Припремни и извођачки ансамбли КУД-а „Мокрин“ учествовали су на Међународном фестивалу фолклора “Фолк Нуанcе 2023” у Бугарској. У приморском граду Несебар – Стари Град, Мокринчани су се публици представили у Античком амфитеатру.
– Драго нам је што нам се, после неколико година, указала прилика да учествујемо на Међународном фестивалу фолклора. Деца су се лепо провела и спојили смо лепо и корисно. Представили смо наш фолклор и традицију, а уједно и сви заједно уживали – истакла је уметнички руководилац Нера Ковачев.
Летњи фестивал мокринским фолклорцима остаће у лепом сећању, а ово је била прилика да се упознају и успоставе сарадњу са другим ансамблима који су учествовали на Фестивалу.
– Част нам је била да представљамо нашу земљу, а домаћинима хвала на гостопримству и одличној организацији. Подршку смо имали од Месне заједнице Мокрин и Града Кикинде, као и од спонзора који су нам помогли да реализујемо ово путовање – додао је Радослав Прибиш, заменик председника Управног одбора.
Осим КУД-а “Мокрин”, Србију су представљала још два друштва, а учествовали су и фолклорци из Босне и Херцеговине, Румуније и домаћина, Бугарске.
Културно-уметничко друштво „Еђшег“, прошле недеље, угостило је „Сеоско позориште“. Глумачка дружина основана је пре 45 година и окупља професионалце из читаве Војводине, али и глумце који су још увек на Академији.
-Идеја водиља за оснивање „Сеоског позоришта“ била је да култура, односно представе буду доступне свима, па и домаћинствима која живе у малим селима или на салашима. Иако су се времена променила и сада је све доступно, ово позориште наставило је да ради и да окупља глумце који током лета, тракторима и бициклима, обилазе војвођанска места у којима играју представе на отвореном – истакла је Рамона Тот, председница КУД-а „Еђшег“.
Ове године на репертоару је комад под називом „Тражим пут“ у режији Ђерђа Херњака, а представа је одиграна у дворишту Основне школе „Фејеш Клара“ где је специјално за ову намену постављена бина.
-Како ове године обележавамо 200 година од рођења Петефи Шандора представа говори о делу живота овог песника. Глумци и редитељ представили су моменат када је Петефи Шандор био глумац у Мађарској – рекла је Рамона Тот.
До краја лета „Сеоско позориште“ посетиће 18 градова и општина и донети дашак прошлости у свако место које обиђу.
Чланице Женске певачке групе „Мелизми“ наступиле су на међународном Фестивалу традиционалне песме и игре у месту Монтекатини Терме у регији Тоскана у Италији. Једине представнице Србије бројној публици и учесницима успешно су представиле ношњу и песме из Баната.
– Доживеле смо овације, атмосфера је била дивна. Биле смо у дефилеу пре наступа и можемо да се похвалимо да смо достојно представиле наш, град регију у земљу – каже Биљана Мандић, оснивачица групе „Мелизми“.
Наступ у Италији донео је нова пријатељства, могућности за сарадњу и размену наступа, али и сусрете старих пријатеља са претходних фестивала.
На Фестивалу „Под небом Тоскане“ наступило је 18 група из седам држава Европе. Поред тога што су промовисале традицију Србије и Кикинде, наше представнице позвале су своје колеге на „Дане лудаје“.
Путовање и боравак у Италији омогућио је Град Кикинда.
Близу 40 година стварали смо позориште у које ће млади људи желети да дођу и мислим да смо успели у томе, каже глумац Славољуб Матић, по рођењу Параћинац, по опредељењу Кикинђанин, који је читав свој радни глумачки век посветио кикиндском Народном позоришту.
Глумачка професија друкчија је и по томе што глумци, како сами кажу, не одлазе у пензију и најчешће јесте тако. После званичног завршетка радног века, увек остану представе у којима играју, а из љубави и немогућности да се опросте од сцене, прихватају и нове улоге. Глумац Славољуб Матић Мата у пензији је већ дуже од две године и вратио се у родни Параћин.
