Култура Архиве | Паге 94 оф 97 | Кикиндски портал

Проф. др Јерков: Много тога још увек откривамо о Андрићу

Jelena Trifunović Новембер 16, 2022

-Сплет животне мудрости и стваралачке снаге код Андрића фасцинира. Након што деценије живота проведете бавећи се његовим делом, дођете до сазнања да нико није боље и успешније, у овом делу света, одговорио на изазове живота од њега, каже историчар књижевности и професор Филолошког факултета у Београду проф. др Александар Јерков. О делу великог писца, нашег јединог нобеловца, Јерков је надахнуто говорио матурантима гимназије „Душан Васиљев“, на предавању у кикиндској библиотеци.

-Фасциниран сам не само њим већ Његошем, Доситејем, Вуком, Црњанским, великим песницима 20. века, али поврх свих њих Доситеј и Андрић су за мене највиши ниво промишљене мудрости- како у књижевности пронаћи место за живот.

Савремен, актуелан и свевремен, Андрића и даље прати „цео океан тајни, сплет загонетки и чуда“.

-Много тога још увек откривамо о Андрићу, не само у биографији већ и у читању текстова.. Мало ко зна каква се трансформација одиграла између првог и другог издања „Пута Алије Ђерзелеза“ и како је Иван нестало и остало Иво, како се његов стваралачки идентитет утемељио у српској књижевности и култури. Мало је познато да је Андрић својом руком и то у тешким временима написао да је Србин. Он је рођен у католичкој породици, као Хрват, деловао је у оквиру хрватског културног круга. Али изворни идентитет који га је утемељио заснован је на Његошу, Вуку, Бори Станковићу…то је његова вољна и свесна одлука донета у тешким временима када је много пробитачније било да буде Кроат. Не желим то да пренагласим, али тај фини детаљ је недовољно познат, увек се мисли да је био комформиста, да се прилагођавао, тражио угао… Тачно у многим ситуацијама, али није само то- указује проф. др Јерков који припрема књигу „Андрић и Европа“ .

-У његовим делима видите и сазнање о Европи, која није помодна и јефтина прича о успешној западној Европи, него како ово овде градити као европско место. То је мудрост која није јефтино мондијалистичка, а уписала се у његове приче, романе, записе- истакао је Јерков.

(ВИДЕО) Врло шаљиви повратак у прошлост- и у љубав

Jelena Trifunović Новембер 15, 2022

Како су нам наши поуздани извори јавили (имена и адресе познате редакцији), у кикиндском Позоришту нешто се спрема. Односно, проба. Да не кажемо – пише. И пева. И много, много се смеје. Јер је дошло до забуне, а у питању је љубавно писмо. Значи, ствар је озбиљна.

Били смо на проби, снимали је, питали присутне о чему се ради и – направили емисију. Њих смо оставили да заврше представу. У нашој емисији видећете и какву. Ствар је озбиљна колико и љубав у писму.

О „Љубавном писму“ – на Кикиндском порталу! Врло ускоро! Већ сутра!

Нада Колунџија у Кикинди – концерт виртуоза за врхунски уметнички доживљај

Igor Crnogorac Новембер 12, 2022

Нада Колунџија, концертна пијанисткиња авангардног усмерења, један од најзначајнијих српских извођача, донела је у свечану салу Народног музеја префињену уметност у извођењу дела савремених композитора, садржаном на новом ЦД-у, „О светлости, о нежности“. На претходном гостовању, ова пијанисткиња представила је „Удах/издах“ за који је, 2020. године, на такмичењу „Глобал Мусиц Аwардс“, у категорији класичне музике, награђена златном медаљом.

– Последњи пут концерт у Кикинди сам одржала пре четири године и имала сам жељу да поново свирам у овој сали. Драго ми је што ћу са овом публиком поново имати заједнички доживљај. Ја сам задужена за атмосферу и она ће сигурно бити добра – рекла нам је пре концерта.

