најчитанији портал Севернобанатског округа
Писац Драган Васић представиће у Народној библиотеци „Јован Поповић“ две своје књиге: „Преварени“ и „Контрапункт“.
Васић је рођен у Новом Кнежевцу, живи у Кикинди и ради као наставник физике. Прошле године кикиндској публици, такође у Библиотеци, представио је збирку прича „Не“ и роман „Кратак спој“.
Књижевно вече одржаће се у четвртак, 29. јуна, од 19 сати.
Радивој Раша Попов био је књижевник, публициста, глумац и дугодишњи телевизијски новинар. Рођен је 26. јуна 1933. године у Мокрину, а преминуо је пре шест година. Дан његовог рођења одабран је да се, њему у част, у његовом родном месту, организује манифестација “Дан Раше Попова”. Како би сам песник волео, у програму су учествовала деца за коју је највише стварао.
У част великана установљена је и награда “Раша Попов” за изузетан допринос стваралаштву за децу, која је ове године припала писцу Слободану Станишићу. Награду су му уручили Дијана Тополац, Рашина ћерка, и Живко Угреновић, председник Удружења грађана „Раша Попов“.
– Раша и ја смо били добри пријатељи и саборци. Почаствован сам што сам добио награду која носи његово име. Имам велики број признања, али ово ми је најдраже и наблиставије – рекао је Станишић.
Специјална награда за књижевност и афирамцију младих уметника, додељена први пут, отишла је у руке Радовану Влаховићу, књижевнику и власнику „Банатског културног центра“ из Новог Милошева.
– Са покојним Рашом Поповим сам се дружио више од четири деценије. Сарађивали смо све ове године и ова награда ми пуно значи – напоменуо је Влаховић.
Дијана Тополац истакла је да се Моринчани сећају њеног оца на начин који надмашује све његове најлуђе маштарије о томе како ће то бити након његове смрти.
– Мислим да се надао да ће га се неко сећати, али не и да ће се направити манифестација која слави дечију поезију и која је постала једна од најзначајнијих у Србији. Не могу ни сама да верујем у све ово – рекла је Дијана.
На шестој манифестацији организована је и трибина на тему „Шта о Раши мисле песници одликаши”. Овом приликом додељена је и награда „Рашин шешир” Стефану Петковићу из Београда. На конкурс је пристигло око 200 радова деце од 1. до 8. разреда.
– Трудимо се да „Дан Раше Попова“ буде једна од најзначајнјих манифестација за децу у Србији. Да смо на добром путу показује и број радова пристиглих на наш литерарни конкурс – казао је Угреновић.
Манифестацији су присуствовали градоначелник Никола Лукач, председник Скупштине града Младен Богдан и чланица Градског већа, Валентина Мицковски.
– Не постоји бољи начин да се промовише дечија поезија чији је симбол био Раша Попов. Обележио је једну епоху и све што је стварао и радио током живота ми данас чувамо – нагласио је Богдан.
У Галерији Дома културе је отворена изложба „Портрет Раше Попова“. Тридесетак стрип-цртача и карикатуриста насликало је Рашу како га они виде. Програме Раши у част организовало је Удружење ”Раша Попов”, под покровитељством Месне заједнице, Града Кикинде и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
Први ритејл парк биће изграђен у Микронасељу, на локацији на којој је, пре 23 године, започета изградња станова за младе брачне парове, на углу улица Михајла Пупина и Јована Јовановића Змаја. Тржни центар ће се простирати на површини већој од 5.300 квадрата. Имаће 14 малопродајних објеката у којима ће бити запослено око 100 људи.
Ритејл парк градиће чешка компанија „РЦ Јуроп“ која већ има осам тржних центара – у Вршцу, Обреновцу, Краљеву и Ужицу, као и четири у Румунији.
Градоначелник Никола Лукач сутра ће, у Градској кући, потписати уговор са директорицом ове компаније за Србију, Бојаном Кољеншић.
Када је новинар „Лос Анђелес тајмса“ написао критику тек изашлог филма „Дара из Јасеновца“, у којој је негирао полазиште читаве трагичне јасеновачке приче, тврдио да страдања Срба није било, да у НДХ нису постојали кампови за децу и оптужио редитеља за скривене, националистичке мотиве, једна млада, двадесетседмогодишња девојка у Торонту није могла да спава. Она је Српкиња прве генерације, рођена је у Канади. Зове се Јулијана Пандуревић и родитељи су је научили привржености свом народу и својој вери.
