Концертна сцена у дворишту Курије вечерас је била резервисана за ромску културу и традицију. Чланови удружења грађана „Ромски облак маште“ и „КИ рота“ приказали су бројној публици своје песме и игре на концерту којем су присуствовали и представници локалне самоуправе и Покрајине.
„Ромски облак маште“ има око 500 чланова, активних у музичким и драмској секцији, рекао је председник Удружења, Жељко Раду.
– Веома је важно да прикажемо нашу културу и традицију јер тако се интегришемо у друштво. Ово је лепа прилика да и наши суграђани виде оно што се одавно зна, да су Роми одлични играчи и певачи – рекао је Раду. – Већ две године, у сарадњи са Градом, радимо на унапређењу положаја Рома, највише на подизању свести о значају образовања. Као координатор за ромска питања у Градској управи Кикинда и као члан Извршног одбора Националног савета Рома сигуран сам у то да само кроз институције Роми могу да се интегришу у друштво. То је био проблем, али Град Кикинда помаже ромској заједници и овде се види колико наша заједница напредује, не само у економском оснаживању, него и у настојањима да Роми буду део институција.
Представници ромске популације учествују и у политичком животу града и напредак је, уз помоћ званичних институција, могућ у свим областима, истакао је градоначелник Никола Лукач.
– Оба удружења, и „Ромски облак маште“ и „КИ рота“ које води Владимир Шајн, много раде на томе да анимирају младе да се укључе у културни живот града. Уз њихову помоћ трудимо се и да их економски ојачамо, али и да им побољшамо статус, да помогнемо у образовању, едукацији, здравственој заштити. И убудуће ћемо радитти на томе да им обезбедимо све што је потребно за пристојан живот у Кикинди. Треба да знају да у нама имају партнера са којим ће градити заједничку будућност у нашем граду – изјавио је Лукач.
Покрајинска посланица Јелена Јовановић похвалила је напоре удружења и Градске управе у унапређењу положаја ромске заједнице.
– Значајно је да се, већ другу годину, организује манифестација којом се представља ромска култура. Град Кикинда пружа несебичну подршку унапређењу положаја ромске националне заједнице. Ово је град у којем највећи број ромске деце учи ромски језик као изборни предмет, што је веома важно како бисмо сачували сопствени језик, културу, традицију и обичаје. У другим местим Војводине наш језик се губи и ми на томе морамо да радимо – истакла је Јовановићева.
Управо активан рад са младима значајан је јер они су чувари нашег културног наслеђа – обичаја, традиције, музике и плеса које треба да пренесу на нове генерације и тако их сачувају од заборава, напоменула је Љиљана Михајловић, директорка Покрајинске канцеларије за инклузију Рома.
Талентовани чланови ромских удружења вечерас су приказали своје културно наслеђе у песми и игри и добром расположењу које су поделили са бројном публиком „Кикиндског лета“.
Иако је синоћ пала киша и онемогућила да чланови Културно-уметничког друштва „Еђшег“ наступе у дворишту Курије, на радост публике концерт није изостао. Одржан је на бини друштва, а гледаоци су имали прилику да уживају у програму свих секција које раде у оквиру „Еђшега“.
-У оквиру манифестације „Кикиндско лето“ сваке године Кикинђанима представимо део нашег богатог програма. Наша верна публика имала је прилику да види фолклорну групу, женски хор, младе, али и искусне чланове који су свирали на цимбалу, рецитаторе и чланове драмске секције – рекла је Рамона Тот, председница КУД-а „Еђшег“.
У септембру ово друштво биће домаћин седмом Међународном фестивалу хорова.
-Већ 9. септембра на нашој бини наступиће хорови из Војводине, Мађарске и Румуније. У новембру организујемо смотру кратких представа, а очекује нас и „Фестивал младих звезда“ – истакла је Рамона Тот.
„Еђшег“ има 150 чланова и циљ им је да очувају традицију и културу свог народа.
Кикинђанка Миа Ивановић, студенткиња прве године Академије уметности у Новом Саду, у Галерији Културног центра први пут је самостално изложила своје радове. Похађа смер графике, у оквиру ликовног департмана факултета, у класи професора Зорана Тодовића.