Нада Колунџија своју мисију упознавања публике са композиторима овог и прошлог века испуњава са великом посвећеношћу и препознатљивом виртуозношћу. Тако је било и вечерас у Кикинди. Најављивала је и описивала композиције и говорила о ауторима. Извела је дела Луја Андрисена, Гевина Брајерса и Маурициа Кагела. Уместо дела Дејвида Ленга, како је објаснила, пожелела је да публици свира Парментјеову „Вртоглавицу“, писану за оргуље, као и „Стару мелодију“ Симеона Тен Холта, коју свира на бис.

– Свирам мало „мекши“ репертоар, не такозване клаустрофобичне композиције, које су само за мене или за аутора – каже. – Можда и зато имам све више публике јер су ми на репертоару савремени, атрактивни, али квалитетни програми. Савремени композитори се враћају у прошлост и подсећају се дела класичне музике, тако да публика може да препозна елементе дела старијих аутора у новим композицијама.

Концерт Наде Колунџије у Кикинди уприличен је под покровитељством Министарства културе и информисања и у сарадњи Центра лепих уметности „Гуарнериус“ који је основао њен брат, Јован Колунџија, и Народног музеја Кикинда.

Нови успех Ене Гогић

Jelena Trifunović Новембер 12, 2022

Суграђанка Ена Гогић (13) наставља да ниже музичке успехе. На Међународном фестивалу за децу „Шкољкице“, који се овог викенда одржава у Новом Саду, освојила је друго место. Наступила је са песмом „Гласам за љубав“ за коју је текст написао Тоде Николетић, а музику и аранжман Ладо Леш.

На фестивалу је учествовало 24 такмичара из Русије, Бугарске, Словеније, Македоније, Малте, Црне Горе, Хрватске, Мађарске и Босне и Херцеговине.

„Шкољкице” је музички фестивал за децу међународног карактера, а за циљ има представљање земаља учесница, њихове културе, уметности и традиције кроз савремено стваралаштво за децу и омладину. Сад већ традиционално, од 2006. године, одржава се у првој половини новембра.

Ена Гогић и раније је освајала награде на музичким фестивалима у земљи и иностранству, а таленат и певачко умеће овога пута добили су потврду од међународног жирија који чине реномирани стручњаци, продуценти и директори фестивала из земље и иностранства. Фестивал „Шкољкице“ уврштен је у календар светске асоцијације фестивала “WАФ”.

Игор Мировић добитник књижевне награде Банатског културног центра

Igor Crnogorac Новембер 11, 2022

Игор Мировић добитник је награде „Деспотица Ангелина Бранковић” коју додељује Банатски културни центар из Новог Милошева. На конкурсу Центра Мировић је лауреат са својом књигом песама „Светло у светионику“, у издању београдске „Лагуне“. Мировићу је ово четврта књига поезије.

Одлуку о добитнику награде једногласно је донео жири који су чинили: председник, проф. др Зоран Ђерић, песник и прошлогодишњи добитник, Перица Милутин, и Радован Влаховић, књижевник и директор Банатског културног центра.

У образложењу жирија наводи се да нова Мировићева збирка садржи песме из његових претходних песничких књига, као и циклус нових песама, „Излазак из сенке“.

„Највише места у избору заузима поезија из збирке „Повратак у логос“, у којој су доминантни мотиви: Земља, Небо и Људи. А међу њима је низ историјских ликова, „носилаца светла из светионика“: Ђурађ Црнојевић, владика Данило, патријарх Арсеније Чарнојевић, Доситеј Обрадовић, Змај, Светозар Милетић и низ других, којима се придружују у новим песмама: жупан Немања, Свети Сава, Милош Обилић, Краљевић Марко, Карађорђе, Свети Петар Цетињски, Његош, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Лаза Костић, са којима песник ступа у дијалог“, наводи проф. др Зоран Ђерић.

