najčitaniji portal Severnobanatskog okruga
Predstava „Oblaci“ – pseudobiografija i fantazmagorija o Dušanu Vasiljevu, na repertoaru je Narodnog pozorišta u utorak, 26. marta, od 20 sati, kao deo programa „Dani Dušana Vasiljeva“ kojim Grad obeležava sto godina od smrti pesnika.
Za sredu, 27. mart, za 19 sati, takođe u Narodnom pozorištu, zakazane su Svečana akademija pod nazivom “Naš Dušan – čovek peva posle rata“ i dodela književnih nagrada.
Gimnazijalka i polaznica Regionalnog centra za talente (RCT) „Dušan Vasiljev“, Tisa Felbab, osvojila je prvu nagradu na književnom konkursu koji je Gimnazija raspisala povodom stogodišnjice sećanja na velikog kikindskog pesnika Dušana Vasiljeva.
Druga nagrada pripala je učenici beogradske Filološke gimnazije Petri Pavlović, a treća Filipu Vlaškoviću iz Užičke gimnazije, saopšteno je iz RCT.
Na konkursu koji je bio međunarodnog karaktera, učestvovali su gimnazijalci iz čitave Srbije i iz Temišvara – pristiglo je 59 radova iz 15 gradova.
Odluku o najboljim radovima doneo je žiri u sastavu: Dubravka Vojvodić (predsednica), Nataša Ivetić i Srđan Srdić u ime Gimnazije „Dušan Vasiljev“. Žiri ukazuje posebno poštovanje kolegama iz beogradske Vojne gimnazije i Valjevske gimnazije, čiji su se učenici istakli brojnošću radova.
Članovi žirija smatraju da je konkurs u potpunosti opravdao svoju svrhu, te da je najmanje deset visokokvalitetnih radova pokazalo da se, i u ovoj generaciji učenika, nalaze oni koji se izdvajaju sopstvenim talentom, ali i razumevanjem značaja koji delo Dušana Vasiljeva ima danas, čitav vek nakon njegove tragične i prerane smrti.
Rad Tise Felbab nedvosmisleno je najuspešniji, i s aspekta promišljenosti, zrelosti, ali i autentične vrste mladalačkog nadahnuća, i žiri je mišljenja da se nagrađena učenica, iako tek u prvoj godini srednje škole, izvesno nalazi na početku veoma ozbiljnog prisustva u srpskoj književnosti, navodi se u obrazloženju žirija.
Nagrade Tisi Felbab, Petri Pavlović i Filipu Vlaškoviću biće dodeljene na Svečanoj akademiji koju Grad Kikinda organizuje povodom stogodišnjice smrti Dušana Vasiljeva, u sredu, 27. marta, od 19 sati, u kikindskom Narodnom pozorištu.
Zonska smotra recitatora “Pesniče naroda mog” održana je danas u Čoki.
Na Pokrajinsko takmičenje, koje će se održati od 19. do 21. aprila u Sečnju, iz kikindskih škola, plasirali su se: Dragan Jovanić, učenik OŠ “Ivo Lola Ribar” u Novim Kozarcima, Jovan Stepančev, učenik OŠ “Vasa Stajić” iz Mokrina, i Gordana Ristić, učenica Tehničke škole.
U trima uzrasnim kategorijama na smotri su nastupila 82 recitatora.
Ženska pevačka grupa „Melizmi“ Kulturnog centra premijerno je, u Narodnom pozorištu, izvela muzičko-scensko delo pod nazivom „Na lepinji od ravnice“. Scenski je osmislio Dragan Milivojević iz Novog Sada koji se bavi i izradom narodnih nošnji. Na sceni su igrači i pevači predstavili priču smeštenu na početak 19. veka o dvoje mladih čija je ljubav zabranjena.
-U nastojanju da se sačuva tradicija i kultura, zajedno sa Ženskom pevačkom grupom „Melizmi“, osmislio sam mjuzikl čiji je cilj da prikažemo svu multikulturalnost koja krasi Vojvodinu. Prikazani su setva, žetva, radovi pod otvorenim nebom. Pored toga publika je mogla da vidi i običaj „Ravena“ koji se održao jedino u ovoj sredini – istakao je Milivojević.
