Пројекат „Прojeкат Метахjуман“ – дигитално оживљен човек који је пре 10.000 година заиста живео у Лепенском виру, посетиоци Народног музеја у Кикинди моћи ће да виде до 16. марта.Сви посетиоци изложбе постаће део научне и дигиталне револуције, будући да је у питању иновативни пројекат српских научника и иноватора, реализован уз подршку националне платформе Србија ствара, први пут представљен светској јавности на Светској изложби Експо 2020 у Дубаију.
Овај пројекат први пут у историји је верно приказао дигитално лице праисторијског човека из Лепенског Вира, анимирано и оживљено уз помоћ врхунске Метахуман технологије, развијене у Србији. Група научника и иноватора из Србије, на челу са професорком са Филозофског факултета у Београду Софијом Стефановић, прво је на бази анализе ископаних костију урадила реалистичан 3Д модел лобање праисторијског човека, а потом је уз помоћ врхунске Метахјуман технологије коју је развила домаћа гејминг компанија „3латерал“ из Новог Сада (део Епик гејмса) и Анрил Енџина софтвера – праисторијски човек виртулено и оживео.
У склопу представљања пројекта, планиран је и разговор са професорком Стефановић. Виша саветница председнице Владе Србије за креативне индустрије и туризам, која предводи тим националне платформе Србија ствара, Ана Илић, истиче да је Метахуман пројекат невероватан спој науке и гејминг индустрије који ће у будућности имати велики утицај у бројним другим гранама креативних индустрија.
„То је управо мисија за коју се залаже „Србија ствара” – развој и подршка мултидисциплинарност, сарадње у области иновација и креативних индустрија, подршка талентима, али и представљање Србије у свету као модерне и иновативне земље“, изјавила је она.
Изложбу Метахјуман пратиће и додатне активности у виду радионица и предавања а до сада од званичног отварања изложбе почетком фебруара поставку је видело више од 450 посетилаца.
Тијана Левнајић, балерина, кореографкиња и оснивачица школе модерног плеса „Step Up“, и Доротеа Бореновић, плесачица, путују на стручно усавршавање у Дубаи.
– Веома сам узбуђена јер ћу обогатити своје знање – каже Тијана. – Свака радионица пуно значи, учимо нове кораке које после можемо да применимо.
Обука је интернационална, траје пет дана и биће то прилика и за учење и за стицање нових искустава, каже Тијана и додаје да се у школи плеса већ припремају за нова такмичења.
У Школи „Step Up“ која ради у Културном центру и сали „Гусала“, плесом се бави четрдесетак деце и младих, узраста од три до 13 година. Новост је да је Тијана школу модерног плеса однедавно покренула и у Новом Саду.
Jедна је од најупосленијих глумица у кикиндском Народном позоришту. Oд свих представа које су тренутно на репертоару, млада Анђела Киковић није у подели само за две. У свим осталим је на сцени. Пуна је речи хвале, не само за ансамбл, већ и за овдашњу театарску публику. Поред кикиндског, ангажована је и у низу улога у престоничким позориштима, највише у „Славији“ у којој је и започела своју глумачку каријеру. Од малих ногу је била окренута глуми, њеним стопама иде и млађа сестра Каја, а и предак им је један овдашњи славни глумац.
Њен лични и глумачки развој водио је преко четири топонима који почињу на слово К. О свему томе и много чему другом што је младу Анђелу Киковић профилисало као глумицу, говорила је за наш лист.
У Народном позоришту Кикинда сте се обрели тако што је била аудиција за улогу Јелице у „Лажи и паралажи” код редитеља Стевана Бодроже и онда сте се, уз колегу Алексу Марковића, јавили и добили сте улогу. После те представе је кренуо ваш глумачки ангажман у Кикинди?
– Позориште и редитељ Стеван Бодрожа су одлучили да направе аудицију за улогу Јелице у комаду „Лажа и паралажа” Јована Стерије Поповића. На позив колеге Михаила Лаптошевића, члана ансамбла, са којим играм и представу у позоришту „Славија”, дошла сам на аудицију. Добила сам улогу и уговор на одређено време. После те представе уследило је „ускакање” у представу „Пиџама за шесторо” у режији Оље Ђорђевић и рад на новим представама: „Па се видимо у сну” у режији Николе Завишића, „Љубавно писмо” у режији Драгана Остојића, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже. Увек се радујем новим изазовима и улогама у НП Кикинда.