„Оваквим инстинктом, аутор се суочио с великим задатком – повратком самоме себи. Суочавајући се са собом, са савременим човеком и савременим светом, отворио је, широм, двери покајања. А да би покајање било делотворно, оно мора бити Логосно, како би водило не просто животу, већ вечном животу, лишено фантазија, охолости и самопрецењивања, окренуто ка Господу Богу, Господу Христу“, закључује Селимир Радуловић у поговору Мировићеве књиге.

Игор Мировић рођен је 1968. године у Крушевцу. Објавио је четири песничке књиге: „Небо над Византијом“ (1994.), „Кремен пламен“ (2004.), „Повратак у логос“ (2020.) и „Светло у светионику“ (2022.). Заступљен је у антологијама, а песме су му превођене на румунски, мађарски, словачки и македонски језик. Живи и ради у Новом Саду.

Књижевна награда састоји се од повеље и иконе Преподобне Мати Ангелине, ауторке Силвије Влаховић, и Мировићу ће бити уручена на манифестацији под називом „Слово љубве”.

Овај културни догађај и књижевну награду „Деспотица Ангелина Бранковић” установио је Банатски културни центар Ново Милошево у знак сећања на мање познат део српске историје, када су овај део Баната и насеље Арача били у поседу српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, као настављача немањићке традиције северно од Саве и Дунава.

„Слово љубве” организује се уз подршку Општине Нови Бечеј. Одржаће се 17. новембра, и тада ће бити и уручена награда овогодишњем лауреату. У програму ће учествовати: председник Матице српске, проф. др Драган Станић, председник Општине Нови Бечеј, Саша Максимовић, директор Банатског културног центра, Радован Влаховић, проф. др Зоран Ђерић, председник жирија, Драган Јовановић Данилов, песник и критичар, Милица Досковић, чланица хора Опере СНП-а и Соња Дамјановић, првакиња драме Српског народног позоришта.

У Дому културе у Новом Бечеју програм ће почети у 18 сати.

Ивачковићев емоционални водич кроз Балашевићеву дискографију: Ђоле је личио на своје песме

Jelena Trifunović Новембер 10, 2022

Ђорђе Балашевић је оставио много песама за сва времена. Ванвременске стихове и ноте бројне генерације носе испод коже. Потписао је обимну дискографију без лошег албума што је реткост и у интернационалним размерама. Његова професионална биографија названа „Панонски адмирал“ је емоционални водич кроз Ђолетово стваралаштво који стиже из пера чувеног новинара и музичког критичара Ивана Ивачковића.

-Ђолета сам познавао 35 година. У тренутку кад смо се упознали, средином осамдесетих у време Ђолетовог албума „Бездан“ ја сам већ увелико радио као новинар. Али сам избегавао сусрет са Ђолетом, као што сам избегавао сусрете са неким другим људима о којима сам писао, плашећи се да ти људи можда неће личити на своје песме. Вук Жугић ми се јавио и казао да Ђоле и ја морамо да се упознамо. То је било тих дана када сам чуо „Бездан“, лето 1986. Волео сам Ђолета и слушао његове претходне албуме, али „Бездан“ је био албум захваљујући коме је Ђоле мени постао посебан, категорија за себе. Утолико је страх да неће личити на своје песме био већи. Међутим, он се представио у дивном светлу као топао, срдачан и духовит човек, човек који личи на своје песме. Ни у једном од наредних сусрета тај утисак није био покварен. Не могу да судим о Ђолету као човеку начелно јер га нисам довољно добро познавао. Нико га није довољно добро познавао осим његове породице и неколицине пријатеља. Могу да говорим о својим искуствима. Сва моја искуства и наши сусрети, што професионални, што приватни, били су лепи. Најпре ћу га памтити као човека у којем су на фини и складан начин били помешани срдачност и грађанска отменост- прича Ивачковић.

Његов музички дар често је остајао у сенци његовог песништва, али то ништа не говори лоше о његовој музици, али много доброг говори о његовом песништву, каже аутор прве биографије великог кантаутора.