Koncert je imao i humanitarnu notu. U saradnji sa Crvenim krstom prikupljani su prilozi za Onkološko odeljenje Bolnice.
-Puni smo pozitivnih utisaka jer je publika podržala našu inicijativu da pomognemo Onkološko odeljenje. Program je izveden na sedam jezika, prikazali smo nošnje i običaje i Mađara, Slovaka, Rusina, Rumuna, što pokazuje našu multikulturalnost i našu ljubav prema tradiciji – rekla je Biljana Mandić iz grupe „Melizmi“.
Koncertu su prisustvovali gradonačelnik Nikola Lukač i članica Gradskog veća Valentina Mickovski.
-Program koji smo videli doprineće kvalitetu kulturnih sadržaja u našem gradu. Pripreman nekoliko meseci, zajedno sa gostima koji su se predstavili na sceni, oduševio je prisutne. Ovakvi projekti, ali i sve manifestacije i programi koje naš grad ima stavljaju nas na visoku poziciju na kulturnoj mapi Srbije i otvaraju nam vrata da i Kikinda bude prestonica kulture – naveo je gradonačelnik Lukač.
U programu su učestvovali i članovi kulturno- umetničkih društava „Mokrin“ i „Svetozar Marković“ iz Novog sada, orkestar Milenka Martića i Ženska pevačka grupa „Pletenice“ iz Žablja.
A.Đ.
Izložba „Čitanje Vasiljeva” otvorena u Galeriji „Nova“ Narodnog muzeja realizovana je u okviru obeležavanja stogodišnjice smrti pesnika Dušana Vasiljeva. Posvećena je kikindskom pesniku ekspresionisti, dramskom i proznom piscu, čoveku koji je preminuo pre sto godina u nepunoj 24. godini.
-Pokušali smo dobijemo odgovor na pitanje kako mi danas čitamo Dušana Vasiljeva, šta nam danas znače njegova poezija i proza, da li možemo da ga razumemo i da li smo u pravu. To su pitanja na koja, verovatno, nikada nećemo dobiti odgovor, ali možemo da probamo. Dali smo i publici mogućnost da nam kažu šta čitaju u delima Dušana Vasiljeva, a svi posetioci moći će da pročitaju, u originalnom rukopisu, dve njegove priče koje nikada nisu objavljene. Važno je da promovišemo kikindskog pesnika koji se čita i u osnovnim i u srednjim školama i nalazi se i udžbenicima – istakla je direktorica Narodnog muzeja Lidija Milašinović.
Izložba je realizovana uz podršku pisca Srđana Srdića, a saradnici su bili Nataša Ivetić, profesorka književnosti, Tisa Felbab, Emilija Reljin i Nikolina Ružić, učenice Gimnazije „Dušan Vasiljev“.
-Dušan Vasiljev nije zaboravljen i zapostavljen i nije jedan od autora o kojima se retko govori. Naprotiv, od sređivanja spomenika, objavljivanja sabranih dela, osnivanja regionalnog centra za talente koji nosi ime Dušana Vasiljeva, do dodeljivanja književne nagrade i književnog konkursa koji je raspisala Gimnazija, dali smo doprinos da se njegovo delo ne zaboravi. Kako je Vasiljev, na žalost, život završio u ranoj mladosti, on je ostao večno mlad i sa njim mladi mogu da se identifikuju i razumeju ga na pravi način – rekao je Srđan Srdić.
Otvaranju izložbe prisustvovale su zamenica gradonačelnika Dijana Jakšić Kiurski i članice Gradskog veća Valentina Mickovski i Melita Gombar.
-Naš dug prema ovom pesniku je višestruk i književnom nagradom koju Grad dodeljuje pokušavamo da se odužimo Dušanu Vasiljevu. Na ovaj način činimo da njegovo ime živi u sponi sa svim dosadašnjim laureatima, ali i budućim. Po svom kvalitetu nagrada zaslužuje epitet nacionalnog priznanja. Današnjim mladim, ali i budućim generacijama treba da govorimo o delu Dušana Vasiljeva, koji je tragično, premlad izgubio život i stvarao je svoja dela u surovim uslovima, krajnje bede, siromaštva, bez podrške, bez prisustva majke. I pored svega našao je nadahnuće i snagu da stvori dela koja ostaju – navela je Dijana Jakšić Kiurski.
