Nova predstava večeras će se predati sudu gledalaca, na premijeri u Narodnom pozorištu. I dok glumce prepuštamo pretpremijernoj neizvesnosti iščekivanja reakcije publike, mi smo predstavu gledali sinoć na generalnoj probi i znamo šta vas čeka.
„Ljubavno pismo“ nije melodrama, nije komedija, nije baš ni čist vodvilj, ono je od svega pomalo. Najviše je glumačka predstava, ako ćemo strogo, jer su glumci svoje likove izgradili dajući najbolje od sebe, a neki su im, zasigurno, dodali filigransku završnicu. Da im ne biste odoleli, u čemu i jeste smisao.
Ono čemu, takođe, nećete odoleti, jeste datost samog teksta, smeštenog u osamdesete godine prošlog veka, u Titovu Jugoslaviju. Koju, osim po kostimima i muzici, prepoznajete i po nepodnošljivoj lakoći s kojom odrasli likovi rukovode svojim i tuđim životima u opštedruštvenom trendu prepuštanja strogim, ali već formiranim i prilično udobnim vrednostima. S druge strane, mladi naraštaji, rade nešto sasvim suprotno – oni ne znaju šta hoće, jer su mladi naraštaji, razume se, ali srljaju, odlučuju, greše, jednom rečju, otimaju život. Dakle, dok omladina rešava svoje probleme identiteta, odrasli u svojoj lagodnosti, pobrkavši direktive s nagonima, prave probleme bez kojih ovo ne bi bio ni vodvilj, ni melodrama, a sigurno ni ovakva urnebesna komedija. Kada ste poslednji put čuli za taj izraz, a kada ste je poslednji put gledali?
Bez „spojlovanja“ (neću vam reći šta će se dogoditi), zaplet je sledeći: dve kumovske porodice izgradile su kuće pod istim krovom, imaju svako po jednu ženu, dete, a neki i podstanarku. Između dva Prva maja ili sindikalnog zimovanja ili šta god, deca su porasla do zaljubljivanja i počela da pišu ljubavna pisma. Zahvaljujući kojima odrasli pomisle da imaju nešto s tim, s ljubavlju, razume se, i počinju „da se ponašaju“, što bi rekla ta ista deca, nesebično reflektujući posledice na sve oko sebe.
U dobrom duhu prave komedije tekst su napisali Zlatan Fazlagić i Zoran Bačić, na drugoj godini dramaturgije. Zatim ga je dramatizovao Miodrag Dinulović, a na scenu ga je, u Narodnom
pozorištu, postavio Dragan Ostojić, kikindski glumac i reditelj. Igraju: Branislav Knežević, Gordana Rauški, Mihailo Laptošević, Ružica Nedin, Anđela Kiković, Vladimir Maksimović, Jovana Berić i Branislav Čubrilo Rus.
Predstava je bogata, pitka i zavešće vas istom tom nepodnošljivom lakoćom: glume, režije i tekstom prepunom duhovitih opaski. Možda ćete i vi, tek na kraju shvatiti da su se, u međuvremenu, dogodile velike promene. I da svega toga više nema, a nedostaje vam. I onda će vam, možda, biti malo i tužno, ali šta ćete, pozorište je to, a mi moramo nazad u stvarni život. Još jednom – mnogo, mnogo drukčiji – i teži.
(Fotografije: “Foto Sretenović” i Kikindski portal)
Za publiku će biti organizovane tri koncertne večeri. U petak u Hramu Svetog oca Nikole sa početkom u 20 sati biće upriličen nastup Hora pevačkog društva „Prepodobni Rafailo banatski“ iz Zrenjanina. U subotu, od 19 časova u Narodnom muzeju biće održan koncert Ženskog vokalnog sastava „Res Miranda“ iz Novog Sada i Muške vokalne grupe „Panonika“ iz Zrenjanina, a u nedelju, takođe u Muzeju od 19 sati, nastupiće Zrenjaninski kamerni orkestar sa „Biserima klasične muzike“.
