На Међународном фестивалу „Суботица фолклор фест“ чланови припремног ансамбла Културно-уметничког друштва „Петар Кочић“ из Нових Козараца освојили су пехар, признање и пласман на један од најпрестижнијих Међународних фестивала фолклора у Будимпешти.
-После двоструког првог места нашег првог ансамбла на републичкој смотри фолклора у Пожаревцу и наш припремни ансамбл овенчан је ловорикама успеха. Без лажне скромности могу да кажем да је ово златна година нашег друштва. Наступ у Суботици био је наш 30 концерт у овој години у земљи и иностранству – истакао је Милан Вашалић, председник КУД-а „Петар Кочић“.
До краја године најмлађи фолклорци представиће се домаћој публици на „Фестивалу плеса“ у Руском Селу.
-Циљ друштва је да окупљамо све мештане, да чувамо традицију и, пре свега, да негујемо дух заједништва у селу. Позивамо све мештане да нам се придруже – додао је Вашалић.
Новокозарачко друштво основано је пре 47 година и има шездесетак чланова у подељених разним секцијама.
А.Ђ.
– Ова тема расветљена је први пут, ни на једном месту не налазимо на запис о задругама које су оставиле траг на пољу женског деловања и биле су пречица и пут у укључивање жена у јавни грађански живот. Помогле су великом броју људи и ово је омаж њиховим чланицама. Иако су у свом имену носиле националне одреднице и превасходно помагале својим сународницима, сарађивале су и са другим хуманитарним организацијама и заједно помагале сиромашним слојевима становништва, без обзира на националну припадност – објашњава Сивчев. – У књизи имамо документован рад Јеврејске женске задруге, Задруге „Хуманитас“ коју су чиниле Немице и Мађарице, Римокатоличког добротворног женског удружења.
Књига за базу има архивску грађу кикиндског Историјског архива и Архива Војводине, али највише информација пронађено је у штампи, рекао је рецензент, историчар Драгољуб Мандић, члан Матице српске и Омладинског одбора ове институције.
Књига је двојезична, али је превођењу претходила обрада грађе из Архива која је била у рукопису. Преводилац овог дела, Кристина Ембер, виши библиотекар у Народној библиотеци „Јован Поповић“, имала је захтеван посао у два смера.
– Архивска документа, писана архаичним језиком, прво је требало превести на српски, а затим, после договора да књига буде двојезична, поново на мађарски, али данашњи, књижевни језик – рекла је Кристина Ембер. – Најзанимљивија ми је била кореспонденција између власти и жена које су тражиле могућности да дођу до донација, која је била на веома високом нивоу у обраћању и ословљавању. Било ми је велико задовољство да се вратим у то време.
Рад женских задруга о којима је писао Сивчев, заустављен је 1946. године, одлуком тадашње власти. После овог дела, аутор најављује и књигу о српским женским добротворним задругама за које, каже, постоји обимна архивска основа. Издавач представљене књиге је Историјски архив у Кикинди.
Драмска група старијих основаца припрема пригодне програме, кратке представе, учествује у тематским приредбама „Еђшега“, изводи и монодраме и рецитаторске наступе. Ових дана, са текстовима у рукама, дочекало нас је петоро несташних Крампуса који, по предању, стижу пре Микулаша.
Виола Чемере глуми већ четири године и такође је завршни разред.
Искуство у глуми има и Мате Комарек који је и успешан рецитатор.
Поред логистичке подршке, из „Еђшега“, „Спадала“ увек добијају и асистенцију редитеља и глумца Шандора Кираља.
Млади глумци групе „Спадала“ до сада су урадили 10 представа.
Многи таленти из „Спадала“ бивају регрутовани у ансамбл групе „Јожеф Атила“ КУД „Еђшег“. Премијера представе коју управо припремају заказана је за 6. децембар, када ће деца, традиционално, добити поклоне од Микулаша.
Владимир Пиштало, писац, професор, колумниста, правник по струци, објавио је 15 књига у жанровском распону од поетске прозе до романа. Кикиндској публици представио је своје најновије дело, књигу „Песма о три света“.