“Случај Кандид”
Кикинда је, заправо, град који си изабрао.
Мој првенствени мотив да дођем у Кикинду није била само мама наше кћери већ и ово позориште, које је тада било једно од најбоље организованих аматерских позоришта у СФРЈ, са сјајним репертоаром. Испунио сам свој сан. Учествовао сам и у његовој професионализацији и у томе да постанемо респектабилни театар. У Кикинду сам се доселио 1987, а већ наредне године имали смо премијеру „Настојника“ који је најдуговечнија представа у Србији у непромењеном саставу.
Позориште je, у то време, имало Уметнички савет који је, пре премијере, давао мишљење о представи. Нису сви чланови били сасвим сагласни, мислим да тада нису били у могућности да перципирају то што смо ми, тада млади, хтели да кажемо. Комад је написао Харолд Пинтер који је заступао интереса лабуриста, радничка права, али смо ми то још прилично закомпликовали. Ипак је изведена премијера, а представа је добила многе награде.
“Настојник”
После 18. рођендана верификована је и на „Јоаким фесту“ у Крагујевцу, на којем је направљен преседан и додељене су три равноправне глумачке награде целом ансамблу: Драгану Остојићу, Браниславу Кнежевићу и мени, што значи да смо, само својом енергијом и вером у то да смо направили добру представу која поставља значајна питања, успели да је одржимо толико година. „Настојник“ је ове године прославио јубилеј – 35 година и 150 извођења. Сматра се да је толико извођења у провинцијском позоришту исто што и хиљаду играња у Београду.
Естон из те представе ти је, претпостављам, једна од омиљених улога. Које су остале?
Да, Естон у „Настојнику“ је и моја прва премијера у овом позоришту. Волео сам и лик Јолета у представи „Код вечите славине“, драга ми је и улога у „Прељубницима“. Не могу да одвојим улоге од, за мене значајних представа, као што су „Носорог“, „Кандид“, „Ревизор“. Увек ми је било задовољство да са колегама делим сцену, и туге и радости.
“Прељубници”
У чему је највећа разлика између позоришта у које си дошао и Позоришта данас?
– Позориште је, генерално, стигматизовано у Србији. Није боље, за мене је најбоље позориште оно које је прст у оку, које постаља суштински тешка питања, ангажовано позориште које не служи само за лаку забаву. У том смислу мислим да губи оштрину и једну врсту актуелности коју мора да носи са собом, као и свака уметност. Позориште мора да буде значајније, да поставља озбиљна друштвена и социолошка питања, да полемише са јавношћу. Ми смо, пре 10-15 година, имали „Ожалошћену прододицу“ и Јонесковог „Носорога“. Мислим да то позоришту данас недостаје.
Коју улогу си желео, а ниси је, до сада, одиграо?
До пре извесног времена желео сам да играм Сирана де Бержерака, то је улога која ме се дојмила у смислу шта је све човек спреман да уради, до које мере може и жели да жртвује себе зарад љубави, пријатељства, доброг односа са другим људским бићем. Временом сам схватао да можда и нисам за такав комад јер сам гледао глумце који су играли ту улогу и имали су потпуно друкчије физичке карактеристике од мене. Мада, имам Сиранова духовна својства и могу да прикажем тај карактер. Сада је већ касно да то покажем на сцени, али у животу је то одавно моје своjство и мој начин живљења.
“Родољупци”
Да ли себе видиш као комичара или као драмског глумца?
– Мислим да сам врло озбиљан човек и врло озбиљан глумац, што потврђује и чињеница да сам комичар. Јер, бавити се комедијом подразумева озбиљност, то је врхунац комике. Моје својство је да сам оптимиста, радостан и срећан човек, и то желим да поделим са својом околином.
За мене си увек био добри дух овог позоришта.
– Хвала ти. То је мој начин функционисања, што сам и показао пре много година када сам увео правило да, пре сваке пробе, треба да се загрлимо, да поделимо добру енергију. У којој мери је важна добра креативна енергија, показује и „Настојник“. Врхунац тога био је у представи „Славуј и кинески цар“, у којој је била јако добра атмосфера, владала је ведрина и лепота игре коју смо емитовали са сцене. Представа се добро показала и на фестивалима, на којима је добијала награде. Као и свуда, добра атмосфера је пола доброг посла. Хајде да ми том добром енеријом победимо сивило и мрак, да будемо позитивни, увек.
