Култура

У кикиндском Народном позоришту публику ће, у новембру, највише дочекивати на малој сцени.

Комад Драгослава Михајловића „Кад су цветале тикве“, монодрама новог члана кикиндског ансамбла, Владимира Максимовића, на репертоару је у петак, 5. новембра.

Наредна два термина, 8. и 15. новембар, резервисани су за најновију представу, „Па се видимо у сну“, редитеља Николе Завишића.

У петак, 18. новембра, представа „Настојник“ биће одиграна 148. пут, што је приближава не само јубилеју 150. играња, већ и рекорду. У читавој историји кикиндског позоришта највише пута одиграна је представа „Па, извол’те у Сакуле“ – имала је 153 извођења.

„Настојника“ је до сада гледало готово 10 хиљада људи. Одавно већ има и своју сталну публику, а сада је на шест извођења до постављања новог рекорда у броју изласка на сцену. Ова представа премијерно је одиграна 1988. године. По делу Харолда Пинтера, режирао ју је Драган Остојић. Поред Остојића, у представи за малу сцену играју и Славољуб Матић и Бранислав Кнежевић.

Стеријина „Лажа и паралажа“, у режији Стевана Бодроже, заказана је за уторак, 22. новембар, што је и последњи позоришни термин у новембру.

Све представе почињу у 20 сати.

1666990340477

Са Кикинђанима је вечерас, на представљању своје књиге у Народној библиотеци „Јован Поповић“, разговарао Феђа Штукан. Овај босанскохерцеговачки глумац написао је аутобиографско дело „Бланк“, које садржи најинтригантније делове његовог живота, обележеног драматичним обртима: учешћем у рату, боравком у психијатријској болници, наркоманијом, алкохолизмом, али и узлетом до глумачке академије, заснивањем породице и холивудском продукцијом. Штукан је и пилот и падобранац и бајкер, а најважније му је, каже, што је Ајин тата. Промена је могућа и ово је утешна књига, каже он.

– Мислим да не постоји апсолутно добро или лоше у животу, само је питање какав је ваш однос према томе. Људи мисле да имају проблема, онда прочитају моју књигу и схвате да им живот није толико црн колико су то од њега сами направили. Уз то, књига много помаже зависницима, мислим да је то зато што сам записивао ток својих мисли, и те емоције се лако читају: зашто човек пада на дно, и остаје на дну, како га препознаје и искористи да се одгурне и подигне. Већина обично остаје у међустању, између врха и дна, животари, што је, мислим, најгора опција.

Књига је настала на наговор Штуканових кумова, Бреда Пита и Анђелине Жоли, са којом се упознао када га је на аудицији одабрала да игра у њеном филму „Земља крви и меда“.

– Они су потпуно обични људи. Дружили смо се једно време, он тада није ни пио, само је понекад знао да савије џоинт. Шта се после догодило с њима, не знам, чули смо се и после њиховог развода, али нисам желео да залазим у то.

После Анђелининог филма са Штуканом, глумачки пар предложио му је да напише сажетак о свом животу, како би га сценаристи припремили за филм.

– Како тада нисам имао рачунар, Анђелина ми је купила ајпед. Исписао сам тридесет страна, без наслова, и послао им. Јавили су да су одушевљени и да им се посебно допада наслов. Тада сам схватио да је програм то обележио као „бланк“ документ. Потражио сам превод и схватио која су сва могућа значења те речи. Тако је наслов и остао.

Писање сценарија поверили су редитељу из БиХ, Пјеру Жалици, и од тога ће бити или филм или серија, каже Штукан. Он је, у међувремену, наставио да пише и, после девет година, завршио књигу. За кратко време роман је постао обавезна литература на Универзитету „Голдсмитс“ у Лондону и на Универзитету у Мостару. Преведен је на енглески, француски и италијански језик. „Бланк“ је и својеврсно ратно сведочанство које разбија све илузије о нацији и религији, објашњава аутор. Са дистанце од 30 година прича о свом добровољном придруживању војсци БиХ, и о рату у који је, како каже, од рођења био припреман да оде.