Јулијана одлучује да се јавно супротстави ономе што је доживела као велику неправду и на интернет поставља петицију за повлачење ове новинске критике. Већ после неколико сати, на своје изненађење, схвата да има десет хиљада потписа. За недељу дана било их је више од 35 хиљада.
– Нису се потписивали само Срби. Многи Канађани и Американци ставили су своје потписе и захваљивали ми се што говорим истину коју ни они нису знали и што се борим за то да скинем љагу са свог народа – прича Јулијана приликом посете редакцији „Комуне“.
Додаје да јој је деда, као малој, говорио о својим страдањима у логорима, а бака, која је са Кордуна, причала о томе како су јој у Јасеновцу убијени четворо браће и сестара, од којих је најмлађе имало само шест месеци. Јулијана је много истраживала српску историју. У њеној свести, у њеном одрастању и васпитању, није било места за националне дилеме у свету који није нимало благонаклон према оваквом опредељењу.
Јулијана је дипломирала књижевност и сада студира новинарство. Већ први новинарски задатак у једном значајном листу у Канади суочио ју је са, за њу, немогућим избором. Јер га, каже, није ни било.
– Чим сам стигла у редакцију тражили су ми да напишем причу о Сребреници и ја сам рекла да хоћу. Дали су ми податке које треба да користим у чланку. Видела сам да тамо пише да је убијено 12 хиљада људи. Питала сам директора одакле су добили податке и рекао ми је да су то подаци из босанске амбасаде. Рекла сам да ћу написати чланак, али да нећу написати тај податак. Питао ме је да ли ја то, као сваки Србин, негирам геноцид. Одговорила сам му да ја знам шта је истина и да то што траже од мене не бих написала ни за милион долара. И тако сам изгубила посао. Породица ме је подржала у тој одлуци. Познајем доста Срба који су продали душу, променили име, тамо је тешко бити Србин православац. Моја породица није таква, мој брат студира теологију, а узор ми је моја мама. Она је у Канаду стигла са осам година али, када је деведесетих почео рат, напустила је посао, допутовала на Пале и рекла: „Ту сам да помогнем, реците шта треба да радим“. Радила је као преводилац у Прес-центру и ту је упознала мог оца који је био новинар. Ако сам упола као моја мајка, ја сам срећна. Она је моја хероина – каже Јулијана.
Што се тиче петиције упућене „Лос Анђелес тајмсу“, одговорили су јој да критику са порицањем геноцида неће оспорити, али да ће је у следећој, сличној ситуацији, консултовати пре објављивања. Прича о њеној одлучности у борби за истину одјекнула је и ван граница Канаде. Због свог храброг иступа одликована је Медаљом Теслин народ „Теслине научне фондације“ у Филаделфији.
Увек у бар једној хуманитарној акцији за Србију
Тада се и у Србији више чуло о овој младој девојци која се, заправо, за свој народ залаже и помаже му већ годинама уназад, ненаметљиво и без потребе да себи прибави било какву славу, чак ни помињање. Јулијана већ годинама организује хуманитарне акције. Само после поплава у Обреновцу прикупила је и послала авионима за Србију 25 тона помоћи. Покренула је не само Србе, већ и своје пријатеље и комшије, а прикључиле су се и велике компаније. Месец дана је непрестано дочекивала камионе са водом, постељином, храном за бебе…
За хуманитарне активности које покреће, уз помоћ пријатеља из Торонта, Чикага и других градова успела је да купи неколико возила.
– Често видим неку објаву на Фејсбуку која ме дирне и кажем себи: то ми је пројекат за овај месец – каже скромно, не желећи да набраја све акције и коме је све послала помоћ у Србији.
Јулијана уз студије ради као новинар у једној еколошкој фирми из Швајцарске. Такође је председница Српског савета студената Универзитета Торонто. Иако, када год је то у могућности, посећује родбину у Вршцу и Сарајеву, овога пута прошло је много времена. Три године није одлазила на годишњи одмор и штедела је новац за авионску карту како би дошла у домовину.
У Кикинду је стигла већ првог дана по доласку у Србију, захваљујући Радовану Субину, председнику Удружења „Корени“ у Кикинди које је део Савеза матице и Срба у расејању. Савез се са Јулијаном повезао пре неколико година и она је, ових дана, и њихов гост.
