Култура Архиве | Паге 71 оф 97 | Кикиндски портал

Слике Марка Цветићанина у КЦ: уметност је мој еликсир

Igor Crnogorac Септембер 22, 2023

Изложба Марка Цветићанина, сликара из Банатског Великог Села, отворена је у Галерији Културног центра. Тематски названа ретроспективом, она обухвата и експресивно и апстрактно јер сликар, каже, не жели да се определи за само један правац.

– Знам све правце и стилове, окушао сам се у сваком, али највише сам у екпсресионизму и апстракцији. Моја дефиниција апстрактног сликарства је да је оно естетска медитација природе битисања и игра ствари које ми називамо светом – каже Цветићанин.

Банатска поља, слике трагичних призора, страдање свог народа, све је то Цветићанин преточио у уља и акрилне боје на платну. У последње време, како каже, има и све више апстрактних призора свемира.

Цветићанин слика дуже од педесет година. Радни век провео је у Немачкој где је, такође, имао више самосталних изложби. Као пензионер, настављајући свој уметнички пут, учествује на колонијама и излаже на многобројним групним изложбама у Србији, Самостално је, више пута, излагао у Кикинди и другим местима.

На отварању у Културном центру, где је изложио тридесетак радова насталих у протеклих седам година, говорили су сликар из Нових Козараца, Брацо Азарић и директор Банатског културног центра из Новог Милошева, писац, Радован Влаховић. Изложба ће бити отворена до 1. октобра.

Цветићанин се бави и вајарством и код куће има око 600 радова јер уметност је, каже, еликсир његовог живота. И даље неуморно ствара, сликајући све што узбурка његове емоције, у јакој жељи да, на свој начин, укаже и исправи неправде својим најјачим оружјем – четкицом, бојама и платном.

Концертом наставника и бивших ученика, Музичка школа обележила јубилеј

Igor Crnogorac Септембер 20, 2023

Јубилеј Основне музичке школе „Слободан Малбашки“, 70 година постојања, који се обележава 14. септембра, прослављен је са малим закашњењем због вишедневне манифестације, „Дана лудаје“. Вечерас су, у сали Народног музеја, наступили наставници и бивши ученици Школе, сада средњошколци и академци.

– Школа је, за седам деценија рада, изнедрила многе уметнике који су оставили траг у музичкој уметности не само града, него и шире. Од настанка, сваких десет година отварао се по један нови одсек. Данас их имамо девет и у плану је да имамо и одсек удараљки, као и да оснујемо средњу музичку школу јер много наших ученика одлази из Кикинде на даље школовање у музичкој уметности – рекла је директорица Маргита Детари.

Концерту су, у име локалне самоуправе, присуствовали градоначелник Никола Лукач, ресорна чланица Градског већа, Валентина Мицковски и помоћник градоначелника, Шандор Талпаи.

– Чињеница да је много квалитетних музичара изашло из ове школе значајна је и за град и ја вам захваљујем на томе – рекао је градоначелник. – Пружаћемо максималну подршку Школи и у наредном периоду. Хвала вам што учествујете у културном животу Кикинде и што не заборављате своју школу и град које достојно репрезентујете.

Музичка школа је веома значајна за град, истакла је и Валентина Мицковски.

– Захваљујем наставницима и ученицима на високом стандарду који су показали и вечерас на концерту и на томе што су увек део културних манифестација у граду. С обзором на то да је музика веома корисна за развој деце, ми, као локална самоуправа, сматрамо да је то добар разлог за улагање у ову установу. Стварање услова у складу са репутацијом и квалитетом који нам је представљен и вечерас, јесте наш приоритет – казала је Мицковска.

Један од великих талената, пијанисткиња светског гласа која је школовање започела управо у овој музичкој школи, Кикинђанка Јасминка Станчул, такође је присуствовала концерту. После Средње музичке школе у Суботици, студирала је на новосадској Академији уметности. Пошто је освајила Бетовенову награду у Бечу, тамо је наставила школовање и даљу музичку каријеру. Данас ради и као педагог на академијама у Бечу и у Љубљани.

