Култура

КУД Мокрин 15

КУД „Мокрин“ вечерас је, на Ускршњем годишњем концерту, испунио и сцену и салу Дома културе у овом месту. У програму под називом „Коло шарено играло је весело“ наступило је свих 200 чланова Друштва, од најмлађих, припремних група, до ветерана.

У име Града догађају су присуствовали градоначелник Никола Лукач и чланица Градског већа задужена за културу и образовање, Валентина Мицковски.

– Заслуге за овако диван рад Друштва припадају свим члановима и Мокринчанима. Честитам вам што чувате традицију и обичаје овог дела наше земље и ми вас у томе подржавамо. Васкршње свечаности и Мокрин и Кикинду стваљају на мапу света – рекао је Лукач.

Подршка култури и удружењима која се баве очувањем традиције на селима увек је обезбеђена у локалној самоуправи, рекла је Валентина Мицковски.

– На тај начин пружамо могућност деци да науче нешто о својој традицији и култури. Културно-уметничко друштво има и образовни ноту и треба квалитетно да се ради, да се задрже стандарди. Циљ је и задржати младе људе и кроз културу их научити животним вештинама. Сматрам да је КУД „Мокрин“ квалитетно друштво које се труди да, кроз песму, игру и поезију, у сарадњи са Месном заједницом, школом и библиотеком, ради на очувању културне баштине ових простора.

Вечерашњим концертом Друштво је обележило 20 година постојања и активног рада у шест фолклорних секција, двема певачким групама – дечијој и женској, рецитаторској и драмској групи.

– На концерту је сублимиран наш целогодишњи рад и вечерас га представљамо публици. Имамо заиста импозантан број чланова и трудимо се да им обезбедимо што боље услове за рад. Од локалне самоуправе и Месне заједнице имамо изузетну подршку без које не бисмо могли да остваримо овако велики обим рада – рекао је Живко Угреновић, председник КУД „Мокрин“.

Богат програм обухватио је песме и игре из читаве Србије. Праћени изузетним оркестром, чланови Друштва приказали су, са много ентузијазма, све своје таленте. И доказали да се у Морину обичаји и заједништво високо цене и чувају.

 

Народно_позориште_Кикинда

Премијера представе „Облаци“ одложена је за петак, 28. април. Првобитно најављена извођења за 20, 21. и 22. април отказују се, саопштено је из Народног позоришта.

Уместо тога, у уторак, 18. априла, на репертоару ће бити представа „Љубавно писмо“. Друга репертоарска извођења до краја месеца нису најављена.

За представу о Душану Васиљеву, „Облаци“, текст је написала Нина Плавањац, режира је Стеван Бодрожа, а лик кикиндског књижевника тумачи Владимир Максимовић.

Комад ће се играти на малој сцени.

куд петар коциц

Фолклораше из целе Србије, али и Црне Горе и Републике Српске , њих више од шест стотина, окупили су Трећи сусрети ветерана у Ивањици.

Међу културно-уметничким друштвима која су кроз песму и игру, на најлепши начин, приближила традицију и обичаје нашег народа било је и Културно-уметничко друштво „Петар Кочић“ из Нових Козараца.

Дуг аплауз и овације, као и позиви за сарадњу који су уследили, још једном су потврдили квалитетан рад ентузијаста из новокозарачког КУД-а. У категорији двадесет ансамбала из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе представили су се приказом свадбених обичаја из околине Врања, каже за Кикиндски портал Милан Вашалић, кореограф и уметнички руководилац КУД-а.

– Вредно је поменути да су чланови ансамбла „Петар Кочић“, иако најстарији, побрали велике симпатије како учесника, тако и бројне публике која је наступ поздравила овацијама и громким аплаузима. Непосредно након наступа, добили смо позив за сарадњу и учешће на сличним фестивалима у Ужицу и Требињу. Публика је можда први пут могла на сцени да види традиционално певање Врањанаца, да чује гајде, види обичај бријања младожење и кићења невесте и свекра. Хвала локалној самопурави која је подржала гостовање у Ивањици и омогућила КУД-у да представи своје село и уједно наш град- истиче Вашалић.

