Са Кикинђанима је вечерас, на представљању своје књиге у Народној библиотеци „Јован Поповић“, разговарао Феђа Штукан. Овај босанскохерцеговачки глумац написао је аутобиографско дело „Бланк“, које садржи најинтригантније делове његовог живота, обележеног драматичним обртима: учешћем у рату, боравком у психијатријској болници, наркоманијом, алкохолизмом, али и узлетом до глумачке академије, заснивањем породице и холивудском продукцијом. Штукан је и пилот и падобранац и бајкер, а најважније му је, каже, што је Ајин тата. Промена је могућа и ово је утешна књига, каже он.
– Мислим да не постоји апсолутно добро или лоше у животу, само је питање какав је ваш однос према томе. Људи мисле да имају проблема, онда прочитају моју књигу и схвате да им живот није толико црн колико су то од њега сами направили. Уз то, књига много помаже зависницима, мислим да је то зато што сам записивао ток својих мисли, и те емоције се лако читају: зашто човек пада на дно, и остаје на дну, како га препознаје и искористи да се одгурне и подигне. Већина обично остаје у међустању, између врха и дна, животари, што је, мислим, најгора опција.
Књига је настала на наговор Штуканових кумова, Бреда Пита и Анђелине Жоли, са којом се упознао када га је на аудицији одабрала да игра у њеном филму „Земља крви и меда“.
– Они су потпуно обични људи. Дружили смо се једно време, он тада није ни пио, само је понекад знао да савије џоинт. Шта се после догодило с њима, не знам, чули смо се и после њиховог развода, али нисам желео да залазим у то.
После Анђелининог филма са Штуканом, глумачки пар предложио му је да напише сажетак о свом животу, како би га сценаристи припремили за филм.
– Како тада нисам имао рачунар, Анђелина ми је купила ајпед. Исписао сам тридесет страна, без наслова, и послао им. Јавили су да су одушевљени и да им се посебно допада наслов. Тада сам схватио да је програм то обележио као „бланк“ документ. Потражио сам превод и схватио која су сва могућа значења те речи. Тако је наслов и остао.
Писање сценарија поверили су редитељу из БиХ, Пјеру Жалици, и од тога ће бити или филм или серија, каже Штукан. Он је, у међувремену, наставио да пише и, после девет година, завршио књигу. За кратко време роман је постао обавезна литература на Универзитету „Голдсмитс“ у Лондону и на Универзитету у Мостару. Преведен је на енглески, француски и италијански језик. „Бланк“ је и својеврсно ратно сведочанство које разбија све илузије о нацији и религији, објашњава аутор. Са дистанце од 30 година прича о свом добровољном придруживању војсци БиХ, и о рату у који је, како каже, од рођења био припреман да оде.
– Читав систем на овим просторима подучава мушку децу агресији – купују им се пиштољи, религија им прича о мучењу, и цртани филмови су агресивни. И тако се догоди да, са 18 година, стасаш у човека који је националиста и спреман је за рат. То се и мени десило, и то је страшно погрешно. Религија и патриотизам упаковани су у шарени целофан од којег се не види шта је иза тога, а у позадини је пљачка огромних размера: донације су покрадене, армији БиХ продавано је оружје из Крагујевца, политичари су се богатили откупљујући, за три одсто вредности, плату од 400 марака у сертификатима које су добијали војници на борбеним положајима да би, за смешне цене, куповали некретнине; и, што је за мене и најстрашније, трговало се хуманитарном помоћи – она се продавала и на пијаци. Нисам то могао да поднесем, а посебно помисао да сам обучен да убијем човека. Схватио сам да је једини начин тај да себе прогласим лудим и тако сам завршио на Психијатрији.
За такву одлуку већ је био спреман, али су пресудили један пас и први пуцањ из снајпера.
– Између наших и положаја српске војске била је ливада, по којој се слободно шетао један пас, био је црно- бели, звали смо га Жућо. Био је диван пас, паметан. Хранили смо га и ми и „непријатељи“, долазио је и код једних и код других. Жућо је сваки пут осетио вибрације у ваздуху када минобацач испали пројектил – одмах би легао и почињао да цвили, а ми смо бежали у заклон. Спасио нам је животе небројено пута. Једног дана поставио сам мину у близини српских положаја. И нашао ју је Жућо. Разнела га је. Недуго после тога морао сам први пут да пуцам из снајпера, за шта сам и био обучаван у специјалним јединицама. Промашио сам, али ме је сазнање да сам био спреман да убијем, потпуно освестило. После Жућине смрти и овог догађаја, био сам спреман на све, само да изађем из борбе.
У међувремену, док је још био у уточишту, у болници, уписао је глумачку академију и завршио је. Затим се опробао и као музичар у Немачкој, био зависник од дроге и алкохола, чак је био и дилер у Сарајеву. Све лоше ствари одавно је победио и данас је запослен у сарајевском Камерном театру 55. Каријера га је већ неколико пута одвела у Холивуд, где је снимао филмове А продукције: „Савршен дан“ (2015.), „Дете 44“ (2015.), „Курск“ (2018.), и серију „Без граница“ (2013.). Публици у Србији познат је по улогама у филму „Нечиста крв“ и серији „Клан“, по којој је стекао велику популарност.
– Осим неколико епизода из прве сезоне, серију нисам гледао. Не радим то, не гледам оно што снимим, не волим свој глас да чујем – каже Феђа. – Мислим да је серија духовита само захваљујући глумцима, они воле да праве такве улоге, то је, изгледа, нешто што се баштини у глуми на овим просторима.
С друге стране, књига „Бланк“, оцењена као историјска читанка о рату на овим просторима, а коју је у Србији издала „Чигоја штампа“, такође је зауставила медијски линч у држави у којој живи.
– Ни они који ме иначе осуђују за свашта, када је књига изашла, нису то учинили. Чак се ни политичари о којима сам писао у књизи нису јавили да демантују било шта. Мислим да они ни не читају, зато и јесу националисти. Раније, када изађе неки чланак о мени, одмах су стизале салве мржње, претње убиствима, силовањима, обезглављивањима, претили су мојој породици. Армија људи, ботова је то радила по порталима. Сад их нема, верујем да су добили наређење да се књига ни не помиње, јер је и то реклама; свака реклама доприноси продаји и, што се књига више продаје, истина се даље шири. Ухваћени су у шах-мат позицији, не знају шта да раде, и сад могу само да ћуте.
Изузетна животна прича привукла је вечерас Кикинђане који су потпуно испунили хол Библиотеке. Осим визуре писца, добили су и потпуно искрено казивање бившег ратника и припадника специјалних јединица који за себе каже да се не декларише национално, да је мешавина сва три конститутивна народа у Босни и Херцеговини. И који нема проблем да ствари назове правим именом – зло је на тамној страни, одакле год да долази, а патриотизам и религија су само средства моћника којима манипулишу ради стицања користи. Нема никаквих илузија у „Бланку“ Феђе Штукана. И у томе је његова вредност. И дно са којег се може само ка врху.