Нова представа вечерас ће се предати суду гледалаца, на премијери у Народном позоришту. И док глумце препуштамо претпремијерној неизвесности ишчекивања реакције публике, ми смо представу гледали синоћ на генералној проби и знамо шта вас чека.
„Љубавно писмо“ није мелодрама, није комедија, није баш ни чист водвиљ, оно је од свега помало. Највише је глумачка представа, ако ћемо строго, јер су глумци своје ликове изградили дајући најбоље од себе, а неки су им, засигурно, додали филигранску завршницу. Да им не бисте одолели, у чему и јесте смисао.
Оно чему, такође, нећете одолети, јесте датост самог текста, смештеног у осамдесете године прошлог века, у Титову Југославију. Коју, осим по костимима и музици, препознајете и по неподношљивој лакоћи с којом одрасли ликови руководе својим и туђим животима у општедруштвеном тренду препуштања строгим, али већ формираним и прилично удобним вредностима. С друге стране, млади нараштаји, раде нешто сасвим супротно – они не знају шта хоће, јер су млади нараштаји, разуме се, али срљају, одлучују, греше, једном речју, отимају живот. Дакле, док омладина решава своје проблеме идентитета, одрасли у својој лагодности, побркавши директиве с нагонима, праве проблеме без којих ово не би био ни водвиљ, ни мелодрама, а сигурно ни оваква урнебесна комедија. Када сте последњи пут чули за тај израз, а када сте је последњи пут гледали?
Без „спојловања“ (нећу вам рећи шта ће се догодити), заплет је следећи: две кумовске породице изградиле су куће под истим кровом, имају свако по једну жену, дете, а неки и подстанарку. Између два Прва маја или синдикалног зимовања или шта год, деца су порасла до заљубљивања и почела да пишу љубавна писма. Захваљујући којима одрасли помисле да имају нешто с тим, с љубављу, разуме се, и почињу „да се понашају“, што би рекла та иста деца, несебично рефлектујући последице на све око себе.
У добром духу праве комедије текст су написали Златан Фазлагић и Зоран Бачић, на другој години драматургије. Затим га је драматизовао Миодраг Динуловић, а на сцену га је, у Народном
позоришту, поставио Драган Остојић, кикиндски глумац и редитељ. Играју: Бранислав Кнежевић, Гордана Раушки, Михаило Лаптошевић, Ружица Недин, Анђела Киковић, Владимир Максимовић, Јована Берић и Бранислав Чубрило Рус.
Представа је богата, питка и завешће вас истом том неподношљивом лакоћом: глуме, режије и текстом препуном духовитих опаски. Можда ћете и ви, тек на крају схватити да су се, у међувремену, догодиле велике промене. И да свега тога више нема, а недостаје вам. И онда ће вам, можда, бити мало и тужно, али шта ћете, позориште је то, а ми морамо назад у стварни живот. Још једном – много, много друкчији – и тежи.
(Фотографије: “Фото Сретеновић” и Кикиндски портал)
За публику ће бити организоване три концертне вечери. У петак у Храму Светог оца Николе са почетком у 20 сати биће уприличен наступ Хора певачког друштва „Преподобни Рафаило банатски“ из Зрењанина. У суботу, од 19 часова у Народном музеју биће одржан концерт Женског вокалног састава „Рес Миранда“ из Новог Сада и Мушке вокалне групе „Паноника“ из Зрењанина, а у недељу, такође у Музеју од 19 сати, наступиће Зрењанински камерни оркестар са „Бисерима класичне музике“.
„Љубавно писмо“, прва премијера у сезони, биће одиграна у Народном позоришту у петак, 9, децембра, најављено је данас на конференцији за новинаре. По тексту Зорана Бачића и Златана Фазлагића, представу је режирао кикиндски глумац и редитељ, Драган Остојић. Овом премијером Позориште обележава 72 године постојања.
– Веома ми је драго што је изабран управо тај текст и што режира Драган Остојић – каже в. д. директор, Милена Живков. – Права на коришћење текста добили смо бесплатно, нисмо платили ни адаптацију Миодрага Динуловића, и на томе смо захвални. И сви актери улажу нешто своје, лично, и мислим да ће резутат бити сјајан.
– Позвао сам свог колегу и пријатеља из школских дана, Драгана Остојића, да режира представу и то смо предложили директорици. Екипу смо правили као добру репрезентацију, не од најбољих играча, већ од оних који најбоље функционишу заједно. Ово је једна од малобројних представа које се припремала у изузетно доброј атмосфери. Радимо без улагања Позоришта. Драган режира без хонорара, Ружица Недин, која се, на моју радост, вратила глуми, такође ради без хонорара, ми толико волимо ово позориште да доносимо ствари од куће, сами купујемо реквизиту, надам се да тако шаљемо добру поруку – каже Кнежевић.
Ружица Недин дугогодишњи је члан ансамбла кикиндског театра, али се последњих седам година није ангажовала у новим представама.
У новој представи први пут ће у кикиндском позоришту наступити млада Јована Берић, која је ове године завршила глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Срђана Карановића.
