Nadežda Šibul, Anđela Marinkov i Mina Ćurčija osmislile su odličan način kako da dođu do džeparca. Prodaju kuvan, pečen i sirov mlad kukuruz u Njegoševoj 74. Nadeždina mama Zorica, koja im pomaže, odnosno kuva i peče mlad kukuruz otkriva nam kako je sve počelo.
-Ćerka i ja bile smo na pijaci u Mikronaselju i videle da jedan dečak prodaje kukuruz. Na njegovoj tezgi bila je gužva i to nam je dalo ideju da se i mi probamo isto. Nadežda je okupila svoje drugarice koje su rado pristale da joj se pridruže – kaže Zorica Miucin.
Kukuruz stiže sa njive Nadeždinog tate Duška koji se bavi poljoprivredom. Svakog dana se bere svež za prodaju.
-Ima kupaca tokom čitavog dana. Tu su naše komšije, prijatelji, rodbina, ali i oni koji prođu ulicom i vide da se prodaje kukuruz. Oglašavamo se na društvenim mrežama i sada imamo i porudžbine. Sve što zarade ide deci za džeparac – napominje naša sagovornica.
Mlad kukuruz prodavaće se još neko vreme, dok ga bude bilo. Gazdinstvo Šibul zasnovalo je kukuruz na četrdesetak jutara. Zorica ističe da je u solidom stanju, ali da mu treba kiše u narednom periodu.
Građevinski radovi na postrojenju za preradu pijaće vode završeni su 95 odsto, mašinski radovi biće gotovi za mesec i po, a elektro za tri meseca. Izgradnja fabrike vode, najveće investicije u Kikindi u proteklim decenijama, teče planiranom dinamikom u šta su se prilikom posete gradilištu uverili gradonačelnik Nikola Lukač, načelnik Severnobanatskog upravnog okruga Miroslav Dučić, pomoćnik gradonačelnika Svetislav Vukmirica i član Gradskog veća Nebojša Jovanov.
-Svi mogu da se uvere da fabrika vode raste iz dana u dan i konačno će svi Kikinđani imati kvalitetnu pijaću vodu. Investiciju su, zajedno sa Gradom Kikindom, omogućili su Vlada Republike Srbije, nadležno Ministarstvo, KFV banka, a vrednost radova je oko 11 miliona evra. Istrajaćemo u tome da sugrađani u 21. veku dobiju vodu za piće po svim propisanim standardima. Paralelno sa ovim projektom radi se na zameni vodovodnih cevi, magistralnom vodu, kao i na mini postrojenjima za prečišćavanje vode za svako selo. Voda za piće decenijski je problem i mi ćemo ga rešiti na zadovoljstvo svih građana – istakao je Lukač.
Posao je započet je u junu 2021. godine, nakon nekoliko godina studioznih priprema. Kompletna oprema iz uvoza, a koja se tiče tehnologije prerade je već na gradilištu, tako da neće biti nikakvih zastoja, napomenuo je direktor JP „Kikinda“ Čedo Gvero.
-Građevinski radovi, prema sadašnjem planu, biće završeni do kraja oktobra nakon čega će se pristupiti daljim koracima za puštanje vode u sistem. Objekat sa savremenom tehnologijom treba da služi gradu minimalno 40 godina. – kazao je Gvero – U toku je i uključivanje zaposlenih iz Javnog preduzeća „Kikinda“ u rad postrojenja. Fabrika će zapošljavati 21 radnika i najveći deo biće iz postojećeg javnog preduzeća.
Pošto svi radovi budu završeni uslediće njihova provera. Nakon toga započeće proba sa vodom.
