Надежда Шибул, Анђела Маринков и Мина Ћурчија осмислиле су одличан начин како да дођу до џепарца. Продају куван, печен и сиров млад кукуруз у Његошевој 74. Надеждина мама Зорица, која им помаже, односно кува и пече млад кукуруз открива нам како је све почело.
-Ћерка и ја биле смо на пијаци у Микронасељу и виделе да један дечак продаје кукуруз. На његовој тезги била је гужва и то нам је дало идеју да се и ми пробамо исто. Надежда је окупила своје другарице које су радо пристале да јој се придруже – каже Зорица Миуцин.
Кукуруз стиже са њиве Надеждиног тате Душка који се бави пољопривредом. Сваког дана се бере свеж за продају.
-Има купаца током читавог дана. Ту су наше комшије, пријатељи, родбина, али и они који прођу улицом и виде да се продаје кукуруз. Оглашавамо се на друштвеним мрежама и сада имамо и поруџбине. Све што зараде иде деци за џепарац – напомиње наша саговорница.
Млад кукуруз продаваће се још неко време, док га буде било. Газдинство Шибул засновало је кукуруз на четрдесетак јутара. Зорица истиче да је у солидом стању, али да му треба кише у наредном периоду.
Грађевински радови на постројењу за прераду пијаће воде завршени су 95 одсто, машински радови биће готови за месец и по, а електро за три месеца. Изградња фабрике воде, највеће инвестиције у Кикинди у протеклим деценијама, тече планираном динамиком у шта су се приликом посете градилишту уверили градоначелник Никола Лукач, начелник Севернобанатског управног округа Мирослав Дучић, помоћник градоначелника Светислав Вукмирица и члан Градског већа Небојша Јованов.
-Сви могу да се увере да фабрика воде расте из дана у дан и коначно ће сви Кикинђани имати квалитетну пијаћу воду. Инвестицију су, заједно са Градом Кикиндом, омогућили су Влада Републике Србије, надлежно Министарство, КФВ банка, а вредност радова је око 11 милиона евра. Истрајаћемо у томе да суграђани у 21. веку добију воду за пиће по свим прописаним стандардима. Паралелно са овим пројектом ради се на замени водоводних цеви, магистралном воду, као и на мини постројењима за пречишћавање воде за свако село. Вода за пиће деценијски је проблем и ми ћемо га решити на задовољство свих грађана – истакао је Лукач.
Посао је започет је у јуну 2021. године, након неколико година студиозних припрема. Комплетна опрема из увоза, а која се тиче технологије прераде је већ на градилишту, тако да неће бити никаквих застоја, напоменуо је директор ЈП „Кикинда“ Чедо Гверо.
-Грађевински радови, према садашњем плану, биће завршени до краја октобра након чега ће се приступити даљим корацима за пуштање воде у систем. Објекат са савременом технологијом треба да служи граду минимално 40 година. – казао је Гверо – У току је и укључивање запослених из Јавног предузећа „Кикинда“ у рад постројења. Фабрика ће запошљавати 21 радника и највећи део биће из постојећег јавног предузећа.
Пошто сви радови буду завршени уследиће њихова провера. Након тога започеће проба са водом.
-То је и најзначајнији део који нас чека. Наша улазна вода је карактеристична и ово ће бити први случај да се од ње направи пијаћа вода која задовољава све прописане стандарде. Аустријска фирма „Униха“, која је носилац технологије, предвидела је да се завршна обрада ради такозваном реверзном осмозом која омогућава да се од морске добије вода за пиће. Не сумњамо да ће наша вода бити по прописима, а током пробног периода најважнија је оптимизација параметара, како би се постигла и најповољнија цена воде за потрошаче – рекао је Мирослав Кресоја из ЈП „Кикинда“.
У некадашњој згради „Микинице”, плесним корацима младе су учили Мика Катаривас, Јеврејин који је у Кикинду дошао после рата, и његова супруга Тереза, прва жена-мотоциклиста у граду.