– Читав систем на овим просторима подучава мушку децу агресији – купују им се пиштољи, религија им прича о мучењу, и цртани филмови су агресивни. И тако се догоди да, са 18 година, стасаш у човека који је националиста и спреман је за рат. То се и мени десило, и то је страшно погрешно. Религија и патриотизам упаковани су у шарени целофан од којег се не види шта је иза тога, а у позадини је пљачка огромних размера: донације су покрадене, армији БиХ продавано је оружје из Крагујевца, политичари су се богатили откупљујући, за три одсто вредности, плату од 400 марака у сертификатима које су добијали војници на борбеним положајима да би, за смешне цене, куповали некретнине; и, што је за мене и најстрашније, трговало се хуманитарном помоћи – она се продавала и на пијаци. Нисам то могао да поднесем, а посебно помисао да сам обучен да убијем човека. Схватио сам да је једини начин тај да себе прогласим лудим и тако сам завршио на Психијатрији.

За такву одлуку већ је био спреман, али су пресудили један пас и први пуцањ из снајпера.

– Између наших и положаја српске војске била је ливада, по којој се слободно шетао један пас, био је црно- бели, звали смо га Жућо. Био је диван пас, паметан. Хранили смо га и ми и „непријатељи“, долазио је и код једних и код других. Жућо је сваки пут осетио вибрације у ваздуху када минобацач испали пројектил – одмах би легао и почињао да цвили, а ми смо бежали у заклон. Спасио нам је животе небројено пута. Једног дана поставио сам мину у близини српских положаја. И нашао ју је Жућо. Разнела га је. Недуго после тога морао сам први пут да пуцам из снајпера, за шта сам и био обучаван у специјалним јединицама. Промашио сам, али ме је сазнање да сам био спреман да убијем, потпуно освестило. После Жућине смрти и овог догађаја, био сам спреман на све, само да изађем из борбе.

У међувремену, док је још био у уточишту, у болници, уписао је глумачку академију и завршио је. Затим се опробао и као музичар у Немачкој, био зависник од дроге и алкохола, чак је био и дилер у Сарајеву. Све лоше ствари одавно је победио и данас је запослен у сарајевском Камерном театру 55. Каријера га је већ неколико пута одвела у Холивуд, где је снимао филмове А продукције: „Савршен дан“ (2015.), „Дете 44“ (2015.), „Курск“ (2018.), и серију „Без граница“ (2013.). Публици у Србији познат је по улогама у филму „Нечиста крв“ и серији „Клан“, по којој је стекао велику популарност.

– Осим неколико епизода из прве сезоне, серију нисам гледао. Не радим то, не гледам оно што снимим, не волим свој глас да чујем – каже Феђа. – Мислим да је серија духовита само захваљујући глумцима, они воле да праве такве улоге, то је, изгледа, нешто што се баштини у глуми на овим просторима.

С друге стране, књига „Бланк“, оцењена као историјска читанка о рату на овим просторима, а коју је у Србији издала „Чигоја штампа“, такође је зауставила  медијски линч у држави у којој живи.

– Ни они који ме иначе осуђују за свашта, када је књига изашла, нису то учинили. Чак се ни политичари о којима сам писао у књизи нису јавили да демантују било шта. Мислим да они ни не читају, зато и јесу националисти. Раније, када изађе неки чланак о мени, одмах су стизале салве мржње, претње убиствима, силовањима, обезглављивањима, претили су мојој породици. Армија људи, ботова је то радила по порталима. Сад их нема, верујем да су добили наређење да се књига ни не помиње, јер је и то реклама; свака реклама доприноси продаји и, што се књига више продаје, истина се даље шири. Ухваћени су у шах-мат позицији, не знају шта да раде, и сад могу само да ћуте.

Изузетна животна прича привукла је вечерас Кикинђане који су потпуно испунили хол Библиотеке. Осим визуре писца, добили су и потпуно искрено казивање  бившег ратника и припадника специјалних јединица који за себе каже да се не декларише национално, да је мешавина сва три конститутивна народа у Босни и Херцеговини. И који нема проблем да ствари назове правим именом – зло је на тамној страни, одакле год да долази, а патриотизам и религија су само средства моћника којима  манипулишу ради стицања користи. Нема никаквих илузија у „Бланку“ Феђе Штукана. И у томе је његова вредност. И дно са којег се може само ка врху.