Љубавно писмо- Фото: В. Сретеновић
Што се тиче кикиндског позоришта, данас сте такорећи носилац репертоара. Не играте само у „Ковачима” и „Џеповима пуним камења”, у свим другим представама сте на сцени. Како је радити у кикиндском позоришту и уопште какву имате интеракцију са колегама и публиком?
– Кикиндско позориште јако волим, то је моја друга кућа. У кикиндском позоришту ми је пружена прилика да се развијам и растем као глумица и као биће, и бескрајно сам захвална на шанси која ми је пружена. Као и у „Славији”, и овде имам срећу да радим са одличним, инспиративним и вредним колегама. За две године имала сам прилику да радим са целим ансамблом. Сви ми јако поштујемо и волимо кикиндску публику, јер је искрена, подржавајућа и културна. И наравно, пуно нам је срце када видимо да је сала пуна људи, што се, нажалост, не дешава увек. Ипак, комуникација са публиком, њене конструктивне критике и позитивне реакције нам дају ветар у леђа да и поред свих потешкоћа, са којима се као једна институција културе у Србији суочавамо, наставимо даље да стварамо, негујемо праве вредности и служимо уметности, са вером да ће се потешкоће превазићи и да ће наш рад бити препознат и подржан.
Да се дотакнемо и ваших студентских дана. Дипломирали сте у класи Драгане Варагић, професорке оригиналне методике и уметничке поетике. Ваше колеге глумци кажу да су глумци са њене класе потпуно необични, другачије профилисани и да су врло инспиративни. Какво је ваше искуство у вези са методиком професорице Варагић?
– Поред класичних метода које се раде у Европи, попут Станиславског, Михаила Чехова, Гротовског, ми смо са њом радили и методе које се изучавају на Западу, као што су нпр. дивајзинг, Шекспир, на начин који се то ради у Енглеској, Стратфорду, тако да мислим да ми имамо прилично јединствену мешавину традиционалне школе и модерних техника са Запада.
Фото: В. Сретеновић
И ваша сестра је одабрала глумачки позив. Да ли потичете из уметничке породице, и тај порив вам је пренео неко од предака или су то једноставно били ваши избори?
– Моја сестра, Каја Банићевић, је сада на трећој години глуме. Она је ишла на глуму још од детињства у Котору, а и њен деда-стриц је наш чувени и велики господин глумац Петар Банићевић, тако да је тај дар она вероватно наследила од њега. У четвртој години средње школе отишла сам на размену студената у Америку, у Канзас, и због бржег и бољег прилагођавања заједници, узела сам у школи глуму као предмет (код њих је то предмет, као код нас српски, математика, биологија). Ту сам открила своју до тада незнану велику љубав према глуми, као и чаролију те уметности, тако да су студије глуме биле природна последица те љубави.
Глумите доста и у Позоришту „Славија” и Установи културе „Пароброд”, шта можете рећи о представама у којима сте ангажовани?
– У „Славији”, где сам започела своју каријеру, играла сам у седам представа. Четири су тренутно на репертоару, три комедије, „Кревет за шесторо”, „Улови мужа” и „Лопуже” и драма „Кирија”. Представе имају изузетан одзив публике, увек се играју на карту више. Имам срећу да сарађујем са дивним колегама. У УК „Пароброд” играм представу „Тајне жена”, са колегиницама са класе. Представу играмо већ трећу сезону и она је наш ауторски рад.
Шта бисте још додали везано за Кикинду, њене становнике и уопште ритам града?
– Кикинда, дом људи широког осмеха и још ширег гостопримства. Дом Мике Антића, Душана Васиљева, Јована Ћирилова, дом најлепше улице у Европи. Гнездо сова утина, мамутице Кике и лудаја. Власник Тере, Бландаша, Старог језера, дудоваче као и најлепше супе на свету. Мислим да није потребно ништа више додати.
ДОМ ЈЕ ТАМО ГДЕ МОЖЕТЕ ДА ИЗРАСТЕТЕ У НАЈБОЉУ ВЕРЗИЈУ СЕБЕ
У вашој глумачкој каријери и у вашем личном развоју намећу се топоними који почињу на слово К. Рођена сте Краљевчанка, у Котору сте завршили основну и средњу школу, у Кикинди сте запослени. Може ли се повући нека паралела између црногорског југа и севера Баната, односно морске и панонске климе, наравно преко вашег родног Краљева?
