Пројекат „Коринђање – обележје Бадње вечери у Банату“ представљен је вечерас у Народном музеју. Програм је обухватио сценски приказ обичаја и представљање посних јела која се спремају за Бадње вече.
Аутори пројекта су музејски педагог Драган Киурски и виши кустос-етнолог, Славица Гајић.
– Реализација пројекта трајала је шест месеци. Истраживачки део били су разговори са људима и њиховим раним сећањима на коринђање, као и успостављање паралела између овог обичаја некада и сад – каже Киурски. – Причали смо са људима у Кикинди и околним селима, али и у Средњем Банату и деловима Бачке. Резултат тог рада је брошура коју представљамо вечерас. Затим смо укључили и децу, по два ученика четвртог разреда свих основних школа, који су учествовали у креативном драмском процесу, сценском приказу обичаја коринђања који приказујемо публици 
вечерас. Придружили смо и десет удружења жена и оне су припремиле посна јела која се служе на Бадње вече, а на вечерашње представљање резултата пројекта позвали смо и испитанике из истраживања.
Киурски додаје да је обичај коринђања карактеристичан за читав Банат и оценио да се традиција данас ревитализује, да се „Божић данас слави са истим жаром као и пре педесет година, можда чак и више“.
Лазар Рељин, ученик четвртог разреда ОШ „Свети Сава“ каже да је улогу оца у сценском приказу о коринђању припремао дуже од месец дана.
– Приказујемо Бадњи дан у Банату у старим временима, и тада се још коринђало. И одрасли људи су облачили наопако одећу и одлазили да коринђају. Пили су вино и ракију, па се дешавало и да се потуку – каже Лазар.
Бранкица Микалачки, председница Удружења жена „Вретено“ из Иђоша каже да се у овом месту много пажње поклања очувању традиције.
– У нашем удружењу на Бадњи дан окупимо децу, правимо бадњаке за цркву, деца коринђају, а затим их почастимо посним јелима које припремамо. За вечерас смо припремили иђошке ђаконије: пуњеног шарана из иђошког рибњака, чорбаст пасуљ, посну погачу „бадњачу“ и шљиве печене у рерни – каже Бранкица.
Бадњи дан и коринђање одувек су били пуни радосних догађаја за децу, напомиње Радојка Вујадинов, председница Етно–грађанског друштва „Сувача“ из Кикинде.
– Било би лепо да се сви ти обичаји обнове – каже Радојка. – Наше чланице су за ову презентацију припремиле пироге са разним запршкама, насуво са маком, питу са пиринчем и са купусом по рецепту старом више од сто година који је моја мајка 
донела из Босне. Сваки крај има своје обичаје и зато је лепо да се овако спојимо и да се сви они представе.
Свечана сала Музеја била је вечерас препуна Кикинђана и гостију, а затим се прешло на дегустацију старих јела, која нису заборављена и док је оваквих чувара традиције, никада неће ни бити.
Књига „Историја Немаца у Великој Кикинди“ представљена је вечерас у Народном музеју. Аутори су виши кустос историчар Владислав Вујин, кустос историчар Милош Пушара и архивар историчар Владимир Дудић.
За архивску грађу у књизи био је задужен Владимир Дудић, док је Владислав Вујин свој део изучавао десет година.
У историји Немаца који су оставили траг у својим професијама, додаје Вујин, издваја се и Артур Хорн који је у Кикинди живео само три и по године и заслужан је за стварање немачког националног идентитета поч 19. века. Као уредник новина „Gross Kikindaer Zeitung“ („Великокикиндске новине“) борио се против мађаризације немачког становништва. Пошто је побегао из Кикинде, у Минхену је написао књиггу о томе. Хорн је, током окупације, добио своју улицу када су преименовани називи свих улица у граду.
До краја Другог светског рата у Великој Кикинди 29 одсто становника чинили су Немци и оставили су траг у многим областима, а често су били и у извршној власти. Од ослобођења 1944. године њихов број се драстично смањује.
Чланови КУД „Марија Бурсаћ“ из Банатског Великог Села одржали су вечерас Новогодишњи концерт у сали биоскопа у овом месту. Први пут су насатупили са гостима из КУД „Ђидо“ из Бечеја, каже председник великоселског КУД-а, Горан Шормаз.
– Година за нама била је препуна изазова, али смо препознали да само заједно можемо да креирамо бољу будућност – рекао је градоначелник, Никола Лукач. – Хвала вам што чувате традицију, културу и обичаје краја у којем су нам корени. Желим вам у новој години пуно здравља, да празнике проведете у кругу најмилијих, и да се увек, као и вечерас, радујемо дечијим осмесима који су нам мотив да радимо и маштамо још више и да заједно креирамо још бољу будућност у Банатском Великом Селу, Кикинди и у нашој Србији.