Pomoć izložbi pružili su i Vladimir Maksimović, glumac Narodnog pozorišta Kikinda, kao i Dragana Mladenović, Zvonko Karanović, Lazar Pavlović i Mića Vujičić , dobitnici nagrade „Dušan Vasiljev” u proteklih deset godina.
Vasiljev će ostati upamćen kao autor pesama „Čovek peva posle rata“, „Domovina“, „Plač matere čovekove“, „Suton“. Interesantno je da za života nije objavio nijednu knjigu, a vek kasnije je više nego poznat u čitavoj Srbiji. Izložba je otvorena do 15. aprila.
A.Đ.
Milan Micić za delo „Čudo u Banatu“ dobtnik je nagrade „Dušan Vasiljev“ koju Grad Kikinda tradicionalno dodeljuje za najbolju knjigu na srpskom jeziku u protekloj godini. Na konkurs je pristiglo ukupno 152 naslova, a žiri u sastavu: Radovan Vlahović, predsednik, dr Zoran Đerić, potpredsednik, i Đorđe Pisarev odlučio je da ovogodišnji lauerat bude doktor istorijskih nauka, književnik i istoričar i generalni sekretar Matice srpske.
U obrazloženju se navodi: „Već u naslovu knjige priča „Čudo u Banatu“, istaknute su dve njene najvažnije karakteristike. Najpre, da je reč o Banatu, konkretnije o događajima koji se odnose napočetak HH veka, neposredno posle završetka Prvog svetskog rata, na novoustanovljenim granicama između Jugoslavije i Rumunije, kada je Banat ostao podeljen između dve susedne države. Druga reč, a prva po mestu pojavljivanja, je čudo. Aluzija na čuveni film Federika Felinija „Čudo u Milanu“ je nesumnjiva. Da podsetimo: film je neorealistička bajka, koja objašnjava živote grupe građana u posleratnom Milanu. Tako se i Micićeva proza može čitati kao neorealistička, jer je bazirana na stvarnosnim događajima i ličnostima, ali i kao bajka, jer je prepuna odlazaka u nestvarno, u fantastiku. Iz realnog sveta u svet čudesnog. Izvesna paradoksalnost, u tom odnosu između realnog i fiktivnog sveta, odnosno između činjenica i mašte, koja je sad već prepoznatljiva u piščevom opusu, od njegove prve knjige priča, pa do ove najnovije, postala je Micićev kredo, izbija i sa stranica knjige „Čudo u Banatu“. Micić je vešt pripovedač, ali i dobar poznavalac istorijskih činjenica, tako da se prepliću ljudske sudbine do te mere da se knjiga čini kao hronika života u Banatu, sa jasnim moralnim stavom. S druge strane, što ne umanjuje istoričnost, nesumnjiva je piščeva imaginacija, njegova veština da u sve događaje i ličnosti o kojima pripoveda unese oniričnost, pa čak i mističnost. „Vidljivo se pretapa u nevidljivo, fakcija u fikciju i vice versa, zbog čega priče nalikuju bajkama“. To ovu prozu dovodi u vezu, po srodnosti i ne samo po tome, već i po književnom postupku, a potom i po krajnjem rezultatu, sa Miloradom Pavićem. Mada su Pavićevi junaci iz drukčijeg sveta i vremena, Micićeva naracija i fabula nalikuju postupcima velikog prethodnika, i upućeni su istim čitaocima. Dakle, onima koji tragaju za istinom, za autentičnim svetom i likovima, svesni ili nesvesni zavođenja onog koji pripoveda, a ne svedoči, jer pred nama je ipak proza i umetnička kreacija, a ne udžbenik iz istorije.
Nagrada „Dušan Vasiljev“ će laureatu biti uručena u sredu, 27. marta u 19 časova, na Svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu.