– Ово је женски роман, писан је у првом лицу једнине, прича је једна жена. И то је, такође једна Хајдегерова идеја, да је човек бачен у свет. Као ликови Густава Клинта који, сви, као да су морске траве ношене водом јер човек није богзна какав субјект у животу, него му се ствари дешавају. И то се сигурно дешава мојој јунакињи у једном свету који је тек почео да се повезује у 17. и 18. веку. И у том, таквом свету, једна жена јако много путује, наиме, она је као Одисеј, нема улогу жене, што би била Пенелопа која седи код куће и чека. Одлази свуда и прича занимљиву причу у свету у којем живи. То је свет учитеља и господара, значи неко господари тобом и учи те како би требало да живиш, а мислим да је, у извесном смислу, то и сада тачно. Такође, то је време у којем почиње масовна производња шећера на којој су заснована многа велика богатства, нарочито у Енглеској; била су базирана на Карипским острвима и на робовској радној снази. Иако нема лепог начина да се буде роб, оно што се тада дешавало, чак и у поређењу са грчким и римским робовима, било је катастрофално. Куповани су људи из Африке, а идеја је била да роба убије рад. Његов животни век је био пет или шест година, онда би умро, а били су довољно јефтини да може да се купи нов. И то је илустрација борбе свега са свима којој присуствује Озана Болица, моја главна јунакиња – испричао је Пиштало.
Антиколонијални роман, прича о жени, човеку избаченом у живот, у постојање, у роману „Песма о три света“ даје, односно враћа глас жени, истакао је писац. Књига је прошле године добила признања „Бескрајни плави круг“ и „Др Шпиро Матијевић“.
Владимир Пиштало је, у последњој деценији прошлог века био ангажован као предавач америчке, руске и светске историје на два универзитета у Сједињеним америчким државама. Његова најпознатија дела су: „Сунце међу маскама: писма Андрићу“, „Миленијум у Београду“ и „Венеција“, и она се преводе, или су већ преведена, на више светских језика.
Добитник је многобројних признања, а незабележен успех постигао је његов роман „Тесла, портрет међу маскама“ који се састоји из три дела. После НИН-ове награде и Награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, ушао је у читанке за основну школу и гимназију, објављен је у читавом региону, а у САД је доживео три издања, као 11. превод овог дела на неки од страних језика.
Основна идеја била је да се реафирмишу лик и дело Јована Поповића који је сасвим заборављен у књижевности, навео је уредник „Партизанске књиге“, др Срђан Срдић.
Жири за доделу Награде, који су чинили Милана Грбић, Валентина Кнежевић и Звонко Карановић, одлуку је донео једногласно, истичући да „збирка, путем ретроспекције, неретко реферише на Југославију, нарочито на њен распад и ратне деведесете године. (…) Иако се чине као усамљеници и аутсајдери, јунаци прича поред себе заправо увек имају барем двојицу савезника – аутора, а вероватно и читаоца. Преиспитивање капиталистичке, конзумеристичке савремености тексту даје суптилну, али дефинитивно постојећу друштвено-критичку димензију“.
Данило Стојић, рођен 1981. у Титовом Ужицу, аутор је великог броја литерарних и арт фанзина, бави се реализовањем различитих културних акција, издаваштвом и видео продукцијом. Написао је романе „Време полураспада“ и „Ресто“. Пише на српскохрватском и енглеском језику. На додели је истакао да је књига настајала осам година и препознао симболику са називом награде.
– У једној причи је мој деда партизан, првоборац, који је био отписан као мртав у хладњачи, преживео и завршио у Египту. Он је мојој браћи и мени поклонио књиге „Пинки је видео Тита“. То је та веза и највеће значење што ће на мојој књизи бити назив ове награде – рекао је Данило Стојић.
– Дан библиотеке, 179 година постојања и рада једне од најстаријих библиотека у нашој земљи обележавамо са поносом и радошћу – истакла је Дијана Јакшић Киурски. – Опстајала је упркос свим изазовима и искушењима која постоје и данас. Мислим, пре свега, на свеопшту кризу читања и кризу културног идентитета јер све више живимо у материјалистичкој и потрошачкој стварности. То је присуство дуализма између снаге живе, слободне речи и њеног значења, и свеопште присутног агресивног дигиталног и знаковног језика. У томе је улога библиотека, а наша, кикиндска библиотека бори се да очува љубав према књизи, сачувала је своју читалачку публику и књизи приволела и нове генерације.
Народна библиотека „Јован Поповић“ баштини традицију Српске читаонице коју су, 1. маја 1845. године основали студенти Пожунског универзитета. У то време храброст је била и говорити српским језиком, а посебно писати српским писмом, подсетио је директор Библиотеке, Бране Марјановић.
У наставку програма обележавања дана ове установе, сутра (уторак, 19. новембар) ће, од 17 сати, бити свечано уручена награда за најбољи трејлер за књигу по конкурсу Библиотеке. Гости ће бити писци: Бранко Стевановић, Роберт Такарич и Зорица Деспотов.