Новогодишњи концерт чланова културно-уметничког друштва традиционалан је и у Накову. Одржан је вечерас, у сали биоскопа, на задовољство великог броја мештана.
– Захваљујем члановима КУД „Извор“ на очувању традиције и културе наших народа, као и Mесној заједници на изузетној сарадњи са Градском управом. Ми заиста, са задовољством, подржавамо њихов рад.
Културно-уметничко друштво „Петар Кочић“ у Новим Козарцима одржало је вечерас за своју публику традиционални Новогодишњи концерт.
Чланови КУД-а и гости концерта, ђаци из Основне школе „Иво Лола Рибар“ из овог места, извели су богат програм у препуној сали Дома културе.
Ли Делонг је уважена америчка/француска глумица, редитељка, кловновска учитељица и списатељица која ствара више од 30 година. Формалну едукацију остварила је на Академији у Западној Вирџинији, а затим у париском позоришту Питера Брука и школи Жака Лекока. Њена монодрама победник је Единбуршког фестивала, а представе које је режирала, награђиване су на многим фестивалима, широм Европе.
Глумац, главни продуцент и иницијатор пројекта је Кикинђанин Стефан Остојић. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Љубослава Мајере. Играо у позориштима у Кикинди, Краљеву, Новом Саду и Суботици. Освојио је награде за најбољег глумца на фестивалима: професионалних позоришта Војводине, Враголасте позориштарије у Смедеревској Паланци, Звездариште у 
Београду, и годишњу награду града Кикинде за рад у Хуманитарном театру „Гусани у магли“, чији је оснивач.
Јован Поповић (1905-1052), био је песник и прозни писац, уредник часописа, позоришни и књижевни критичар, један од оснивача београдског недељника НИН и председник Удружења књижевника Србије. Од почетка устанка у Србији учествовао је у НОБ-у. 1950. изабран је за дописног члана САНУ. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а његово име носе основна школа у Кикинди, кикиндска Народна библиотека, као и још десетак основних школа у Србији. Годину дана по Поповићевој смрти, 1953. године у центру Кикинде, на данашњем градском тргу, подигнут је монументални споменик овом аутору, израђен у бронзи, дело академског вајара Александра Зарина.
Збирка поезије „Кинтсуги порцелан душе“ Кикинђанина Ненада Адамова, представљена је вечерас у Културном центру пред великим бројем колега, пријатеља и поштовалаца рада овог психолога и песника.
Филиповић, лекар и колумниста, др Владимир Јефтић, и издавач, Дејан Спасојевић из „АСогласа“ из Зворника. Управо у том граду књига „Кинтсуги порцелан душе“ награђена је у категорији необјављених првих поетских рукописа на петим Дринским књижевним сусретима 2021. године.
Јапанска реч кинтсуги значи „увезивање, спајање златом“ или „поправка златом“, и описује начин поправљања поломљеног порцелана или керамике, подсетила је песникиња Јасна Миленовић.
записа спаја, златним нитима стихова, ожиљке свог животног искуства, свог кинтсугија – рекла је Миленовићева.
психолог, и то изванредан, преточи у прозу јер сматрам да његов креативни круг није завршен – оценио је Филиповић. – Ненад је изузетан терапеут, увек професионалан и прецизан, у све што ради уноси дозу емоције. Када би написао приче инспирисане својим радом са више хиљада клијената, као и о томе шта зна о друштву, мислим да бисмо добили лек за многе наше проблеме које Ненад тако добро решава. Он је изузетан познавалац људске душе и психе, веома пријатан и лековит.
Рецензенти и пријатељи Адамова читали су стихове публици по сопственом избору. Др Владимир Јефтић закључио је да је „Ненадов кинтсуги прави егземплар да нема сазревања и раста душе без искушења и патње. Патња је једноставно пут којим се мора проћи на путу ка лепшем и бољем“.
Нови Козарци су главни град читалаца – први и једини у држави и у овом делу света имају сталну уличну мини-књижару из које можете бесплатно да узмете књигу коју желите и да, заузврат, оставите један од наслова из ваше кућне колекције.
– Људи нису веровали да ће то заживети – прича Винка. – На полицама су коришћени примерци које људи поклањају, заузврат узимајући наслов који им одговара. Долазе сви, старији људи и деца, много њих има доста књига и лектиру, и једноставно донесу јер им више не треба. Одушевљена сам како су то људи прихватили.
Мини-књижаре за размену књига вест су где год да се појаве на планети – има их у САД-у, Немачкој, Чилеу… У Новим Козарцима, међутим, улична књижара већ има своје сталне кориснике. Никоме, осим гостима, који су одушевљени, одавно није необично да књиге стоје у витриници на улици, на дохват руке свима који су за размену исписаних речи, светова и живота.