– Увек када дођем у Кикинду, прођем поред Музичке школе која ми је била друга кућа, и врате ми се успомене из детињства. Покушала сам да се упишем са шест година, али ме нису примили, рекли су ми да сам сувише мала. Мајка ми је купила ксилофон на којем сам сатима вежбала испод наше брезе у Брегалничкој улици. Поново сам, наредне године, отишла на пријемни испит и поново су ме одбили. Онда је наставница солфеђа, Вукица Терзин, инсистирала да ме приме, иако сам имала само седам година. Прво сам научила ноте, а тек затим слова – испричала је Јасминка Станчул.

Даница Боронка, наставница клавира у пензији, истакла је значај музичког образовања.

– Оно што ученици стекну у нашој школи је основа и они ће увек знати да препознају квалитет, без обзира на то којом музиком ће се бавити. Школовање у овој уметности такође развија дететову личност, захваљујући индивидуалном раду које доноси и много радости, када у њему успете да пробудите оно најбоље – истакла је Боронка.

Музичка школа у Кикинди од настанка се налази у згради која је задужбина адвоката и судије Кузмана Рацковића и његове супруге Ане. Грађена је од 1890. до 1895. године наменски, за потребе прве Више девојачке школе. Касније је у њој била Основна девојачка школа, па Државна школа, а од 1953. нижа, данас Основна музичка школа „Слободан Малбашки“.

На самом почетку Школа је имала 115 ученика. Временом, мењала се и кадровска структура. На почетку су предавачи били наставници из основних школа из Кикинде и других градова. У новијим временима све је више бивших ученика који се, после школовања, враћају у свој град и у својој Музичкој школи нове генерације уче овој лепој уметности.

Тамарини етно и електро колорити представљени свету на фестивалу у Енглеској

Igor Crnogorac Септембер 20, 2023

Тамара Ристић, млада музичарка из Кикинде, позната и под уметничким именом Кезз, представила је своју музику на Гластонбери фестивалу у Великој Британији крајем јуна. На ову престижну манифестацију, познату и као „фестивал на трави“, који окупља уметнике из свих области и око 200 хиљада посетилаца, отпутовала је на позив организатора, била је прва Српкиња која је добила ту прилику и, поред сјајног наступа, остварила је и нову сарадњу.

– Тешко је речима дочарати тај доживљај – каже Тамара. – Публика је опуштенија и много експресивнија у односу на оно на шта смо ми навикли. Странци јако добро реагују на традиционалне мотиве које ја провлачим у својим песмама. Имала сам срећу да сам успела да останем пет дана на Фестивалу који је, заправо, једна велика фарма. Била сам у еколошком делу у којем није било алкохола, пију се само чајеви и природни сокови и организују панели на тему екологије. Стално су се одржавале изложбе, инсталације, преформанси, било је то једно веома лепо измештање из стварности.

После самосталног наступа, Тамара се представила публици заједно са колегиницом из Турске са којом су је спојили управо организатори, препознавши сличан етно мелос.

– Музичарка Илаеy има скоро исту поставу као ја, такође наступа сама, али је њена музика мало мирнија од моје. Такође користи традиционалне мотиве и било је јако интересантно када смо спојиле наше две музичке традиције. И нама и организаторима се то јако свидело и то је и најважније што сам понела са Фестивала. Сада радимо на заједничкој песми која ће, ускоро, бити објављена, такође сам за њу урадила ремикс песме коју је издала. Верујем да ћемо да наставимо да сарађујемо и да наступамо заједно – закључује Тамара.

Ова историчарка уметности веома рано се определила да уметност сама и ствара. Комбинујући фолклорне елементе са електро-звуком, инструментално и вокално, креира композиције које, на својим наступима, додатно обогаћује. Уз помоћ електронике и гласа често настаје и сасвим нови колорит.

– Допада ми се то што, у сваком тренутку могу да импровизујем, некада ни сама не знам у ком смеру ће то да иде. Никада не користим припремљене подлоге, уживо радим микс различитих електронских елемената и свог гласа – објашњава Тамара.