U najužem izboru se našlo pet autora i njihovih knjiga među kojima je nagrađena, ali i knjige: „Psihologija gravitacije“ Nenada Šaponje, „Slike i prilike“ Đorđa Kuburića, „Krevet-zmija i Mala Prosvetina enciklopedija“ Dušana Radaka i „Očinstvo“ Borisa Lazića.
A.Đ.
U saradnji sa ustanovama kulture, povodom sto godina od smrti pesnika Dušana Vasiljeva, Grad Kikinda prvi put organizuje „Dane Dušana Vasiljeva“.
– Naš cilj je da sačuvamo sećanje na našeg Dušana i da, na dostojanstven način, obeležimo jubilej – rekla je za Kikindski portal Valentina Mickovski, članica Gradskog veća za kulturu i obrazovanje. – U programima je angažovano mnogo mladih ljudi jer smatramo da je bitno da razumemo kako oni čitaju poeziju Vasiljeva, kao i da ih animiramo da saznaju nešto više o njegovom životu i delu, u nadi da ta saznanja mogu da ih inspirišu u umetničkom, duhovnom, i u smislu očuvanja pravih vrednosti, kojima su protkani Dušanovi stihovi.
Manifestacija počinje večeras (petak, 22. mart), u 19 sati, u Galeriji „Nova“ Narodnog muzeja, izložbom „Čitanje Vasiljeva“, koje se sastoji iz tri celine: predstavljanja istorijskog okvira, zatim intervjua na temu kako danas čitamo Vasiljeva, dok treću celinu čini čitaonica u kojoj će posetioci moći da pročitaju novinske članke i dve Dušanove priče koje se čuvaju u Muzeju i nisu objavljivane do sada.
Sledeći događaj zakazan je za ponedeljak, 25. mart, za 18 sati, u Biblioteci, gde će, u saradnji sa Maticom srpskom, biti organizovan Okrugli sto „Dušan Vasiljev i njegovo doba 1914-1918“. Predavači će govoriti o istorijskim okolnostima Dušanovog veka: o Velikom ratu, nestanku Austrougarske, stvaranju kraljevine SHS, crtanju nove banatske granice i pojavi komunizma u Banatu, najavila je Valentina Mickovski.
– Predstava „Oblaci“ koja će se igrati u utorak, od 20 sati, u Pozorištu, dočaraće Dušana na potpuno drukčiji način od prethodna dva događaja i uz veoma jake emocije – kaže Mickovska. – S obzirom na to da je ovaj pesnik bio ekspresionista, i predstava je rađena u tom duhu. Veoma je potresna i prikazuje njegov unutrašnji svet, svet bola, njegove jake emocije i zaista neobično stanje njegove psihe.
Finalni događaj održaće se 27. marta, na dan smrti Vasiljeva i na Dan Gimnazije koja nosi njegovo ime. Od 19 sati, u Narodnom pozorištu, biće održana Svečana akademija „Naš Dušan – čovek peva posle rata“.
U prvom delu biće uručene književne nagrade „Dušan Vasiljev“. Povodom jubileja, Gimnazija je, prvi put, raspisala konkurs za najbolje prozne i poetske radove gimnazijalaca. Najbolja tri rada biće prezentovana na Akademiji. Organizator i pokrovitelj ovog programa je Grad Kikinda, a scenario i režiju potpisuje Dragan Ostojić. Ostojić program najavljuje kao priču o životu ispunjenom poezijom i o poeziji o životu. Naš Dušan piše gorke istine i živi težak život, ali nama ostavlja da budemo dobri, miroljubivi i plemeniti. On nesebično daje svoje bolno i životno i poetsko iskustvo. Njegovo život je poetska istina, rekao je Ostojić. Poeziju će govoriti Anđela Kiković, Vladimir Maksimović i Stefan Ostojić.
– Ovaj veliki pesnik, zaslužuje da se njegov život obeleži na dostojanstven način i veoma mi je drago da Grad realizuje „Dane Dušana Vasiljeva“ i to uz podršku ustanova kulture: Kulturnog centra, Narodnog pozorišta, Narodne biblioteke „Jovan Popović“, kao i uz učešće Gimnazije. I sama organizacija ovih događaja protkana je istinskim ljudskim vrednostima – zajedništvom, ljubavlju i humanošću, a to su, u stvari, vrednosti kojima nas je Dušan Vasiljev naučio svojim životom i delom – zaključila je Valentina Mickovski.