Најпознатије место за забаву деценијама у Кикинди било је у згради Микинице, на углу Мокринске и улице Војводе Путника, у некадашњој згради Занатлијске задруге. Зграда је потицала из времена Монархије и због оронулости је представљала опасност, па је осамдесетих година срушена.
Тереза је била рођена у кикиндској породици Фа 1893. године. Њени родитељи имали су четрнаесторо деце. Њена бака, Лудовика Кристијан, била је коморница грофа Естерхазија у Бечу. У време Марије Терезије, породица је добила псећу кожу коју су добијали они којима је додељивана племићка титула.
Супруг Терезе Фа, Мика, био је учитељ играња. По њима је зграда названа Микиница. Мика Катаривас био је јеврејског порекла, а у Кикинду је стигао са приморја. Имао је школу плеса у Шибенику. Новине које су излазиле у том далматинском граду „Хрватска ријеч”, 1909. објавиле су оглас да је отворена школа плеса и лепог и модерног понашања у просторијама „Хрватског сокола”. Катаривас је у Велику Кикинду дошао одмах после рата.
У раду му је помагала супруга Тереза која је била прва жена- мотоциклиста у Великој Кикинди. Њене нећаке, Каталин Гера и Ана Зубанов, касније ће се сећати своје тетке као жене са кацигом, на мотору, која је уживала и у јахању. Имала је свог коња и великог белог пса.
Како су причале суграђанки, публицисткињи Марти Иштван, у школи се прво учио танго, а затим фокстрот, фокс, полка, румба, па енглески валцер, који је био најтежи.
„Девојке су седеле са једне стране сале, а са друге младићи. Учитељ плеса би лупио длановима и тиме би започињао плес. Оном ко није хтео да плеше би заповедио. Није било ленствовања. Видело би се коме не иде, али моја тетка би то вештим комбинацијама решавала. Спаривала би их са таквима који су већ добро играли. Када би дечак добро играо, онда би га спајала са једном „дрвенастом” девојком и супротно. Била је јако одлучна”, причала је о Терези Ана Зубанов.
Школу плеса похађали су највише средњошколци, било их је и из шегртске школе, док девојке из паорских породица нису ишле на плес.
Мику Катариваса, учитеља плеса, депортовали су 1941. године. Његово име налази се међу жртвама холокауста. Тереза је држала часове плеса и после рата. Преминула је 1973. године у Кикинди.
О њеном плесном умећу сведочи и следећа анегдота. Како се својевремено присетила њена нећака Каталин, на венчању њихове сестре, тетка Тереза имала је 80 година, али је тако играла твист да је сваког задивила.
Црњански о Мики
Мику помиње Милош Црњански о тексту о присаједињењу, који је објављен у Политици 1923. године.
„Под запаљеном свећом са Циганима, сав црвен у лицу седи Мика Катаривас и пева српске убојне песме. Срнао и Орјуна. Српска национална омладина. Мика Катаривас је виђен члан тог „ужасног” друштва. Уствари то је врло добар човек, са кудравом косом, београдско јеврејче. Велики радикал, десна рука Јоце Будишиног. Бивши танц мајстор, сада трговац хаљина у Кикинди. Дошао је од некуд после ослобођења и задржава се ту, добри и весели човек.
Каже: ја често идем у Београд, познајем све. И Вујчића, и Нинчића и Сршкића (министре у Влади Николе Пашића). Стално сам на путу и живим само за партију. Виђам их често, али се они праве да ме не познају.
-Еј Сршкићу, зар ме не познајеш.А кад сам те учио валцер?
Рукама маше, очима жмирка и пијуцка. Овдашњи га Јевреји мрзе”- написао је Црњански.
Старијим суграђанима ће, путем пензионерске картице, од 1. октобра, бити омогућени попусти за коришћење услуга Спортског центра „Језеро“ захваљујући споразуму који је данас потписан између директорице кикиндске филијале ПИО Фонда, Весне Ђукановић и директора Центра Дејана Пудара и представника ПИО Фонда.