Њен најновији албум „Електроизворика“, иначе треће ауторско дело, још увек промовише, али већ и припрема, како каже, нови пројекат. Тамара живи у Словенији и, од када је постала мајка малог Јосипа, мање наступа, а више се бави продукцијом.

Њена креативност је широка и неисцрпна, тако да, ускоро, од ове талентоване песникиње, музичарке и продуценткиње засигурно можемо да очекујемо нове и смеле пројекте који спајају наизглед неспојиво. Тамарина уметност није само авангардна, она ствара потпуно нове уметничке изразе и она, као и њена публика, бескрајно уживају у томе.

Народно позориште – два гостовања на почетку сезоне

Igor Crnogorac Септембер 19, 2023

Ансамбл кикиндског позоришта данас путује у Прибој, где ће наступити на десетом Фестивалу „Дани Данила Лазовића“. На позив организатора, у предфестивалском програму вечерас ће одиграти представу „Смрт човека на Балкану“, писца и редитеља Мирослава Момчиловића.

Следеће гостовање заказано је за 26. септембар, када ће представа „Настојник“ гостовати у Српском позоришту у Будимпешти.

Сезону репертоарског играња у Кикинди отвориће винковачко позориште „Јоза Ивакић“ са представом „Три и пол сестре“, у среду, 4. октобра, од 20 сати. Цена улазнице је 400 динара.

У Музеју отворена изложба пољских археолога

Igor Crnogorac Септембер 15, 2023

Изложба „Борба са зубом времена – документовање и реконструкција светске баштине – пољско искуство“ отворена је вечерас у галерији у приземљу Народног музеја.

Отварању је присуствовао Његова екселенција, амбасадор Пољске у Србији, Рафал Перл којег су дочекали градоначелник, Никола Лукач и директорица Музеја, Лидија Милашиновић.

– Изузетно ми је задовољство и част јер је Амбасада Републике Пољске изложбу посвећену археолозима и њиховом раду на најпознатијим налазиштима одлучила да представи у Кикинди и управо на манифестацији „Дани лудаје“. Ми негујемо добре односе са Пољском, имамо и госте из ове земље и надамо се продубљивању сарадње – рекао је градоначелник Лукач. поздрављајући високог госта.Пољски археолози-конзерватори међу најискуснијима су у свету. Експертско искуство стицали су након Другог светског рата на сопственом примеру изградње Варшаве и других пострадалих пољских градова.

– Изложба документује активности познатих археолога на најчувенијим светским археолошким локалитетима, то је прича о важности археологије – истакла је директорица Музеја, Лидија Милашиновић. – Археолошко наслеђе је веома важно, оно је из периода без граница, нација и подела по државама. То је наша заједничка прошлост, наша светска баштина.

Изложбу је отворио Његова екселенција, амбасадор Перл, и најавио нову сарадњу две државе у овој области

– Драго ми је да од данас у Кикинди можемо да покажемо да је пољска археологија позната у свету. Ускоро ће бити потписан уговор о сарадњи између факултета у Варшави и у Београду јер постоје планови о пољској археолошкој мисији у Србији. У почетку ће то бити Виминацијум, али није искључено да ће бити и археолога који ће радити у Кикинди – рекао је Перл.

Документи изложени на овој едукативној и занимљивој поставци приказују достигнућа пољских археолога на локалитетима у САД-у, Перуу, Вијетнаму, Египту, Судану, Јерменији, Грузији, Сирији, Танзанији и Боливији. Изложба ће бити доступна до 25. септембра.

Стефан Миленковић отворио концертне вечери – имате сензибилитет према овој врсти уметности

Igor Crnogorac Септембер 14, 2023

Кикинђани и гости 38. „Дани лудаје“ имали су вечерас изузетну прилику да се увере како звучи врхунска уметност у извођењу виртуоза. Концертне вечери манифестације отворио је виолиниста Стефан Миленковић са оркестром „Камерата“.

На изузетно добро посећеном наступу на централној бини на Тргу, публика је овацијама испратила свако извођење. И сам Миленковић био је изузетно задовољан пријемом.

