најчитанији портал Севернобанатског округа
Представа „Облаци“ – псеудобиографија и фантазмагорија о Душану Васиљеву, на репертоару је Народног позоришта у уторак, 26. марта, од 20 сати, као део програма „Дани Душана Васиљева“ којим Град обележава сто година од смрти песника.
За среду, 27. март, за 19 сати, такође у Народном позоришту, заказане су Свечана академија под називом “Наш Душан – човек пева после рата“ и додела књижевних награда.
Гимназијалка и полазница Регионалног центра за таленте (РЦТ) „Душан Васиљев“, Тиса Фелбаб, освојила је прву награду на књижевном конкурсу који је Гимназија расписала поводом стогодишњице сећања на великог кикиндског песника Душана Васиљева.
Друга награда припала је ученици београдске Филолошке гимназије Петри Павловић, а трећа Филипу Влашковићу из Ужичке гимназије, саопштено је из РЦТ.
На конкурсу који је био међународног карактера, учествовали су гимназијалци из читаве Србије и из Темишвара – пристигло је 59 радова из 15 градова.
Одлуку о најбољим радовима донео је жири у саставу: Дубравка Војводић (председница), Наташа Иветић и Срђан Срдић у име Гимназије „Душан Васиљев“. Жири указује посебно поштовање колегама из београдске Војне гимназије и Ваљевске гимназије, чији су се ученици истакли бројношћу радова.
Чланови жирија сматрају да је конкурс у потпуности оправдао своју сврху, те да је најмање десет висококвалитетних радова показало да се, и у овој генерацији ученика, налазе они који се издвајају сопственим талентом, али и разумевањем значаја који дело Душана Васиљева има данас, читав век након његове трагичне и преране смрти.
Рад Тисе Фелбаб недвосмислено је најуспешнији, и с аспекта промишљености, зрелости, али и аутентичне врсте младалачког надахнућа, и жири је мишљења да се награђена ученица, иако тек у првој години средње школе, извесно налази на почетку веома озбиљног присуства у српској књижевности, наводи се у образложењу жирија.
Награде Тиси Фелбаб, Петри Павловић и Филипу Влашковићу биће додељене на Свечаној академији коју Град Кикинда организује поводом стогодишњице смрти Душана Васиљева, у среду, 27. марта, од 19 сати, у кикиндском Народном позоришту.
Зонска смотра рецитатора “Песниче народа мог” одржана је данас у Чоки.
На Покрајинско такмичење, које ће се одржати од 19. до 21. априла у Сечњу, из кикиндских школа, пласирали су се: Драган Јованић, ученик ОШ “Иво Лола Рибар” у Новим Козарцима, Јован Степанчев, ученик ОШ “Васа Стајић” из Мокрина, и Гордана Ристић, ученица Техничке школе.
У трима узрасним категоријама на смотри су наступила 82 рецитатора.
Женска певачка група „Мелизми“ Културног центра премијерно је, у Народном позоришту, извела музичко-сценско дело под називом „На лепињи од равнице“. Сценски је осмислио Драган Миливојевић из Новог Сада који се бави и израдом народних ношњи. На сцени су играчи и певачи представили причу смештену на почетак 19. века о двоје младих чија је љубав забрањена.
-У настојању да се сачува традиција и култура, заједно са Женском певачком групом „Мелизми“, осмислио сам мјузикл чији је циљ да прикажемо сву мултикултуралност која краси Војводину. Приказани су сетва, жетва, радови под отвореним небом. Поред тога публика је могла да види и обичај „Равена“ који се одржао једино у овој средини – истакао је Миливојевић.
Концерт је имао и хуманитарну ноту. У сарадњи са Црвеним крстом прикупљани су прилози за Онколошко одељење Болнице.
-Пуни смо позитивних утисака јер је публика подржала нашу иницијативу да помогнемо Онколошко одељење. Програм је изведен на седам језика, приказали смо ношње и обичаје и Мађара, Словака, Русина, Румуна, што показује нашу мултикултуралност и нашу љубав према традицији – рекла је Биљана Мандић из групе „Мелизми“.