-Инспирацију налазим у визуелизацији народних прича, религији, религиозној екстази. Приче и поезија су саставни део мог живота од малена с обзиром на то да ме је мајка, Оливера, по професији васпитачица и ауторка неколико књига за децу, усмеравала на писану реч. Моји радови садрже делове српске културе, носталгије, али и сукоба традиционалног сеоског животног ритма са растућим утицајем модерне технологије – рекла је Миа Ивановић.
На изложби се може видети серија графика, рађених техником суве игле и резерваша, али и дела рађених уљаним пастелом на папиру. Реч је актима рађених по живом моделу и у природној величини.
Изложбу је отворила вајарка Мирослава Којић.
-Веома сам изненађена колико су радови озбиљни. Миа је студенткиња прве године факултета, али по радовима као да га је већ завршила. Посебно ми је драго што радови имају пуно ликовности и за мене она није млада, него већ зрела уметница. Пред њом је успешна будућност и преостаје ми да закључим да је звезда рођена – напоменула је Мирослава Којић.
И ауторка изложбе захвалила је Којићевој на подршци.
-Хвала професеорици и вајарки Мирослави Којић која ме је од самог почетка подржавала да се бавим уметношћу и да развијам свој таленат. Увек је била ту да ме усмерава и да ми даје стручне савете – додала је Миа Ивановић.
Уметници из Немачке, Драгана Дамјановић Шахнер и Тоби Греј синоћ су на Тргу извели необични сликарски перформанс – стварали су дело великог формата везаних очију, уз музику. Први наступ у Србији имали су у Новом Бечеју. У наш град стигли су на позив из Културног центра.
И Шахнер и Греј су сликари, живе у Штуттгарду, односно Берлину, и ово је, кажу, нови вид њихове сарадње.
– Наш нови заједнички пут започели смо пре месец дана на фестивалу у месту у којем живим. Наишли смо на одушевљење публике и решили да наставимо заједно да стварамо на овај начин. У Немачкој смо сликали уз музичаре. Овде, у Србији, први пут емитујемо музику коју смо сами одабрали и коју обоје волимо – прича Драгана која за себе каже да је рођена Војвођанка.
За Тобија Греја искуство сликања везаних очију не разликује се много од уобичајеног поступка.
– Свакако, током процеса, покушавам да “напустим” чуло вида. У поређењу са онима којима је оно најважније, ми сликамо аутоматски по осећају, препуштамо се другим чулима: додира, слуха, мириса – каже Тоби.
У Србији је први пут и истиче да су му искуства веома лепа.
– Осећам се добродошлим. Људи су добри, гостопримљиви, желе да помогну, топлог су срца и интелигентни.
Судећи по броју публике, овај сликарски перформанс Кикинђанима је био веома занимљив. Сликари кажу да ће своје дело, настало инспирисано атмосфером и мирисима нашег града, оставити на поклон Кикинди.
Чланови извођачког фолклорног ансамбла и Народног оркестра АДЗНМ „Гусле“ од 31. јула до 7. августа учестовали су на 8. Међународном фестивалу фолклора “Хора дин страбуни” у румунском граду Васлуи. Директан позив за учешће кикиндски фолклорци добили су од ЦИОФА односно Светске организације за фестивале фолклора и оправдали очекивања.
– Фестивал симболичног назива „Плес предака“ окупио је десет земаља и ансамбле и оркестре светског гласа. „Гусле“ су биле једини представници Србије, а током шест дана представили смо део наше богате музичке и играчке традиције, као и наш град. Годинама учествујем на фестивалима и био сам у многим земљама, али ово је била најбоље организована манифестација на којој сам био – рекао је Игор Попов, уметнички руководилац.
Наступи су се одвијали у велелепном здању амфитеатра пред више хиљада гледалаца и директно су преношени на националној телевизији. Поред Кикинђана, на међународној манифестацији учествовали су и представници Румуније, Грчке, Колумбије, Мексика, Јужне Кореје, Кипра, Турске, Ирака и Грузије.
– Без лажне скромности, „Гусле“ су оставиле најбољи утисак од свих учесника Фестивала. Уз наше „Банатско коло“ успели смо да подигнемо на ноге више хиљада гледалаца који су тражили бис. Кореографију, инструменталне нумере, вокалне и инструменталне солисте, као и лепоту и богатство народне ношње посебно су похвалили оранизатори који су нас
позвали да, као један од одабраних ансамбала, учествујемо на десетом, јубиларном фестивалу. Ово је била прилика да се упознамо и са другим ансамблима и успоставимо сарадњу – каже наш саговорник.
