Iako je sinoć pala kiša i onemogućila da članovi Kulturno-umetničkog društva „Eđšeg“ nastupe u dvorištu Kurije, na radost publike koncert nije izostao. Održan je na bini društva, a gledaoci su imali priliku da uživaju u programu svih sekcija koje rade u okviru „Eđšega“.
-U okviru manifestacije „Kikindsko leto“ svake godine Kikinđanima predstavimo deo našeg bogatog programa. Naša verna publika imala je priliku da vidi folklornu grupu, ženski hor, mlade, ali i iskusne članove koji su svirali na cimbalu, recitatore i članove dramske sekcije – rekla je Ramona Tot, predsednica KUD-a „Eđšeg“.
U septembru ovo društvo biće domaćin sedmom Međunarodnom festivalu horova.
-Već 9. septembra na našoj bini nastupiće horovi iz Vojvodine, Mađarske i Rumunije. U novembru organizujemo smotru kratkih predstava, a očekuje nas i „Festival mladih zvezda“ – istakla je Ramona Tot.
„Eđšeg“ ima 150 članova i cilj im je da očuvaju tradiciju i kulturu svog naroda.
Kikinđanka Mia Ivanović, studentkinja prve godine Akademije umetnosti u Novom Sadu, u Galeriji Kulturnog centra prvi put je samostalno izložila svoje radove. Pohađa smer grafike, u okviru likovnog departmana fakulteta, u klasi profesora Zorana Todovića.
-Inspiraciju nalazim u vizuelizaciji narodnih priča, religiji, religioznoj ekstazi. Priče i poezija su sastavni deo mog života od malena s obzirom na to da me je majka, Olivera, po profesiji vaspitačica i autorka nekoliko knjiga za decu, usmeravala na pisanu reč. Moji radovi sadrže delove srpske kulture, nostalgije, ali i sukoba tradicionalnog seoskog životnog ritma sa rastućim uticajem moderne tehnologije – rekla je Mia Ivanović.
Na izložbi se može videti serija grafika, rađenih tehnikom suve igle i rezervaša, ali i dela rađenih uljanim pastelom na papiru. Reč je aktima rađenih po živom modelu i u prirodnoj veličini.
Izložbu je otvorila vajarka Miroslava Kojić.
-Veoma sam iznenađena koliko su radovi ozbiljni. Mia je studentkinja prve godine fakulteta, ali po radovima kao da ga je već završila. Posebno mi je drago što radovi imaju puno likovnosti i za mene ona nije mlada, nego već zrela umetnica. Pred njom je uspešna budućnost i preostaje mi da zaključim da je zvezda rođena – napomenula je Miroslava Kojić.
I autorka izložbe zahvalila je Kojićevoj na podršci.
-Hvala profeseorici i vajarki Miroslavi Kojić koja me je od samog početka podržavala da se bavim umetnošću i da razvijam svoj talenat. Uvek je bila tu da me usmerava i da mi daje stručne savete – dodala je Mia Ivanović.
Umetnici iz Nemačke, Dragana Damjanović Šahner i Tobi Grej sinoć su na Trgu izveli neobični slikarski performans – stvarali su delo velikog formata vezanih očiju, uz muziku. Prvi nastup u Srbiji imali su u Novom Bečeju. U naš grad stigli su na poziv iz Kulturnog centra.
I Šahner i Grej su slikari, žive u Štuttgardu, odnosno Berlinu, i ovo je, kažu, novi vid njihove saradnje.
– Naš novi zajednički put započeli smo pre mesec dana na festivalu u mestu u kojem živim. Naišli smo na oduševljenje publike i rešili da nastavimo zajedno da stvaramo na ovaj način. U Nemačkoj smo slikali uz muzičare. Ovde, u Srbiji, prvi put emitujemo muziku koju smo sami odabrali i koju oboje volimo – priča Dragana koja za sebe kaže da je rođena Vojvođanka.
Za Tobija Greja iskustvo slikanja vezanih očiju ne razlikuje se mnogo od uobičajenog postupka.
– Svakako, tokom procesa, pokušavam da “napustim” čulo vida. U poređenju sa onima kojima je ono najvažnije, mi slikamo automatski po osećaju, prepuštamo se drugim čulima: dodira, sluha, mirisa – kaže Tobi.