– Било ми је веома важно да посетим Кикинду, због Радована и Саше Степанова из Савеза, који је ту рођен. Кикинда је срце Војводине и Баната у којем је и мој Вршац. Част ми је што сам овде – каже.
Као гошћа Савеза изразила је жељу да посети и Музеј холокауста, а домаћини су јој приредили изненађење. У Београду су је упознали са Јеленом Бухач Радојичић чија прича је послужила као основа сценарија за филм „Дара из Јасеновца“.
Јулијана посвећено прикупља приче о страдању Срба у Другом светском рату и припрема књигу.
– Имам већ 75 прича преживелих и њихових потомака. Верујем да наши људи, нарочито ветерани, заслужују да им се глас чује. То би био још један корак ка зацељењу дубоких рана које старији преносе из генерације на генерацију. Циљ ми је да сакупим сто прича и да књигу издам прво на енглеском јер желим да се зна права истина и да поправим слику о свом народу. Од деведесетих година пропаганда је против нас, у Канади чак и више него у Америци.
Каже да је све што ради савршено нормално јер воли свој народ и годинама слуша неистине о њему. Њена потреба уједно је и и њена мисија. Зато ће и испунити своју жељу да са светом подели причу о свом народу. Јер, бити храбар пред неправдом, највеће је дело. Томе су је научили родитељи.
Припадници Министарства унутрашњих послова су данас, у акцији појачане контроле миграната на више локација на подручју Полицијске управе у Кикинди, пронашли 43 ирегуларна мигранта, који су превезени у прихватне центре.
Током акције која је спроведена је на подручју општина Кањижа и Нови Кнежевац полиција је претрагом терена пронашла две аутоматске пушке, 28 комада муниције, као и маскирне униформе.
Због постојања основа сумње да је извршио кривично дело недозвољена производња, држање и ношење оружја и експлозивних материја, полиција је ухапсила држављанина Авганистана и он ће уз кривичну пријаву бити приведен Основном јавном тужилаштву у Сенти.
Акција је спроведена у оквиру континуираног рада на сузбијању ирегуларних миграција, а полиција ће и у наредном периоду спроводити редовне контроле кретања и боравка миграната како би се очувала безбедност и сигурност свих грађана, као и миграната, саопштила је Полицијска управа у Кикинди.
Меморијал Мирослав Антић, 38. по реду, окупио је у Мокрину, глумце, писце, музичаре, поштоваоце његовог дела, све оне који чувају сећање на једног од најпознатијих српских песника, сликара, новинара и боема. У импровизованој кафани на Варошком тргу кроз „Путоказ за сањаре и облаке” за који су сценарио написали Милорад Дамјановић, глумац и Тоде Николетић, писац на Микине записе подсетили су глумци Ана Софреновић, Ива Штрљић, Љуба Булајић, Миодраг Петровић, писац и есејиста Драган Јовановић Данилов, радио новинар, писац и рецитатор Ратомир Дамјановић, извођач Иван Лешчешен, певачица Даша Боснић из групе „Ођила“.
-Мика је за мене увек био чудесан писац –рекла је Ана Софреновић – Његова поезија има пуно поклоника и дивно је што се Мокринчани на овакав начин сећају свог мештанина који је пуно писао о Мокрину.
Ива Штрљић пети пут до сада била је део Меморијала, а како напомиње, сваки пут је другачије.
-Ово је најлепши начин да се сећамо песника светског гласа. Када би сам Мика гледао овај догађај био би презадовољан. Са песмама Мирослава Антића сам одрастала и као девојчица побеђивала на рецитарском такмичењима – истакла је Ива Штрљић.
Милорад Дамјановић први пут је био у Мокрину, а циљ сценарија који је написао за овогодишњи Меморијал био је да публика чује записе Мике Антића из разних места у којима је боравио. Тако су окупљени имали прилику да чују шта је доживљавао боравећи у Русији, Грчкој, Хрватској. О овим записима се мало зна, а важан је део опуса мокринског великана.
Меморијалу су присуствовали и градоачелник Никола Лукач, његова заменица Дијана Јакшић Киурски и Валентина Мицковски, чланица Градског већа.