Чланови „Гусала“ били су део заједничких музичких и играчких радионица, а обишли су и бројне знаменитости Васлуија попут манастира, историјског и етнографског музеја. Осим тога, последње вечери наступи су били на тргу, а фестивал је затворио Народни оркестар „Николау Ботгроса“ из Молдавије који је међу првих пет у свету који се баве традиционалном националном музиком.
Припремни и извођачки ансамбли КУД-а „Мокрин“ учествовали су на Међународном фестивалу фолклора “Фолк Нуанcе 2023” у Бугарској. У приморском граду Несебар – Стари Град, Мокринчани су се публици представили у Античком амфитеатру.
– Драго нам је што нам се, после неколико година, указала прилика да учествујемо на Међународном фестивалу фолклора. Деца су се лепо провела и спојили смо лепо и корисно. Представили смо наш фолклор и традицију, а уједно и сви заједно уживали – истакла је уметнички руководилац Нера Ковачев.
Летњи фестивал мокринским фолклорцима остаће у лепом сећању, а ово је била прилика да се упознају и успоставе сарадњу са другим ансамблима који су учествовали на Фестивалу.
– Част нам је била да представљамо нашу земљу, а домаћинима хвала на гостопримству и одличној организацији. Подршку смо имали од Месне заједнице Мокрин и Града Кикинде, као и од спонзора који су нам помогли да реализујемо ово путовање – додао је Радослав Прибиш, заменик председника Управног одбора.
Осим КУД-а “Мокрин”, Србију су представљала још два друштва, а учествовали су и фолклорци из Босне и Херцеговине, Румуније и домаћина, Бугарске.
Културно-уметничко друштво „Еђшег“, прошле недеље, угостило је „Сеоско позориште“. Глумачка дружина основана је пре 45 година и окупља професионалце из читаве Војводине, али и глумце који су још увек на Академији.
-Идеја водиља за оснивање „Сеоског позоришта“ била је да култура, односно представе буду доступне свима, па и домаћинствима која живе у малим селима или на салашима. Иако су се времена променила и сада је све доступно, ово позориште наставило је да ради и да окупља глумце који током лета, тракторима и бициклима, обилазе војвођанска места у којима играју представе на отвореном – истакла је Рамона Тот, председница КУД-а „Еђшег“.
Ове године на репертоару је комад под називом „Тражим пут“ у режији Ђерђа Херњака, а представа је одиграна у дворишту Основне школе „Фејеш Клара“ где је специјално за ову намену постављена бина.
-Како ове године обележавамо 200 година од рођења Петефи Шандора представа говори о делу живота овог песника. Глумци и редитељ представили су моменат када је Петефи Шандор био глумац у Мађарској – рекла је Рамона Тот.
До краја лета „Сеоско позориште“ посетиће 18 градова и општина и донети дашак прошлости у свако место које обиђу.
Чланице Женске певачке групе „Мелизми“ наступиле су на међународном Фестивалу традиционалне песме и игре у месту Монтекатини Терме у регији Тоскана у Италији. Једине представнице Србије бројној публици и учесницима успешно су представиле ношњу и песме из Баната.
– Доживеле смо овације, атмосфера је била дивна. Биле смо у дефилеу пре наступа и можемо да се похвалимо да смо достојно представиле наш, град регију у земљу – каже Биљана Мандић, оснивачица групе „Мелизми“.
Наступ у Италији донео је нова пријатељства, могућности за сарадњу и размену наступа, али и сусрете старих пријатеља са претходних фестивала.
На Фестивалу „Под небом Тоскане“ наступило је 18 група из седам држава Европе. Поред тога што су промовисале традицију Србије и Кикинде, наше представнице позвале су своје колеге на „Дане лудаје“.
Путовање и боравак у Италији омогућио је Град Кикинда.
Близу 40 година стварали смо позориште у које ће млади људи желети да дођу и мислим да смо успели у томе, каже глумац Славољуб Матић, по рођењу Параћинац, по опредељењу Кикинђанин, који је читав свој радни глумачки век посветио кикиндском Народном позоришту.