-To je i najznačajniji deo koji nas čeka. Naša ulazna voda je karakteristična i ovo će biti prvi slučaj da se od nje napravi pijaća voda koja zadovoljava sve propisane standarde. Austrijska firma „Uniha“, koja je nosilac tehnologije, predvidela je da se završna obrada radi takozvanom reverznom osmozom koja omogućava da se od morske dobije voda za piće. Ne sumnjamo da će naša voda biti po propisima, a tokom probnog perioda najvažnija je optimizacija parametara, kako bi se postigla i najpovoljnija cena vode za potrošače – rekao je Miroslav Kresoja iz JP „Kikinda“.
U nekadašnjoj zgradi „Mikinice”, plesnim koracima mlade su učili Mika Katarivas, Jevrejin koji je u Kikindu došao posle rata, i njegova supruga Tereza, prva žena-motociklista u gradu.
Najpoznatije mesto za zabavu decenijama u Kikindi bilo je u zgradi Mikinice, na uglu Mokrinske i ulice Vojvode Putnika, u nekadašnjoj zgradi Zanatlijske zadruge. Zgrada je poticala iz vremena Monarhije i zbog oronulosti je predstavljala opasnost, pa je osamdesetih godina srušena.
Tereza je bila rođena u kikindskoj porodici Fa 1893. godine. Njeni roditelji imali su četrnaestoro dece. Njena baka, Ludovika Kristijan, bila je komornica grofa Esterhazija u Beču. U vreme Marije Terezije, porodica je dobila pseću kožu koju su dobijali oni kojima je dodeljivana plemićka titula.
Suprug Tereze Fa, Mika, bio je učitelj igranja. Po njima je zgrada nazvana Mikinica. Mika Katarivas bio je jevrejskog porekla, a u Kikindu je stigao sa primorja. Imao je školu plesa u Šibeniku. Novine koje su izlazile u tom dalmatinskom gradu „Hrvatska riječ”, 1909. objavile su oglas da je otvorena škola plesa i lepog i modernog ponašanja u prostorijama „Hrvatskog sokola”. Katarivas je u Veliku Kikindu došao odmah posle rata.
U radu mu je pomagala supruga Tereza koja je bila prva žena- motociklista u Velikoj Kikindi. Njene nećake, Katalin Gera i Ana Zubanov, kasnije će se sećati svoje tetke kao žene sa kacigom, na motoru, koja je uživala i u jahanju. Imala je svog konja i velikog belog psa.
Kako su pričale sugrađanki, publicistkinji Marti Ištvan, u školi se prvo učio tango, a zatim fokstrot, foks, polka, rumba, pa engleski valcer, koji je bio najteži.
„Devojke su sedele sa jedne strane sale, a sa druge mladići. Učitelj plesa bi lupio dlanovima i time bi započinjao ples. Onom ko nije hteo da pleše bi zapovedio. Nije bilo lenstvovanja. Videlo bi se kome ne ide, ali moja tetka bi to veštim kombinacijama rešavala. Sparivala bi ih sa takvima koji su već dobro igrali. Kada bi dečak dobro igrao, onda bi ga spajala sa jednom „drvenastom” devojkom i suprotno. Bila je jako odlučna”, pričala je o Terezi Ana Zubanov.
Školu plesa pohađali su najviše srednjoškolci, bilo ih je i iz šegrtske škole, dok devojke iz paorskih porodica nisu išle na ples.
Miku Katarivasa, učitelja plesa, deportovali su 1941. godine. Njegovo ime nalazi se među žrtvama holokausta. Tereza je držala časove plesa i posle rata. Preminula je 1973. godine u Kikindi.
O njenom plesnom umeću svedoči i sledeća anegdota. Kako se svojevremeno prisetila njena nećaka Katalin, na venčanju njihove sestre, tetka Tereza imala je 80 godina, ali je tako igrala tvist da je svakog zadivila.
Crnjanski o Miki
Miku pominje Miloš Crnjanski o tekstu o prisajedinjenju, koji je objavljen u Politici 1923. godine.