-На нама је да негујемо сећање на нашег великана. Важно је да сви будемо свесни лепоте и значаја Мике Антића, толико пута цитираног и без чијих се песама не може замислити одрастање не само данашњеих, него и будућих генерација – прецизирила је Дијана Јакшић Киурски.
Председник Савета Месне заједнице Мокрин, која је и организатор Горан Ристић подсетио је да је Недеља културе у Мокрину приређено више културних догађаја, као и да се завршава у понедељак, 26. јуна, када је „Дан Раше Попова“.
На бини су били и тамбурашки оркестар „Мокаси“, гитариста Жарко Новаков, а публици се представила и Петра Тодорић, која је отпевала песму „Плава звезда“ компоновану по тексту Мирослава Антића.
Удружење „Здравље на длану“ данас је на тргу организовало своју прославу рођендана, десет година постојања. У представљању здравих стилова живота помогли су најмлађи, полазници Спортске школице Удружења „Растимо заједно“ и чланови спортских клубова.
Председник и оснивач Удружења „Здравље на длану“, др Горан Абрахам, истакао је значај здравих навика.
– Хтели смо да покажемо да постоји удружење које се бави унапређењем здравља и продужењем животног века грађана. Деца у основним школама већ имају озбиљних проблема са деформитетима. Промењен је стил живота, живимо убрзаним темпом који нас одваја од здравих навика. Данашњи човек стари 50-70 пута брже у односу на пре 50 година. Свакодневно имамо више стресогених фактора, организам се више бори, брже стари и болести се јављају у ранијем добу. Данас имамо велики број деце која су гојазна, претендују да имају неко обољење, имају повишен крвни притисак, деформитете, поремећај хормона. Сваки пети пар у Србији има проблем са стерилитетом, што је последица лоше исхране, а кардиоваскуларна обољења су, са 60 одсто, заступљена код младих људи – рекао је др Абрахам.
Ово удружење континуирано организује едукације у сарадњи са клубовима и другим удружењима, а једно од предавања биће и на програму „Кикиндског лета“. Такође, подсећа др Абрахам, настављају кампању за здраве ужине у школама у чему ће им, како очекују, помоћи и Град.
У складу са мотом манифестације „Покренимо децу која се не крећу“, десетине малишана из Спортске школице „Растимо заједно“ показала су како вежбају кроз игру. Оснивач Школице, такође и суоснивач Удружења „Здравље на длану“ је професор физичке културе, Бранко Грбанушић. Школица постоји већ 13 година и у њој вежбају предшколци, узраста од 3,5 до шест година.
– Деца су данас доста неактивна о то проузрокује проблеме, мускулатура им је слаба, коштано-мишићни систем такође, 30 одсто деце је гојазно – каже Грбанушић. – Школица је основана са идејом да им надокнадимо физичке активности у игри, на још бољи начин јер ми смо у сали, имамо реквизите. Укључени су сви облици кретања – скакање, трчање, пузање, пењање, сви спортови са лоптом, атлетика, и трудимо се да на време отклонимо проблеме, ако их има.
Школица стално има педесетак полазника, а за септембар су спремни и флајери за родитеље у свим школама, како би им се указало на потребу да деца буду више физички активна. Спортска школица ради у ССШ „Милош Црњански“ и часови, у трајању од једног сата, одвијају се два пута седмично.
Манифестацији су се придружили и мали бубњари Студија “Маус”. Поред промоције и едукације, одржано је и такмичење у скоку у даљ, представљени су примери здраве ужине, као и изложба о десетогодишњим активностима УГ „Здравље на длану“.
Војвођански савет за подршку талентима уприличио је у Градској кући у Суботици, једанаесту по реду, доделу награда ученицима основних и средњих школа, као и студентима високошколских установа који су постигли запажене резултате на различитим такмичењима и манифестацијама у областима друштвених и природних наука, спорту, ликовној и музичкој култури.
Међу награђенима су двојица Кикинђана- Тамаш Киш, талентовани баритон, студент на Академији уметности у Новом Саду и Факултету музичке уметности у Београду, и Марио Комарек, матурант ОШ „Фејеш Клара“, млади гитариста који ће школовање наставити у Средњој музичкој школи.
Таленти су награђени плакетама, поклонима и једнократним стипендијама, а захваљујући Мађарском националном савету, могу да учествују на кампу Ержебет и на студијском путовању у Темишвару крајем лета.