Потписивању су присуствовали градоначелник Никола Лукач, начелник Округа Мирослав Дучић и секретар Секретаријата за јавне службе, удружења грађана и верске службе Богдан Тасовац, као и председник Удружења Милан Периз.
Ово је само наставак настојања Града и СЦ „Језеро“ да што више излазе у сусрет старијим суграђанима, рекао је директор Пудар.
– Акције погодности за пензионере већ смо започели ове године, па је потписивање споразума круна наших активности – оценио је Пудар. – Од октобра они ће имати 80 одсто попуста за закуп свих термина у Спортском центру, исто толико биће умањена цена за коришћење хостела и 40 одсто попуста добијаће за коришћење играонице. Позивамо наше старије суграђане да искористе погодности које нудимо. Верујемо да ће многи својим унучићима, на овај начин, омогућити да прославе рођендан у нашој играоници.
Председник Градског удружења пензионера Милан Периз истакао је значај рекреативних активности за старију популацију.
– Захваљујући помоћи и разумевању Града пензионери већ плаћају пола цене карте за базен и одзив је одличан. Кикинда је један од првих градова у којима је овако нешто иницирано како би се пензионери што више укључили у спортске активности. Верујем да ће то допринети да буду мањи редови у чекаоницама здравствених установа и да ће пензионери који се рекреирају бити 30 одсто здравији – рекао је Периз.
Попусте у СЦ „Језеро“ моћи ће да користе пензионери – власници пензионерских картица, чиме Центар и Град дају подршку напорима Владе за бољи стандард најстаријих суграђана.
Пензионерска картица издаје се на основу захтева који се подноси у филијали Фонда пензијско-инвалидског осигурања. У току је потписивање уговора са правним субјектима – трговинама и установама у читавој држави, које ће, на основу картице, пензионерима одобравати попусте на производе и услуге, а то право они ће моћи да почну да остварују од 1. октобра ове године.
Удружење „Торонтал” у Руском Селу домаћин је 22. етно кампу старих заната који је окупио децу из Кикинде и околине. Међу осамдесеторо деце је и Рускоселка Данијела Хабди која је учесница протеклих неколико година.
– Волим камп јер на њему стичем нове пријатеље. Уједно, пуно тога сам научила да шијем, штрикам, везем. Израђујемо разне ситнице и проводимо време дружећи се – рекла је Данијела Хабди.
Десетогодишњег Теодора Попија затекли смо у вајарској радионици.
– Правимо таблу која се после обраде и сушења закачи на врата као украс. Веома је занимљиво и интересантно. Овде сам заједно са другарима и млађом сестром – сазнајемо од Теодора.
Покровитељ етно кампа је Град Кикинда, а градоначелник Никола Лукач, који је посетио учеснике заједно са чланицама Градског већа Валентином Мицковски и Мелитом Гомбар и председником Савета МЗ Руско Село Душаном Марјановићем, похвалио је представнике удружења „Торонтал“ јер је простор сваке године богатији за нови садржај.
– Етно камп истрајава годинама и прави је пример суживота у мултинациналној и мултикултуралној средини. Очување старих заната и преношење традиције на млађа поколења важан је сегмент рада „Торонтала“ и ово је најбољи начин да их сачувамо од заборава. Деца уче, али и истражују своју историју и културу кроз дружење и игру – истакао је Лукач.
Шандор Талпаи, председник Удружења „Торонтал” поносан је што камп траје више од две деценије. Камп је од посебног значаја за Мађарски национални савет.
– Деца уче старе занате попут веза, ткања, грнчарије, праве предмете од рециклажног материјала и накит од перлица. Више од две деценије трајања кампа је изузетно. Признање које нам стиже од родитеља и деце нам је водиља – додао је Талпаи.
Етно кампу старих заната придружила су се и деца из Нове Црње, Житишта, Бегејаца, Клека.