Концерту су присуствовали градоначелник Никола Лукач и чланица Градског већа Валентина Мицковски.
-Програм који смо видели допринеће квалитету културних садржаја у нашем граду. Припреман неколико месеци, заједно са гостима који су се представили на сцени, одушевио је присутне. Овакви пројекти, али и све манифестације и програми које наш град има стављају нас на високу позицију на културној мапи Србије и отварају нам врата да и Кикинда буде престоница културе – навео је градоначелник Лукач.
У програму су учествовали и чланови културно- уметничких друштава „Мокрин“ и „Светозар Марковић“ из Новог сада, оркестар Миленка Мартића и Женска певачка група „Плетенице“ из Жабља.
А.Ђ.
Изложба „Читање Васиљева” отворена у Галерији „Нова“ Народног музеја реализована је у оквиру обележавања стогодишњице смрти песника Душана Васиљева. Посвећена је кикиндском песнику експресионисти, драмском и прозном писцу, човеку који је преминуо пре сто година у непуној 24. години.
-Покушали смо добијемо одговор на питање како ми данас читамо Душана Васиљева, шта нам данас значе његова поезија и проза, да ли можемо да га разумемо и да ли смо у праву. То су питања на која, вероватно, никада нећемо добити одговор, али можемо да пробамо. Дали смо и публици могућност да нам кажу шта читају у делима Душана Васиљева, а сви посетиоци моћи ће да прочитају, у оригиналном рукопису, две његове приче које никада нису објављене. Важно је да промовишемо кикиндског песника који се чита и у основним и у средњим школама и налази се и уџбеницима – истакла је директорица Народног музеја Лидија Милашиновић.
Изложба је реализована уз подршку писца Срђана Срдића, а сарадници су били Наташа Иветић, професорка књижевности, Тиса Фелбаб, Емилија Рељин и Николина Ружић, ученице Гимназије „Душан Васиљев“.
-Душан Васиљев није заборављен и запостављен и није један од аутора о којима се ретко говори. Напротив, од сређивања споменика, објављивања сабраних дела, оснивања регионалног центра за таленте који носи име Душана Васиљева, до додељивања књижевне награде и књижевног конкурса који је расписала Гимназија, дали смо допринос да се његово дело не заборави. Како је Васиљев, на жалост, живот завршио у раној младости, он је остао вечно млад и са њим млади могу да се идентификују и разумеју га на прави начин – рекао је Срђан Срдић.
Отварању изложбе присуствовале су заменица градоначелника Дијана Јакшић Киурски и чланице Градског већа Валентина Мицковски и Мелита Гомбар.
-Наш дуг према овом песнику је вишеструк и књижевном наградом коју Град додељује покушавамо да се одужимо Душану Васиљеву. На овај начин чинимо да његово име живи у спони са свим досадашњим лауреатима, али и будућим. По свом квалитету награда заслужује епитет националног признања. Данашњим младим, али и будућим генерацијама треба да говоримо о делу Душана Васиљева, који је трагично, премлад изгубио живот и стварао је своја дела у суровим условима, крајње беде, сиромаштва, без подршке, без присуства мајке. И поред свега нашао је надахнуће и снагу да створи дела која остају – навела је Дијана Јакшић Киурски.
Помоћ изложби пружили су и Владимир Максимовић, глумац Народног позоришта Кикинда, као и Драгана Младеновић, Звонко Карановић, Лазар Павловић и Мића Вујичић , добитници награде „Душан Васиљев” у протеклих десет година.
Васиљев ће остати упамћен као аутор песама „Човек пева после рата“, „Домовина“, „Плач матере човекове“, „Сутон“. Интересантно је да за живота није објавио ниједну књигу, а век касније је више него познат у читавој Србији. Изложба је отворена до 15. априла.
А.Ђ.
Милан Мицић за дело „Чудо у Банату“ добтник је награде „Душан Васиљев“ коју Град Кикинда традиционално додељује за најбољу књигу на српском језику у протеклој години. На конкурс је пристигло укупно 152 наслова, а жири у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник, и Ђорђе Писарев одлучио је да овогодишњи лауерат буде доктор историјских наука, књижевник и историчар и генерални секретар Матице српске.