– Кикинда је прошле године већ била међу првима која је препознала Гудачку репрезентацију младих и овде уприличила њихов концерт. Девојке су биле одушевљене. После су дошле још једном и ево, сада смо, наступили и ми. То је знак једног одређеног сензибилитета овде према таквој врсти уметности, као и да имате и публику која то цени – рекао је Миленовић после концерта.

Са изванредним музичарима Оркестра „Камерата“, регрутованих из новосадске Академије уметности, Миленковић је извео бројна дела класичне музике, али и чувену тему из филма „Шиндлерова листа“. Ово издање „Дана лудаје“ је, наступом овог изузетног, светски славног музичара, већ премашило очекивања, а публици приредило вече за уживање и памћење.

Владимир Максимовић: Глума је игра и чаролија

Jelena Trifunović Септембер 14, 2023

Одлуку да буде глумац донео је још као седмогодишњак, када га је мајка одвела у Театар 13. Ипак, након завршене академије, радио је као варилац и замало отишао у ватрогасце. После Момчила у „Љубавном писму” и Душана Васиљева у „Облацима”, припрема се да, у новој представи кикиндског театра, заигра чак седам улога.

На 58. Филмским сусретима у Нишу, глумац Народног позоришта Кикинда, Владимир Максимовић, добио је награду за најбољу епизодну улогу- брата близанца у филму „Овуда ће проћи пут”. Награди се, признаје, није надао.

– То ми је прва филмска награда. У позоришту сам од 1997. године, у Театру 13 имао сам срећу да будем код Светислава Јанковића који је од нас захтевао да у глуми тражимо игру и чаролију. Дакле не озбиљност, већ само машта и из тога ће нешто изаћи. На овом филму, Нина Огњановић је инсистирала на игри, дајући ми да лик правим на граници лудости и мислим да сам успео у томе. Све време публика не зна да ли је он умно поремећен или пијан. Било ми је јако узбудљиво да се играм на линији између стрипа и реализма, а да ту линију не пређем. Уз помоћ редитељке и целе екипе из Топлог Дола, имао сам срећу да изградим запажену улогу – прича Максимовић.

Филм је до сада освојио шест награда на фестивалима у земљи и иностранству. Говори о девојци Јани која није задовољна у својој средини и као свој излаз види странца који долази у мало село. Ово остварење биће приказано на јесен, на РТС-у.

Максимовић је део ансамбла кикиндског позоришта од 2020. године. Овдашњој публици познат је по представама које су премијерно изведене у протеклој сезони: „Љубавно писмо” редитеља Драгана Остојића, где је побрао симпатије гледалаца улогом Момчила, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже, у којој му је поверена главна рола, лик песника Душана Васиљева.

– У Кикинди су ме познавали и знали какав сам у раду и као колега. Указала се прилика када је колега Матић отишао у пензију, тако да сам дошао на његово место. Иначе, прву представу овде сам одиграо 2013. године. Био је то комад „Нећу да платим и не могу да платим”, Слободана Бранковића. А први пут у Кикинду сам дошао са братским позориштем из Параћина – открива млади глумац.

Када га је као седмогодишњака мајка одвела у Театар 13, врло брзо је одлучио шта ће бити његов животни позив. Студије глуме завршио је у Новом Саду, у класи Љубослава Мајере.

– Велика је срећа радити са Мајером, бити његов студент. Стално нас је учио како свему треба да дамо смисао. Код њега сам учио да од минималних средстава правим велике ствари, на томе је инсистирао – присећа се студентских дана.

Ипак, након завршене академије, чинило се да га путеви не воде у жељеном смеру- у позориште. На овој другој сцени, животној, тада је засукао рукаве и две године радио као варилац у једној фирми. Замало да постане ватрогасац. И одустане од глуме. Али, као у народној мудрости- стрпљен, спасен.