„Pod zapaljenom svećom sa Ciganima, sav crven u licu sedi Mika Katarivas i peva srpske ubojne pesme. Srnao i Orjuna. Srpska nacionalna omladina. Mika Katarivas je viđen član tog „užasnog” društva. Ustvari to je vrlo dobar čovek, sa kudravom kosom, beogradsko jevrejče. Veliki radikal, desna ruka Joce Budišinog. Bivši tanc majstor, sada trgovac haljina u Kikindi. Došao je od nekud posle oslobođenja i zadržava se tu, dobri i veseli čovek.
Kaže: ja često idem u Beograd, poznajem sve. I Vujčića, i Ninčića i Srškića (ministre u Vladi Nikole Pašića). Stalno sam na putu i živim samo za partiju. Viđam ih često, ali se oni prave da me ne poznaju.
-Ej Srškiću, zar me ne poznaješ.A kad sam te učio valcer?
Rukama maše, očima žmirka i pijucka. Ovdašnji ga Jevreji mrze”- napisao je Crnjanski.
Starijim sugrađanima će, putem penzionerske kartice, od 1. oktobra, biti omogućeni popusti za korišćenje usluga Sportskog centra „Jezero“ zahvaljujući sporazumu koji je danas potpisan između direktorice kikindske filijale PIO Fonda, Vesne Đukanović i direktora Centra Dejana Pudara i predstavnika PIO Fonda.
Potpisivanju su prisustvovali gradonačelnik Nikola Lukač, načelnik Okruga Miroslav Dučić i sekretar Sekretarijata za javne službe, udruženja građana i verske službe Bogdan Tasovac, kao i predsednik Udruženja Milan Periz.
Ovo je samo nastavak nastojanja Grada i SC „Jezero“ da što više izlaze u susret starijim sugrađanima, rekao je direktor Pudar.
– Akcije pogodnosti za penzionere već smo započeli ove godine, pa je potpisivanje sporazuma kruna naših aktivnosti – ocenio je Pudar. – Od oktobra oni će imati 80 odsto popusta za zakup svih termina u Sportskom centru, isto toliko biće umanjena cena za korišćenje hostela i 40 odsto popusta dobijaće za korišćenje igraonice. Pozivamo naše starije sugrađane da iskoriste pogodnosti koje nudimo. Verujemo da će mnogi svojim unučićima, na ovaj način, omogućiti da proslave rođendan u našoj igraonici.
Predsednik Gradskog udruženja penzionera Milan Periz istakao je značaj rekreativnih aktivnosti za stariju populaciju.
– Zahvaljujući pomoći i razumevanju Grada penzioneri već plaćaju pola cene karte za bazen i odziv je odličan. Kikinda je jedan od prvih gradova u kojima je ovako nešto inicirano kako bi se penzioneri što više uključili u sportske aktivnosti. Verujem da će to doprineti da budu manji redovi u čekaonicama zdravstvenih ustanova i da će penzioneri koji se rekreiraju biti 30 odsto zdraviji – rekao je Periz.
Popuste u SC „Jezero“ moći će da koriste penzioneri – vlasnici penzionerskih kartica, čime Centar i Grad daju podršku naporima Vlade za bolji standard najstarijih sugrađana.
Penzionerska kartica izdaje se na osnovu zahteva koji se podnosi u filijali Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja. U toku je potpisivanje ugovora sa pravnim subjektima – trgovinama i ustanovama u čitavoj državi, koje će, na osnovu kartice, penzionerima odobravati popuste na proizvode i usluge, a to pravo oni će moći da počnu da ostvaruju od 1. oktobra ove godine.
Udruženje „Torontal” u Ruskom Selu domaćin je 22. etno kampu starih zanata koji je okupio decu iz Kikinde i okoline. Među osamdesetoro dece je i Ruskoselka Danijela Habdi koja je učesnica proteklih nekoliko godina.
– Volim kamp jer na njemu stičem nove prijatelje. Ujedno, puno toga sam naučila da šijem, štrikam, vezem. Izrađujemo razne sitnice i provodimo vreme družeći se – rekla je Danijela Habdi.