Глумачка професија друкчија је и по томе што глумци, како сами кажу, не одлазе у пензију и најчешће јесте тако. После званичног завршетка радног века, увек остану представе у којима играју, а из љубави и немогућности да се опросте од сцене, прихватају и нове улоге. Глумац Славољуб Матић Мата у пензији је већ дуже од две године и вратио се у родни Параћин.
“Случај Кандид”
Кикинда је, заправо, град који си изабрао.
Мој првенствени мотив да дођем у Кикинду није била само мама наше кћери већ и ово позориште, које је тада било једно од најбоље организованих аматерских позоришта у СФРЈ, са сјајним репертоаром. Испунио сам свој сан. Учествовао сам и у његовој професионализацији и у томе да постанемо респектабилни театар. У Кикинду сам се доселио 1987, а већ наредне године имали смо премијеру „Настојника“ који је најдуговечнија представа у Србији у непромењеном саставу.
Позориште je, у то време, имало Уметнички савет који је, пре премијере, давао мишљење о представи. Нису сви чланови били сасвим сагласни, мислим да тада нису били у могућности да перципирају то што смо ми, тада млади, хтели да кажемо. Комад је написао Харолд Пинтер који је заступао интереса лабуриста, радничка права, али смо ми то још прилично закомпликовали. Ипак је изведена премијера, а представа је добила многе награде.
“Настојник”
После 18. рођендана верификована је и на „Јоаким фесту“ у Крагујевцу, на којем је направљен преседан и додељене су три равноправне глумачке награде целом ансамблу: Драгану Остојићу, Браниславу Кнежевићу и мени, што значи да смо, само својом енергијом и вером у то да смо направили добру представу која поставља значајна питања, успели да је одржимо толико година. „Настојник“ је ове године прославио јубилеј – 35 година и 150 извођења. Сматра се да је толико извођења у провинцијском позоришту исто што и хиљаду играња у Београду.
Естон из те представе ти је, претпостављам, једна од омиљених улога. Које су остале?
Да, Естон у „Настојнику“ је и моја прва премијера у овом позоришту. Волео сам и лик Јолета у представи „Код вечите славине“, драга ми је и улога у „Прељубницима“. Не могу да одвојим улоге од, за мене значајних представа, као што су „Носорог“, „Кандид“, „Ревизор“. Увек ми је било задовољство да са колегама делим сцену, и туге и радости.
“Прељубници”
У чему је највећа разлика између позоришта у које си дошао и Позоришта данас?
– Позориште је, генерално, стигматизовано у Србији. Није боље, за мене је најбоље позориште оно које је прст у оку, које постаља суштински тешка питања, ангажовано позориште које не служи само за лаку забаву. У том смислу мислим да губи оштрину и једну врсту актуелности коју мора да носи са собом, као и свака уметност. Позориште мора да буде значајније, да поставља озбиљна друштвена и социолошка питања, да полемише са јавношћу. Ми смо, пре 10-15 година, имали „Ожалошћену прододицу“ и Јонесковог „Носорога“. Мислим да то позоришту данас недостаје.
Коју улогу си желео, а ниси је, до сада, одиграо?
До пре извесног времена желео сам да играм Сирана де Бержерака, то је улога која ме се дојмила у смислу шта је све човек спреман да уради, до које мере може и жели да жртвује себе зарад љубави, пријатељства, доброг односа са другим људским бићем. Временом сам схватао да можда и нисам за такав комад јер сам гледао глумце који су играли ту улогу и имали су потпуно друкчије физичке карактеристике од мене. Мада, имам Сиранова духовна својства и могу да прикажем тај карактер. Сада је већ касно да то покажем на сцени, али у животу је то одавно моје своjство и мој начин живљења.
“Родољупци”
Да ли себе видиш као комичара или као драмског глумца?
– Мислим да сам врло озбиљан човек и врло озбиљан глумац, што потврђује и чињеница да сам комичар. Јер, бавити се комедијом подразумева озбиљност, то је врхунац комике. Моје својство је да сам оптимиста, радостан и срећан човек, и то желим да поделим са својом околином.
За мене си увек био добри дух овог позоришта.
– Хвала ти. То је мој начин функционисања, што сам и показао пре много година када сам увео правило да, пре сваке пробе, треба да се загрлимо, да поделимо добру енергију. У којој мери је важна добра креативна енергија, показује и „Настојник“. Врхунац тога био је у представи „Славуј и кинески цар“, у којој је била јако добра атмосфера, владала је ведрина и лепота игре коју смо емитовали са сцене. Представа се добро показала и на фестивалима, на којима је добијала награде. Као и свуда, добра атмосфера је пола доброг посла. Хајде да ми том добром енеријом победимо сивило и мрак, да будемо позитивни, увек.