После две године паузе због пандемије корона вируса, највећа и једна од најзначајнијих културних манифестација поново окупља љубитеље писане речи.65. Међународни сајам књига у Београду почео је 23. и трајаће до 30. октобра, под слоганом „Повратак написаних”. Међу бројним излагачима из земље и иностранства, „Партизанска књига” из Кикинде представља тридесет нових издања из претходне две године, каже књижевник и оснивач ове издавачке куће Срђан Срдић.

-Специфичан случај је то што је Румунија специјалан гост сајма, а ми имамо четири румунска аутора, од којих су сви гости сајма. Реч је о Аугустину Купши који је био и у Кикинди да промовише књигу, затим Вероника Никулеску која је својевремено учествовала на Фестивалу кратке приче, потом Раду Павел Гео и Козмин Перца. Сво четворо били су на Кикинда схорту. Имамо серију програма и представљање њихових књига и савремене румунске књижевности у оквирима програма сајма. Представљамо и финалну годину великог европског пројекта који се зове „Цуттинг ит схорт“ који промовише савремену европску кратку причу и две овогодишње књиге- „Зечје остврво“ Елвире Наваро и „Русвај“ пољског писца Миколаја Гринберга. Уз сва ова издања, представљамо и два посебно значајна и нова- књигу Хајнриха Бела, немачког нобеловца која никада до сада није била преведена на српски „Сабрано ћутање доктора Муркеа“ и и нови роман Саше Савановић „Ново сада“, уједно и њен први роман за Партизанску књигу- каже Срдић.

Велики број посетилаца Сајма сведочи о томе да су жељни књиге и сусретања, читаоци и писци, културни и јавни радници, сматра Радован Влаховић, писац и директор БКЦ. Међу новим насловима на штанду овог издавача су и ауторова два „Новозенитистичка триптиха” – три романа и три књиге поезије.

–  Издања БКЦ-а између два сајма објављена су у едицијама Банат, Есеји, Критике, Огледи, Историја, Колонистичка насеља, Прва књига, Поезија, Проза, Роман, Преводи, Књижевност за децу. Из протекле продукције посебно се издвајају два капитална пројекта у саиздању са Културним центром Војводине „Милош Црњански”: „Изабрана дела Богдана Чиплића” и „Изабрана зенитистичка дела” . БКЦ је између два сајма реализовао више конкурса за награде које подразумевају објављивање књиге: Награда „Богдан Чиплић” за најбољи прозни рукопис, Конкурс „Прва књига” (сваке године објављује се три до пет наслова младих аутора по конкурсу у сарадњи са Градом Кикинда) и Књига добитника Грамате Песничке републике (добитници Драгослав Михајловић, Братислав Милановић, Гојко Ђого)-каже Влаховић.

-Када је реч о конкурсу са Градом Кикинда, управо чекамо књигу поезије Светлане Савић „Шљакерај“ која треба да стигне из штампарије, а друге две ће изаћи до краја године. У Едицији Банат објављене су изабране песме за одрасле Раше Попова. У едицији Колонистичка насеља објављено је шест књига аутора и уредника Милана Мицића  –истиче Влаховић и додаје да је „после највећих верских празника, Ускрса, Божића и слава, значајан овај празник писане речи“.

Цена појединачне улазнице на Сајам књига  је 300 динара, групне улазнице су 200 ( подразумева групу од најмање 20 особа). Цена паркинга по сату је 150 динара. Улазак деце до осам година је бесплатан. Радним данима штандове можете да обилазите од 10 до 20 сати, док је од 28. до 30. октобра радно време до 21 час.

 

 

 

 

ББП_4488
Нови Лала у истоименој кловновској монодрами глумца Стефана Остојића и чувене француске редитељке Ли Делонг, поново је на својој мисији. Турнеју је био започео после септембарске премијере – тада је, на бициклу, стигао до више од половине кикиндских села. Затим је Лала своју љубавну причу представио на заказаним гостовањима на португалским Азорима и у Хрватској. Ових дана вратио се да посети становнике још четири села у околини Кикинде, за које игра бесплатне представе.
 