Profesor na visokoj školi za obrazovanje vaspitača dr Milorad Stepanov predstavljao je našu zemlju na prestižnoj izložbi World Art Expo u Seulu. Dela kojima se predstavio su „Plavi kanal”, „Vrtlog” i „Panonska bara”. „Plavi kanal” je rađen u kombinovanoj tehnici, i to delo je je jedno od onih – kako se navodi u obrazloženju selektora, Udruženja likovnih umetnika Srbije – koje na najbolji način predstavlja ovdašnju kulturu i odgovara propozicijama izložbe, a to su pospešivanje tržišta za savremene forme umetničkih dela na internacionalnom nivou. Stepanov je proteklih godina izlagao u prestižnim galerijama u našoj zemlji, u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Šapcu, i – kako sam navodi – u pitanju je aktivna, ali i probrana izložbena delatnost.
Jednu takvu izložbu će uskoro moći da vide i Kikinđani. U okviru obeležavanja sedam decenija ovdašnje Visoke vaspitačke škole, kao i dvodecenijskog staža profesora Stepanova u ovoj ustanovi, kikindski Narodni muzej će na leto predstaviti neka od njegovih dela. Inače, svoje slobodno vreme profesor Stepanov provodi u prirodi, u ataru i na obližnjim vodotokovima, gde se ne bavi samo ribolovom, koji mu je omiljeni hobi, već i oslikava banatske prizore.
Šetnje i vožnje biciklom po ataru, kao i kanalski ribolov su Vam česti motivi. Reklo bi se da ste Vašim slikama ravnice svesno udahnuli valere i teksturu. Može li se podvući jasna granica šta je od tih elemenata arhetipski momenat, a šta formalni i izbor uslovljen Vašim likovnim obrazovanjem?
– Gotovo svakodnevno sam, kako to i objavljujem na društvenim mrežama, tamo-amo po kikindskom ataru, u vožnji do izglednih mesta za ribolov. U poslednje dve-tri godine moji izlasci su više prirodnjačko – slikarski, naposletku i ribolovački. Dakle, puno šetnje. Najčešće ribu tražim, pecam (ali i vraćam nazad u vodu). Ujedno je to i način koji me je naposletku i opredelio za mušičarski ribolov, ne toliko tipičan za ravničarske vode. Kada su u pitanju prepoznatljivi likovni elementi u mojim radovima, čini mi se da nekako slikarski” i crtam, linije grupišem ili razređujem, intenziviram manje ili više takvu grupu u površinu, otuda valjda i pomenuta tekstura. Naravno, za ovo poslednje (teksturu) bitan je i izbor podloge, koja je potrebno da bude „provocirajuća”. Nekada je to slučajno pronađeni otpadni karton ili platno, a često namenski fabrički struktuirane proizvodene podloge za potrebe umetničkog izražavanja. Arhetipski je motiv. To je u većini slučajeva ravnica u kojoj sam rođen, odrastao, i u kojoj profesionalno i nadalje živim i stvaram. Naravno da formalno obrazovanje ima značajnu ulogu, ali ipak ono nije uvek presudno. Moje „vizuelno mišljenje” (Rudolf Arnhajm) vezano je za pomenuti „arhetipni” prostor ravnice kao i njene fenomenološke pojavnosti. Ravnica je indukovala oblike i ritmove koje nosim u sebi kao i u svojoj, nadam se prepoznatljivoj, likovnoj artikulaciji.
Imate dve magistrature. Magistrirali ste, a potom 2013. i doktorirali na slikarstvu, a pre toga 1994. magistrirali na reustauraciji štafelajnog slikarstva. Jedno vreme ste se bavili i restauracijom, ali ipak ste najviše okrenuti slikarstvu. Da li je prirodno za umetnika da želi da se samostalno izrazi, a ne da ide tragom prethodnika, kao što je to bilo dok ste se bavili restauracijom?