“Славуј и кинески цар”
Познат си и као глумац који врло добро реагује на импровизацију на сцени.
– Наш борравак на сцени, у позоришту, подразмева и неконвенционално понашање и однос, ми смо једна породица, и анегдота са представа, са путовања, има много. То је и добар мотив за импровизације које су нам потребне и које се виде на сцени. Играли смо „Код вечите славнине“ и требало је да, у једном моменту, изађем са сцене између портала и завесе како би се, за само неколико минута, пресвукао и да би ми променили шминку. Питао сам техничара Јошку пре тога да ли је пролаз рашчишћен и он ми је рекао да јесте. Међутим, када сам изашао са сцене у току представе, налетео сам на препреке, неки линолеум је био тамо и столице, никако није могло да се прође, а назад, на светло сцене, не могу. Јошка ме је тако јако вукао да сам успео да прођем, ни сам не знам како. Стигао сам и да се пресвучем и да ми се промени маска. У нормалним околностима тако нешто не би било могуће.
Какав је осећај вратити се у Кикинду из неког другог, опет својег, места у којем сада живиш?
Ја то спајам са својом немогућношћу да потпуно процесуирам свој статус пензионера, а то је већ дуже од две године. Још увек имам представе на репертоару овде, оне у којима сам играо пре пензионисања. Чак нисам процесуирао ни то да више нисам становник Кикинде. Долазим овде на 15 дана, дружим се са пријатељима и немам осећај да сам потпуно отишао, али осећај да ми недостаје Кикинда – имам. Није ми само Позориште важно, оно је у фокусу мог бивствовања овде, него и Кикинда има чудну привлачност која је помало необјашњива, и можда због тога, на посебан начин, дражесна. Немам рационално објашњење, то је некаква мистика која је толико привлачна за мене да се осећам Кикинђанином, никада ме то није напуштало. Ипак, мало сам изневерен од мог позоришта, осећам да имам третман странца јер се Позориште налази у незавидној финансијској ситуацији, па нема пара за глумце „са стране“ у новим представама. Тај осећај да сам „глумац са стране“ помало је тужан.
Три хиљаде излазака на сцену
Славољуб Матић је у својој, готово четири деценије дугој каријери, одиграо 176 улога у матичном, кикиндском Народном позоришту. На сцену у нашем граду изашао је више од две и по хиљаде пута. Укључујући и гостовања у представама театара у Крушевцу, Крагујевцу, Параћину, Сенти, то је збир од око три хиљаде одиграних представа. Годинама, чак деценијама, уз неколицину колега, „носио“ је репертоар позоришта у нашем граду.
Добитник је многобројних глумачких награда, између осталих и за улогу слуге у представи „Ти луди тенори“ на Данима комедије у Јагодини, док је за улогу у водвиљу „Прељубници“ награђен чак седам пута!
У Позоришту „Лане“ у суботу, 5. августа, прилику да направе своју лутку и пробају је на сцени имаће сви заинтересовани, како се наводи у позиву, „деца од 3 до 103 године“, најавио је Милан Вујић из овог театра.
– Радионицу ће водити наша колегиница, професионална луткарка из Берлина, Оља Бекер. Сваки учесник ће правити своју лутку која ће, на крају, и стати на сцену, а лутку ће свако и однети кући. Децу ћемо послужити воћем и соком, а маме, тате, баке и деке могу, такође, да остану, и да попију кафу док чекају – каже Вујић.
Радионица ће се одвијати од 11 до 14 сати, за учешће је неопходна пријава на број 0641589314, а цена је 500 динара.
Из „Ланета“, такође, најављују играња на својој летњој сцени у дворишту, у току августа, уколико временске прилике то дозволе. Представе су на репертоару у редовном термину, од 19 сати. За недељу, 6. август, заказан је „Сукоб бајки“ са Александром Малетином и Јованом Милошев, по тексту и у режији Бојане Марић.
Ових дана почеле су и припреме за мјузикл „Снежана и седам патуљака“ у којем ће наступити и млади полазници школе глуме „Ланета“. Премијера се, каже Вујић, очекује на јесен.