– Није ми се указала шанса да радим, али сам ипак имао стрпљења и сачекао своју прилику- коментарише. Глумио је у филмовима: „Мали Будо”, „Заспанка за војнике”, „Небо изнад нас”, „Јужни ветар”, „Чизмаши”, „Бранио сам Младу Босну”, „Што се боре мисли моје”. О разлици између глумачког ангажмана на филму и у позоришту каже:

– Позориште ми даје шансу да размишљам о лику, како тај човек хода, како се смеје, а на филму немате ту могућност. Тамо је глумац једнако важан као светло. Сви раде за филм и све је понављање, нема се времена за такве анализе. Позориште је жива ствар, нема преваре – јасан је Максимовић кога ћемо, уз Николу Јоксимовића, гледати у новој представи нашег позоришта. Ирску црну комедију „Џепови пуни камења” режира Растислав Ћопић.

– Моја нова улога су заправо седам улога. Биће врло узбудљиво. Редитељ тражи да свака улога буде јасна, а да промене буду у само једном полукругу. То је представа карактера, комедија са елементима драме. Имам поверења у Николу Јоксимовића, мислим да је он један од даровитијих глумаца у нашој земљи и онда сам спокојан јер имам партнера на сцени који ће ми помагати – каже Максимовић.

У разговору за „Комуну”, открио нам је и у којој улози би посебно волео да се опроба.

– Када будем имао те године, желео бих да одиграм Астрова из Чеховљевог ујка Вање, то ми је омиљен драмски лик. Обичан, а пун горчине и неке туге коју вешто крије.

КИКИНДА ПОБЕДИЛА БЕОГРАД

– Ја сам Кикинду бирао. Десило ми се да сам после година одсуства из глуме, могао да бирам да ли ћу да дођем овде или да будем у Београду, али сам изабрао Кикинду. Миран је град, као нека бања, овде су људи питоми.

О „ЉУБАВНОМ ПИСМУ” И „ОБЛАЦИМА”

– „Љубавно писмо” је режирао наш колега Драган Остојић, то је његова идеја и замисао, а с обзиром на то да је одавде и да боље, од већине нас, познаје овдашњу публику, погодио је у мету. Мислим да смо дали публици баш оно што треба, то је духовита, брза, узбудљива и експлозивна представа, пуна емоција, а опет не може баш све да буде смешно, ако није мало тужно. Са друге стране, лик Душана Васиљева у „Облацима” био је велика одговорност, јер се ради о стварним људима, о нашем најбољем родољубивом песнику који је млад страдао. Представу нисмо правили као реалан живот већ приказујући демоне и утваре које су га прогањале, због којих је стварао такву поезију – наводи Максимовић.

Цртежи Милоша Вујића изложени у Берлину

Igor Crnogorac Септембер 13, 2023

Радови младог уметника из Кикинде, Милоша Вујића, од пре десетак дана изложени су у простору Театра „Бока“ у Берлину. Ово је Вујићева прва самостална изложба иако је иза њега дуг и озбиљан рад у овој уметности.

– Рекли су ми да сам цртао и пре него што сам проговорио – каже Милош. – Већ 11 година сам у стрип-радионици Културног центра, коју сам почео и да водим пре четири године.

Милош је дипломирани инжењер текстила и одеће и управо припрема мастер-рад. Међутим, од најранијег детињства је и у свету театра, у Позориштанцету „Лане“ чији је један од оснивача његов брат Милан. Захваљујући сарадњи овог позоришта са Театром „Бока“ из Берлина, родила се идеја о Милошевој првој самосталној изложби управо у Немачкој.

– Власница Театра „Бока“, Оливера Бекер, видела је моје радове и одлучила да морам излагати у њиховом простору. Изложба је отворена последњег дана августа и добио сам веома добре критике. Поставио сам више од 50 радова. Сви су у техникама у којима иначе радим, оловка и папир и дигитални цртежи, портрети и илустрације. Тада сам и одржао неколико стрип-радионица у Берлину – каже Милош.

Међу радовима су портрети славних Срба, што је изазвало посебну пажњу посетилаца – ту су и Ђоковић и Јокић, али и Фрида Кало и стрип јунаци који га посебно инспиришу. Изложба у Берлину трајаће до почетка новембра, када ће се Милош вратити у Немачку на затварање и како би одржао још један циклус радионица са најмлађима.

У међувремену, своје таленте остварује у Позориштанцету „Лане“ у којем дизајнира и прави костиме и игра у представама. И наравно, свакодневно и посвећено, не одричући се своје страсти, ствара нове ликовне радове.