“Славуј и кинески цар”
Познат си и као глумац који врло добро реагује на импровизацију на сцени.
– Наш борравак на сцени, у позоришту, подразмева и неконвенционално понашање и однос, ми смо једна породица, и анегдота са представа, са путовања, има много. То је и добар мотив за импровизације које су нам потребне и које се виде на сцени. Играли смо „Код вечите славнине“ и требало је да, у једном моменту, изађем са сцене између портала и завесе како би се, за само неколико минута, пресвукао и да би ми променили шминку. Питао сам техничара Јошку пре тога да ли је пролаз рашчишћен и он ми је рекао да јесте. Међутим, када сам изашао са сцене у току представе, налетео сам на препреке, неки линолеум је био тамо и столице, никако није могло да се прође, а назад, на светло сцене, не могу. Јошка ме је тако јако вукао да сам успео да прођем, ни сам не знам како. Стигао сам и да се пресвучем и да ми се промени маска. У нормалним околностима тако нешто не би било могуће.
Какав је осећај вратити се у Кикинду из неког другог, опет својег, места у којем сада живиш?
Ја то спајам са својом немогућношћу да потпуно процесуирам свој статус пензионера, а то је већ дуже од две године. Још увек имам представе на репертоару овде, оне у којима сам играо пре пензионисања. Чак нисам процесуирао ни то да више нисам становник Кикинде. Долазим овде на 15 дана, дружим се са пријатељима и немам осећај да сам потпуно отишао, али осећај да ми недостаје Кикинда – имам. Није ми само Позориште важно, оно је у фокусу мог бивствовања овде, него и Кикинда има чудну привлачност која је помало необјашњива, и можда због тога, на посебан начин, дражесна. Немам рационално објашњење, то је некаква мистика која је толико привлачна за мене да се осећам Кикинђанином, никада ме то није напуштало. Ипак, мало сам изневерен од мог позоришта, осећам да имам третман странца јер се Позориште налази у незавидној финансијској ситуацији, па нема пара за глумце „са стране“ у новим представама. Тај осећај да сам „глумац са стране“ помало је тужан.
Три хиљаде излазака на сцену
Славољуб Матић је у својој, готово четири деценије дугој каријери, одиграо 176 улога у матичном, кикиндском Народном позоришту. На сцену у нашем граду изашао је више од две и по хиљаде пута. Укључујући и гостовања у представама театара у Крушевцу, Крагујевцу, Параћину, Сенти, то је збир од око три хиљаде одиграних представа. Годинама, чак деценијама, уз неколицину колега, „носио“ је репертоар позоришта у нашем граду.
Добитник је многобројних глумачких награда, између осталих и за улогу слуге у представи „Ти луди тенори“ на Данима комедије у Јагодини, док је за улогу у водвиљу „Прељубници“ награђен чак седам пута!
У Позоришту „Лане“ у суботу, 5. августа, прилику да направе своју лутку и пробају је на сцени имаће сви заинтересовани, како се наводи у позиву, „деца од 3 до 103 године“, најавио је Милан Вујић из овог театра.
– Радионицу ће водити наша колегиница, професионална луткарка из Берлина, Оља Бекер. Сваки учесник ће правити своју лутку која ће, на крају, и стати на сцену, а лутку ће свако и однети кући. Децу ћемо послужити воћем и соком, а маме, тате, баке и деке могу, такође, да остану, и да попију кафу док чекају – каже Вујић.
Радионица ће се одвијати од 11 до 14 сати, за учешће је неопходна пријава на број 0641589314, а цена је 500 динара.
Из „Ланета“, такође, најављују играња на својој летњој сцени у дворишту, у току августа, уколико временске прилике то дозволе. Представе су на репертоару у редовном термину, од 19 сати. За недељу, 6. август, заказан је „Сукоб бајки“ са Александром Малетином и Јованом Милошев, по тексту и у режији Бојане Марић.