Опште удружење предузетника донирало је Општој болници 189 јастука за болничке кревете. Акцији се одазвао велики број предузетника, али и суграђана који су желели да помогну. Цена једног јастука димензија 70X50 центиметара износила је 700 динара, а предузетници су могли да га купе или да уплате новац на рачун удружења.
-Ово је конкретна помоћ суграђанима који су на болничком лечењу, стога се у име запослених, али и пацијената захваљујем предузетницима. Јастуци су потрошна роба, често се перу и самим тим и хабају. Нови ће бити распоређени на одељењима која су и најфреквентнија: интерном одељењу, хирургију, неурологији, дијализи. Овим гестом наши суграђани који су у предузетничким водама показали су да имају велико срце и да су друштвено одговорни – рекао је др Владимир Прунић, помоћник директора Опште болнице.
Није први пут да Опште удружење предузетника организује акцију прикупљања помоћи за здравствене установе у граду, тако да је пре неколико година купљен порођајни сто који се и данас користи, додао је председник Синиша Пашић.
-Искрено, нисам очекивао оволики одзив и част ми је што сам председник предузетницима који су увек ту да помогну. Одазвали су се и појединици који нису наши чланови, а живе у Француској, Немачкој, Хрватској, Босни и Херцеговини, јер су препознали њен значај. Можда ће сутра неко од нас бити пацијент и ово је минимално што можемо да учинимо. Трудимо се да сваке године организујемо бар једну акцију за помоћ здравству, а ту смо и за децу оболелу од тешких болести– истакао је Пашић.
Недавно је и Болница купила 150 јастука, тако да ће свака постеља у овој здравственој установи имати нов јастук.
Дефилеом учесника, креативном радионицом и концертом почела традиционална, интернационална дечија манифестација у бугарском граду Силистри која ће трајати до 26. јула. Међу 320 деце, учесника 25. Међународног дечијег фестивала плеса „Сутрашњи мир почиње данашњим пријатељством” су и наши мали суграђани, чланови „Гусала”.
У најбољем светлу, представљају свој град и земљу.
– У Силистру је дошло 15 деце. Представљамо се играма из Баната, песмом из Косова и познатим играма из Груже. Деца су одушевљена, почели су да се друже са осталим учесницима, децом из Пољске, Кине, Румуније, Турске, Молдавије, Бугарске- наводи Драгослав Танацков из АДЗНМ „Гусле”.
Заменица градоначелника Марија Недјалкова нагласила је да фестивал датира из 1994. године те да су и ове године поносни домаћини малишана из бројних држава.
Силистра и Кикинда су братски градови који обострано настоје да продубе сарадњу, истакао је председник скупштине Младен Богдан који предводи делегацију Града Кикинде.
– Настављамо дугогодишњу сарадњу, коју смо протеклих месеци проширили учешћем на заједничким форумима у циљу успостављања сарадње и на другим пољима. И у наредном периоду, трудићемо се да са сваким братским градом развијамо што боље односе и изнађемо нове области за сарадњу. Главна порука овог фестивала су мир и сарадња- рекао је Богдан.
Делегација Кикинде позвала је своје домаћине у узвратну посету. Права прилика за то биће предстојећи Дани лудаје, указала је Јасмина Миланков из Туристичке организације.
– Жеља нам је да пријатељство подигнемо на виши ниво и да позовемо наше домаћине да нам буду гости на Данима лудаје и представе се у Европском кутку. Потврдили су долазак, радујемо се наредном дружењу- додала је Миланков.
Лукијан Барбул (8) представљао је Кикинду на манифестацији “Међународни дан ромске музике” одржаној у суботу у Сомбору. У конкуренцији музички талентоване деце из двадесетак локалнх самоуправа Лукијан је био трећи. Као награду је добио бубањ, а са њим је био и Жељко Раду, координатор за ромска питања у Градској управи.
Манифестацију трећу годину заредом организације „Ромски културни центар Панчево“. Циљ је да сва деца која учествују у добију на поклон музички инструмент као награду и подстрек да иду даље и у музичке школе и да се образују.