Свечаности је присуствовао др Золтан Маружа, државни секретар за јавно образовање у Министарству унутрашњих послова Мађарске, Петер Бајор, извршни председник Удружења мађарских организација за подршку талентима, Ана Андреа Бениовски, конзул Генералног конзулата Мађарске у Суботици, Татјана Варју Потребић, чланица Извршног већа Мађарског националног савета задужена за питања образовања, Јанош Пушкаш, војвођански директор Педагошког завода и саветник председника општине Суботица Хајналка Матин.
Неколико случајева заразе инфективним еритемом код деце вртићког узраста дијагностиковано је у кикиндском Дечијем диспанзеру. По појави симптома, родитељи најчешће помисле да је реч о алергији.
Ово вирусно обољење изазива Парвовирус Б19, црвенило образа и кожни осип су карактеристични симптоми, али у раној фази, могу деловати као алергија, сазнајемо од др Горане Гајски, педијатра у Дечијем диспанзеру.
-То је ређа инфекција код деце предшколског и школског узраста, која се манифестује кожним променама. Пре избијања осипа, може се јавити благо повишена температура, бол у грлу, малаксалост. Тек са појавом карактеристичне оспе, можемо да поставимо дијагнозу јер су почетне промене дискретне. Она подразумева црвенило образа, то је типичан знак, због чега се ова болест назива још и „синдром ошамарених образа”. Јављају се ружичасте промене на рукама, трупу и ногама које могу да добију сливен, мрежаст изглед, па се описују и као “мрежасте чарапе”. Када се прошире, промене су најгушће на рукама и на трупу. Трају шест, седам дана, могу да избледе, нестану и да, ако се дете јаче узбуди, изложи сунцу или топлоти, опет поцрвене. Ово може да се дешава и наредних неколико недеља. Не ради се о враћању болести већ о њеном природном току- објашњава др Гајски.
Вирус се преноси капљично попут респираторних инфекција. Сматра се да је имунитет који се стиче преболевањем доживотан, око 60 одсто одраслих има антитела. Због тога је ово превасходно болест деце. Најчешћа је у узрасту између четири и 14 година, а инкубација је од четири дана до три недеље указује др Гајски.
– Код одраслих који нису преболели овај вирус, може да се јави упала зглобова која се манифестује боловима и отоцима најчешће зглобова ручја, колена и скочних зглобова. Може доћи до отежаног обављања свакодневних активности или хода. Ово стање је пролазно, траје неколико дана или недеља, ретко више месеци. Због тога је ову инфекцију лакше преболети у дечијем узрасту. Код деце је клиничка слика блага, блажа него код осталих вирусних осипних болести. Оспа углавном не сврби, пролази спонтано, а компликације су веома ретке. Лично у претходне две године нисам у ординацији видела ову вирусну инфекцију, али сам се у протеклих недељу дана сусрела са четири случаја код деце вртићког узраста. Сви су били доброг општег стања и без повишене температуре – наводи др Гајски.
Полазници Балетске школе Нови сад, издвојеног одељења у Кикинди, приказали су вечерас, на великом годишњем концерту, сав свој таленат и труд уложен у току управо завршене школске године. На сцени Народног позоришта наступиле су балерине и један балетан, од припремног до четвртог разреда, у задатим, али и кореографијама које су сами осмислили.
– Ово је концерт матураната и увек буде и ауторски јер деца и сама смишљају кореографије.Основну балетску школу завршавају четири ученице, оне су сад шести и седми разред основне школе. Та деца нам се увек враћају док су у Кикинди и наступају са нама, тако је и вечерас. Наши полазници се не школују да обавезно играју на сцени, ми их школујемо и као публику и као људе који ће ценити уметност – рекла је Ингрида Војводић Црномарковић, наставница класичног балета у Балетској школи.
Балетска школа у Новом Саду ове године прославља седам деценија постојања, а издвојено одељење у Кикинди постоји 25 година. Више од стотину деце изашло је из кикиндске школе. Једини дечак тренутно је Андреј Глигорин и он је, за четвртину века постојања балета у Кикинди, тек трећи балетан.
Завршни концерт отворио је Адађo, а у финалу се играо валцер. У међувремену, било је тарантеле, варијација из балета и савремене музике јер се у Школи похађају и часови савремних игара. Играчи на сцени поделили су радост коју им доноси ова уметност са публиком, која их је награђивала овацијама.