Ових дана почеле су и припреме за мјузикл „Снежана и седам патуљака“ у којем ће наступити и млади полазници школе глуме „Ланета“. Премијера се, каже Вујић, очекује на јесен.
Етнокамп у организацији Академског друштва за неговање музике „Гусле“ завршен је у недељу. Кикинда је 22. пут била домаћин студентима музичких академија и средњошколцима музичких школа из Београда, Новог Сада, Бања Луке, Суботице, Сомбора и Високе школе из Кикинде. У истраживачкој станици фолклористике боравило је 25 учесника. Станислава Ђорђевић студенткиња је треће године Академије уметности у Бања Луци на смеру етномузикологија.
-Први пут сам на етно кампу и утисци су одлични. Пуно смо научили, пре свега, нове игре, као и више о области Поморишја за коју нисам знала да постоји. Сјајно је што постоји овакав камп који нам омогућава да и практично применимо оно што учимо – истакла је Станислава Ђорђевић.
Теодора Милић из Банатског Карађорђева завршила је средњу музичку школу, смер гитара и уписала је етномузикологију на новосадској Академији.
-Иако је било помало напорно, искуство које сам стекла је веома важно. Први пут сам била на терену и видела како то изгледа – напоменула је Теодора Милић.
Дејана Ковачевић из Суботице, завршила је трећи разред Гимназије и парлелно похађа музичку школу.
-Знања која сам стекла су корисна и она ће ми помоћи да се определим за даље школовање. Људе које сам упознала памтићу увек. ФЕНОК је допринео да први пут чујем поједине традиционалне инструменте – сазнали смо од Дејана Ковачевић.
Др Драгица Панић са музичке академије из Бања Лука, ментор је етно кампа од самог почетка, а ове године коментор је био уметнички руководилац „Гусала“ Игор Попов.
-Темељи које смо поставили показали су се одлични и камп је надрастао је сам себе. Поред очувања традиције, наш циљ био је повезивање студената и академија у чему смо успели и сада се укључују и друге земље. Похвалила бих све запослене у „Гуслама“ који већ 22 године предано раде, а успели су и у намери да се мало коло уврсти на Унескову националну листу нематеријалног културног наслеђа, што је огроман корак у напретку самог друштва. Отворен је и смер васпитач за традиционалне игре, што је на самом почетку изгледало нестварно. – прецизирала је др Панић – С обзиром да се пиближавамо јубилејима надам се да ће сви успеси и резултати бити обједињени у монографији. Не постоји особа која је била овде, а да је отишла незадовољна, да није проширила видике и понела пуно знања.
Др Кристина Плаљанин Симић, доцент новосадске Академије уметности и прпфесор ВШССОВ у Кикинди напомиње да етно камп има континуитет који препознају како студенти, тако и предвачи.
-Посетили смо Торак односно Бегејце у Румунији где су нас угостили чланови „Лире“, једног од најстаријих културно-уметничких друштава овог подневља. Упознали смо се са певачком традицијом, коју чине песме дојне. Заиграли смо и игре ардељану, вртиту, а чули смо и цимбало. Ово искуство је важно, јер су поједини студенти први пут били на терену и истраживали у правом смислу те речи – рекла је Кристина Пљанин Симић.
Музичке, певачке и играчке радионице, предвања еминентних стручњака, универзтетских професора из земље и иностранства из области етномузикологије и етнокореологије и етнологије, промоције књиге употпуниле су овогодишњи етно камп.
У салону Музеја, посетиоци су до 28. августа у прилици да погледају изложбу уметнице из Београда Лане Васиљевић „Многоугао 3”. У новој серији радова уметница ствара инсталације комбинујући преобликоване, некада употребне предмете из своје свакодневице или визуелног искуства.
Поред објеката, учешће амбијента у креирању њене уметности јесте есенцијално стога сваки подтекст који се рађа јесте незаобилазни део ауторкиног уметничког рада, наводи Верица Немет, историчарка уметности, кустоскиња Музеја „Тера”.