За петнаест година у поштанској униформи, Славко Бабић, несуђени фудбалер, забележио је саме успехе и, можда, једну пропуштену прилику. Данас се свега сећа са поносом и задовољством јер је, брзим ходом, уз велики труд и рад, остварио све што је желео, иако то није био његов први избор.
Почетком седамдесетих година у Накову, као, уосталом, свуда и увек, најпопуларнији су били фудбалери. Поред жеље, двадесеттрогодишњи Славко Бабић имао је и спортски ген и озбиљно је тренирао у сеоском клубу „Полет“. Иако је по струци био механичар, указала се прилика и запослио се у Пошти у Накову. Није могао ни да претпостави да га у државној фирми очекује још једна, сасвим друкчија, спортска каријера.
– Директор је чуо да у Накову има један млад поштар и рекао ми је: „Ти ћеш да заступаш Пошту Кикинда на такмичењу у брзом ходању“. Нисам ни знао да постоје таква такмичења, али нисам ни смео да одбијем – прича Славко. – Убрзо сам отпутовао на прво такмичење, било је то на Фрушкој гори, и победио сам.
Уследила су нова надметања и чинило се да је Славко непобедив. У поштанској униформи био је први на свим нивоима у тадашњој Југославији.
После једне од победа, било је то на Бледу, у Словенији, 1976. године, када је одбранио титулу првака Југославије на 10 и 20 километара, један од директора тадашње Поште понудио му је да оде у Опатију, да изабере радно место у Пошти и да настави да се такмичи, за исту фирму, у другој републици.
Атлетска репрезентација поштара Југославије у Букурешту 1974, на Балканском првенству, Славко Бабић носи заставу
– То је била изузетна прилика. Али тада сам већ био ожењен, имао сам и ћеркицу. Супруга није хтела да иде из Накова, а ја сам попустљив. И морао сам да одбијем. Том директору сам препоручио да запосли мог брата који је, такође, почео да се такмичи. Тако је Ђуро добио телеграм и отпутовао у Ријеку. Примили су га, на моју реч. Оженио се колегиницом и живео је тамо. Ја остадох у Накову, ето, а могао сам да бирам шта сам хтео – каже Славко, ни данас сасвим сигуран да ли је одлука, која и није била његова, била добра.
Браћа поштари су, наравно, наставили своје спортске каријере. И редовно су се виђали, по истом принципу и са истим епилогом: Ђуро победи у Истри, Славко у Војводини, и онда се сретну као конкуренција на југословенском такмичењу.
– Увек је било тако, ја први, Ђуро други – смеје се Славко.
Победнички низ, упорност и истрајност нису промакли професионалцима из престонице. Једног дана, поново је стигло изненађење за Славка.
– Запазили су ме тренер „Партизана“, Фрањо Михалић и један од највећих српских атлетичара, капитен савезне атлетске репрезентације, Дане Корица. Позвали су ме да дођем у Београд и учланим се у Атлетски клуб „Партизан“. Нисам знао ни како да стигнем до њих, возио ме директор до тамо. Потписао сам приступницу, добио њихов програм тренинга и припремао сам се сам. Сваког дана пешачио сам 33 километра – прво на послу, а затим до рампе у Кикинди и назад – сећа се Славко.
Од тада наставља такмичења на новом нивоу. Путује и дружи се са већ славнима. Али има и конкретне бенефите.
– Са репрезентацијом Југославије, Ненадом Стекићем и осталима, путовао сам по балканским, медитеранским земљама, у Немачку, Аустрију, нема где нисам био. Био сам издржљив и тренирао сам, нисам ни пио ни пушио. То је напоран, али јако здрав спорт. Било је и тешких тренутака, такмичио сам се по киши, магли, на 40 степени. Нисам побеђивао једино када сам ходао са повредом – сећа се Славко.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
Посебно место у архиви сећања Славка Бабића заузима писмо које је, као двадесетосмогодишњак, добио од савезног капитена Данета Корице:
„Драги друже, завршавајући овогодишњи циклус наступа наше репрезентације и анализирање наступа сваког појединца и његов резултатски допринос, као и допринос у стварању другарских и правих међуљудских односа, желим овим писмом да ти се захвалим што си успео да се максимално ангажујеш током целе године и да, носећи грб наше земље, даш велики допринос развоју и популарисању атлетике“ – пише на почетку писма из Атлетског савеза Југославије.