-Ђоле је био одличан певач са изузетним даром за мелодију. Не мора свако бити Карузо да бисмо рекли да је велики певач. Постоји и Коен. Ђоле је први из света популарне културе кога су поредили са академским песницима. Поредили су га и са Диланом.

Ивачковић је књигу о Балашевићу почео да пише пре три године, али је након његове изненадне смрти, мислио да ће рукопис остати недовршен.

-Најзаслужнији што је књига, ипак, угледала светлост дана су Биља Крстић, која је са Ђолетом давних дана чинила „Рани мраз“ Цаки Кравић, басиста, Вук Жигић који је организовао све Ђолетове концерте у Сава центру и Богица Мијатовић, новосадски новинар и вероватно највећи зналац Ђолетове каријере. Захваљујући њиховим подстицајима и охрабрењима ја сам успео да завршим књигу- искрен је Ивачковић који о наслову књиге каже:

-Ђоле је почео као панонски морнар, наиван момак који улази у грубу арену музичке индустрије, али је захваљујући свом изузетном дару, па и људима који су га окруживали, сјајним музичарима, завршио као прави адмирал у белој униформи који нам победоносно маше са свог Галеба.

Уз Ђолетове стихове и ноте, ово је обавезно штиво у ком ћете, крстарећи његовом раскошном дискографијом и збирком личних и колективних сећања, засигурно уживати. „Панонски адмирал“ је заслужени наклон оригиналној Балашевићевој уметности уз одсјаје једног времена чији је био сјајан и мудар хроничар.

Промоцију књиге у пуној сали Народне библиотеке “Јован Поповић” , извођењем Балашевићевих песама употпунили су гимназијалци Емилија Сретеновић и Ђорђе Голић.

Прожимање уметности – Трио виолина „Аниме“

Igor Crnogorac Новембер 8, 2022

Културни центар је, под покровитељством СОКОЈ-а, Кикинђанима приредио изузетан и ретко виђен музички догађај. Концерт дела савремених композитора, са наменски писаним сонатама, извеле су уметнице из Новог Сада и Београда, Трио виолина „Аниме“.

„Рефлексија уживо“ назив је компакт диска и концерата којим га промовишу три уметнице из Новог Сада и Београда: Душица Младеновић, Мина Младеновић и Марина Поповић.

– Процес траје 15 година, а започела га је Душица Младеновић када је основала трио виолина – каже Мина Младеновић. – Када је трио исцрпео сав репертоар за нестандардни састав, питала је композиторе да напишу дела за њих. Између осталих, одазвали су се српски композитор, академик Дејан Деспић, и композитор из Ирске, Ијан Вилсон. Душица је, затим, добила идеју да оба композитора напишу сонате за исти инструментални састав – за соло виолону и за трио, како би њихова дела могла да се упореде. Тако смо добили веома занимљив репертоар у којем могу да се упореде две уметничке поетике аутора који припадају различитим генерацијама и поднебљима.

Бројна публика у Културном центру имала је прилику да слуша Деспићеве Сонату за соло виолину, оп. 85, у извођењу Душице Младеновић и Сонатину В-А-С-Н за три виолине, оп. 185, и дела ирског композитора Ијана Вилсона: Сонату баладу и композицију под називом „1927“ у току које се емитују анимације слика немачко-швајцарског сликара Пола Клеа, за сваки став по једна којом је аутор био инспирисан.

ЦД „Рефлексија уживо“ издао је, 2019. године, београдски „Метрополис“. Пре пандемије, Трио „Аниме“ успео је да га промовише само у Ирској, а сада је у току и концертна турнеја по градовима Србије.

Нова песничка манифестација – Вече сећања на Николу Васића Тополовачког

Igor Crnogorac Новембер 7, 2022

Вече сећања на Николу Васића Тополовачког, оснивача Књижевног клуба „Душко Трифуновић“ у Кикинди, песника и сликара, окупило је, у Културном центру, поштоваоце његовог дела. Успостављајући нову традицију, песници ће се сваке године окупљати на рођендан пријатеља, каже председник Клуба, Миодраг Бркин.