У образложењу се наводи: „Већ у наслову књиге прича „Чудо у Банату“, истакнуте су две њене најважније карактеристике. Најпре, да је реч о Банату, конкретније о догађајима који се односе напочетак ХХ века, непосредно после завршетка Првог светског рата, на новоустановљеним границама између Југославије и Румуније, када је Банат остао подељен између две суседне државе. Друга реч, а прва по месту појављивања, је чудо. Алузија на чувени филм Федерика Фелинија „Чудо у Милану“ је несумњива. Да подсетимо: филм је неореалистичка бајка, која објашњава животе групе грађана у послератном Милану. Тако се и Мицићева проза може читати као неореалистичка, јер је базирана на стварносним догађајима и личностима, али и као бајка, јер је препуна одлазака у нестварно, у фантастику. Из реалног света у свет чудесног. Извесна парадоксалност, у том односу између реалног и фиктивног света, односно између чињеница и маште, која је сад већ препознатљива у пишчевом опусу, од његове прве књиге прича, па до ове најновије, постала је Мицићев кредо, избија и са страница књиге „Чудо у Банату“. Мицић је вешт приповедач, али и добар познавалац историјских чињеница, тако да се преплићу људске судбине до те мере да се књига чини као хроника живота у Банату, са јасним моралним ставом. С друге стране, што не умањује историчност, несумњива је пишчева имагинација, његова вештина да у све догађаје и личности о којима приповеда унесе ониричност, па чак и мистичност. „Видљиво се претапа у невидљиво, факција у фикцију и вице верса, због чега приче наликују бајкама“. То ову прозу доводи у везу, по сродности и не само по томе, већ и по књижевном поступку, а потом и по крајњем резултату, са Милорадом Павићем. Мада су Павићеви јунаци из друкчијег света и времена, Мицићева нарација и фабула наликују поступцима великог претходника, и упућени су истим читаоцима. Дакле, онима који трагају за истином, за аутентичним светом и ликовима, свесни или несвесни завођења оног који приповеда, а не сведочи, јер пред нама је ипак проза и уметничка креација, а не уџбеник из историје.
Награда „Душан Васиљев“ ће лауреату бити уручена у среду, 27. марта у 19 часова, на Свечаној академији у Народном позоришту.
У најужем избору се нашло пет аутора и њихових књига међу којима је награђена, али и књиге: „Психологија гравитације“ Ненада Шапоње, „Слике и прилике“ Ђорђа Кубурића, „Кревет-змија и Мала Просветина енциклопедија“ Душана Радака и „Очинство“ Бориса Лазића.
А.Ђ.
У сарадњи са установама културе, поводом сто година од смрти песника Душана Васиљева, Град Кикинда први пут организује „Дане Душана Васиљева“.
– Наш циљ је да сачувамо сећање на нашег Душана и да, на достојанствен начин, обележимо јубилеј – рекла је за Кикиндски портал Валентина Мицковски, чланица Градског већа за културу и образовање. – У програмима је ангажовано много младих људи јер сматрамо да је битно да разумемо како они читају поезију Васиљева, као и да их анимирамо да сазнају нешто више о његовом животу и делу, у нади да та сазнања могу да их инспиришу у уметничком, духовном, и у смислу очувања правих вредности, којима су проткани Душанови стихови.
Манифестација почиње вечерас (петак, 22. март), у 19 сати, у Галерији „Нова“ Народног музеја, изложбом „Читање Васиљева“, које се састоји из три целине: представљања историјског оквира, затим интервјуа на тему како данас читамо Васиљева, док трећу целину чини читаоница у којој ће посетиоци моћи да прочитају новинске чланке и две Душанове приче које се чувају у Музеју и нису објављиване до сада.
Следећи догађај заказан је за понедељак, 25. март, за 18 сати, у Библиотеци, где ће, у сарадњи са Матицом српском, бити организован Округли сто „Душан Васиљев и његово доба 1914-1918“. Предавачи ће говорити о историјским околностима Душановог века: о Великом рату, нестанку Аустроугарске, стварању краљевине СХС, цртању нове банатске границе и појави комунизма у Банату, најавила је Валентина Мицковски.