U Srbiji je prvi put i ističe da su mu iskustva veoma lepa.
– Osećam se dobrodošlim. Ljudi su dobri, gostoprimljivi, žele da pomognu, toplog su srca i inteligentni.
Sudeći po broju publike, ovaj slikarski performans Kikinđanima je bio veoma zanimljiv. Slikari kažu da će svoje delo, nastalo inspirisano atmosferom i mirisima našeg grada, ostaviti na poklon Kikindi.
Članovi izvođačkog folklornog ansambla i Narodnog orkestra ADZNM „Gusle“ od 31. jula do 7. avgusta učestovali su na 8. Međunarodnom festivalu folklora “Hora din strabuni” u rumunskom gradu Vaslui. Direktan poziv za učešće kikindski folklorci dobili su od CIOFA odnosno Svetske organizacije za festivale folklora i opravdali očekivanja.
– Festival simboličnog naziva „Ples predaka“ okupio je deset zemalja i ansamble i orkestre svetskog glasa. „Gusle“ su bile jedini predstavnici Srbije, a tokom šest dana predstavili smo deo naše bogate muzičke i igračke tradicije, kao i naš grad. Godinama učestvujem na festivalima i bio sam u mnogim zemljama, ali ovo je bila najbolje organizovana manifestacija na kojoj sam bio – rekao je Igor Popov, umetnički rukovodilac.
Nastupi su se odvijali u velelepnom zdanju amfiteatra pred više hiljada gledalaca i direktno su prenošeni na nacionalnoj televiziji. Pored Kikinđana, na međunarodnoj manifestaciji učestvovali su i predstavnici Rumunije, Grčke, Kolumbije, Meksika, Južne Koreje, Kipra, Turske, Iraka i Gruzije.
– Bez lažne skromnosti, „Gusle“ su ostavile najbolji utisak od svih učesnika Festivala. Uz naše „Banatsko kolo“ uspeli smo da podignemo na noge više hiljada gledalaca koji su tražili bis. Koreografiju, instrumentalne numere, vokalne i instrumentalne soliste, kao i lepotu i bogatstvo narodne nošnje posebno su pohvalili oranizatori koji su nas
pozvali da, kao jedan od odabranih ansambala, učestvujemo na desetom, jubilarnom festivalu. Ovo je bila prilika da se upoznamo i sa drugim ansamblima i uspostavimo saradnju – kaže naš sagovornik.
Članovi „Gusala“ bili su deo zajedničkih muzičkih i igračkih radionica, a obišli su i brojne znamenitosti Vasluija poput manastira, istorijskog i etnografskog muzeja. Osim toga, poslednje večeri nastupi su bili na trgu, a festival je zatvorio Narodni orkestar „Nikolau Botgrosa“ iz Moldavije koji je među prvih pet u svetu koji se bave tradicionalnom nacionalnom muzikom.
Pripremni i izvođački ansambli KUD-a „Mokrin“ učestvovali su na Međunarodnom festivalu folklora “Folk Nuance 2023” u Bugarskoj. U primorskom gradu Nesebar – Stari Grad, Mokrinčani su se publici predstavili u Antičkom amfiteatru.
– Drago nam je što nam se, posle nekoliko godina, ukazala prilika da učestvujemo na Međunarodnom festivalu folklora. Deca su se lepo provela i spojili smo lepo i korisno. Predstavili smo naš folklor i tradiciju, a ujedno i svi zajedno uživali – istakla je umetnički rukovodilac Nera Kovačev.
Letnji festival mokrinskim folklorcima ostaće u lepom sećanju, a ovo je bila prilika da se upoznaju i uspostave saradnju sa drugim ansamblima koji su učestvovali na Festivalu.
– Čast nam je bila da predstavljamo našu zemlju, a domaćinima hvala na gostoprimstvu i odličnoj organizaciji. Podršku smo imali od Mesne zajednice Mokrin i Grada Kikinde, kao i od sponzora koji su nam pomogli da realizujemo ovo putovanje – dodao je Radoslav Pribiš, zamenik predsednika Upravnog odbora.
Osim KUD-a “Mokrin”, Srbiju su predstavljala još dva društva, a učestvovali su i folklorci iz Bosne i Hercegovine, Rumunije i domaćina, Bugarske.