КУД „Моравица“ из Ивањице који је домаћин фолклорних сусрета, упутио је позив Културно-уметничком друштву „Петар Кочић“ да и наредне године учествује на овом фестивалу који је на овогодишњем концерту за памћење окупио културно-уметничка друштва из Краљева, Крагујевца, Београда, Новог Сада, Подгорице, Ужица, Севојна, Нове Пазове, Вишеграда, Чачка…

 

В_Мицковски

Како би се стекла права слика о стању културе на територији Града, из локалне самоуправе иницирана је системска анализа рада установа, институција, удружења, друштава, свих који производе и пласирају културне програме. Ово ће бити и тачка од које започиње израда Стратегије развоја културе Града Кикинде за период од 2023. до 2027. године.

О овом документу, приоритетима, кандидатури Кикинде за престоницу културе, али и о стању у овој области, за „Кикиндски портал“ говори Валентина Мицковски, чланица Градског већа задужена за културу и образовање.

– То је плански и акциони документ који ће нам помоћи да искристалишемо програме који су у понуди, а такође и потребу за улагањем у инфраструктуру у овој области. Локална самоуправа није обавезна да има овакав документ, али је Стратегија најбољи начин да се издвоје добре ствари и уочи све што је потребно побољшати. Успоставиће се приоритети и знаћемо тачно где су потребне промене и улагања. Иако установе културе функционишу одлично, пријављују се на конкурсе, добијају знатна средства од министарстава и секретаријата, сматрамо да је сада добро време да видимо шта треба унапредити.

„Кикиндски портал“: За анализу стања у овој области ангажован је Завод за проучавање културног развитка. У протеклим седмицама стручњаци ове установе обавили су разговоре са фокус групама у установама и удружењима, директорима институција културе. Шта показују први резултати?

Валентина Мицковски: Највећи проблем је недостатак садржаја за тинејџере.  Такође су анкетирани грађани и, посебно, млади људи у граду и селима. Млади су рекли да им је потребно место на којем би могли да стварају, такође су изразили жељу за биоскопом и трудићемо се да им све то обезбедимо. Планирамо да  установимо место за младе на којем ће моћи да испоље своју креативност у свим областима културе и уметности, где ће моћи да стварају. Још увек немамо конкретно решење, али је чињеница да је то младима потребно да би остварили свој потенцијал и да би се осећали кориснима, да би се повезивали и имали осећај припадности, да ни не пожеле да оду у кладионицу или кафић. То је нешто што стварно недостаје овом граду. Препознато је и да сарадња између културних установа и образовних институција мора да се формализује, да се схвати озбиљније. Културни програми морају се прилагодити деци и школском програму. Уз то, најаве културних активности морају да се прилагоде комуникацији младих, а то је путем друштвених мрежа јер смо од њих чули да често нису обавештени о догађају. Све наше активности усмерене су ка томе да суграђани буду задовољни културном понудом Града, што значи да је програм усклађен са потребама и укусом публике. Стратегија развоја културе Града биће завршена до 31. јула и биће понуђена Скупштини на усвајање. Пре тога, грађани ће имати прилику да учествују у јавној расправи о овом документу у Градској управи.

„Кикиндски портал“: Кикинда ће конкурисати за Српску престоницу културе за 2025. годину. Који су наши адути и шта би нам то донело?

В. Мицковски: Поменута стратегија помоћи ће нам и приликом конкурисања за престоницу културе. Мислим да имамо чиме да се поносимо када је култура у питању јер свака од установа има одличну репутацију, како у АП Војводини тако и у Министарству. Имамо „Теру“, интернационално изврсно позиционирану уникатну установу. Народни музеј има пројекат за реконструкцију у један атрактиван и модеран простор, какав не постоји на ширем подручју, што би могло да заинтересује жири. Такође, Културни центар нуди нови инфраструктурни пројекат. Програми које ћемо понудити биће атрактивнији од постојећих. Верујемо да нам ова титула не би донела само оживљавање културног живота града и подизање културе на виши ниво, већ би се култура повезала и са осталим сферама друштва. Имаћемо бољу видљивост, маркетинг ће бити много лакши, верујем да би туризам процветао, а такође и сектор услуга, угоститељство, економија и инвестиције. Није неважно и да престоница културе добија знатна средства од министарства. Чак и ако не успемо у томе, имаћемо основ да се пријављујемо на конкурсе у држави и Европи.

