позива организатора биће изабрано шест до осам вајара.
Интернационални симпозијум скулптуре у теракоти великог формата „Тера” основаo je 1982. године академскi вајара мр Слободан Којић. Од тада се одржава сваке године од 1. до 31. јула у Кикинди, у простору некадашње фабрике црепа – објекту индустријске архитектуре, изграђеном 1895. године.
До сада је на симпозијуму „Терра” учествовало око 250 вајара из 43 државе.
Одређен број скулптура изложен је у јавним просторима – у легату чувеног Интернационалног бијенала савремене уметности у Венецији, у Ташмајданском парку у Београду, у згради Градске управе Кикинда и испред главног улаза, у парку Опште болнице, као и на градском тргу, у непосредној близини галерије.
Остатак фундуса у јавном простору налази се у парку скулптура бивше фабрике црепа у којој се одржава Симпозијум.
„Гертруде“, скулптуре и цртежи Весне Пантелић, сликарке и вајарке са међународном репутацијом која је дипломирала на Њујоршкој Националној академији уметности, изложени су од синоћ у Галерији „Тера“ на поставци под називом „Ghertrude – Club fortissimo sportisimo“.
– Раније су моји радови били посвећени историји. И онда сам схватила да она није искрена, да је митологија права ствар и престала сам да радим на историјске теме – објашњава Пантелићева. – Била сам на симпозијуму у Женеви и једног раног јутра, на Женевском језеру, видела сам нешто, за мене невероватно – једну малу сандолину потпуно утонулу у воду и на њој једну дивну, раскошну фигуру. Ово ме је запањило, помислила сам како је управо то моја поетика јер, како је могуће да се природа тако споји са човеком. Упознајући ту жену која се зове Гертруда, ја сам заиста променила поетику.
Веснине Гертруде су спортисткиње јер она јако воли спорт, зато често и црта и ваја и спортисте, сумо рваче, али и бркате корпулентне морнаре у чијим се загрљајима нађу Гертруде.
Материјал који користи је полиестер и све фигуре су ручно осликане. Ова уметница била је учесница Симпозијума у нашем граду 2014. године. Тада је једну Гертруду оставила Кикинди и она се налази у „Терином“ музеју.
– Весна приказује тело жене која је корпулентна, која излази из наметнутих стандарда како треба да изгледа пожељно женско тело и то је, како је сама рекла, њен протест јер Гертруда је срећна и пуна живота – рекла је, отварајући изложбу, Тијана Тошевски, кустос-историчар уметности у „Тери“.
Да је Весна Пантелић и прави амбасадор наше уметности у свету говори и податак да је њена Гертруда пливачица била изабрана као једна од 110 скулптура са пет континената за Парк скулптура Олимпијских игара у Пекингу 2008. године. Изабрана уметничка дела пре тога су, годину дана, била излагана у свим светским метрополама.
На добро посећеној свечаности отварања наступили су ученици Основне музичке школе „Слободан Малбашки“: на хармоници – Вук Влајков и Страхиња Пајић, и Милутин Грубор на гитари. Изложба ће трајати до 27. октобра.
Деветнаесто издање јединог историографско-архивистичког часописа у Банату, „Атендите“, представљено је вечерас у сали Народног музеја. Часопис је, у издању кикиндског Историјског архива почео да излази 2004. године. Овогодишњи број садржи 15 чланака из историографије, архивистике, као и приказе књига.
– Веома сам поносан на то што смо задржали стари концепт по којем, у сваком броју, имамо неког новог аутора који први пут пише за часопис. Овога пута је петоро таквих – каже Срђан Сивчев, в. д. директор Архива. – Имамо и стални круг аутора из Кикинде, а такође и еминентне ауторе, универзитетске професоре, декане, докторе наука, који већ годинама пишу за нас.
Обележје часописа је да буде и севернобанатског и војвођанског карактера. Вечерас представљено издање није темат, наглашава Сивчев. Садржи различите теме, углавном из локалне историје.
– Имамо, рецимо, чланак о наталитету у Кикинди током Првог светског рата, као и о шпанском грипу који је погодио и наш град 1918. и 1919. године, и који је написан за време короне да би се упоредиле две пандемије. Остоја Војиновић је писао о Емилу Гаврилу, познатом делатнику, а Наташа Иветић о Ђачкој дружини Гимназије – рекао је Сивчев.
Сарадници у овом броју били су и Слободан Бјелица, професор историје на Филозофском факултету у Новом Саду, др Јована Касаш, др Саша Марковић, декан Педагошког факултета у Сомбору, др Предраг Вајагић из Бачке Паланке и др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске.
Сивчев додаје и да је Архив Министарству културе поднео захтев за категоризацију часописа, чиме би он имао националну одредницу, аутори би за своја дела добијали бодове за стручно усавршавање, што ће, каже, још више побољшати квалитет и мотивисати сараднике. Поред тога, јубиларни, 20. број, биће ребрендиран.
На промоцији, којој је присуствовао и градоначелник, Никола Лукач, поред Сивчева, говорио је Драган Белеслић, архивиста и један од аутора. Часопис је, на представљању, поклањан присутнима. Од понедељка ће, по цени од 500 динара, моћи да се купи у Архиву, или прочита, као и свако од претходних 18 издања.
Представа „Џепови пуни камења“, нови пројекат кикиндског Народног позоришта, улази у завршне пробе пред премијеру, заказану за 13. октобар. Комад режира Растислав Ћопић из Апатина, који је режију дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Егона Савина. Ово му је трећа професионална режија, прва у кикиндском позоришту.
Зашто сте изабрали овај текст?
Договор са управом Позоришта био је да се ради комедија. Сагледавши све факторе, одабрали смо комад ирске списатељице Мери Џонс “Џепови пуни камења”. Радња се дешава у забаченом ирском градићу у коме се снима холивудски филм. У сукобу филмске екипе и локалног становништва, гледаћемо брзу, духовиту, и на тренутке дирљиву причу о очараности и разочараности варљивим сјајем филмског света. Највећа специфичност комада је да све улоге играју само два глумца.
Да ли овај комад и на ком плану кореспондира са нашом стварношћу?
Иако у комедијском кључу, кроз комад се провлаче и важне теме са којима можемо да се поистоветимо било где – депресија малог града, суицид, бахатост богатих и експлоатација сиромашних, поноситост и пркос малог човека и његово право да сања велике снове. То је нешто са чиме свако може да се поистовети, а успех овог комада широм света говори о његовој универзалности и комуникативности.
Како тече рад на представи, да ли сте задовољни?
Рад је био интензиван, али леп и приводимо га крају. Позориште у будућности би морало да добије више подршке и средстава, не само за опстанак, већ и за развитак и уметнички искорак, јер људи који у њему раде то заслужују.
У представи играју Никола Јоксимовић и Владимир Максимовић. Редитељ Ћопић такође је, уз Андреу Мек Гиверн, потписао и превод текста. Драматург је Христина Митић, аутор сценографије и костима – Дуња Костић, док дизајн звука ради Борис Мијатовић.
Ирска глумица и списатељица Мери Џонс је за овај текст 2001. године добила награду „Лоренс Оливије“ за најбољу савремену комедију.
Дуодрама „Џепови пуни камења“ ће, после премијерног извођења, имати још два репертоарска термина у октобру – 17. и 31.
– Весна приказује тело жене која је корпулентна, која излази из наметнутих стандарда како треба да изгледа пожељно женско тело и то је, како је сама рекла, њен протест јер Гертруда је срећна и пуна живота – рекла је, отварајући изложбу, Тијана Тошевски, кустос-историчар уметности у „Тери“.