– Представа „Облаци“ која ће се играти у уторак, од 20 сати, у Позоришту, дочараће Душана на потпуно друкчији начин од претходна два догађаја и уз веома јаке емоције – каже Мицковска. – С обзиром на то да је овај песник био експресиониста, и представа је рађена у том духу. Веома је потресна и приказује његов унутрашњи свет, свет бола, његове јаке емоције и заиста необично стање његове психе.
Финални догађај одржаће се 27. марта, на дан смрти Васиљева и на Дан Гимназије која носи његово име. Од 19 сати, у Народном позоришту, биће одржана Свечана академија „Наш Душан – човек пева после рата“.
У првом делу биће уручене књижевне награде „Душан Васиљев“. Поводом јубилеја, Гимназија је, први пут, расписала конкурс за најбоље прозне и поетске радове гимназијалаца. Најбоља три рада биће презентована на Академији. Организатор и покровитељ овог програма је Град Кикинда, а сценарио и режију потписује Драган Остојић. Остојић програм најављује као причу о животу испуњеном поезијом и о поезији о животу. Наш Душан пише горке истине и живи тежак живот, али нама оставља да будемо добри, мирољубиви и племенити. Он несебично даје своје болно и животно и поетско искуство. Његово живот је поетска истина, рекао је Остојић. Поезију ће говорити Анђела Киковић, Владимир Максимовић и Стефан Остојић.
– Овај велики песник, заслужује да се његов живот обележи на достојанствен начин и веома ми је драго да Град реализује „Дане Душана Васиљева“ и то уз подршку установа културе: Културног центра, Народног позоришта, Народне библиотеке „Јован Поповић“, као и уз учешће Гимназије. И сама организација ових догађаја проткана је истинским људским вредностима – заједништвом, љубављу и хуманошћу, а то су, у ствари, вредности којима нас је Душан Васиљев научио својим животом и делом – закључила је Валентина Мицковски.
Професор на високој школи за образовање васпитача др Милорад Степанов представљао је нашу земљу на престижној изложби Wоrld Art Expo у Сеулу. Делa којимa се представио су „Плави канал”, „Вртлог” и „Панонска бара”. „Плави канал” је рађен у комбинованој техници, и то дело је је једно од оних – како се наводи у образложењу селектора, Удружења ликовних уметника Србије – које на најбољи начин представља овдашњу културу и одговара пропозицијама изложбе, а то су поспешивање тржишта за савремене форме уметничких дела на интернационалном нивоу. Степанов је протеклих година излагао у престижним галеријама у нашој земљи, у Нишу, Новом Саду, Београду, Шапцу, и – како сам наводи – у питању је активна, али и пробрана изложбена делатност.
Једну такву изложбу ће ускоро моћи да виде и Кикинђани. У оквиру обележавања седам деценија овдашње Високе васпитачке школе, као и дводеценијског стажа професора Степанова у овој установи, кикиндски Народни музеј ће на лето представити нека од његових дела. Иначе, своје слободно време професор Степанов проводи у природи, у атару и на оближњим водотоковима, где се не бави само риболовом, који му је омиљени хоби, већ и осликава банатске призоре.
Шетње и вожње бициклом по атару, као и каналски риболов су Вам чести мотиви. Рекло би се да сте Вашим сликама равнице свесно удахнули валере и текстуру. Може ли се подвући јасна граница шта је од тих елемената архетипски моменат, а шта формални и избор условљен Вашим ликовним образовањем?