– За својих тридесет година, као што сте и напоменули, пуно сам се селила и свакако су ови градови оставили велики траг у мени. Кључно, што бих извукла из свог досадашњег животног искуства је да је дом тамо где су добри људи који вас прихватају и где можете да израстете у најбољу верзију себе и да поделите своје дарове и дате себе као биће; да будете ту за друге и да се радујете животу и будете захвални на свему што вам је дато. Тада клима и географија нису толико битне. А што се тиче слова К, презивам се Киковић, рођена сам у Краљеву, одрасла у Котору, живела сам и у Канзасу у Америци, сада радим у Кикинди, па је шала, али сумњам и случајност да имам среће са градовима на К. Живим у Београду, и он је свакако значајан, јер сам одмалена долазила због својих пријатеља. Видећемо шта ће још живот да донесе.
Слика професора Милорада Степанова из Кикинде одабрана је да представља нашу земљу на изложби World Art Expo у Сеулу, у Кореји, која се одржава од 15. до 18. фебруара.
„Плави канал“ једна је од десет слика које је одабрао стручни жири Удружења ликовних уметника Србије. На конкурс се пријавило 20 сликара, а приликом жирирања, чланови комисије водили су рачуна да се тема уклапа са мисијом изложбе – поспешивањем тржишта за савремене форме уметничких дела на интернационалном нивоу.
Слика „Плави канал“ рађена је комбинованом техником, на старом платну, у кикиндском атару, на једном од малих канала . Такође је део циклуса радова који ће бити заступљени и на изложби „Од ПоЕтике до Методике“, поводом јубилеја Високе школе струковних студија за образовање васпитача и две деценије наставничке делатности Степанова у овој образовној установи. Изложба ће бити одржана овог лета у Народном музеју.
Сретењским концертом у Народном позоришту, чланови АДЗНМ „Гусле“ обележили су своју славу и започели 149. извођачку сезону. Наступили су Велики народни оркестар, Извођачки фолклорни ансамбл, мешовити хор „Корнелије Станковић“ и солисти.
Програму прославе једног од најстаријих Друштава у региону присуствовао је мр Драган Трапарић, в.д. помоћник секретара за јавно информисање и медије у Покрајинском секретаријату за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
– Велика ми је част што сам позван и што сам део ове свечаности. Имам само речи хвале за све што се у „Гуслама“ ради већ готово век и по – рекао је Трапарић.
Очувањем, стварањем и извођењем музичког наслеђа оплемењује се наша традиција, истакао је Милорад Лонић, председник председништва Савеза културно-уметничких друштава Србије и уметнички директор Ансамбла „Вила“ из Новог Сада.
– Управо је ово подстицај да српска слава која је, као елемент српског наслеђа уписана у UNESCO листу, буде подржана кроз свој ритуални део, а то је све оно чему вечерас присуствујемо – казао је Лонић.
У име локалне самоуправе суграђанима је празник честитала заменица градоначелника Дијана Јакшић Киурски.
– „Гуслама“ желим да још дуго трају и да врше своју племениту мисију која се огледа у стварању, очувању и неговању музике и традиционалних игара са ових простора – истакла је заменица градоначелника. – Ово друштво има потенцијала за то, они су професионални, имају ентузијазма и висок уметнички квалитет.
Подсећајући на чињеницу да је први хоровођа у „Гуслама“ био Јосиф Маринковић, а затим и Роберт Толингер, председник Друштва, Зоран Петровић, истакао је да се у „Гуслама“, сада већ готово век и по, радило са великим музичким стручњацима и на високом квалитету.
– Ми данас градимо своје кадрове и јако сам поносан на децу у „Гуслама“ која овде одрастају, сазревају и постају добри људи. Оно што представљамо на сцени прелази занатски ниво, а наша деца постају и понос државе Србије – рекао је Петровић.
У програму су наступили и гости, инструменталисти са Западног универзитета у Темишвару: проф. др Лучиан Емил Рошка, др Лавинијус Николајевић и др Адриан Бала. Извођачки ансамбл наступио је, између осталих, са Играма из Лике, Горњег Висока, из Неготина, са традиционалним песмама наступили су и вокални и солисти инструменталисти, а програм је завршен „Српкињом“ Исидора Бајића у извођењу Хора под диригентском палицом Еве Арањош Француски и фолклорног ансамбла.