– Magistrirao sam na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, 1991. godine u klasi prof. Vojislava Todorića. Takođe na slikarskom odseku na osnovnim, u to vreme petogodišnjim studijama, od juna do oktobra svake godine u vreme školskog raspusta obavezno sam odlazio „na teren” u svojstvu saradnika Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda i bio deo ekipe poznatog slikara i restauratora Radomana Gašića, koja je tada radila u kontinuitetu na zaštiti i konzervaciji nekih od naših najznačajnijih srednjovekovnih spomenika poput crkve u Arilju, Dečanima, manastiru Blagoveštenja Rudničkog, a 1994. godine sam magistrirao sa temom: „Čišćenje premaza i nanosa sa slika na drvetu iz našeg kulturnog nasleđa”, kod rodonačelnika naše savremene konzervacije i restauracije prof. Milorada Medića a na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu i Narodnom muzeju u Beogradu gde sam kratko i radio. Slikarski rad nikad nisam zapuštao, dakle ni u vreme intenzivnijeg restauratorskog rada. Ovde mislim naročito na svakodnevno crtanje i beleženje, svojevrsnih pogleda „iznutra”, koje sam praktikovao čak i na sednicama Stručno-naučnog veća u Visokoj školi u kojoj radim poslednjih dvadesetak godina. Mišljenja sam da i najsamosvojniji umetnici nose neki trag prošlosti, prethodnika, jer smatram da ništa ne počinje samo od nas (moja slobodna parafraza Karla Gustava Junga i postavke „kolektivno nesvesnog”!).
Crnobarska slatina i endemska biljka tvrdolisnica su česte na Vašim slikama. Koliko sebe smatrate zavičajnim, a koliko slikarom opštih motiva?
-U pitanju je Limmonium Gmelini, jedna je od tipičnih slatinskih ali i mediternaskih vrsta koja je deo mog „kofera sećanja” a danas i podsećanja, koliko o specifičnosti odrastanja na crnobarskom salašu, pored pomenute slatine kod babe i dede po majčinoj strani, tokom letnjih i zimskih ferija, toliko i o mom istraživačkom delu doktorskog umetničkog projekta, finalizovanog uspešnom odbranom, 2013. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kod mentora prof. Jovana Sivačkog. Naziv umetničkog projekta (izložbe) i prateće pisane teze je „Slatina kao problemsko sagledavanje mesta uloge i značaja boje i hromatskih odnosa u slikanju pejsaža ravnice”.
Oslikavali ste i riblje konzerve, ponovo ih naseljavali ribama, kakvu simboliku nose ti radovi?
– Oduvek sam voleo mikrosvetove kako u sopstvenim detinjim igrama, tako i u umetničkom stvaranju koje je, bar po mom mišljenju, neophodno da poseduje elemente „igre” (setite se Džozefa Kornela ili srednjovekovnih minijaturista). Ponekad, kada pređe u rutinu, to sad vidim, mali format i sputava „slikarski zamah” i potpuniji stvaralački izraz. Zato se danas često „širim” prema trenutnim produkcijskim mogućnostima na veće formate, naravno tek kada imam šta da (po)kažem, u smislu „glasnosti”. Poslednji ciklus slika nastao je upravo na licu ili naličju, odbačenih i rashodovanih starih platna i panoa, pronađenih u ostavi VŠSSOV-a. Konzerve su ujedno kao i stara odbačena i ruinirana platna, jedan vid sopstvenog pristupa „reciklaži”, otprilike: za manje smeća, a više invencije, nove upotrebe, nadgradnje, najpre one autorske, kreativne i umetničke.
Kad od tih odbačenih panoa pravite nova umetnička dela, da li su to odjeci restauratorstva u vašoj poetici?
-Ne, to je čak možda i jedan „otpor” restauratorstvu, otprilike kao nekakvo „anti-restauratorstvo” u podsvesti, dakle čin stvaranja koji „oslobađa” učeno i naučeno, a opet ga kao i svojevrsnu reinterpretaciju i pamti. Tako je valjda, oduvek sa odnosom savremeno – tradicionalno – moderno.