– Готово свакодневно сам, како то и објављујем на друштвеним мрежама, тамо-амо по кикиндском атару, у вожњи до изгледних места за риболов. У последње две-три године моји изласци су више природњачко – сликарски, напослетку и риболовачки. Дакле, пуно шетње. Најчешће рибу тражим, пецам (али и враћам назад у воду). Уједно је то и начин који ме је напослетку и определио за мушичарски риболов, не толико типичан за равничарске воде. Када су у питању препознатљиви ликовни елементи у мојим радовима, чини ми се да некако сликарски” и цртам, линије групишем или разређујем, интензивирам мање или више такву групу у површину, отуда ваљда и поменута текстура. Наравно, за ово последње (текстуру) битан је и избор подлоге, која је потребно да буде „провоцирајућа”. Некада је то случајно пронађени отпадни картон или платно, а често наменски фабрички структуиране производене подлоге за потребе уметничког изражавања. Архетипски је мотив. То је у већини случајева равница у којој сам рођен, одрастао, и у којој професионално и надаље живим и стварам. Наравно да формално образовање има значајну улогу, али ипак оно није увек пресудно. Моје „визуелно мишљење” (Рудолф Арнхајм) везано је за поменути „архетипни” простор равнице као и њене феноменолошке појавности. Равница је индуковала облике и ритмове које носим у себи као и у својој, надам се препознатљивој, ликовној артикулацији.
Имате две магистратуре. Магистрирали сте, а потом 2013. и докторирали на сликарству, а пре тога 1994. магистрирали на реустаурацији штафелајног сликарства. Једно време сте се бавили и рестаурацијом, али ипак сте највише окренути сликарству. Да ли је природно за уметника да жели да се самостално изрази, а не да иде трагом претходника, као што је то било док сте се бавили рестаурацијом?
– Магистрирао сам на Факултету ликовних уметности у Београду, 1991. године у класи проф. Војислава Тодорића. Такође на сликарском одсеку на основним, у то време петогодишњим студијама, од јуна до октобра сваке године у време школског распуста обавезно сам одлазио „на терен” у својству сарадника Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда и био део екипе познатог сликара и рестауратора Радомана Гашића, која је тада радила у континуитету на заштити и конзервацији неких од наших најзначајнијих средњовековних споменика попут цркве у Ариљу, Дечанима, манастиру Благовештења Рудничког, а 1994. године сам магистрирао са темом: „Чишћење премаза и наноса са слика на дрвету из нашег културног наслеђа”, код родоначелника наше савремене конзервације и рестаурације проф. Милорада Медића а на Факултету примењене уметности у Београду и Народном музеју у Београду где сам кратко и радио. Сликарски рад никад нисам запуштао, дакле ни у време интензивнијег рестаураторског рада. Овде мислим нарочито на свакодневно цртање и бележење, својеврсних погледа „изнутра”, које сам практиковао чак и на седницама Стручно-научног већа у Високој школи у којој радим последњих двадесетак година. Мишљења сам да и најсамосвојнији уметници носе неки траг прошлости, претходника, јер сматрам да ништа не почиње само од нас (моја слободна парафраза Карла Густава Јунга и поставке „колективно несвесног”!).
Црнобарска слатина и ендемска биљка тврдолисница су честе на Вашим сликама. Колико себе сматрате завичајним, а колико сликаром општих мотива?
-У питању је Limmonium Gmelini, једна је од типичних слатинских али и медитернаских врста која је део мог „кофера сећања” а данас и подсећања, колико о специфичности одрастања на црнобарском салашу, поред поменуте слатине код бабе и деде по мајчиној страни, током летњих и зимских ферија, толико и о мом истраживачком делу докторског уметничког пројекта, финализованог успешном одбраном, 2013. на Факултету ликовних уметности у Београду, код ментора проф. Јована Сивачког. Назив уметничког пројекта (изложбе) и пратеће писане тезе је „Слатина као проблемско сагледавање места улоге и значаја боје и хроматских односа у сликању пејсажа равнице”.
Осликавали сте и рибље конзерве, поново их насељавали рибама, какву симболику носе ти радови?