Фото: Тера
„Док производи просторне инсталације састављене од извајаних или свакодневних предмета, Лана Васиљевић полази од основе која је тако архетипска, односно подлеже урођеним обрасцима који су настали као резултат вековног таложења искустава бројних генерација предака. Уметност коју гради егзистира као спона између нашег света и оног невидљивог дела стварности који се несумњиво осећа у сваком делићу нашег постојања”- резимирала је Немет.
Фото:Тера
Лана Васиљевић је дипломирала и магистрирала на одсеку вајарства на Факултету ликовних уметности у Београду. Добитница је више признања. Излагала је на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. На Интернационалном симпозијуму скулптура у теракоти „Тера” учествовала је 1999. године. Њени радови налазе се у Музеју савремене уметности, Музеју града Београда, Теленор колекцији као и у приватним колекцијама. Живи и ради у Београду.
У оквиру обележавања Дана Банатског Великог Села вечерас је, на спортским теренима, у организацији Културно-уметничког друштва „Марија Бурсаћ“, одржано Вече фолклора.
– Гости су нам чланови КУД „Будућност“ из Добановаца и Културног центра „Светозар Марковић“ из Зрењанина са којима сарађујемо и размењујемо наступе. Наше Друштво има 120 чланова и вечерас премијерно представља кореографију “Биначка Морава” – рекао је председник КУД-а „Марија Бурсаћ“, Предраг Сантрач.
Догађају је присуствовао градоначелник Никола Лукач са сарадницима.
– Пружамо подршку и КУД-у и Месној заједници у организацији оваквих догађаја – казао је председник Скупштине Града, Младен Богдан. – Упркос томе што нам спочитавају да смо на свим догађајима, желимо да поручимо да је важно да будемо са својим народом, са својим суграђанима, да им пружимо подршку, да услишимо њихове жење, да покажемо да је главни циљ раст и развој свих месних заједница.
Великоселцима и њиховим гостима обратила се заменица градоначелника, Дијана Јакшић Киурски.
– Овакви догађаји подсећају нас на неко заборављено време када су постојале одређене вредности, када се знао ред у свим сегментима друштва, када се неговао и поштовао култ породице, заједништва и огњишта, када се знало ко је ко у кући и постојало је поштовање према старијима, према мајци и оцу, када смо васпитавани да пружамо и ширимо љубав у породици, према свом ближњем. Уколико у оваквим приликама бар мало успевамо да освестимо све то, да се сетимо тих животних вредности и да их вратимо, онда треба да пожелимо да овакви сусрети трају јер се, на тај начин, чува оно најбоље и најлепше у традицији нашег народа и завичаја – истакла је Дијана Јакшић Киурски.
Пред препуним трибинама три изузетна фолклорна ансамбла извела су игре из свих крајева наше земље, као и из завичаја својих очева и дедова.
Програми Дана Банатског Великог Села настављају се током викенда – у суботу, од 14 сати, Удружење жена „Орхидеја“ ће, код Завичајне куће организовати такмичење „Најлепши крајишки колач“, а за 21 сат заказан је „Крајишки вишебој“. У недељу ће се, на језеру „Лагуна“, од 12 сати, одржати такмичење у кувању рибље чорбе.
Програме прославе Дана села организују удружења из овог места, уз подршку Месне заједнице и Града.
Млади баритон, Кикинђанин Тамаш Киш управо се вратио из Трста у којем је премијерно одиграо насловну улогу у опери Беле Бартока „Замак Плавобрадог“. Поред запаженог наступа и одличних критика стручњака, оцењено је и да је, овим „прескочио“ неколико фаза у развоју оперског певача.
Тамаш је тек на првој години соло певања на Факултету музичких уметности у Београду, али је и најбољи пример како се, не ослањајући се само на таленат, успех постиже радом и упорношћу. Овај младић има 24 године и, после завршене две средње школе, тренутно је на мастеру новосадске и редовним студијама београдске музичке академије.
– Још као дете сам желео да се бавим оперским певањем, то сам јако рано одлучио. Породично имамо слуха, деда и брат су музичари, али нико, осим мене, није класичар – каже Тамаш.
