Збрика прича „Кратак спој“ и роман „Не“ најновије су књиге Драгана Васића, наставника физике, Кикинђанина рођеног у Новом Кнежевцу који је, како каже, писањем почео да се бави у време короне. Вечерас су представљене у дворишту Народне библиотеке.
– Као студент сам писао криминалистичке приче, па их је баба случајно наложила. Писао сам и песме, али ништа озбиљно. Ово је озбиљно јер сам финансирам, друкчије не бих изашао из анонимности јер данас сви пишу, посебно од пандемије. Мени се допада игра речима, мислим да умем, на тај начин, да анимирам људе – каже Васић.
Да озбиљно схвата своју нову професију јасно је и по томе што има тим људи који читају оно што напише, међу њима су и три професорице књижевности, које процењују да ли је написано и за објављивање. Свака књига прво „одлежи“ 10 месеци, каже. Сада је завршио још једну збирку кратких прича, али су још увек на читању.
Васић се наизменично посвећује романима и причама. Тако је, прошлог лета, промовисао два првенца: роман „Преварени“ и књигу прича „Контрапункт“.
– Роман се чита као да се гледа филм, немогуће је да вам се не свиди јер се прати заплет – објашњава Васић. – Тежио сам да направим „Твин Пикс“, да су ми важнији ликови него радња. Лако се чита, али се зато брзо и заборави. А „Контрапункт“ је по свему контра, на сто страна има седам прича и све су „уврнуте“.
Поред Дуње Бркин Трифуновић, уреднице културног програма Библиотеке, о новим делима Васића говориле су и рецензенткиње Андреа Беата Бицок и Јелена Милoшев.
Главни јунак романа „Не“ јесте жртва, али све зависи од перспективе из које посматрамо ситуацију, па ако сматрамо да смо жртве материјалистичке цивилизације, боље је него да будемо жртва самих себе, губећи морал, хуманост и основне људске вредности – рекла је Бицокова.
У збирци прича „Кратак спој“ упечатљиво се описују карактер и душевни свет главног јунака, што изазива дубоку емпатију читаоца, јер делују познато, рекла је Јелена Милoшев.
– Ради се о немоћи главног јунака да, на било који начин, утиче на ствари, да их измени и да их измири и прихвати у себи. У последњој причи он наводи мотиве због којих ствара, гориво на којем се заснива његово писање, а то су: туга, неверица, бес, сећање, жал и кривица. Каже да је гориво непресушно, за разлику од маште и инспирације које су пресушне, што изазива саосећање код читалаца који су и сами ствараоци.
Књижевно вече Драгана Васића прво је које је ове године одржано у дворишту Библиотеке и окупило је његове читаоце, поштоваоце и колеге.
– Све који су дошли познајем 40 година, од када сам дошао у Кикинду. Не знам да ли су дошли због мене или због књига, не знам ни шта би ми било драже. Мислим да имам шта да кажем, накупило се доста тога у мени. Људи кажу да се, док пишу, ослобађају неког терета. Нажалост, ја писање доживљавам као зидање куће, као посао који мора да се заврши. Иако је то што пишем, осим романа „Не“ који је хумористичан и који се људима најмање свиђа, тешко, мрачно и озбиљно. Пишем оно што носим из детињства, има тога што сам понео негативног. У првој књизи су ме препознавали, па сам почео да комбинујем истинито и измишљено јер су ме ценили по томе што ме препознају, а ја то нећу, мене интересује да ли то вреди – објашњава аутор.
Колико вреди било је јасно и по посећености ове књижевне вечери која је превазишла заинтересованост за многе сличне догађаје у Библиотеци. Такође, доказала је и самом Васићу, који је самоме себи најстрожи критичар, да су његов рад и труд и подржани и поштовани.