Поводом данашњих празника, Туристичка организација Града поклонила је Кикинђанима романтичну комедију „Како сам се надала, добро се нисам удала“ која је одиграна вечерас у препуној сали Народног позоришта.
– Честитам свима који славе Светог Трифуна као крсну славу и желим им здравље и срећу – изјавио је председник Скупштине града, Младен Богдан. – Као и претходних година, Град пружа својим суграђанима лепу прилику да уживају у празнику – и онима који обележавају Светог Трифуна и онима који славе Светог Валентина. Град добрих људи пружа прилику и једнима и другима да уживају у представи као уводу у празничне дане.
Представа за два глумца – Наташу Аксентијевић и Пеђу Дамњановића, већ је освојила публику широм Србије, али и региона. У овој комедији млада Даринка покушава да испуни жељу своје мајке и да се добро уда. У процесу тражења идеалног, сусреће се са потпуно различитим типовима мушкараца.
– Нас двоје сарађујемо већ пет, шест година уз помоћ пријатеља, редитеља и продуцента Мише Обрадовића. Имам срећу да играм шест ликова – пет шалабајзера и једног срећног добитника. Мислим да ће представа и у Кикинди одушевити публику – рекао је Дамњановић.
Овај глумачки тандем већ је сарађивао на веома успешној, како је најављивано, урнебесној комедији „Како и зашто убити мужа“.
– Изузетно ми је велика част и задовољство што је велика заинтересованост и што ћемо имати пуну салу – рекла је пре представе Наташа Аксентијевић. – Ово је романтична комедија и публика ће се добро забавити. Биће смеха, али и понека суза.
Очекивано, бројна кикиндска публика узвратила је наклоност глумцима и уживала је у представи.
Православни Свети Трифун и римокатолички Свети Валентин обележили су и кикиндски музичари. У свечаној сали Народног музеја Кикинда одржан је концерт под називом “Ово вече је најлепша нота у песми живота”.
Љиљана Сивчев, солисткиња на клавиру истиче да концертом желе да поруче да су срећа, пријатељство, разумевање и љубав најважнији чиниоци живота.
-Ово је 12. пут да организујемо концерт и хвала свима који су нас подржали, а има их у великом броју. Драго ми је што су нам се прикључили и млади инструментални и вокални солисти чије време тек долази. Они ће се потрудити да имамо још пуно оваквих концерата – рекла је Љиљана Сивчев.
Најмлађа учесница била је Лара Петков која је разгалила срца многобројне публике говорећи стихове. У програму је учествовао и вокал Милан Прунић Дума који је додао да је велика част и задовољство наступити са младим људима.
– Желимо да поручимо само једно, волите се људи није важно ко је ко и срца нек нам буду једно – навео је Прунић.
Представили су су и Валерија Стефановић, вокал и професорка Милијана Золотић Симић на виолини уз клавирску пратњу Кристине Ристић и Борис Шкапик “ДУО КОН АНИМА”. Публика је уживала и у музицирању професорке Николине Сувајџић, саксофонисткиње, у клавирској пратњи Аполоније Косо, професора Душана Дакића , тенор вокала, као и у музици виолинисте Срђана Стојановића и Владимира Ковачевића, као клавирске пратње. Концерту је присуствовала и чланица Градског већа Валентина Мицковски.
О заоставштини Богдана Дунђерског, популарног дворца Фантаст, Зоран Суботички написао је књигу „За вечита времена” тестаментарно завештање Богдана Дунђерског која је представљена Кикинђанима у Културном центру.
-О тестаментима, заоставштини, идејама и шта је намерио да остави српском народу и народима Војводине и Србије, сви које занима ова тема могу прочитати у књизи. Тестаменти Богдана Дунђерског су посебан културолошки и правни предложак, важни за судбину његове имовине и заоставштине. Историјске околности биле су такве да је његова заоставштина доживела необичну и чудну судбину – истакао је Суботички.
Своју имовину Богдан Дунђерски завештао је Матици српској да се стара о њој, а на корист српском народу из Војводине. Реч је о озбиљном човеку о којем су се приповедале приче како је волео коње, жене и вино.