– Мој главни утисак је да људима у селима недостаје позориште. Публика је прво мало изненађена представом и стилом игре, али брзо прихвата мог Лалу и, чини ми се, заволи га – каже Остојић.
 
У првој кловновској монодрами у нашој земљи, Остојић доноси позоришног кловна, такође потпуно нову театарску категорију, која нас изједначава с иновативним, новим сценским изразом у свету. Још једна новина је што је овај Лала пантомимичар и музичар, весео и разигран, у сталној комуникацији са публиком. Монодрама има веома мало текста, који Остојић представља на неколико језика. Дакле, Лалу разумеју било где на свету.
 
– На острву Санта Марија имао сам интернационалну публику, која је потпуно разумела Лалину причу и реаговала са одушевљењем – прича Остојић. – Тамо сам доживео да су Мађари плакали и захваљивали ми се после представе. У Осијеку ми нису дали да одем са сцене, био је предиван аплауз. Овде сам, у сваком кикиндском селу, наишао на изузетан пријем домаћина и публике; у Накову сам добио пите, и са сиром и с кромпиром, у Банатској Топли представу сам завршио играјући коло на сцени са женама из њиховог удружења, а млади у Башаиду на бициклима су ме испратили до излаза из села. Пресрећан сам због тога.
 
Монодрама „Лала“ рађена је у продукцији Града Кикинде, француске компаније „Ларк“, театра „Гусани у магли“ и фирме „Гриндекс“. У самој Кикинди, заказано је извођење у КУД „Еђшег“, у суботу, 29. октобра, од 20 сати.
 
Са банатским мотивима – традицијом и културом, Остојић ће наставити да упознаје публику у свим већим градовима Србије. У плану су и турнеје по Мађарској и Хрватској, а већ наредног месеца очекује га наступ у Прагу. Љубавна прича Лале и Сосе тако већ постаје интернационална, јер емоција не тражи речи. И увек допире до срца, на било којој тачки планете.

Ена Гогић има само 13 година и већ испуњава свој животни сан. Заправо, све је почело много раније, у вртићу, када је мала Ена била у хору „Чуперак“. Тада је, каже, стекла љубав према музици и схватила да је певање оно што је описује.

Управо на свој рођендан, у фебруару, на аудицији је изабрана да представља Кикинду на такмичењу „Србија у ритму Европе“ са песмом на јерменском језику, „Qами Qами“. За Ену и три плесачице: Ену Шошић, Милану Рајков и Миму Менду, уследиле су вишемесечне припреме викендом на кампу у Србобрану, граду-домаћину овогодишње манифестације која је одржана 15. октобра.

– Била сам најмлађа учесница, много смо вежбали. На самом такмичењу је било прелепо, презадовољна сам наступом. Трудиле смо се да сваки детаљ, сваки покрет буде савршен, да публика види резултате нашег труда. Мислим да смо постигле изузетан успех – међу 22 учесника, у укупном пласману, освојиле смо шесто место. Посебно смо задовољне што смо од стручног жирија добиле максимална 22 бода. Ово искуство донело ми је много нових пријатеља, са којима сам остала у контакту – каже Ена.

Велику подршку Ена и њене другарице добиле су од Града, али и од вршњака, школских другара. Честитке још увек стижу, каже Ена, и сви су поносни на њихов успех. Међутим, Енина музичка каријера, донела јој је награде и много пре овог такмичења. До данас је, на фестивалима, освојила 16 првих места и два гран-прија.

– Снимила сам и четири песме. Са најновијом, „Гласам за љубав“, Тоде Николетића и Ладе Леша, наступићу на Фестивалу „Шкољкице“ у Новом Саду. Биће још фестивала и наступа, и то ме радује.

Ена је сада осми разред, похађа и Музичку школу, и још увек размишља о свом будућем занимању. Ипак, у једно је сигурна.
– Било шта да упишем и постанем, музика ће увек бити мој живот – каже она, и сасвим је сигурно да ће тако и бити.