– Одувек сам волео микросветове како у сопственим детињим играма, тако и у уметничком стварању које је, бар по мом мишљењу, неопходно да поседује елементе „игре” (сетите се Џозефа Корнела или средњовековних минијатуриста). Понекад, када пређе у рутину, то сад видим, мали формат и спутава „сликарски замах” и потпунији стваралачки израз. Зато се данас често „ширим” према тренутним продукцијским могућностима на веће формате, наравно тек када имам шта да (по)кажем, у смислу „гласности”. Последњи циклус слика настао је управо на лицу или наличју, одбачених и расходованих старих платна и паноа, пронађених у остави ВШССОВ-а. Конзерве су уједно као и стара одбачена и руинирана платна, један вид сопственог приступа „рециклажи”, отприлике: за мање смећа, а више инвенције, нове употребе, надградње, најпре оне ауторске, креативне и уметничке.
Кад од тих одбачених паноа правите нова уметничка дела, да ли су то одјеци рестаураторства у вашој поетици?
-Не, то је чак можда и један „отпор” рестаураторству, отприлике као некакво „анти-рестаураторство” у подсвести, дакле чин стварања који „ослобађа” учено и научено, а опет га као и својеврсну реинтерпретацију и памти. Тако је ваљда, одувек са односом савремено – традиционално – модерно.
Бавите се педагошким радом већ две деценије на нашој Високој васпитачкој школи. Колико су данашњи студенти заинтересовани за ликовну уметност с обзиром на то да живимо у ери мултимедија и савремених технологија?
– По службеној дужности, етици и наставним садржајима моја улога је да их чујем, подстичем, оснажујем на слободно и критичко мишљење и подржим колико знам и умем. Моја процена је да су мало заинтересовани, али увек у свакој генерацији има изузетака. Негде смо погрешили у методици свеукупног васпитања и образовања када је у питању (нарочито савремена) уметност.
О Вашем стваралаштву сниманe су документарне емисије. Може ли се доживети ликовна уметност у потпуности путем екрана или је непосредни контакт пресудан у добијању комплетне слике о неком делу и уметнику?
– За неколико телевизијских редитеља и новинара је из неког разлога мој рад био изазован: Горана Ковачића из Београда, Срђана Арсенијевића из Новог Сада, Слободана Новаковића из Београда, Сретена Киурског из Кикинде… Екран (телевизијски, компјутера, телефона) је по мом мишљењу, само могући увод у ликовно дело и претпостављену даљу комуникацију и рецепцију, која није увек обавезна. Непосредан контакт, бар за мене, је неопходан и првенствен, веома личан чин и тек у таквим ситуацијама доживљај је потпун.
Има ли по Вама Кикинда квалитетне изложбене просторе и шта би по том питању евентуално могло да се унапреди?
-По мом мишљењу, изложбених простора никад доста. Има их али нису довољно посећени. Остаје питање за упослене у галеријама, али и потенцијалну публику: зашто?
Немања Савић
Да експериментишу са ликовном уметношћу, са репетицијом, понављањем мотива, имало је данас прилику двадесетак учесника радионице “Репетиција – принципи компоновања” Центра за ликовну и примењену уметност „Тера“ одржане у пријатном амбијенту музеја ове установе.
– Идеја је потекла од Саре Масникосе чија изложба је отворена прошлог месеца у Галерији „Тера“ и која је и једна од менторки на радионици – објаснила је кустоскиња, историчарка уметности Тијана Тошевски. – Један од циљева био је да пружимо прилику људима за које се ретко организују радионице. Ова је отворена за све који су били заинтересовани да се опробају у репетицији у ликовној уметности.
Поред Саре Масникосе и вајарке Соње Белош, ментор је био и Филип Бајло који се бави дизајном и визуелним идентитетом. Kаже да су у „Тери“ задовољни одзивом, као и узрасном структуром учесника.
– Ово је својеврсни ликовни експеримент. Идеја је да се људи, пре свега, упознају са елементарним принципима рада и да открију све могућности које су уметницима на располагању, да се у том оквиру играју и истражују. Циљ је да се фокусирамо на креативни процес, пре него на финалне резултате – рекао је Бајло.
Да би се прикључили радионичарском стварању, заинтересованима није потребно никакво претходно искуство, додаје Бајло. Једна од учесница креативног процеса данас била је и васпитачица у пензији, Софија Јегарски која, како каже, већ има богато искуство стварања са децом и на ликовним радионицама.