„Ljubavno pismo“, prva premijera u sezoni, biće odigrana u Narodnom pozorištu u petak, 9, decembra, najavljeno je danas na konferenciji za novinare. Po tekstu Zorana Bačića i Zlatana Fazlagića, predstavu je režirao kikindski glumac i reditelj, Dragan Ostojić. Ovom premijerom Pozorište obeležava 72 godine postojanja.
– Veoma mi je drago što je izabran upravo taj tekst i što režira Dragan Ostojić – kaže v. d. direktor, Milena Živkov. – Prava na korišćenje teksta dobili smo besplatno, nismo platili ni adaptaciju Miodraga Dinulovića, i na tome smo zahvalni. I svi akteri ulažu nešto svoje, lično, i mislim da će rezutat biti sjajan.
– Pozvao sam svog kolegu i prijatelja iz školskih dana, Dragana Ostojića, da režira predstavu i to smo predložili direktorici. Ekipu smo pravili kao dobru reprezentaciju, ne od najboljih igrača, već od onih koji najbolje funkcionišu zajedno. Ovo je jedna od malobrojnih predstava koje se pripremala u izuzetno dobroj atmosferi. Radimo bez ulaganja Pozorišta. Dragan režira bez honorara, Ružica Nedin, koja se, na moju radost, vratila glumi, takođe radi bez honorara, mi toliko volimo ovo pozorište da donosimo stvari od kuće, sami kupujemo rekvizitu, nadam se da tako šaljemo dobru poruku – kaže Knežević.
Ružica Nedin dugogodišnji je član ansambla kikindskog teatra, ali se poslednjih sedam godina nije angažovala u novim predstavama.
U novoj predstavi prvi put će u kikindskom pozorištu nastupiti mlada Jovana Berić, koja je ove godine završila glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Srđana Karanovića.
– Predstava je ljubavna komedija sa elementima vodvilja – kaže Ostojić. – Publici ćemo ponuditi malo uspomena, malo utehe, smeha i, nadam se, radosti. Selimo se u osamdesete godine dvadesetog veka i radnja traje do danas. To je priča o dvema porodicama, o ljubavnim jadima i mlađih i starijih. Imao sam zadovoljstvo da radim s kolegama od kojih su neki mladi životom, a neki duhom. Bilo je uzbudljivo i zanimljivo, osvajali smo lepotu igre i uživali u tome. Retko se događa da se na ovaj način radi, razume, uzajamno pomaže, tako da je za mene ova režija bila ogromno zadovoljstvo. U predstavi imamo priču o porodicama, ali smo i mi postali porodica.
materijal potpisuju Milorad Karadžin i Foto studio „Sretenović“.
Banatski kulturni centar objavio je dobitnike nagrada koje nose ime Teodora Pavlovića, rođenog u Novom Miloševu, obnovitelja i prvog sekretara Matice srpske, rodonačelnika žurnalistike u Srbiji, advokata, književnika i prevodioca.
, „Milenijum u Beogradu“, „Sunce ovog dana: pismo Andriću“, „Venecija“, i prevedena su na više svetskih jezika. Za roman „Tesla, portret među maskama“, dobio je NIN-ovu nagradu. Nosilac je mnogobrojnih nagrada i priznanja. Predsednik je Kulturnog foruma Evropskog pokreta Srbije
Slike i skulpture, izbor iz kolekcije valjevskog Internacionalnog umetničkog studija „Radovan Trnavac Mića“ dostupne su od večeras u Galeriji „Tera“. Izložba je rezultat saradnje dve institucije, koja je započeta krajem novembra u Valjevu, postavkom skulptura galerijskog formata sa Simpozijuma „Tera“.
– Obe kolekcije su međunarodne, naše institucije traju nekoliko decenija i obe su most između umetnika na međunarodnoj sceni – rekla je Verica Nemet, istoričarka umetnosti iz Centra za likovnu i primenjenu umetnost „Tera“
devet zemalja – svi oni stvarali su u studiju koje nosi ime poznatog srpskog slikara, Radovana Trnavca Miće.
kao grad koji prepoznaje kulturne vrednosti.