– Никола Васић Тополовачки оставио је неизбрисив траг у уметности – своју поезију и ликовне радове. Чувамо га од заборава и зато смо одлучили да сваке године доделимо плакете за уметнички рад.

Нова песничка манифестација установљена је на иницијативу Немање Савића, новинара и књижевника из Зрењанина, пријатеља Тополовачког. Савић је и један од добитника прве плакете манифестације.

– Дела остају да сведоче о његовом уметничком стваралаштву, а ми сведочимо о томе какав је Никола био човек – великодушан и велики пријатељ. Изузетна ми је част што сам први славодобитник овог великог признања – каже Савић.

Савићу је припала плакета као члану подружнице Клуба за подручје Зрењанина, Житишта и Равног Тополовца, родног места Николе Васића. Друга равноправна награђена је Снежана Томин, песникиња из Кикинде.

– Призњање ми је веома важно као потврда вредности мог рада и да бих могла да наставим да пишем. Никола је био мој ментор и пријатељ, заједно смо основали Клуб, много ми је помогао на мојим почецима. Била сам на челу Клуба после њега и тада сам му још обећала да ћу одржати његов рад и да ћемо трајати – каже Снежана Томин.

Никола Васић рођен је 1956. године у Равном Тополовцу. Дуго година живео је у Кикинди у којој се и афирмисао као песник и сликар. Објавио је девет књига поезије којом је сликао родну равницу. Последња је збирка „Безмерни доказ“. Био је и главни и одговорни уредник књижевних новина „Наша реч“, покренуо је Књижевни маратон у Кикинди и Зборник радова посвећен Душку Трифуновићу.

Да његово дело траје показало се и на Вечери сећања које је окупило бројну публику. Чланови Клуба говорили су његову и своју поезију, а изложени су и ликовни радови Тополовачког.

– Иницијативу за одржавање песничке Вечери сећања, у Културном центру прихватили смо са задовољством. Никола Васић је био запослен неколико година у овој установи, наша је дужност да га се сећамо на овај начин, као дивног колегу, уметника и човека – каже Тања Ножица, заменица директора Културног центра.

Књижевни клуб „Душко Трифуновић“ има петнаестак чланова. Редовно организују песничке вечери, посете и гостовања са побратимским клубовима. У Клубу кажу да радо примају нове чланове, све чија лепа реч налази свој уметнички пут.

Завичајне приче професора Вуце

Igor Crnogorac Новембер 7, 2022

Предања старијих могу да буду поучна и занимљива, али и добар путоказ новим генерацијама, сматра познати кикиндски професор физике, доктор наука Петар Вуца. Управо то му је и био мотив да, у својим пензионерским данима, изда књигу под називом „Приче у селу Наданићима“. Наданићи су село код Гацка где је аутор рођен и у којем је завршио основну школу. У Гацку затим похађа гимназију, одлази у Нови Сад на студије и, као професор физике, стиже у Кикинду, у којој живи и данас.

Поред бројних стручних радова, др Вуца посебно је поносан на своју књигу „Сунчани часовници Војводине“, која је имала три издања. Последња, књига завичајних прича, настала је, каже, спонтано. То је збирка анегдота које је, браћи и њему, када дођу у село на одмор са студија, преносио отац Вукота.

– Његове приче биле су нам забавне јер су говориле о људима и догађајима из прошлости. Мој отац је био изузетно начитан, бистрог ума све до смрти, а ја сам их све запамтио. Било би ми жао да се та сећања загубе, зато сам их ставио на папир.

Радове је прво послао својим колегама, који су га подржали. Затим је три његове приповетке објавио часопис за књижевност „Нова зора“, што је др Вуцу обрадовало и охрабрило да настави да пише и да објави књигу.