– Било ми је ово врло инспиративно, па сам одлучила да дођем да видим шта младе колегинице препоручују. Пошто сам ја бака, сетила сам се чипки на ормарићима и креденцима са везеним јабукама. Од колажа правим јабуке које ће се понављати. Ово је квалитетно проведено време и сигурно је да ћу бити и на следећим радионицама – рекла је Софија Јегарски.
Радови са овог уметничког сусрета биће изложени у Салону Музеја наредних седам дана, а данашњи програм само је први у низу оваквих догађаја суботом. Већ следећи скуп креативаца биће радионица у глини, кажу у „Тери“.
С. В. О.
Промене у кикиндском Позоришту стижу са новоименованим уметничким директором, глумцем, Ђорђем Марковићем, до пре четири године чланом ансамбла ове куће, а сада професором на Факултету драмских уметности у Београду. На данашњој конференцији за новинаре Марковић је представио новине и одлике будућег репертоара.
Од свог оснивања Позориште није имало уметничког директора, напоменула је директорица Милена Живков.
– Ђорђе ће од сада заједно са мном бирати које ћемо текстове радити, са којим редитељима и осталим сарадницима ћемо сарађивати. За почетак ће то бити две сезоне, а ако се сарадња покаже добром, онда и надаље, и надам се великом успеху – рекла је директорица.
Марковић је, пре свега, оценио да Кикинда има један од најбољих ансамбала у Србији, да поседује и креативне и уметничке квалитет за велике ствари.
– То је добар спој традиције, искуства и младости – истакао је нови уметнички директор. – Важно је да Кикинда буде место где су сви добродошли, где се редитељи, сарадници на представама и глумци добро осећају. Мислим да публика у позориште, пре свега, долази због глумаца и представа, односно прича. Зато смо, са колегама и директорицом, дошли на идеју да наредне две сезоне водимо под именом „Balkan comedy“ или „Комедија Балкан“, што значи да ћемо бирати комедије пре свега са простора који се сада зове регион, а то је бивша земља, значи са истог језичког подручја. Тако почињемо одмах од хрватског текста Мире Гаврана „Савршен партнер“, то ће бити прва представа, надам се успешна. Следећи комад који ћемо радити на јесен биће по нашем тексту „Космај All Inclusive“, Владимира Ђурђевића.
Док је први текст урбана комедија која третира тему вештачке интелигенције и положаја човека у савременом свету, питање изолације, отуђености и потраге за савршеним партнером, други је рурална комедија. Обе приче су узбудљиве и мислим да ће, пре свега за глумце, бити врло инспиративне, да ће желети да учествују у томе и да ће публика теме препознати као себи блиске, објаснио је Марковић и истакао да је врло важно да се публика врати у позориште у много већем броју, али и да се неће повлађивати јефтином укусу јер су оба текста вишеслојна и вишезначна и садрже дубоку поруку.
За наредну годину најавио је праизведбу комада који ће бити написан управо за ово позориште и у чијем фокусу ће бити Босна. Желим да вратимо публику, да се тражи карта више и да људи с радошћу долазе у ово позориште, додао је Марковић.
Представа на којој су већ почеле читаће пробе, „Савршен партнер“, дело је Мира Гаврана, а режију потписује Тијана Васић која је овде већ режирала „Коваче“. Глумачку поделу чине Мина Стојковић, Владимир Максимовић и Марина Воденичар.
– Представа је, заправо, романтична комедија са примесама футуризма, третира проблем савременог друштва, посебно жене у њему. Ја играм један од главних ликова, Тину, амбициозну остварену младу жену која, јурећи за својом каријером и савременим трендовима, одбацује оно што је најважније – љубав, породицу, партнерство, не препознаје то као важно. Тема је јако занимљива, бави се и вештачком интелигенцијом и стварима које нису још увек ту, али нису ни далеко од нас. У фокусу су мушко-женски односи, што је увек занимљиво и актуелно, али има и дубљу поруку – рекла је Марина Воденичар.
Премијера ће бити праизведба у Србији. Комад ће се играти на малој сцени, а прво извођење заказано је за 17. мај.
С. В. О.