375237638_332303982525561_2964163531170843057_н

Међународни фестивал хорова негује традиционалну песму и музику

Aleksandra Djuran Септембер 9, 2023

Културно уметничко друштво „Еђшег“ вечерас је било домаћин 7. Међународном сусрету хорова. Кикиндској публици представило се седам хорова из Новог Кнежевца, Нове Црње, Руског Села, Сајана, два кикиндска хора културно-уметничких друштава „Еђшег“ и „Сунчана јесен“, као и хор из Мађарске. Јудит Дукаи из града Шолтваркерта из Мађарске истиче да им је увек драго када дођу у Кикинду.

-Са члановима „Еђшега“ негујемо вишедеценијску сарадњу. Од самог почетка део смо сусрета хорова. Имамо цитрашки оркестар који броји више од 30 чланова, а у Кикинду је дошло њих девет. Хор „Еђшега“ сваке године у августу узвраћа нам посету када организујемо Фестивал цитри – напоменула је Јудит Дакаи.

Манифестација је, као Сусрет банатских хорова, заживела пре девет година међутим када су се фестивалу прикључили гости из Мађарске прерастао је у Међународни фестивал хорова, појаснила је председница КУД-а „Еђшег“ Рамона Тот.

-Циљ је размена искустава, неговање традиционалне песме и музике, упознавање и размена искустава, али и промоција Кикинде. Ово је прилика да се упознамо са традицијом средина које нас окружују – истакла је Рамона Тот.

Међународни сусрет хорова подржала је Фондација „Бетлен Габор“ која је обезбедила и новац, 350.000 динара, за адаптацију хола друштва.

-Дуго година желимо да хол, кроз који се улази на сцену, преуредимо у салу успомена и сећања. Сада то можемо и да остваримо. Радови се почели и биће завршени до краја године, а у холу ће се налазити предмети, фотографије, новински чланици који ће представљати историјат нашег друштва – казала је Рамона Тот.

У „Еђшегу“ већ наредног месеца припремају ново окупљање када ће на сцени наступити „Младе звезде“. У новембру је позоришни фестивал „Сцена кратких прича“ када ће прилику да се представе добити млади глумци са кратким представама.

376349517_301654315785061_3354587417895239608_н

„Графике и теракоте“ Милана Блануше у Галерији „Тера“

Aleksandra Djuran Септембер 9, 2023

Изложба „Графике и теракоте“ Милана Блануше отворена је у Галерији „Тера“. Уметник годинама ствара у Атељеу „Тера“ и како истиче осетио је потребу, али и обавезу да изложи своје радове у Кикинди. Посетиоци имају прилику да виде скулптуре стандардног формата и новије графике у чијем је фокусу појединац.

-Људска фигура је мој мотив, сиви човек. Највише радим графике и сликам, а скулптуре од теракоте стварам током лета у „Тери“. Сматрам да је атеље недовољно искоришћен, да би вајари чешће требало да долазе. Услови за рад су фантастични – рекао је Блануша.

Тијана Тошевски, историчарка уметности приликом отварања изложбе позвала је суграђане да дођу и погледају изложбу која ће бити отворена до 28. септембра.

-Милан Блануша 2013. године био је учесник Интернационалног симпозијума у теракоти и вишегодишњи је сарадник нашег Центра за ликовну и примењену уметност. Његови радови део су сталне поставке у Музеју „Тера“. Изложба је наставак онога што уметник годинама ствара, а указује на проблем савременог човека у друштву окренутом материјалним вредностима – напоменула је Тијана Тошевски.

Милан Блануша је у континуитету активно присутан на домаћој уметничкој сцени на којој деценијама остаје доследан аутентичном језику медија, паралелно у цртежу, слици, графици али и скулптури инсистирајући на питањима посвећеним отуђеном човеку који преживљава у отуђеном глобалном – корпоративно -капиталистичко – конзумерско оријентисаном друштву. Визуелне поруке на радовима појачане су цитатима, речима или реченицама те тако представљају интимну белешку уметника који није само сведок већ и забринути учесник визуелних представа које ствара.