Kulturno-umetničko društvo „Eđšeg“, prošle nedelje, ugostilo je „Seosko pozorište“. Glumačka družina osnovana je pre 45 godina i okuplja profesionalce iz čitave Vojvodine, ali i glumce koji su još uvek na Akademiji.
-Ideja vodilja za osnivanje „Seoskog pozorišta“ bila je da kultura, odnosno predstave budu dostupne svima, pa i domaćinstvima koja žive u malim selima ili na salašima. Iako su se vremena promenila i sada je sve dostupno, ovo pozorište nastavilo je da radi i da okuplja glumce koji tokom leta, traktorima i biciklima, obilaze vojvođanska mesta u kojima igraju predstave na otvorenom – istakla je Ramona Tot, predsednica KUD-a „Eđšeg“.
Ove godine na repertoaru je komad pod nazivom „Tražim put“ u režiji Đerđa Hernjaka, a predstava je odigrana u dvorištu Osnovne škole „Feješ Klara“ gde je specijalno za ovu namenu postavljena bina.
-Kako ove godine obeležavamo 200 godina od rođenja Petefi Šandora predstava govori o delu života ovog pesnika. Glumci i reditelj predstavili su momenat kada je Petefi Šandor bio glumac u Mađarskoj – rekla je Ramona Tot.
Do kraja leta „Seosko pozorište“ posetiće 18 gradova i opština i doneti dašak prošlosti u svako mesto koje obiđu.
Članice Ženske pevačke grupe „Melizmi“ nastupile su na međunarodnom Festivalu tradicionalne pesme i igre u mestu Montekatini Terme u regiji Toskana u Italiji. Jedine predstavnice Srbije brojnoj publici i učesnicima uspešno su predstavile nošnju i pesme iz Banata.
– Doživele smo ovacije, atmosfera je bila divna. Bile smo u defileu pre nastupa i možemo da se pohvalimo da smo dostojno predstavile naš, grad regiju u zemlju – kaže Biljana Mandić, osnivačica grupe „Melizmi“.
Nastup u Italiji doneo je nova prijateljstva, mogućnosti za saradnju i razmenu nastupa, ali i susrete starih prijatelja sa prethodnih festivala.
Na Festivalu „Pod nebom Toskane“ nastupilo je 18 grupa iz sedam država Evrope. Pored toga što su promovisale tradiciju Srbije i Kikinde, naše predstavnice pozvale su svoje kolege na „Dane ludaje“.
Putovanje i boravak u Italiji omogućio je Grad Kikinda.
Blizu 40 godina stvarali smo pozorište u koje će mladi ljudi želeti da dođu i mislim da smo uspeli u tome, kaže glumac Slavoljub Matić, po rođenju Paraćinac, po opredeljenju Kikinđanin, koji je čitav svoj radni glumački vek posvetio kikindskom Narodnom pozorištu.
Glumačka profesija drukčija je i po tome što glumci, kako sami kažu, ne odlaze u penziju i najčešće jeste tako. Posle zvaničnog završetka radnog veka, uvek ostanu predstave u kojima igraju, a iz ljubavi i nemogućnosti da se oproste od scene, prihvataju i nove uloge. Glumac Slavoljub Matić Mata u penziji je već duže od dve godine i vratio se u rodni Paraćin.
“Slučaj Kandid”
Kikinda je, zapravo, grad koji si izabrao.
Moj prvenstveni motiv da dođem u Kikindu nije bila samo mama naše kćeri već i ovo pozorište, koje je tada bilo jedno od najbolje organizovanih amaterskih pozorišta u SFRJ, sa sjajnim repertoarom. Ispunio sam svoj san. Učestvovao sam i u njegovoj profesionalizaciji i u tome da postanemo respektabilni teatar. U Kikindu sam se doselio 1987, a već naredne godine imali smo premijeru „Nastojnika“ koji je najdugovečnija predstava u Srbiji u nepromenjenom sastavu.
Pozorište je, u to vreme, imalo Umetnički savet koji je, pre premijere, davao mišljenje o predstavi. Nisu svi članovi bili sasvim saglasni, mislim da tada nisu bili u mogućnosti da percipiraju to što smo mi, tada mladi, hteli da kažemo. Komad je napisao Harold Pinter koji je zastupao interesa laburista, radnička prava, ali smo mi to još prilično zakomplikovali. Ipak je izvedena premijera, a predstava je dobila mnoge nagrade.