-На жалост, стицајем несрећних историјских околности она је одузета након Другог светског рата. Ни данас Матици српској није враћена имовина која јој је намењена тестаментом Богдана Дунђерског човека који је живот посветио лепоти и напретку пољопривреде и обради земље. Искључиво се бавио пољопривредом и како је добро зарађивао изградио је један од најлепших двораца у нашим крајевима Фантаст који и данас провлачи велики број људи – додао је Зоран Суботички и напоменуо да се на све начине воде озбиљне битке да се дворац поново отвори за јавност с обзиром на то да је већ три године затворен и пропада и изразио наду да ће и његова књига послужити том циљу.
Заједно са аутором књиге, о Дунђерском су говорили и др Јелена Веселинов, управница послова Матице српске и Немања Карапанџић, виши кустос градског Музеја у Бечеју.
Са фотоапаратом у руци, увек спреман да заустави време и забележи тренутак, у Башаиду, Кикинди, по целом свом Банату и шире, Горан Биримац до данас је израдио око два милиона фотографија. Поред тога што их објављује на друштвеним мрежама, решио је да приреди изложбу која је отворена синоћ, у холу Дома културе у Башаиду.
На отварање су дошли и гости из Кикинде, Зрењанина, Меленаца, Банатског Карађорђева. На свог фотографа посебно су поносни мештани.
– Ово је јако леп догађај и корисно је имати овакву архиву. Велика ми је част што сам учествовао у томе да и ми, у нашем селу, направимо изложбу фотографија – каже мештанин, Милан Тодоров.
Стеван Гаврић каже да је фотографије већ гледао на друштвеним мрежама, али да је уживо то ипак друкчије и боље.
– Овековечио је Банат – људе, зграде, природу, све пропрати и фотографише – Крајње је време било да приреди и изложбу – сматра Стеван.
Сам аутор каже да је изненађен посетом. Фотографијом се бави 15 година, а почео је захваљујући срећи.
– На томболи сам добио мали фото-апарат и тако је почело, случајно – каже Биримац. – Пријатно сам изненађен посетом. За сада сам, за изложбу, припремио 25 фотографија и већ имам позиве да излажем у Банатском Карађорђеву, Кикинди, Јаши Томићу. Да и други виде мој Башаид. Некад ће неком ово требати.
Фотографије Горана Биримца остаће као тестамент и сведочанство времена. Пре него што крене на војвођанску турнеју, изложба ће бити пресељена у хол Основне школе и наредних дана уметничке фотографије Горана Биримца моћи ће да виде сви који су пропустили отварање прве овакве изложбе у Башаиду.
На панел дискусији „Још једна балканска прича: перспективе младих уметника“ организованој у Галерији „Тера“ учествовали су млади уметници и млади културни професионалци из Кикинде, Београда, Новог Сада и Панчева међу којима је била и Катарина Поповић, визуална уметница из Београда која први пут самостално излаже у Галерији „Тера“ са изложбом „Балканска прича“. Млада уметница окупљенима је говорила о томе колико јој је важно што је добила прилику да самостално излаже и то баш у галерији која је препозната широм света. Управо ова изложба била је иницијатор панел дискусије окренуте младим уметницима и креативцима и њиховим перспективама након завршених студија.
У панел дискусији учествовали су и суграђани Ирена Ковач, визуална уметница, чланица Уметничког савета Галерије „Тера“, Соња Белош, визуална уметница, Филип Бајило, сценски дизајнер и фотограф, Јелена Цигановић, кустоскиња – историчарка уметности, као и Виктор Цвејић, Бијенале младих – организациони тим из Београда, Дарија Драгојловић, визуална уметница, Мултимедијални центар Лед Арт – Шок задруга из Новог Сада и Никола Гајић, визуални уметник из Панчева.
Говорило се о улози институција, генерацијског и интергенерацијског умрежавања како у Србији тако и региону, тенденцијама у уметности, активној сцени као и потенцијалним корацима које сви заједно можемо предузети како би се младим уметницима омогућило деловање у културном простору, испољавању креативног потенцијала, и у суштини, бављење својом струком .
У оквиру годишњег изложбеног програма „Тера“ је од ове године увела пратеће активности. Циљ је да садржаје посети више публике, али и да се култивише укус нових и потенцијалних конзумената културног садржаја из нашег града.
Свака изложба имаће барем једну додатну активност која је у уској вези са садржајем, темом или ширим контекстом текуће изложбе. У плану су стручна вођења, панел дискусије и разговори са уметницима, уметнички перформанси, камерни музички програми или међусекторски „џоинт-вентуре“ догађаји у којима ће се укључити и сектор који делује ван простора уметности и културе.