„Кикиндски портал“: Како, као ресорна чланица Градског већа, оцењујете културни живот града и села?

В. Мицковски: У разговору са грађанима, у интервјуима у фокус-групама, установили смо да би било пожељно да будемо креативнији у промоцији културе у селима. Све културне установе треба да се приближе деци у селима, то ће бити у акционом плану. На пример, музеј би могао да одржава креативне радионице, позориште би могло да гостује у селима, а „Тера“ би могла да одржава радионице грнчарства или вајарства у малом – и да их упозна са оним што постоји у Кикинди. Уз то, било би пожељно да установе културе међусобно боље сарађују, као и да анализирамо рад удружења грађана. Такође сам за формалнију сарадњу између установа културе и образовних институција; схватили смо да нека деца никада нису посетила позориште, или пак „Теру“. Можда бисмо неке наставне програме могли да прилагодимо понуди неке од установа. Циљ је да свако дете зна шта Кикинда поседује, да сваке године бар једном оде у сваку од установа. Важно је то и за све грађане града и села јер сами смо најбољи амбасадори свог места.

црвенкапа бока

Захваљујући успешној сарадњи Дечијег позоришта „Лане“ и Тетра „Бока“, кикиндски малишани су у прилици да уживају у представама овог луткарског позоришта из Берлина. Након прошлонедељне представе „Црвенкапа“, у недељу 9. априла на репертоару су „Три прасета“, у два термина- од 17 и од 19 сати.

Два дечија позоришта успоставила су сарадњу захваљујући суграђанки, васпитачици Јасмини Дрињак Малогајски која је, заједно са Радмилом Миловановић у Берлину покренула „Штрамплицу”, радионице за децу на којима се, на креативан начин негују језик, култура и традиција наших простора. У Берлину је упознала и Оливеру Бекер која од 2013. године води театар „Бока”. Креативна сарадња убрзо је започела, а ово луткарско позориште први пут је у Кикинди гостовало у јулу прошле године.

-Сарадња између „Боке“ и „Ланета“ је почетак једног дивног пријатељства. Дивно је радити и дружити се са ансамблом кикиндског дечијег позоришта,  За кратко време сам доста научила од њихове трупе, конкретно, како се води једно позориште. Посебно ме је усрећило гостовање у Кикинди. Јаца и Бог нас је све спојио, то су познанства која су ме духовно обогатила. Радујем се будућој сарадњи и дружењу са „Штрамплицом“ и и са Дечијим позориштем „Лане“. Кикинда је моја нова домовина, а „ Лане“ моја нова кућа- изјавила је раније за Кикиндски Оливера Бекер која је после глумачко-луткарског смера у Дванаестој београдској гимназији, знање усавршавала на студијама глуме у Берлину.

У Позориштанцу „Лане”, април је месец шале. У наставку априлског репертоара на сцени ће бити још три представе. Све ће бити игране у два термина- од 17 и од 19 часова.

У недељу 16. априла, деца ће моћи да погледају „Зеку надувенка“, а седам дана касније „Медведову женидбу“.

„Ивица и Марица“ су на репертоару 30. априла.

Не заборавите, недеља је дан за чаробан свет позоришта. Резервације карата доступне су путем телефона 0230 503 735, 064 158 93 14 и 060 024 7048.

 

Невен Грујић 1

Невен Грујић, документарни фотограф, представио је суграђанима вечерас своју нову фотомонографију под називом „Варанаси“. У препуном холу Народне библиотеке, Грујићеве фотографије повеле су присутне до његовог омиљеног места, града Варанаси у Индији, по којем је књига и названа.

Ово је друга Грујићева књига, пројекат који је, каже, радио од 2003. до 2020. године, приликом својих враћања Индији. На 168 страна, тачно 83 фотографије доносе готово нестварне сцене са улица овог места, животиња, људи пре свега, представљају и фотографа са ретким даром да види човека у људима.