Desetogodišnjeg Teodora Popija zatekli smo u vajarskoj radionici.
– Pravimo tablu koja se posle obrade i sušenja zakači na vrata kao ukras. Veoma je zanimljivo i interesantno. Ovde sam zajedno sa drugarima i mlađom sestrom – saznajemo od Teodora.
Pokrovitelj etno kampa je Grad Kikinda, a gradonačelnik Nikola Lukač, koji je posetio učesnike zajedno sa članicama Gradskog veća Valentinom Mickovski i Melitom Gombar i predsednikom Saveta MZ Rusko Selo Dušanom Marjanovićem, pohvalio je predstavnike udruženja „Torontal“ jer je prostor svake godine bogatiji za novi sadržaj.
– Etno kamp istrajava godinama i pravi je primer suživota u multinacinalnoj i multikulturalnoj sredini. Očuvanje starih zanata i prenošenje tradicije na mlađa pokolenja važan je segment rada „Torontala“ i ovo je najbolji način da ih sačuvamo od zaborava. Deca uče, ali i istražuju svoju istoriju i kulturu kroz druženje i igru – istakao je Lukač.
Šandor Talpai, predsednik Udruženja „Torontal” ponosan je što kamp traje više od dve decenije. Kamp je od posebnog značaja za Mađarski nacionalni savet.
– Deca uče stare zanate poput veza, tkanja, grnčarije, prave predmete od reciklažnog materijala i nakit od perlica. Više od dve decenije trajanja kampa je izuzetno. Priznanje koje nam stiže od roditelja i dece nam je vodilja – dodao je Talpai.
Etno kampu starih zanata pridružila su se i deca iz Nove Crnje, Žitišta, Begejaca, Kleka.
Opšte udruženje preduzetnika doniralo je Opštoj bolnici 189 jastuka za bolničke krevete. Akciji se odazvao veliki broj preduzetnika, ali i sugrađana koji su želeli da pomognu. Cena jednog jastuka dimenzija 70X50 centimetara iznosila je 700 dinara, a preduzetnici su mogli da ga kupe ili da uplate novac na račun udruženja.
-Ovo je konkretna pomoć sugrađanima koji su na bolničkom lečenju, stoga se u ime zaposlenih, ali i pacijenata zahvaljujem preduzetnicima. Jastuci su potrošna roba, često se peru i samim tim i habaju. Novi će biti raspoređeni na odeljenjima koja su i najfrekventnija: internom odeljenju, hirurgiju, neurologiji, dijalizi. Ovim gestom naši sugrađani koji su u preduzetničkim vodama pokazali su da imaju veliko srce i da su društveno odgovorni – rekao je dr Vladimir Prunić, pomoćnik direktora Opšte bolnice.
Nije prvi put da Opšte udruženje preduzetnika organizuje akciju prikupljanja pomoći za zdravstvene ustanove u gradu, tako da je pre nekoliko godina kupljen porođajni sto koji se i danas koristi, dodao je predsednik Siniša Pašić.
-Iskreno, nisam očekivao ovoliki odziv i čast mi je što sam predsednik preduzetnicima koji su uvek tu da pomognu. Odazvali su se i pojedinici koji nisu naši članovi, a žive u Francuskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, jer su prepoznali njen značaj. Možda će sutra neko od nas biti pacijent i ovo je minimalno što možemo da učinimo. Trudimo se da svake godine organizujemo bar jednu akciju za pomoć zdravstvu, a tu smo i za decu obolelu od teških bolesti– istakao je Pašić.
Nedavno je i Bolnica kupila 150 jastuka, tako da će svaka postelja u ovoj zdravstvenoj ustanovi imati nov jastuk.
Defileom učesnika, kreativnom radionicom i koncertom počela tradicionalna, internacionalna dečija manifestacija u bugarskom gradu Silistri koja će trajati do 26. jula. Među 320 dece, učesnika 25. Međunarodnog dečijeg festivala plesa „Sutrašnji mir počinje današnjim prijateljstvom” su i naši mali sugrađani, članovi „Gusala”.