– Saradnja ovih kulturnih institucija veoma je važna ne samo radi razmene znanja i iskustava, već i zbog mogućnosti umrežavanja umetnika i stvaranja novih kontakata u oblastima umetnosti i kulture uopšte. Uz to, moguće ju je proširiti i na obrazovanje i privredu, u okvirima Srbije i drugih zemalja. Razgovaraćemo večeras o učvršivanju saradnje i o tome kako Grad može da pomogne da ona postane što plodonosnija.
Na svečanosti otvaranja nastupili su učenici Osnovne muzičke škole „Slobodan Malbaški“ na odseku tambure, Teodora Tomić i Stefan Bilić.
Prepoznajući značaj muzičkog nasleđa, ali i talente mladih kompozitora, profesorka Mitrović osmislila je projekat „Premijere“ koji se, kako kaže, rađao godinu i po dana. Čine ga dela: Vere Milanković, Dragane Jovanović, Milane Stojadinović, Ognjena Popovića, Ivana Brkljačića, Igora Glavašića i Miroslava Popovića.
počela upravo danas u Zrenjaninu, a zatim i u Kikindi.
Miloš Latinović, Kikinđanin, nagrađivani je autor priča, romana, eseja, dramskih tekstova. Susret s publikom na književnoj večeri događa se u godini kada obeležava 30 godina od kada je izašla njegova prva knjiga. Narednih dana izaći će nova zbirka priča o putovanjima, „Oranž cepelin“.
– Žao mi je što Kikinda nema veću vidljivost u medijima, uopšte u javnoj sferi, jer to apsolutno zaslužuje. Grad ima fantastičan turistički potencijal kao mesto u koje treba doći i ostati u njemu jer ima šta da se vidi. Na tome mislim da treba više raditi. Jedan od većih problema je to što su do Kikinde, od Beograda, potrebna dva i po sata vožnje i sada kao i 1981. godine kada sam počeo da studiram, i mislim da to odbija ljude da dođu. Mi imamo dobar potencijal: turizam, sport, dobru hranu. Ovo je miran grad, to se u svetu danas klasifikuje kao grad koji se preporučuje. Žao mi je što Kikindu ne posećuje više ljudi.
Knjiga „Svetlost bačena u oči“ Jelene Milošev predstavljena je večeras u Kulturnom centru u Kikindi. Ovo je njena treća knjiga poezije, posle zbirki „Ćutanje pre poleta“, nagrađene priznanjem „Stražilovo“ (dodeljuje je Brankovo kolo), i „Nevidljivi vatromet“, koja joj je otvorila vrata Srpskog književnog društva.
Nova zbirka poetički se „naslanja“ na prethodne dve, što dokazuje da je Jelena pesnikinja koja ima čvrstu poetiku, rekla je književna kritičarka Andrea Beata Bicok.
osveštavajući nas, ali nam i, iz drugog ugla, prikazuje svet u kojem postojimo – istakla je kritičarka.
vraćam motivima prirode, vodim se i egzistencijalnim temama, pitanjima sadašnjosti i stvarnosti, ima i filozofskih pesama. Moja poezija je puna slika i te slike sugestivno deluju na čitaoce – objasnila je autorka.
Još jedan pozorišni ekskluzivitet publiku očekuje 23. decembra. Sa monodramom “Lala„, gostovaće Stefan Ostojić, Kikinđanin koji je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Ljuboslava Majere. Predstavu „Lala“ režirala je Li Delong, poznata američko/francuska rediteljka i glumica koja je sarađivala sa Piterom Brukom, Lukom Besonom, Žanom Renoom, Miom Farou, i dobitnica je mnogobrojnih američkih i evropskih nagrada. Monodrama „Lala“ je omaž rodnom kraju i inspirisana je tradicijom i istorijom Kikinde. Ovo je prva predstava klovnovskog teatra u Srbiji.