Ена Гогић има своје снове и у њихово остваривање не ослања се само на изузетан таленат. У ову датост улаже много рада и труда. Зато јој потпуно верујемо да ће у свему што пожели и успети. Све време уживајући у ономе што је и најбоље описује – у музици.

312712665_1462853990875750_3819263610906220045_н

Женски црквени хор „Свети Јосиф Темишварски“ освојио је сребрно одличје на 58. Фестивалу музичких друштава Војводине одржаном 22.и 23. октобра у Руми. Хору који је пре седам година оформљен при Храму Светих Козме и Дамјана, ово је било прво учешће на фестивалу такмичарског карактера, а позив је стигао од уметничког директора Фестивала Саве Мучибабића.

-После седам година непрекидног рада хора, јер требало је савладати литургијски програм, стасали смо да посетимо и хорске фестивале. На  фестивалу у Руми награђени смо сребрним одличјем у категорији духовних хорова, са освојеним 81 бодом. Наступе је оцењивао жири сачињен од реномираних професора музике – каже диригенткиња Хора „Свети Јосиф Темишварски“ Даница Мандић, професорка музичке културе.

Фестивал музичких друштава Војводине у Руми установљен је 1964. године и највећа је манифестација аматерског музичког стваралаштва у Војводини.

Током две фестивалске вечери, у реновираној Великој дворани Културног центра „Брана Црнчевић“ наступило је 11 вокалних састава- из Зрењанина, Сремске Митровице, Врбаса, Руме, Лаћарка, Београда и Кикинде.

Претходни фестивали на којима смо наступили били су ревијалног карактера. Прво појављивање на фестивалу имале смо у новембру 2018. године, на Панчевачким данима духовне музике посвећеним обележавању 180 година Панчевачког српског црквеног певачког друштва, најстаријег у нашој земљи. Хорску славу Светог Јосифа Темишварског сваке године прослављамо пригодним концертом где су нам гости хорови из других градова. После успешног концерта 25. септембра, добили смо позив од хора при Храму светог оца Николе, да певамо на њиховој слави 9. октобра. После тога је уследио позив из Суботице, да учествујемо на Фестивалу духовне музике који се одржава тамо већ седму годину у Храму Вазнесења Господњег- напомиње наша саговорница.

Хор „Свети Јосиф Темишварски“ оформљен је при Храму Светих Козме и Дамјана, са жељом старешине храма оца Бобана Петровића и уз подршку других свештеника у храму, Мирослава Бубала и Миладина Спасојевића, за потребе литургије и других служби- крштења, опела, венчања. Љубав према музици и вера, окупили су осамнаест суграђанки, колико их је данас у овом хорском саставу под вођством Данице Мандић.

 

 

 

 

Фолклорни ансамбл КУД „Башаид“ управо се вратио из Сарајева у којем су имали част да наступе на Међународном фестивалу фолклора „Аутумн Фест“. Башаидски КУД боравио је у овом граду од 21. до 23. октобра на позив КУД „Илиџа“, са чијим ансамблом су се спријатељили овог лета на фестивалу у грчком Несебару. На сцени Мултимедијалног центра Илиџа наступило је, уз домаћине, седам ансамбала, од којих и четири из Београда и један из Болеча.
 
– Фестивал је ревијалног карактера, са око 250 учесника. Ми смо се представили са играма из Баната и доживели смо одушевљење публике и домаћина. Пријем је био изузетан, и договорили смо се и да наставимо сарадњу – каже секретарка КУД „Башаид“, Јасмина Мијаиловић.
 
Посебну захвалност, кажу у КУД-у, дугују Граду, на подршци и помоћи без које не би могли да отпутују на овај изузетан сусрет, у чему им је помогла и чланица Савета Месне заједнице Башаид, Анета Јанков. Како напомињу, део групе постали су и возачи „Аутопревоза“, којима су захвални на разумевању и одличној сарадњи са члановима ансамбла.
вибер_имаге_2022-10-23_12-08-34-558

Манифестација ,,Сусрети ветерана културно-уметничких и певачких друштава” у Врњачкој Бањи окупила је велики број учесника из свих крајева Србије, а традицију и обичаје Баната, сјајним наступом представиле су чланице женске певачке групе ,,Мелизми”.