– Варанаси је сјајан и луд град. Град морала, корупције, религије, свега лудог што можете да замислите, хиљаде животиња које лутају улицама, све то је у Варанасију. То је стварно специјално место, заљубљен сам у Варанаси. Овај град је духовни и религиозни центар Индије. Милијарда Хиндуса жели да га посети, бар једном у животу – каже Грујић.

Невен Грујић је сарадник часописа „Национална географија Србија“.

– Увек имам бар један пројекат који радим. Документујем Кикинду већ двадесет година, тренутно радим портрете Кикинђана.

И даље, кад год је у могућности, каже, путује и ради. Још је много тренутака незабележених проницљивим уметничким оком Невена Грујића.

Стефан награде 2

Глумац Стефан Остојић постигао је велики успех на престижном позоришном фестивалу, „Арт Трема фесту“ у Руми. За улогу у представи „Лала“ освојио је два највиша признања: награду међународног стручног жирија за најбољу мушку улогу и награду публике.

Ову монодраму менталитета, тужну и веселу причу о Лали из Кикинде и његовој потрази за љубављу, Остојић је написао са прослављеном америчко-француском редитељком, глумицом и кловновском учитељицом Ли Делонг, која је и режирала представу.

И у досадашњим играњима, посебно онима у иностранству, до сада у Мађарској, Португалији и Чешкој, постало је јасно да је емотивни и весели Лала дирнуо срца публике. Сада је потврда за глумачко умеће стигла и од театарских стручњака.

– Први пут сам добио награду за нешто што сам и продуцирао, што је моја идеја, блиско ми је и лично – каже Стефан. – Велика је ствар што је прича о Кикинди добила награду, то је потврдио жири и публика је то наградила. Највећи утисак на мене је оставило само играње. Публика је јако волела представу, уживала је. После играња су ми прилазили, захваљивали се и честитали ми. Најважније ми је да представа служи идеји да ширимо љубав Лале и награде то и потврђују.

Лала је емотиван, весео и неустрашив и причу која представља његов завичај и људе у њему сада носи даље. Већ крајем месеца, 28. априла, представа је на репертоару Српског народног позоришта у Новом Саду. Следи играње у Београду, а пре тога ће, свакако, један наступ имати и у Кикинди, каже Стефан.

Да шири љубав Лале, Стефан је сада позван на један од највећих уметничких фестивала на свету, „Бригхтон Фринге“-у, у Брајтону у Великој Британији. Почетком маја наступиће на четвородневној манифестацији под називом „Унцоммон цомедy“, на којој ће се играти представе Ли Делонг из Швајцарске и Хрватске, док ће „Лала“ бити једини представник Србије.

После Брајтона, „Лала“ је на званичном програму међународног „Загреб Цлоwн Фестивал“-а.

Стефанов Лала разумљив је на свим језицима и на свим меридијанима јер, у причи о животу Кикинди, о људима у мултинационалној средини, шири само љубав. Емоцију за коју није потребан превод.

Љиља Марковљев 2

Како у детету пробудити „читалачки ген“ питање је и проблем родитеља, данас можда актуелније него икада. Међународни дан књиге за децу који се обележава 2. априла, прилика је за још једно подсећање на то колико је важно неговати љубав према књизи од малих ногу. И какве све то добробити доноси.

– Веома је важно да се дете са књигом упозна од најранијег детињства. Трогодишње дете је већ радознало и истражује, и тада му треба дати сликовнице,  или га уписати у библиотеку. Библиотекари су обучени да упуте децу како да користе сликовницу, јер их има разноврсних. Чим се дете навикне на књигу, улази у нови свет и допуњује и развија и своју машту. Навикне се да се користи књигом – каже Љиљана Марковљев, пензионисана дугогодишња библиотекарка на Дечијем одељењу кикиндске Народне библиотеке „Јован Поповић“.

Она објашњава да сликовнице помажу и да дете „пређе“ на књиге из којих ће, свакако, морати да учи. Неће осетити да мора да учи ако од најраније младости користи књигу.