U najboljem svetlu, predstavljaju svoj grad i zemlju.
– U Silistru je došlo 15 dece. Predstavljamo se igrama iz Banata, pesmom iz Kosova i poznatim igrama iz Gruže. Deca su oduševljena, počeli su da se druže sa ostalim učesnicima, decom iz Poljske, Kine, Rumunije, Turske, Moldavije, Bugarske- navodi Dragoslav Tanackov iz ADZNM „Gusle”.
Zamenica gradonačelnika Marija Nedjalkova naglasila je da festival datira iz 1994. godine te da su i ove godine ponosni domaćini mališana iz brojnih država.
Silistra i Kikinda su bratski gradovi koji obostrano nastoje da prodube saradnju, istakao je predsednik skupštine Mladen Bogdan koji predvodi delegaciju Grada Kikinde.
– Nastavljamo dugogodišnju saradnju, koju smo proteklih meseci proširili učešćem na zajedničkim forumima u cilju uspostavljanja saradnje i na drugim poljima. I u narednom periodu, trudićemo se da sa svakim bratskim gradom razvijamo što bolje odnose i iznađemo nove oblasti za saradnju. Glavna poruka ovog festivala su mir i saradnja- rekao je Bogdan.
Delegacija Kikinde pozvala je svoje domaćine u uzvratnu posetu. Prava prilika za to biće predstojeći Dani ludaje, ukazala je Jasmina Milankov iz Turističke organizacije.
– Želja nam je da prijateljstvo podignemo na viši nivo i da pozovemo naše domaćine da nam budu gosti na Danima ludaje i predstave se u Evropskom kutku. Potvrdili su dolazak, radujemo se narednom druženju- dodala je Milankov.
Lukijan Barbul (8) predstavljao je Kikindu na manifestaciji “Međunarodni dan romske muzike” održanoj u subotu u Somboru. U konkurenciji muzički talentovane dece iz dvadesetak lokalnh samouprava Lukijan je bio treći. Kao nagradu je dobio bubanj, a sa njim je bio i Željko Radu, koordinator za romska pitanja u Gradskoj upravi.
Manifestaciju treću godinu zaredom organizacije „Romski kulturni centar Pančevo“. Cilj je da sva deca koja učestvuju u dobiju na poklon muzički instrument kao nagradu i podstrek da idu dalje i u muzičke škole i da se obrazuju.
Za petnaest godina u poštanskoj uniformi, Slavko Babić, nesuđeni fudbaler, zabeležio je same uspehe i, možda, jednu propuštenu priliku. Danas se svega seća sa ponosom i zadovoljstvom jer je, brzim hodom, uz veliki trud i rad, ostvario sve što je želeo, iako to nije bio njegov prvi izbor.
Početkom sedamdesetih godina u Nakovu, kao, uostalom, svuda i uvek, najpopularniji su bili fudbaleri. Pored želje, dvadesettrogodišnji Slavko Babić imao je i sportski gen i ozbiljno je trenirao u seoskom klubu „Polet“. Iako je po struci bio mehaničar, ukazala se prilika i zaposlio se u Pošti u Nakovu. Nije mogao ni da pretpostavi da ga u državnoj firmi očekuje još jedna, sasvim drukčija, sportska karijera.
– Direktor je čuo da u Nakovu ima jedan mlad poštar i rekao mi je: „Ti ćeš da zastupaš Poštu Kikinda na takmičenju u brzom hodanju“. Nisam ni znao da postoje takva takmičenja, ali nisam ni smeo da odbijem – priča Slavko. – Ubrzo sam otputovao na prvo takmičenje, bilo je to na Fruškoj gori, i pobedio sam.
Usledila su nova nadmetanja i činilo se da je Slavko nepobediv. U poštanskoj uniformi bio je prvi na svim nivoima u tadašnjoj Jugoslaviji.