-Позив да учествујемо на смотри стигао је од КУД- „Јелек“ из Подунавца. Извеле смо сплет песама из Баната, а по овацијама публике, рекла бих да смо заиста оставиле велики утисак- наводи Биљана Мандић из групе „Мелизми“.

Да је наступ Кикинђанки одушевио публику, истиче и Ивана Тошић, једна од главних организатора манифестације која је окупила културно-уметничка друштва из Младеновца, Рашке, Смедеревске Паланке, Трстеника, Ариља, Крушевца, Краљева…

-Захвалила бих се свим учесницима, спонзорима и покровитељу општини Врњачка Бања. Драго нам је да су се одазвали КУД-ови из целе Србије. Ту су и градоначелник Смедерева Јован Беч и Марко Матић из Центра за слободне медије који су нам кроз Фондацију “Дајана Пауновић” пружили подршку у развоју руралног дела Србије, неговању традиције и културе- каже Тошић.

У име града Кикинде, Младен Богдан, председник градске скупштине, током обраћања на манифестацији истакао је да су, поред неговања традиције и потребе за јединством, ови сусрети важни како би се локалне самоуправе што боље повезале и успостављале сарадњу.

-Промовишемо Кикинду где год можемо. „Мелизми“ су на најлепши начин показали део наше традиције. Тема разговора са представницима локалне самоуправе била је даља сарадња и које су то тачке које нас повезују у интересу грађана Врњачке Бање и Кикинде- рекао је Богдан.

У Културно-уметничком друштву „Еђшег“ синоћ је одиграна представа „Пикник на фронту“. Преко пројекта Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањинњ – националне заједнице, у овом Друштву недавно су уложили у опрему и обезбедили превод на српски језик. На тај начин, привукли су и нову публику, која је и синоћ „Еђшег“ одабрала за своју позоришну дестинацију.
 
„Пикник на фронту“ је театар апсурда, комедија чувеног савременог шпанског писца, Фернанда Арабала. Глумци-аматери драмске секције „Јожеф Атила“, премијерно су је извели у априлу, ни не слутећи да ће, нажалост и веома брзо, постати актуелна.
 
– Погодили смо живац. Ова комедија апсурда је сада кључ јер људи, обично, не размишљају о страхотама рата, за њих је то нешто далеко и сада је ова наша представа кључ. Рађена је у „монтипајтоновском“ стилу – публика се смеје док је гледа, али и добија теме за озбиљна промишљања – каже редитељ, Шандор Кираљ.
 
Кираљи је и руководилац две драмске секције и стални редитељ у „Еђшегу“. Поред њега, у представи су и Анамарија Кираљ, Норберт Ђуранки,  Давид Чикош, Имре Томбац и Вивијен Фазекаш. Тежак задатак играња ситуација апсурда изнели су са добрим осећајем за балансирање на ивици гега, у који ова врста позоришта не сме да “склизне”.
 
– Представа говори и о малограђанштини, људској глупости и бесмислу рата. Играм мајку, и могла сам са разумевањем да пронађем лик. Ми овде радимо као породица. Иако нас је све мање, долазе и млади, али зато и све теже проналазимо адекватан текст за овако мали ансамбл – каже Анамарија Кираљ, која је на сцени „Еђшега“ већ готово три деценије.
 
„Пикник на фронту“ одигран је и на Војвођанској смотри мађарских позоришта у Темерину, где је освојио три награде – две за колективну игру и једно глумачко признање, које је припало младом Давиду Чикошу. Ансамбл је летос наступао у Словачкој, а у плану је и гостовање у Жомбољу.
 
Имајући у виду околности на културној сцени, у „Еђшегу“ се, кажу, труде, да раде технички и организационо мање захтевне представе. Тако стижу до места мањих места у којима нема позоришта. Није им тешко да играју и у кафани, каже редитељ Кираљ.
 