Многи су бивали дисквалификовани, многи су и одустајали у току трке, али не и он, јер је имао мотив више. У то време, сви који су остваривали норму у „Партизану“, добијали су редовна месечна примања, а норма се потврђивала сваке године. Славку, међутим, ништа није било тешко, чак ни када се такмичио у својим старим патикама, док су сви остали имали нову опрему.
– Одем на такмичење и само размишљам о томе како имам породицу, а подстанари смо. Победим, добијем награду и одмах купим угаљ за зиму. Најлепше је било што су са мном на припреме два пута годишње, као и на такмичења, ишле и супруга Анка и ћеркица Биљана. И када ме није чекала на циљу, сваки пут сам јој купио лутку.
Највише је поносан на победу на покрајинском такмичењу којем је домаћин била његова Радна организација. На траси од Накова до Кикинде, када је стигао на циљ код некадашњег хотела у центру, другопласирани такмичар још увек је био код пруге.
– Може се рећи да сам био славан. Неко је једном израчунао да сам, у каријери, два пута обишао земаљску куглу, а један новинар је оценио да сам на такмичењу био бржи од многих паса – смеје се Славко. – После је ме је питао да ли сам се наљутио. Наравно да нисам. Волео сам све то, волео сам и Пошту.
Без подршке породице, не бих успео, наглашава Славко. Међутим, после повреде колена, морао је да престане да тренира и да се такмичи. Отишао је из Поште и запослио се у Задрузи, која је убрзо угашена. Али ниje престао да пешачи и да вози бицикл. И да се, у дугим вожњама, само понекад, запита шта би било да није био попустљив према својој Анки и како би то било у Истри…
Ноћни базар у организацији Туристичке организације окупио је на Градском тргу 42 излагача. Ово је права прилика да се на истом месту сретну регистровани локални произвођачи и купци. Посетиоцма су на располагању били традиционална храна, коју су припремиле чланице удружења жена, слатки и слани производи, мед, цеђена уља, производи од лешника, сувенири, накит, пића.
Међу излагачима је био и Владимир Крстоношић, власник пољопривредног газдинства који је купцима препоручивао козији сир, али и цеђена уља.
-Излагао сам своје производе у већим градовима, као и у околним општинама, али наши суграђани су убедљиво најбољи купци. Сви они воле да купе локални производ и није им тешко да нас препоруче уколико су задовољни. Мислим да говорим у име свих излагача када кажем да смо презадовољни што можемо на овај начин да дођемо до наших Кикинђана – каж Крстоношић.
Бренд „Нуто“, младог агроекономисте из Накова Алексе Раце такође је тражен.
-Ово је прави пример локал патриотизма. Нама је важно да допремо до сваког становника са територије града јер нам је циљ да робу првенствено продајемо нашим комшијама, пријатељима и суграђанима. – додаје Раца – Ја већ имам редовне купце, а убедљиво најтраженији је мед и лешник. Наши суграђани заинтересовани су и да чују како настају производи.
Удружење „Кикинђуше“ за други ноћни базар израдиле су ткане крпаре и седалице, ручно рађене уникатне папуче, лудаје од платна, лаванду.
-Нов производ су нам чуваркуће које оплемењују сваки простор. Тренутно нас има десетак у удружењу и бавимо се рукотворинама. Свака од нас зна или да штрика, хекла, шије. – напомиње Оливера Нормали, једна од Кикинђуша – Израђујемо и чарапе, рукавице штрикане и хеклане, капе, разне минијатуре. Суграђани одлично реагују на наше производе, а овакав начин продаје нам пуно значи.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