“Nastojnik”
Posle 18. rođendana verifikovana je i na „Joakim festu“ u Kragujevcu, na kojem je napravljen presedan i dodeljene su tri ravnopravne glumačke nagrade celom ansamblu: Draganu Ostojiću, Branislavu Kneževiću i meni, što znači da smo, samo svojom energijom i verom u to da smo napravili dobru predstavu koja postavlja značajna pitanja, uspeli da je održimo toliko godina. „Nastojnik“ je ove godine proslavio jubilej – 35 godina i 150 izvođenja. Smatra se da je toliko izvođenja u provincijskom pozorištu isto što i hiljadu igranja u Beogradu.
Eston iz te predstave ti je, pretpostavljam, jedna od omiljenih uloga. Koje su ostale?
Da, Eston u „Nastojniku“ je i moja prva premijera u ovom pozorištu. Voleo sam i lik Joleta u predstavi „Kod večite slavine“, draga mi je i uloga u „Preljubnicima“. Ne mogu da odvojim uloge od, za mene značajnih predstava, kao što su „Nosorog“, „Kandid“, „Revizor“. Uvek mi je bilo zadovoljstvo da sa kolegama delim scenu, i tuge i radosti.
“Preljubnici”
U čemu je najveća razlika između pozorišta u koje si došao i Pozorišta danas?
– Pozorište je, generalno, stigmatizovano u Srbiji. Nije bolje, za mene je najbolje pozorište ono koje je prst u oku, koje postalja suštinski teška pitanja, angažovano pozorište koje ne služi samo za laku zabavu. U tom smislu mislim da gubi oštrinu i jednu vrstu aktuelnosti koju mora da nosi sa sobom, kao i svaka umetnost. Pozorište mora da bude značajnije, da postavlja ozbiljna društvena i sociološka pitanja, da polemiše sa javnošću. Mi smo, pre 10-15 godina, imali „Ožalošćenu prododicu“ i Joneskovog „Nosoroga“. Mislim da to pozorištu danas nedostaje.
Koju ulogu si želeo, a nisi je, do sada, odigrao?
Do pre izvesnog vremena želeo sam da igram Sirana de Beržeraka, to je uloga koja me se dojmila u smislu šta je sve čovek spreman da uradi, do koje mere može i želi da žrtvuje sebe zarad ljubavi, prijateljstva, dobrog odnosa sa drugim ljudskim bićem. Vremenom sam shvatao da možda i nisam za takav komad jer sam gledao glumce koji su igrali tu ulogu i imali su potpuno drukčije fizičke karakteristike od mene. Mada, imam Siranova duhovna svojstva i mogu da prikažem taj karakter. Sada je već kasno da to pokažem na sceni, ali u životu je to odavno moje svojstvo i moj način življenja.
“Rodoljupci”
Da li sebe vidiš kao komičara ili kao dramskog glumca?
– Mislim da sam vrlo ozbiljan čovek i vrlo ozbiljan glumac, što potvrđuje i činjenica da sam komičar. Jer, baviti se komedijom podrazumeva ozbiljnost, to je vrhunac komike. Moje svojstvo je da sam optimista, radostan i srećan čovek, i to želim da podelim sa svojom okolinom.
Za mene si uvek bio dobri duh ovog pozorišta.
– Hvala ti. To je moj način funkcionisanja, što sam i pokazao pre mnogo godina kada sam uveo pravilo da, pre svake probe, treba da se zagrlimo, da podelimo dobru energiju. U kojoj meri je važna dobra kreativna energija, pokazuje i „Nastojnik“. Vrhunac toga bio je u predstavi „Slavuj i kineski car“, u kojoj je bila jako dobra atmosfera, vladala je vedrina i lepota igre koju smo emitovali sa scene. Predstava se dobro pokazala i na festivalima, na kojima je dobijala nagrade. Kao i svuda, dobra atmosfera je pola dobrog posla. Hajde da mi tom dobrom enerijom pobedimo sivilo i mrak, da budemo pozitivni, uvek.
“Slavuj i kineski car”
Poznat si i kao glumac koji vrlo dobro reaguje na improvizaciju na sceni.