– Родитељи, при том, не треба да приморавају децу да читају енциклопедије, користе атласе и слично, морају да знају да сликовнице нису књиге за бебе, сликовнице са словима су управо за децу која су кренула у школу, оне их увесељавају. И зато их треба пустити да сами бирају. Родитељи могу да препоруче детету нешто, али никако и да му намећу, као што неки од њих то раде.

Постоје различите „тактике“ како детету приближити књигу и навести је да је заволи, каже Љиљана.

– Ја сам деци давала „тајанствене књиге“. Рекла бих им: „Ово ником немој да покажеш, то је тајна књига, само за тебе, и кад је будеш вратио, даћу је неком другом“. И то дете увек обрадује. Такође, у сусретима с децом, прво прочитам причу, затим причу одиграмо с луткама, али уз њихово учешће. То су интерактивне представе, али је то и рад са књигом. Деца су радознала, паметна, и често их потцењују.

Дан књиге за децу – на рођендан писца

Светски дан књиге за децу установио је Унеско пре 56 година, како би се деци слала порука о магији књижевног надахнућа и важности развијања љубави према писаној речи.

Дан књиге за децу прославља се на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена, данског књижевника, творца бајки и песама које су обележиле детињство генерација деце широм света.

Ради промоције књижевности за децу, Влада Шведске установила је признање “Астрид Линдгрен” у част ауторке “Пипи Дуга Чарапа”, коју зову и малом Нобеловом наградом.

Српске награде за најбоље књиге за децу

У Србији постоји неколико награда за најбољу дечју књигу – од најстарије “Невен”, до оне са најмногобројнијим жиријем, ученицима свих београдских основних школа – “Доситејево перо”.

Награде „Невен“, које се додељују ауторима дела за децу и младе, на последњем конкурсу припале су Јасминки Петровић за књигу „100 лица столица“ (најбоље дело из области белетристике) и Борису Кузмановићу за књигу „Бабарога“ (најбоље илустровано дело). Обе књиге објављене су у издању „Креативног центра“.

У октобру су додељене најновије Награде дечије критике „Доситејево перо“. Одлуком дечијег жирија, треће место у категорији млађег узраста припало је роману „Баксуз Срећко и његове невоље“, Бојана Љубеновића и илустраторке Наталије Крстић.

У категорији дела за старији узраст, признања су добиле две књиге из едиције „Знамените Српкиње из пера књижевница за децу“: прво место припало је  илустрованој романсираној биографији „Милунка Савић – хероина нежног срца“, ауторке Славке Петровић Грујичић и илустратора Игора Крстића, а друго место илустрованој романсираној биографији „Десанка Максимовић – бајка о човечици“, Виолете Јовић и илустратора Игора Крстића.

И на крају, не треба заборавити мудре речи енглеског писца Мајкла Морпурга: „Деци треба обезбедити две ствари – књиге и охрабрење да стално читају“.

ена гогић7

На 13. Међународном музичком фестивалу „Шарени вокали” одржаном у суботу у Сомбору, четрнаестогодишња суграђанка Ена Гогић освојила је прво место. Ена је наступила са нумером „Гласам за љубав” чији су аутори Тоде Николетић и Ладо Леш.

Учествовало је 18 извођача из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске.

Фестивал „Шарени вокали” настао је 2010. године у склопу обележавања 140 година Сомборског певачког друштва и награђује искључиво дечије таленте и њихове вокалне способности. Намера организатора била је да окупи децу солисте и истакнуте композиторе из региона, као и да популаризује дечије музичко стваралаштво.

Младој, талентованој Ени предстоје припреме за музичко-сценско такмичење „Србија у ритму Европе” на ком ће представљати Кикинду.

о граховцу

Много драгоцених сећања и емоција побудило је вечерашње представљање две књиге посвећене проф. др Спасоју Граховцу (1936-2019), једном од највећих културних и просветних радника у нашем граду. У амфитеатру Високе школе струковних студија за образовање васпитача представљен је „Споменик пријатељства“, књига коју је приредио проф. др Јовица Тркуља и „Спасоје Граховац- живот и дело“, аутора проф. др Јовице Тркуље и мр Гордане Ђилас.