Своје школовање, које обухвата по две основне и средње музичке школе и две музичке академије, описује као свој пут снова.
– Иако сам од почетка знао да желим да будем солиста, прво сам хтео да завршим музикологију јер сматрам да је веома важно да, као соло певач, имам знање о теорији – објашњава Тамаш.
Похађао је Основну музичку школу у Кикинди, одсек клавир. На завршној години Средње музичке школе, смер теорија музике у Зрењанину, убрзано завршава две године основне музичке школе – смер соло певање, све код професорице Светлане Биркин. Затим уписује музикологију на Академији уметности у Новом Саду и, паралелно, похађа соло певање у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“. Тада му је, каже, много помогла професорка Марта Балаж, која га је и препознала као баритона.
– Мој следећи и главни циљ био је да упишем соло певање код професора Николе Мијаиловића, европски познатог солисту и педагога, на Факултету музичких уметности у Београду и у томе сам успео – открива Тамаш и додаје да је, поново истовремено, у Новом Саду завршио мастер студије музикологије.
Већ на првој години соло певања имао је бројне наступе у операма. Од 2021. године део је пројекта београдске Музичко-оперско-театарске организације. У опери Станислава Биничког „На уранку“ наступио је у двема улогама – гласа из народа и Реџепа. Улогу оца извео је у опери „Дечија соба“, наступио је у камерној опери „Ничија ружа“, а у делу „Хајде да направимо оперу/Мали димничар“ Бенџамина Бритна, поново је у двострукој улози – Црног Боба и Тома.
Професор Мијаиловић препоручује га за међународни пројекат три музичке академије – београдске, новосадске и Конзерваторијума „Ђузепе Тартини“ у Трсту у којем добија носећу и насловну улогу у делу Беле Бартока „Замак Плавобрадог“. У Кикинду је стигао право са премијере, одржане у оквиру „Мителфеста“ у Италији.
– Први пут сам имао тако велику, улогу првог фаха. Овим сам, на неки начин прескочио мање улоге и наступио у Бартоковом делу, што није типично за почетак каријере, а све захваљујући вери мог професора да сам, карактерно и гласовно, иако млад, спреман да изнесем овако тешку и захтевну улогу – каже Тамаш. – Добио сам веома лепе комплименте и позитивне критике. Било је то дивно искуство.
Тамашов таленат препознат је и много раније – два пута добијао је стипендије „Доситеја“ за младе таленте и Фонда за унапређење вокалне уметности младих Меланије Бугариновић и ћерке Мирјане Калиновић Калин. Војвођански савет за подршку талентима наградио га је, прошлог месеца, за запажене резултате у музичкој култури.
Као најважнија признања издваја прву награду на такмичењу „Вера Ковач Виткаи“, гран при на онлајн Фестивалу словенске музике, затим специјалну награду за најперспективнији мушки глас на такмичењу соло певача „Никола Цвејић“ у Руми и награду „Мирослав Чангаловић“ Српског народног позоришта у којем је наступао као солиста у ораторијуму „Апотеоза Црњанског“.
Открива да му је велика жеља да добије улогу Фигара у Росинијевом „Севиљском берберину“, најпознатију баритонску ролу, као и улогу Грофа де Луне у Вердијевом „Трубадуру“. И свестан је, као и увек, да су велика одрицања и даље пред њим.
– Често се осећам као спортиста, морам да пазим на исхрану и да будем наспаван, одмор је важан колико и вежбање. Желим да достигнем врхунске нивое, а то подразумева одређене жртве. Морам да одбијем много ствари у којима уживају моји вршњаци. Дисциплина је неопходна да бих стигао до највећих оперских подијума – „Метрополитена“ и Миланске скале – сигуран је Тамаш. – Имам велику подршку породице и то ми много значи. Радим оно што волим, обожавам да будем на сцени, волим да се повезујем са људима, да поделим са другима оно што је мени дато.
Судећи по досадашњим достигнућима, упорности и одлучности у остварењу својих уметничких и животних циљева, шансе да Тамаш не стане на даске сцене у Њујорку или Милану сасвим су занемарљиве. Он зна свој пут и одлучно гази ка највишем циљу. И за то му чак ни срећа није потребна.