– Naš borravak na sceni, u pozorištu, podrazmeva i nekonvencionalno ponašanje i odnos, mi smo jedna porodica, i anegdota sa predstava, sa putovanja, ima mnogo. To je i dobar motiv za improvizacije koje su nam potrebne i koje se vide na sceni. Igrali smo „Kod večite slavnine“ i trebalo je da, u jednom momentu, izađem sa scene između portala i zavese kako bi se, za samo nekoliko minuta, presvukao i da bi mi promenili šminku. Pitao sam tehničara Jošku pre toga da li je prolaz raščišćen i on mi je rekao da jeste. Međutim, kada sam izašao sa scene u toku predstave, naleteo sam na prepreke, neki linoleum je bio tamo i stolice, nikako nije moglo da se prođe, a nazad, na svetlo scene, ne mogu. Joška me je tako jako vukao da sam uspeo da prođem, ni sam ne znam kako. Stigao sam i da se presvučem i da mi se promeni maska. U normalnim okolnostima tako nešto ne bi bilo moguće.
Kakav je osećaj vratiti se u Kikindu iz nekog drugog, opet svojeg, mesta u kojem sada živiš?
Ja to spajam sa svojom nemogućnošću da potpuno procesuiram svoj status penzionera, a to je već duže od dve godine. Još uvek imam predstave na repertoaru ovde, one u kojima sam igrao pre penzionisanja. Čak nisam procesuirao ni to da više nisam stanovnik Kikinde. Dolazim ovde na 15 dana, družim se sa prijateljima i nemam osećaj da sam potpuno otišao, ali osećaj da mi nedostaje Kikinda – imam. Nije mi samo Pozorište važno, ono je u fokusu mog bivstvovanja ovde, nego i Kikinda ima čudnu privlačnost koja je pomalo neobjašnjiva, i možda zbog toga, na poseban način, dražesna. Nemam racionalno objašnjenje, to je nekakva mistika koja je toliko privlačna za mene da se osećam Kikinđaninom, nikada me to nije napuštalo. Ipak, malo sam izneveren od mog pozorišta, osećam da imam tretman stranca jer se Pozorište nalazi u nezavidnoj finansijskoj situaciji, pa nema para za glumce „sa strane“ u novim predstavama. Taj osećaj da sam „glumac sa strane“ pomalo je tužan.
Tri hiljade izlazaka na scenu
Slavoljub Matić je u svojoj, gotovo četiri decenije dugoj karijeri, odigrao 176 uloga u matičnom, kikindskom Narodnom pozorištu. Na scenu u našem gradu izašao je više od dve i po hiljade puta. Uključujući i gostovanja u predstavama teatara u Kruševcu, Kragujevcu, Paraćinu, Senti, to je zbir od oko tri hiljade odigranih predstava. Godinama, čak decenijama, uz nekolicinu kolega, „nosio“ je repertoar pozorišta u našem gradu.
Dobitnik je mnogobrojnih glumačkih nagrada, između ostalih i za ulogu sluge u predstavi „Ti ludi tenori“ na Danima komedije u Jagodini, dok je za ulogu u vodvilju „Preljubnici“ nagrađen čak sedam puta!
U Pozorištu „Lane“ u subotu, 5. avgusta, priliku da naprave svoju lutku i probaju je na sceni imaće svi zainteresovani, kako se navodi u pozivu, „deca od 3 do 103 godine“, najavio je Milan Vujić iz ovog teatra.
– Radionicu će voditi naša koleginica, profesionalna lutkarka iz Berlina, Olja Beker. Svaki učesnik će praviti svoju lutku koja će, na kraju, i stati na scenu, a lutku će svako i odneti kući. Decu ćemo poslužiti voćem i sokom, a mame, tate, bake i deke mogu, takođe, da ostanu, i da popiju kafu dok čekaju – kaže Vujić.
Radionica će se odvijati od 11 do 14 sati, za učešće je neophodna prijava na broj 0641589314, a cena je 500 dinara.
Iz „Laneta“, takođe, najavljuju igranja na svojoj letnjoj sceni u dvorištu, u toku avgusta, ukoliko vremenske prilike to dozvole. Predstave su na repertoaru u redovnom terminu, od 19 sati. Za nedelju, 6. avgust, zakazan je „Sukob bajki“ sa Aleksandrom Maletinom i Jovanom Milošev, po tekstu i u režiji Bojane Marić.