Posle jedne od pobeda, bilo je to na Bledu, u Sloveniji, 1976. godine, kada je odbranio titulu prvaka Jugoslavije na 10 i 20 kilometara, jedan od direktora tadašnje Pošte ponudio mu je da ode u Opatiju, da izabere radno mesto u Pošti i da nastavi da se takmiči, za istu firmu, u drugoj republici.
Atletska reprezentacija poštara Jugoslavije u Bukureštu 1974, na Balkanskom prvenstvu, Slavko Babić nosi zastavu
– To je bila izuzetna prilika. Ali tada sam već bio oženjen, imao sam i ćerkicu. Supruga nije htela da ide iz Nakova, a ja sam popustljiv. I morao sam da odbijem. Tom direktoru sam preporučio da zaposli mog brata koji je, takođe, počeo da se takmiči. Tako je Đuro dobio telegram i otputovao u Rijeku. Primili su ga, na moju reč. Oženio se koleginicom i živeo je tamo. Ja ostadoh u Nakovu, eto, a mogao sam da biram šta sam hteo – kaže Slavko, ni danas sasvim siguran da li je odluka, koja i nije bila njegova, bila dobra.
Braća poštari su, naravno, nastavili svoje sportske karijere. I redovno su se viđali, po istom principu i sa istim epilogom: Đuro pobedi u Istri, Slavko u Vojvodini, i onda se sretnu kao konkurencija na jugoslovenskom takmičenju.
– Uvek je bilo tako, ja prvi, Đuro drugi – smeje se Slavko.
Pobednički niz, upornost i istrajnost nisu promakli profesionalcima iz prestonice. Jednog dana, ponovo je stiglo iznenađenje za Slavka.
– Zapazili su me trener „Partizana“, Franjo Mihalić i jedan od najvećih srpskih atletičara, kapiten savezne atletske reprezentacije, Dane Korica. Pozvali su me da dođem u Beograd i učlanim se u Atletski klub „Partizan“. Nisam znao ni kako da stignem do njih, vozio me direktor do tamo. Potpisao sam pristupnicu, dobio njihov program treninga i pripremao sam se sam. Svakog dana pešačio sam 33 kilometra – prvo na poslu, a zatim do rampe u Kikindi i nazad – seća se Slavko.
Od tada nastavlja takmičenja na novom nivou. Putuje i druži se sa već slavnima. Ali ima i konkretne benefite.
– Sa reprezentacijom Jugoslavije, Nenadom Stekićem i ostalima, putovao sam po balkanskim, mediteranskim zemljama, u Nemačku, Austriju, nema gde nisam bio. Bio sam izdržljiv i trenirao sam, nisam ni pio ni pušio. To je naporan, ali jako zdrav sport. Bilo je i teških trenutaka, takmičio sam se po kiši, magli, na 40 stepeni. Nisam pobeđivao jedino kada sam hodao sa povredom – seća se Slavko.
U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.
Posebno mesto u arhivi sećanja Slavka Babića zauzima pismo koje je, kao dvadesetosmogodišnjak, dobio od saveznog kapitena Daneta Korice:
„Dragi druže, završavajući ovogodišnji ciklus nastupa naše reprezentacije i analiziranje nastupa svakog pojedinca i njegov rezultatski doprinos, kao i doprinos u stvaranju drugarskih i pravih međuljudskih odnosa, želim ovim pismom da ti se zahvalim što si uspeo da se maksimalno angažuješ tokom cele godine i da, noseći grb naše zemlje, daš veliki doprinos razvoju i popularisanju atletike“ – piše na početku pisma iz Atletskog saveza Jugoslavije.
Mnogi su bivali diskvalifikovani, mnogi su i odustajali u toku trke, ali ne i on, jer je imao motiv više. U to vreme, svi koji su ostvarivali normu u „Partizanu“, dobijali su redovna mesečna primanja, a norma se potvrđivala svake godine. Slavku, međutim, ništa nije bilo teško, čak ni kada se takmičio u svojim starim patikama, dok su svi ostali imali novu opremu.