-Трудим се да одужим дуг према учитељима и професорима који су нам били духовни родитељи. Професор Граховац је био мој професор у Гимназији, оставио је дубок траг у низу генерација. Ја сам пре неколико година осетио потребу да узвратим свој дуг њему и то сам успео тако што смо припремили ове две књиге. У књизи „Спасоје Граховац –живот и дело“, Гордана Ђилас је приказала све што је он написао и објавио, то је библиографија, а ја сам покушао да прикажем његов часни животни педагошки пут. Ово је прилика да се подсетимо његовог часног животног пута, врло значајног дела и барем донекле одужимо дуг који имамо према једном од великана Кикинде- истакао је проф. др Јовица Тркуља.

Са изузетним поштовањем и нескривеним емоцијама према свом професору, говорила је Станислава Хрњак, једна од аутора књиге и покрајинска посланица.

-Професор Спасоје Граховац је обележио мој живот од детињства па до студентских дана, први пут са њим сам се срела као девојчица у четвртом разреду основне школе, а касније и у студентским данима. Спајао је културу и образовање, пратио нас и у АДЗНМ „Гусле“, где сам стицајем животних околности провела 15 година. Знао је да нам приступи људски и професионално, као професор и као наш суграђанин. Он је и један од највећих завичајних писаца у нашој средини. То је наше богатство, људи попут њега су пример како се живи, а кроз дубок траг који нам је оставио у аманет са тим наслеђем треба да упознајемо младе нараштаје- рекла је Станислава Хрњак.

Професор Граховац је говорио да је извео на пут више од 5.000 студената и ученика, али је његов утицај био много већи, напоменула је чланица Градског већа задужена за образовање и културу Валентина Мицковски.

-Његова доброта, професионалност као и академско знање дали су велики допринос нашем граду и поносни смо на то. Наша је обавеза да наставимо његову мисију неговања вредности као што су доброта, родољубље, поштење, посвећеност образовању и култури- истакла је Мицковски.

Ово је значајна промоција за Високу школу струковних студија за образовање васпитача и за град, и уједно најава прославе Дана школе 4. априла, указала је др Ангела Месарош, директорица ове образовне установе.

-Промоција је уприличена захваљујући професору Тркуљи и породици Граховац, Бранки и Мирку. Професор Спасоје Граховац је дао велики допринос у области образовања, културе, спорта. Предавао је српски језик и књижевност, дуго година је градио ову школу на чему смо му захвални. Наш је професор, био је директор Педагошке академије и заслужни је грађанин. Школа је била саиздавач обе књиге- истакла је Месарош Живков.

О делу професора Граховца говорили су и Марија Танацков, књижевница, књижевна критичарка и његова ученица, Милана Бајкин, библиотекарка Завичајног одељења кикиндске библиотеке „Јован Поповић“ и Славољуб Гвозденовић из Савеза Срба у Румунији.

Мотивисао ђаке да заволе литературу

-Обожавали смо га, тражио је од нас да читамо, да користимо градску и школску библиотеку, књижевну критику и историју- испричала је Марија Танацков, књижевница и књижевна критичарка. – На леп начин нас је стимулисао да сами говоримо о књижевним делима, па и да се посвађамо око тога да ли је Ана Карењина у праву или није што је тако завршила свој живот. Дао нам је подстицај да схватимо озбиљност литературе и културе, и можда смо, неки од нас, и завршили књижевност баш захваљујући професору Граховцу.

Стипендиста Гетеовог института

Професор Спасоје Граховац је дипломирао на Филолошком факултету у Београду 1962. године. Био је стипендиста Гетеовог универзитета у Стразбуру (1960. године), а у Руско Село се вратио због смрти оца. Радио је као професор и у Економској школи (1962-1970) и Гимназији (1971-1978).

Добитник је низа признања, међу којима је Награда општине Кикинда за животно дело која му је додељена 2013. године. Почасни је грађанин Ченеја.

Спомен биста

Станислава Хрњак, једна од аутора књиге и покрајинска посланица, изнела је предлог да би, у част професора Граховца, уколико се породица са тим сагласи, у холу ВШССОВ требало да буде подигнута његова биста. Иницијатива је пропраћена аплаузом.