Концертом фолклорних ансамбала „Вила“ из Новог Сада и „Гусле“ у дворишту Курије отворен је овогодишњи Међународни фестивал народних оркестара који ће трајати до недеље, 30. јула. Већ 22 године АДЗНМ „Гусле“ организују ФЕНОК који је ове године окупио госте из Бугарске, Пољске, Турске, Босне и Херцеговине, Румуније и наше земље.
-Наш фестивал јединствен је по томе што чувамо народне оркестре и традиционалну музику. Категорија народних оркестара изумире у свету јер комерцијална музика узима свој данак када је у питању култура. Ипак, ФЕНОК показује да постоје квалитетни народни оркестри које спаја иста мисија да очувају музички идентитет свог народа – рекао је Зоран Петровић, директор „Гусала“.
Фестивал је отворио градоначелник Никола Лукач који је присуствовао концерту заједно са Дијаном Јакшић Киурски, заменицом градоначелника и чланицама Градског већа Валентином Мицковски и Мелитом Гомбар. Поздрављајући госте, али и публику која се окупила у великом броју, истакао је важност очувања језика, традиције и културног наслеђа сваког народа.
-Народна музика има своју вредност и трајање, као што и наше „Гусле“ имају своју вредност и трајање јер пуних 147 година опстају на овом простору. То је за понос комплетног града – додала је Дијана Јакшић Киурски – За све ове године показали су и доказали како се негује, чува, афирмише, ствара ова врста стваралаштва. Посвећеност „Гусле“ показују читаве године, а најпеопознатљивији су по етно кампу и ФЕНОК-у.
Прве вечери Кикинђанима се представио оркестар „Ђурђевадан“ из Бугарске који је предводио Васил Денев, један од најбољих музичких аранжера. Са њима је наступила највећа млада музичика звезда народне музике у овој земљи Петја Панева Митева (21).
-Популарност сам стекла пре две године када сам победила на фестивалу бугарске народне музике и од тада пуно наступам. Први пут сам у Кикинди, на ФЕНОК-у о ком сам слушала од колега из оркестра који су били овде пре петнаестак година. Пријатно сам изненађена организацијом, али и публиком која је одличан познавалац квалитетне музике и песме – сазнали смо Петје Паневе Митеве – Певам од своје четврте године, када сам и постала део фолклорног друштва. Завршила сам музичку школу и свирам ксилофон.
Са ансамблом „Вила“ Кикинђани имају дугогодишњу, успешну сарадњу.
-Радо наступамо у Кикинди, а са „Гуслама“ имамо одличне односе – додао је Милорад Лонић, уметнички директор ансамбла „Вила“ – У току је и етно камп који је значајан за овај део Србије. Истраживати и неговати нематеријално наслеђе је важан посао. И ове генерације младих оставиће наслеђе за своје потомство.
До недеље ће се на бини смењивати Академски оркестар из Темишвара, Народни оркестар из Турске, тамбурашки оркестар „Батини бећари“ из Румуније, Етноакадемски оркестар Стефана Манчића, вокални ансамбл „Ојпапу“ из Пољске, Саша Петровић, тенор -првак новосадске Опере. Зорица Белић сопран и ансамбл професора Љубинка Лазића одржаће концерт под називом „Балканско медитеранско вече“. У недељу ће поп и рок хитове извести бенд „Ворд ап“. Концерти почињу 20.30 сати, а улазак је бесплатан. Подршку манифестацији пружили су Град Кикинда и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
раде, а успели су и у намери да се мало коло уврсти на Унескову националну листу нематеријалног културног наслеђа, што је огроман корак у напретку самог друштва. Отворен је и смер васпитач за традиционалне игре, што је на самом почетку изгледало нестварно. – прецизирала је др Панић – С обзиром да се пиближавамо јубилејима надам се да ће сви успеси и резултати бити обједињени у монографији. Не постоји особа која је била овде, а да је отишла незадовољна, да није проширила видике и понела пуно знања.