– Odem na takmičenje i samo razmišljam o tome kako imam porodicu, a podstanari smo. Pobedim, dobijem nagradu i odmah kupim ugalj za zimu. Najlepše je bilo što su sa mnom na pripreme dva puta godišnje, kao i na takmičenja, išle i supruga Anka i ćerkica Biljana. I kada me nije čekala na cilju, svaki put sam joj kupio lutku.
Najviše je ponosan na pobedu na pokrajinskom takmičenju kojem je domaćin bila njegova Radna organizacija. Na trasi od Nakova do Kikinde, kada je stigao na cilj kod nekadašnjeg hotela u centru, drugoplasirani takmičar još uvek je bio kod pruge.
– Može se reći da sam bio slavan. Neko je jednom izračunao da sam, u karijeri, dva puta obišao zemaljsku kuglu, a jedan novinar je ocenio da sam na takmičenju bio brži od mnogih pasa – smeje se Slavko. – Posle je me je pitao da li sam se naljutio. Naravno da nisam. Voleo sam sve to, voleo sam i Poštu.
Bez podrške porodice, ne bih uspeo, naglašava Slavko. Međutim, posle povrede kolena, morao je da prestane da trenira i da se takmiči. Otišao je iz Pošte i zaposlio se u Zadruzi, koja je ubrzo ugašena. Ali nije prestao da pešači i da vozi bicikl. I da se, u dugim vožnjama, samo ponekad, zapita šta bi bilo da nije bio popustljiv prema svojoj Anki i kako bi to bilo u Istri…
Noćni bazar u organizaciji Turističke organizacije okupio je na Gradskom trgu 42 izlagača. Ovo je prava prilika da se na istom mestu sretnu registrovani lokalni proizvođači i kupci. Posetiocma su na raspolaganju bili tradicionalna hrana, koju su pripremile članice udruženja žena, slatki i slani proizvodi, med, ceđena ulja, proizvodi od lešnika, suveniri, nakit, pića.
Među izlagačima je bio i Vladimir Krstonošić, vlasnik poljoprivrednog gazdinstva koji je kupcima preporučivao koziji sir, ali i ceđena ulja.
-Izlagao sam svoje proizvode u većim gradovima, kao i u okolnim opštinama, ali naši sugrađani su ubedljivo najbolji kupci. Svi oni vole da kupe lokalni proizvod i nije im teško da nas preporuče ukoliko su zadovoljni. Mislim da govorim u ime svih izlagača kada kažem da smo prezadovoljni što možemo na ovaj način da dođemo do naših Kikinđana – kaž Krstonošić.
Brend „Nuto“, mladog agroekonomiste iz Nakova Alekse Race takođe je tražen.
-Ovo je pravi primer lokal patriotizma. Nama je važno da dopremo do svakog stanovnika sa teritorije grada jer nam je cilj da robu prvenstveno prodajemo našim komšijama, prijateljima i sugrađanima. – dodaje Raca – Ja već imam redovne kupce, a ubedljivo najtraženiji je med i lešnik. Naši sugrađani zainteresovani su i da čuju kako nastaju proizvodi.
Udruženje „Kikinđuše“ za drugi noćni bazar izradile su tkane krpare i sedalice, ručno rađene unikatne papuče, ludaje od platna, lavandu.
-Nov proizvod su nam čuvarkuće koje oplemenjuju svaki prostor. Trenutno nas ima desetak u udruženju i bavimo se rukotvorinama. Svaka od nas zna ili da štrika, hekla, šije. – napominje Olivera Normali, jedna od Kikinđuša – Izrađujemo i čarape, rukavice štrikane i heklane, kape, razne minijature. Sugrađani odlično reaguju na naše proizvode, a ovakav način prodaje nam puno znači.
U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.