Bavite se pedagoškim radom već dve decenije na našoj Visokoj vaspitačkoj školi. Koliko su današnji studenti zainteresovani za likovnu umetnost s obzirom na to da živimo u eri multimedija i savremenih tehnologija?
– Po službenoj dužnosti, etici i nastavnim sadržajima moja uloga je da ih čujem, podstičem, osnažujem na slobodno i kritičko mišljenje i podržim koliko znam i umem. Moja procena je da su malo zainteresovani, ali uvek u svakoj generaciji ima izuzetaka. Negde smo pogrešili u metodici sveukupnog vaspitanja i obrazovanja kada je u pitanju (naročito savremena) umetnost.
O Vašem stvaralaštvu snimane su dokumentarne emisije. Može li se doživeti likovna umetnost u potpunosti putem ekrana ili je neposredni kontakt presudan u dobijanju kompletne slike o nekom delu i umetniku?
– Za nekoliko televizijskih reditelja i novinara je iz nekog razloga moj rad bio izazovan: Gorana Kovačića iz Beograda, Srđana Arsenijevića iz Novog Sada, Slobodana Novakovića iz Beograda, Sretena Kiurskog iz Kikinde… Ekran (televizijski, kompjutera, telefona) je po mom mišljenju, samo mogući uvod u likovno delo i pretpostavljenu dalju komunikaciju i recepciju, koja nije uvek obavezna. Neposredan kontakt, bar za mene, je neophodan i prvenstven, veoma ličan čin i tek u takvim situacijama doživljaj je potpun.
Ima li po Vama Kikinda kvalitetne izložbene prostore i šta bi po tom pitanju eventualno moglo da se unapredi?
-Po mom mišljenju, izložbenih prostora nikad dosta. Ima ih ali nisu dovoljno posećeni. Ostaje pitanje za uposlene u galerijama, ali i potencijalnu publiku: zašto?
Nemanja Savić
Da eksperimentišu sa likovnom umetnošću, sa repeticijom, ponavljanjem motiva, imalo je danas priliku dvadesetak učesnika radionice “Repeticija – principi komponovanja” Centra za likovnu i primenjenu umetnost „Tera“ održane u prijatnom ambijentu muzeja ove ustanove.
– Ideja je potekla od Sare Masnikose čija izložba je otvorena prošlog meseca u Galeriji „Tera“ i koja je i jedna od mentorki na radionici – objasnila je kustoskinja, istoričarka umetnosti Tijana Toševski. – Jedan od ciljeva bio je da pružimo priliku ljudima za koje se retko organizuju radionice. Ova je otvorena za sve koji su bili zainteresovani da se oprobaju u repeticiji u likovnoj umetnosti.
Pored Sare Masnikose i vajarke Sonje Beloš, mentor je bio i Filip Bajlo koji se bavi dizajnom i vizuelnim identitetom. Kaže da su u „Teri“ zadovoljni odzivom, kao i uzrasnom strukturom učesnika.
– Ovo je svojevrsni likovni eksperiment. Ideja je da se ljudi, pre svega, upoznaju sa elementarnim principima rada i da otkriju sve mogućnosti koje su umetnicima na raspolaganju, da se u tom okviru igraju i istražuju. Cilj je da se fokusiramo na kreativni proces, pre nego na finalne rezultate – rekao je Bajlo.
Da bi se priključili radioničarskom stvaranju, zainteresovanima nije potrebno nikakvo prethodno iskustvo, dodaje Bajlo. Jedna od učesnica kreativnog procesa danas bila je i vaspitačica u penziji, Sofija Jegarski koja, kako kaže, već ima bogato iskustvo stvaranja sa decom i na likovnim radionicama.
– Bilo mi je ovo vrlo inspirativno, pa sam odlučila da dođem da vidim šta mlade koleginice preporučuju. Pošto sam ja baka, setila sam se čipki na ormarićima i kredencima sa vezenim jabukama. Od kolaža pravim jabuke koje će se ponavljati. Ovo je kvalitetno provedeno vreme i sigurno je da ću biti i na sledećim radionicama – rekla je Sofija Jegarski.