– Представа је љубавна комедија са елементима водвиља – каже Остојић. – Публици ћемо понудити мало успомена, мало утехе, смеха и, надам се, радости. Селимо се у осамдесете године двадесетог века и радња траје до данас. То је прича о двема породицама, о љубавним јадима и млађих и старијих. Имао сам задовољство да радим с колегама од којих су неки млади животом, а неки духом. Било је узбудљиво и занимљиво, освајали смо лепоту игре и уживали у томе. Ретко се догађа да се на овај начин ради, разуме, узајамно помаже, тако да је за мене ова режија била огромно задовољство. У представи имамо причу о породицама, али смо и ми постали породица.
материјал потписују Милорад Караџин и Фото студио „Сретеновић“.
Банатски културни центар објавио је добитнике награда које носе име Теодора Павловића, рођеног у Новом Милошеву, обновитеља и првог секретара Матице српске, родоначелника журналистике у Србији, адвоката, књижевника и преводиоца.
, „Миленијум у Београду“, „Сунце овог дана: писмо Андрићу“, „Венеција“, и преведена су на више светских језика. За роман „Тесла, портрет међу маскама“, добио је НИН-ову награду. Носилац је многобројних награда и признања. Председник је Културног форума Европског покрета Србије
Слике и скулптуре, избор из колекције ваљевског Интернационалног уметничког студија „Радован Трнавац Мића“ доступне су од вечерас у Галерији „Тера“. Изложба је резултат сарадње две институције, која је започета крајем новембра у Ваљеву, поставком скулптура галеријског формата са Симпозијума „Тера“.
– Обе колекције су међународне, наше институције трају неколико деценија и обе су мост између уметника на међународној сцени – рекла је Верица Немет, историчарка уметности из Центра за ликовну и примењену уметност „Тера“
девет земаља – сви они стварали су у студију које носи име познатог српског сликара, Радована Трнавца Миће.
као град који препознаје културне вредности.
– Сарадња ових културних институција веома је важна не само ради размене знања и искустава, већ и због могућности умрежавања уметника и стварања нових контаката у областима уметности и културе уопште. Уз то, могуће ју је проширити и на образовање и привреду, у оквирима Србије и других земаља. Разговараћемо вечерас о учвршивању сарадње и о томе како Град може да помогне да она постане што плодоноснија.
На свечаности отварања наступили су ученици Основне музичке школе „Слободан Малбашки“ на одсеку тамбуре, Теодора Томић и Стефан Билић.
Препознајући значај музичког наслеђа, али и таленте младих композитора, професорка Митровић осмислила је пројекат „Премијере“ који се, како каже, рађао годину и по дана. Чине га дела: Вере Миланковић, Драгане Јовановић, Милане Стојадиновић, Огњена Поповића, Ивана Бркљачића, Игора Главашића и Мирослава Поповића.
почела управо данас у Зрењанину, а затим и у Кикинди.
Милош Латиновић, Кикинђанин, награђивани је аутор прича, романа, есеја, драмских текстова. Сусрет с публиком на књижевној вечери догађа се у години када обележава 30 година од када је изашла његова прва књига. Наредних дана изаћи ће нова збирка прича о путовањима, „Оранж цепелин“.
– Жао ми је што Кикинда нема већу видљивост у медијима, уопште у јавној сфери, јер то апсолутно заслужује. Град има фантастичан туристички потенцијал као место у које треба доћи и остати у њему јер има шта да се види. На томе мислим да треба више радити. Један од већих проблема је то што су до Кикинде, од Београда, потребна два и по сата вожње и сада као и 1981. године када сам почео да студирам, и мислим да то одбија људе да дођу. Ми имамо добар потенцијал: туризам, спорт, добру храну. Ово је миран град, то се у свету данас класификује као град који се препоручује. Жао ми је што Кикинду не посећује више људи.
Књига „Светлост бачена у очи“ Јелене Милошев представљена је вечерас у Културном центру у Кикинди. Ово је њена трећа књига поезије, после збирки „Ћутање пре полета“, награђене признањем „Стражилово“ (додељује је Бранково коло), и „Невидљиви ватромет“, која јој је отворила врата Српског књижевног друштва.
Нова збирка поетички се „наслања“ на претходне две, што доказује да је Јелена песникиња која има чврсту поетику, рекла је књижевна критичарка Андреа Беата Бицок.
освештавајући нас, али нам и, из другог угла, приказује свет у којем постојимо – истакла је критичарка.
враћам мотивима природе, водим се и егзистенцијалним темама, питањима садашњости и стварности, има и филозофских песама. Моја поезија је пуна слика и те слике сугестивно делују на читаоце – објаснила је ауторка.
Још један позоришни ексклузивитет публику очекује 23. децембра. Са монодрамом “Лала„, гостоваће Стефан Остојић, Кикинђанин који је дипломирао на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Љубослава Мајере. Представу „Лала“ режирала је Ли Делонг, позната америчко/француска редитељка и глумица која је сарађивала са Питером Бруком, Луком Бесоном, Жаном Реноом, Миом Фароу, и добитница је многобројних америчких и европских награда. Монодрама „Лала“ је омаж родном крају и инспирисана је традицијом и историјом Кикинде. Ово је прва представа кловновског театра у Србији.