– Приче се допадају и људима из мог краја и људима овде. Посебно ми је драго што ће остати за неке нове генерације, да знају ко је у Гацку, у мом селу, Наданићима, писао, бележио анегдоте о томе како су се људи лечили, када су стигли први грамофон и први магнетофон у село, зашто је вир добио име једне девојке, како се косило косом, тога данас више нема – каже др Вуца. – Видим да, све чешће, моји вршњаци записују догађаје из својих места јер нема више људи који могу да их испричају. Сматрао сам да треба да их запишем у знак захвалности родитељима и мом селу.

Збирка „Приче у селу Наданићима“ садржи двадестак приповедака: „Моба“, „Бан“, „Нисам нешто добар“, „Ко Миро из обојка“, „Момачка моћ“, само су неке од њих. Иако написане као анегдоте, веома су поучне за младе нараштаје, сматра др Вуца.

– Оне говоре о начину живота, о добрим комшијским односима, о томе како су млади доживљавали и односили се према новим стварима. У мом селу био је мото да је важно да су људи поштени, радни, да се образују. Велики број мештана завршио је студије, из тог малог села потекла су четири доктора наука и професора универзитета, међу којима сам и ја. Вежу нас те приче и данас кад се чујемо и видимо.

Збирка, коју је сам издао, може да се купи у Фотографској радњи „Сретеновић“ у Кикинди. Читавог живота бавио се науком, предавао у средњој школи и на универзитету и поносан је, додаје, на изузетне резултате које постижу његови ученици. Данас су му, поред писања, преокупација и воћарство и пчеларство. Када би се вратио у Наданиће, каже, бавио би се и сточарством. И свакако сабирао приче о прошлим генерацијама, за оне које тек долазе.

Од ратног Сарајева до данас: „Траговима идентитета“ Милована Даговића

Jelena Trifunović Новембер 4, 2022

Тачно две деценије након што је учествовао на Симпозијуму скулптура у теракоти „Тера“, академски уметник Милован Даговић Даго враћа се у Кикинду. Овога пута у истоименој галерији његова изложба осликава пут пун препрека и безнађа који обухвата период од изгнанства из ратног Сарајева 1992.године до садашњег времена.

Трагичност савременог друштва огледа се у великом раслојавању, непоштовању и кршењу свих друштвених и правних норми обичног човека. Постајемо драматично и трагично постојање људске цивилизације иза које се чује само крик измрцвареног човека, наводи уметник који је у Кикинди излагао први пут за време бомбардовања 1999.године.

– Сва та прича везана за линију и цртеж је мој свакодневни начин живљења и опстајања,а поготово у том периоду, ако се говори о ликовном језику и структури. Овде изложени радови су настали у протекле две године. Иако сам пре свега вајар, цртеж је за мене најосновније изражајно средство, тако је и линија почетак свега- прича Даговић.

-У Кикинди сам 2002. учествовао на вајарском симпозијуму. Тада сам овде био први пут, са вајарима из Италије, Шпаније, колегиницом из Београда. Равница је оставила на мене утисак. Живео сам неко време и у Сомбору, а данас у Суботици. Равница је саставни део и ове ликовне слојевитости- указује уметник чију изложбу „Трагови идентитета“ посетиоце Галерије „Тера“ могу погледат до краја новембра.

Даговић нуди свеже ликовно умеће и због финог сопственог кодекса повезивања конструктивизма и фигуративности, пластичног и пиктуралног, фантастичног у духу несхватљиве сурове стварности, оценила је историчарка уметности Радмила Савчић.

Милован Даговић Даго рођен је у Ужицу 1954. године. Уметничку школу и Академију ликовних уметности, на одсеку вајарства, завршио је у Сарајеву, где је и магистрирао. Члан је УЛУС-а. Радио је као професор у Уметничкој школи у Ужицу. Излагао је колективно и самостално у Србији и иностранству.