Radovi sa ovog umetničkog susreta biće izloženi u Salonu Muzeja narednih sedam dana, a današnji program samo je prvi u nizu ovakvih događaja subotom. Već sledeći skup kreativaca biće radionica u glini, kažu u „Teri“.
S. V. O.
Promene u kikindskom Pozorištu stižu sa novoimenovanim umetničkim direktorom, glumcem, Đorđem Markovićem, do pre četiri godine članom ansambla ove kuće, a sada profesorom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na današnjoj konferenciji za novinare Marković je predstavio novine i odlike budućeg repertoara.
Od svog osnivanja Pozorište nije imalo umetničkog direktora, napomenula je direktorica Milena Živkov.
– Đorđe će od sada zajedno sa mnom birati koje ćemo tekstove raditi, sa kojim rediteljima i ostalim saradnicima ćemo sarađivati. Za početak će to biti dve sezone, a ako se saradnja pokaže dobrom, onda i nadalje, i nadam se velikom uspehu – rekla je direktorica.
Marković je, pre svega, ocenio da Kikinda ima jedan od najboljih ansambala u Srbiji, da poseduje i kreativne i umetničke kvalitet za velike stvari.
– To je dobar spoj tradicije, iskustva i mladosti – istakao je novi umetnički direktor. – Važno je da Kikinda bude mesto gde su svi dobrodošli, gde se reditelji, saradnici na predstavama i glumci dobro osećaju. Mislim da publika u pozorište, pre svega, dolazi zbog glumaca i predstava, odnosno priča. Zato smo, sa kolegama i direktoricom, došli na ideju da naredne dve sezone vodimo pod imenom „Balkan comedy“ ili „Komedija Balkan“, što znači da ćemo birati komedije pre svega sa prostora koji se sada zove region, a to je bivša zemlja, znači sa istog jezičkog područja. Tako počinjemo odmah od hrvatskog teksta Mire Gavrana „Savršen partner“, to će biti prva predstava, nadam se uspešna. Sledeći komad koji ćemo raditi na jesen biće po našem tekstu „Kosmaj All Inclusive“, Vladimira Đurđevića.
Dok je prvi tekst urbana komedija koja tretira temu veštačke inteligencije i položaja čoveka u savremenom svetu, pitanje izolacije, otuđenosti i potrage za savršenim partnerom, drugi je ruralna komedija. Obe priče su uzbudljive i mislim da će, pre svega za glumce, biti vrlo inspirativne, da će želeti da učestvuju u tome i da će publika teme prepoznati kao sebi bliske, objasnio je Marković i istakao da je vrlo važno da se publika vrati u pozorište u mnogo većem broju, ali i da se neće povlađivati jeftinom ukusu jer su oba teksta višeslojna i višeznačna i sadrže duboku poruku.
Za narednu godinu najavio je praizvedbu komada koji će biti napisan upravo za ovo pozorište i u čijem fokusu će biti Bosna. Želim da vratimo publiku, da se traži karta više i da ljudi s radošću dolaze u ovo pozorište, dodao je Marković.
Predstava na kojoj su već počele čitaće probe, „Savršen partner“, delo je Mira Gavrana, a režiju potpisuje Tijana Vasić koja je ovde već režirala „Kovače“. Glumačku podelu čine Mina Stojković, Vladimir Maksimović i Marina Vodeničar.
– Predstava je, zapravo, romantična komedija sa primesama futurizma, tretira problem savremenog društva, posebno žene u njemu. Ja igram jedan od glavnih likova, Tinu, ambicioznu ostvarenu mladu ženu koja, jureći za svojom karijerom i savremenim trendovima, odbacuje ono što je najvažnije – ljubav, porodicu, partnerstvo, ne prepoznaje to kao važno. Tema je jako zanimljiva, bavi se i veštačkom inteligencijom i stvarima koje nisu još uvek tu, ali nisu ni daleko od nas. U fokusu su muško-ženski odnosi, što je uvek zanimljivo i aktuelno, ali ima i dublju poruku – rekla je Marina Vodeničar.
Premijera će biti praizvedba u Srbiji. Komad će se igrati na maloj sceni, a prvo izvođenje zakazano je za 17. maj.
S. V. O.