Поред ове представе, активан је и комад за децу „Глуви краљ“, који потписује исти редитељ, а игра га млађи ансамбл Друштва. Упркос многим отежавајућим околностима – све је мање глумаца, нема ни довољно новца, „Еђшег“ може да се похвали да је једино мађарско позориште у држави које сваке године изведе премијеру. Поред тога, за сваки празник који окупља чланове различитих секција и пријатеље, припремају се инсценације, музички програм, рецитали.
 
Улазак на представе се не наплаћује, али публика може да донира новац, који ансамбл користи за путовања. У својој мисији путујућег позоришта које стиже свуда где се театру радују.
312353140_840704637362695_129485857120877679_н

Кикинђани су, у четвртак, имали изузетну прилику да присуствују правој хорској свечаности. У сали Народног музеја сцену су поделили хорови: „Воx Лyцхнидос“ из Охрида, „Светозар Марковић“ из Новог Сада и њихови домаћини, „Аттендите“, хор Културног центра.

Хористи из Кикинде летос су наступили на Међународном фестивалу „Глас Охрида“, у Цркви Свете Софије, којој су и донирали новац за расвету. Тада је и договорена сарадња три хора, као и заједнички наступи, каже в. д. директор Културног центра Кикинда, Марко Марковљев.

– Ово је у правом смислу те речи сврха постојања Културног центра, да правимо велике, монументалне догађаје. Такође је и ретка прилика за кикиндску публику да присуствује квалитетном музичком програму.

Домаћини су наступили први, са репертоаром, углавном, српских композитора – Говедарице, Исидора Бајића и Драгане Величковић.

– Хорска музика је специфична, све мање имамо младих који су заинтересовани за хорско певање и тешко је окупити их и представити им ову врсту музике. Не постоји човек који пева, а да зло мисли и то је оно чиме се ми водимо у хору –  каже диригенткиња хора „Аттендите“, проф. др Биљана Јеремић.

Кикиндски хор приредио је публици и посебно емотиван моменат. За, како је најављено, драге људе који више нису са нама, извели су, уз елементе кореографије, „Либер танго“, Астора Пијацоле. “Танго слободе” посветили су нашим преминулим суграђанима, Ђурђини Јеринкић и Милошу Шибулу.

Обраде народних тужбалица, италијанске ренесансне композиције и Мокрањчеве Руковети публици су представили Новосађани, чланови мешовитог хора Културно-уметничког друштва „Светозар Марковић“.

– Веома нам је важна ова сарадња. Размена искустава доприноси развоју и хориста и диригената – каже диригенткиња Сузана Лазар. – Делимо идеје и напредујемо јер музика је „жива“ ствар, и ми се развијамо с њом.

Градски мешовити хор „Воx Лyцхнидос“ из Охрида, из Северне Македоније, за наш град везују и изузетни успеси. На првом кикиндском Међународном хорском фестивалу „Мелодианум“, одржаном онлајн пре две године, у конкуренцији 50 хорова, награђени су сребром и златом у двема категоријама – мешовити хорови и духовна музика.

– Вечерас изводимо интернационални програм. Први пут смо у Кикинди и прелепо нам је. Уживамо у дружењу јер музика је живот, љубав, музика је све – каже Славе Паскали из Охрида, један од најстаријих чланова хора.

Музичко вече одржано је под покровитељством Града Кикинда, у чије име му је присуствовала заменица градоначелника, Дијана Јакшић Киурски.

– Ова манифестација показује да је хорска музика увек представљала важну компоненту нашег културног и друштвеног живота. И вечерас уживамо у складу и лепоти сазвучја и драго ми је што је Град носилац идеје о организацији фестивала хорова јер постоји потреба да се популарише ова врста музике –  рекла је Дијана Јакшић Киурски.

И као да у препуној свечаној сали Музеја није било довољно емоција, за сам крај концерта, на сцену су изашла сва три хора. У част гостију из Охрида, и на велико задовољство публике, више од  стотину хориста певало две македонске народне песме – „Елено керко“ и „Лихнида“. Дириговали су проф. др Биљана Јеремић и професор Бурим Хидри.