Ovih dana počele su i pripreme za mjuzikl „Snežana i sedam patuljaka“ u kojem će nastupiti i mladi polaznici škole glume „Laneta“. Premijera se, kaže Vujić, očekuje na jesen.
Etnokamp u organizaciji Akademskog društva za negovanje muzike „Gusle“ završen je u nedelju. Kikinda je 22. put bila domaćin studentima muzičkih akademija i srednjoškolcima muzičkih škola iz Beograda, Novog Sada, Banja Luke, Subotice, Sombora i Visoke škole iz Kikinde. U istraživačkoj stanici folkloristike boravilo je 25 učesnika. Stanislava Đorđević studentkinja je treće godine Akademije umetnosti u Banja Luci na smeru etnomuzikologija.
-Prvi put sam na etno kampu i utisci su odlični. Puno smo naučili, pre svega, nove igre, kao i više o oblasti Pomorišja za koju nisam znala da postoji. Sjajno je što postoji ovakav kamp koji nam omogućava da i praktično primenimo ono što učimo – istakla je Stanislava Đorđević.
Teodora Milić iz Banatskog Karađorđeva završila je srednju muzičku školu, smer gitara i upisala je etnomuzikologiju na novosadskoj Akademiji.
-Iako je bilo pomalo naporno, iskustvo koje sam stekla je veoma važno. Prvi put sam bila na terenu i videla kako to izgleda – napomenula je Teodora Milić.
Dejana Kovačević iz Subotice, završila je treći razred Gimnazije i parlelno pohađa muzičku školu.
-Znanja koja sam stekla su korisna i ona će mi pomoći da se opredelim za dalje školovanje. Ljude koje sam upoznala pamtiću uvek. FENOK je doprineo da prvi put čujem pojedine tradicionalne instrumente – saznali smo od Dejana Kovačević.
Dr Dragica Panić sa muzičke akademije iz Banja Luka, mentor je etno kampa od samog početka, a ove godine komentor je bio umetnički rukovodilac „Gusala“ Igor Popov.
-Temelji koje smo postavili pokazali su se odlični i kamp je nadrastao je sam sebe. Pored očuvanja tradicije, naš cilj bio je povezivanje studenata i akademija u čemu smo uspeli i sada se uključuju i druge zemlje. Pohvalila bih sve zaposlene u „Guslama“ koji već 22 godine predano rade, a uspeli su i u nameri da se malo kolo uvrsti na Uneskovu nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, što je ogroman korak u napretku samog društva. Otvoren je i smer vaspitač za tradicionalne igre, što je na samom početku izgledalo nestvarno. – precizirala je dr Panić – S obzirom da se pibližavamo jubilejima nadam se da će svi uspesi i rezultati biti objedinjeni u monografiji. Ne postoji osoba koja je bila ovde, a da je otišla nezadovoljna, da nije proširila vidike i ponela puno znanja.
Dr Kristina Plaljanin Simić, docent novosadske Akademije umetnosti i prpfesor VŠSSOV u Kikindi napominje da etno kamp ima kontinuitet koji prepoznaju kako studenti, tako i predvači.
-Posetili smo Torak odnosno Begejce u Rumuniji gde su nas ugostili članovi „Lire“, jednog od najstarijih kulturno-umetničkih društava ovog podnevlja. Upoznali smo se sa pevačkom tradicijom, koju čine pesme dojne. Zaigrali smo i igre ardeljanu, vrtitu, a čuli smo i cimbalo. Ovo iskustvo je važno, jer su pojedini studenti prvi put bili na terenu i istraživali u pravom smislu te reči – rekla je Kristina Pljanin Simić.
Muzičke, pevačke i igračke radionice, predvanja eminentnih stručnjaka, univerztetskih profesora iz zemlje i inostranstva iz oblasti etnomuzikologije i etnokoreologije i etnologije, promocije knjige upotpunile su ovogodišnji etno kamp.
rade, a uspeli su i u nameri da se malo kolo uvrsti na Uneskovu nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, što je ogroman korak u napretku samog društva. Otvoren je i smer vaspitač za tradicionalne igre, što je na samom početku izgledalo nestvarno. – precizirala je dr Panić – S obzirom da se pibližavamo jubilejima nadam se da će svi uspesi i rezultati biti objedinjeni u monografiji. Ne postoji osoba koja je bila ovde, a da je otišla nezadovoljna, da nije proširila vidike i ponela puno znanja.
