Nataša Dobrijević, profesorica matematike u Gimnaziji „Dušan Vasiljev“, ima samo 29 godina i jedan je od primera mladih, akademski obrazovanih ljudi, uz to sa deficitarnim zanimanjem koji su, po završetku školovanja, izabrali povratak u rodni grad.
Najmlađa profesorica u Gimnaziji i, sasvim sigurno, među najmlađima u gradu, Nataša je za katedru stala kada je od nekih svojih đaka bila starija samo pet godina.
– Privlačila me je škola, rad sa decom jer mi, kao profesori, imamo mogućnost da utičemo, da oblikujemo mlađe generacije, što je neprocenjivo – kaže Nataša.
Završila si teorijsku matematiku, ali si se ipak opredelila za rad u prosveti?
– Uvek sam volela da radim sa decom, u srednjoj školi sam držala časove i pomagala u Kancelariji za mlade. Međutim, kada sam upisala teorijsku matematiku na Matematičkom fakultetu u Beogradu, htela sam da se bavim naukom. Pri kraju studija opredelila sam se za poziv profesora, da se vratim u Kikindu i da radim u školi. Kada sam se vratila, svi su me pitali zašto sam to uradila, zašto nisam ostala u Beogradu ili otišla u inostranstvo. Nas matematičara je zaista malo i dobila sam posao čim sam završila master studije. Mislim da su glavni razlozi za to što se mladi ne odlučuju da budu nastavnici, male plate i loša slika u društvu. Poražavajuće je i što mladi profesori izgube volju i elan sa kojim su počeli, možda baš zbog tih predrasuda o profesorima kao neradnicima koji su stalno na raspustima. Jasno je da se svako od nas poslu posvećuje na nekom drugom nivou, ali mislim da je generalizacija te profesije opasna.
Mnoge tvoje kolege žale se na nove generacije. Ti si im, po godinama, dosta bliska. Kako ti, kao mlad profesor, vidiš taj problem?
– Profesori se zaista dosta žale na decu, velike su promene u generacijama. I meni, koja nisam mnogo starija od njih, teško je da im se prilagodim. Ali ne mogu da kažem da su sva deca loša i neozbiljna, to su drukčije generacije, treba malo im se prilagodimo, ne treba imati hladan odnos. Ipak, vidim da nedostaju i poštovanje i razumevanje sa obe strane. Njima svakako nedostaje ozbiljnosti, znaju sva svoja prava, a ne znaju koje su im obaveze. Uz to, jako je velika umešanost roditelja kada se zaključuju ocene. Dolaze u školu tek na kraju.
Znači li to da se poštovanje nastavnika, profesora, stalno urušava?
– Status profesora se veoma primećuje u odnosu učenika prema nama. Većina ljudi ne zna da se naše radno vreme ne ograničava na 45 minuta časa, nas čekaju pripreme, izveštaji, analize, izrada prezentacija. Treba se uklopiti sa različitim generacijama i svakoj približiti gradivo na drukčiji način. Odnos sa decom u učionici mi prija, ali je administracija preobimna.
Šta te motiviše?
– Motiviše me mogućnost da probudimo radoznalost kod mladih ljudi, što je prilično izgubljeno. Ipak, ako bar u jednom učeniku uspemo da probudimo tu strast da sam počne da otkriva, to je za mene uspeh. Konkretno u matematici, znanje da rešavaju probleme kasnije može da im pomogne u rešavanju nekog životnog problema.
