Култура

иконе-музеј-(3)

У Галерији „Нова“ Народног музеја отворена је изложба рестаурираних икона из етнолошке збирке под називом „Нова лица светитеља“. Рестаурирање је са 800.000 динара финансирао преко пројекта Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе с верским заједницама. Обухваћено је 14 икона на којима је урађена комплетна конзервација, рестаурација и заштита, истакао је кустос историчар кикиндског Музеја Милош Пушара.

-Већи део икона су дела самоуких сликара, тако да имају наивни народни израз. Само једна икона „Богородица“ сматрамо да је дело барокног сликара односно иконописца. У наш Музеј иконе су стизале из сеоских домаћинстава, из Башаида, Мокрина, Радујева и већину је сакупио оснивач саме установе Лука Надлачки. Различите су и епохе у којима су настајала, у другој половини 19. и почетком 20. века. У Великој Кикинди грађани су иконе могли да купе у штампарији Јована Радака, као и на вашарима, док је један од аутора је чувени Јован Ђурђулов из Иђоша – рекао је Пушара.

Конзерваторске радове обавио је Атељеа за конзервацију „Херитаге“ из Новог Сада. Конзерватор Драган Огар представио је и појаснио окупљенима како је текао третман заштите на иконама.

-Иконе су израђене на дрвету, платну, стаклу или папиру и представља сведочанство народне уметности и њеног наивног ликовног израза. Рестауриране су најугроженије, оне које су биле у најлошијем стању. Горњи слој на самим иконама се изгубио и нису више биле препознатљиве. Специфично за свих 14 икона је то што су различити носиоци попут дрвета, уља на платну, олеографију и стакло. Било је изазовно рестаурирати их поготово дрвених које су се искривиле, док је стакло било специфично. Када се ради конзервација, осим чишћења стакла, рестаурација је рађена у огледалу. Било је изазовно с обзиром на то да је стакло било сломљено. Комплетан посао урађен је за годину дана уз поштовање свих конзерваторских процедура. Иконе су изузетно вредне и многе од њих нема ни у једних у другим музејима – навео је Огар.

Изложба ће бити отворена до 21. априла.

А.Ђ.

 

Награда-Дусан-Васиљев-(1)

У свечаној сали Градске куће у Кикинди, на годишњицу смрти Душана Васиљева (1900–1924), додељена је престижна књижевна награда која носи име великог песника. Овогодишњи лауреати су Симон Грабовац, за књигу „Пропланак“, и Ненад Шапоња, за збирку-поему „Срећна вода“.

Жири у саставу Ђорђе Писарев, Селимир Радуловић и председник, Радован Влаховић једногласно је одлучио да награду равноправно поделе ова два истакнута савремена песника.

– Иако је ове године било мање наслова у конкуренцији, квалитет пристиглих књига није заостајао за претходним годинама. Чак можемо рећи да смо имали прилику да читамо дела неких од најбољих српских песника данашњице. Управо због тога смо донели одлуку да награда припадне двојици аутора који су својим делима заслужили ово високо признање. Са сваким конкурсом и са сваком наградом правимо један велики помен и велики парастос никад превазиђеном Душану Васиљеву – рекао је Влаховић.

Душан Васиљев, један од најзначајнијих српских експресиониста, остао је упамћен по песми „Човек пева после рата“, у којој је, на аутентичан начин, изразио страхоте Великог рата, чији је и сам био сведок. Иако је поживео само 24 године, његова поезија и данас одјекује снажном емоцијом и дубоким мисаоним трагом.

Градоначелник Кикинде Младен Богдан, уручивши награде лауреатима, истакао је значај очувања културног наслеђа и подршке савременим књижевним ствараоцима.

– Ова награда није само књижевно признање, већ и важан начин да чувамо сећање на једног од највећих песника које је Кикинда изнедрила. Душан Васиљев је био човек који је свој кратак, али испуњен живот посветио уметности и борби за српски народ. Његова поезија није само сведочанство једног времена, већ и инспирација за будуће генерације. Његов живот и стваралаштво представљају путоказ за све који се баве уметношћу – како младим песницима, тако и свима који раде у области културе. Награда је и доказ да Кикинда наставља да негује своје културно наслеђе и да даје подршку ствараоцима који, својим делима, доприносе савременој српској књижевности. Чување успомене на великане попут Васиљева није само питање прошлости, већ и питање будућности. Ми морамо бити свесни да се идентитет једног града, једне нације, гради и на културним темељима. Кикинда ће наставити да улаже у културу, уметност и образовање, јер то није само одраз нашег поштовања према онима који су нас задужили, већ и одговорност према генерацијама које долазе – закључио је Богдан.

Добитници су истакли да су почаствовани што су се нашли у друштву најзначајнијих српских писаца који су током претходних година били лауреати.

– Откад знам за себе, име Душана Васиљева одјекује у мојој песничкој глави. То је песник који је, заједно са Милошем Црњанским, одредио судбину људи ових простора. Васиљев је вазда и увек актуелан и веома сам срећан што сам се уписао у листу лауреата награде која је једна од најважнијих у нашој култури – рекао је Ненад Шапоња.

Симон Грабовац је истакао посебну повезаност коју осећа са Кикиндом и делом Душана Васиљева.

– Ова награда ми много значи и зато што сам годинама уназад везан за Кикинду и поезију Душана Васиљева. Више година сам био у жирију Фестивала песника средњошколаца у овом граду, а од студентских дана сам читао и проучавао Васиљеве стихове. Ово признање је, за мене, симбол те дугогодишње везе.

Чланица Градског већа за културу и туризам, Маријана Мирков, нагласила је да награда „Душан Васиљев“ није само признање за књижевност, већ и важан део културног идентитета Кикинде.

– Награда је мост између прошлости и садашњости, начин да се сећамо великана попут Душана Васиљева и истовремено повезујемо са савременим књижевницима који настављају ту традицију. Васиљеви стихови парају душу и остају урезани у нашој културној свести, а исто тако и данашњи песници, својим речима, остављају неизбрисив траг за будуће генерације. Култура нашег града није само наслеђе, већ и будућност, и Град ће наставити да улаже у њу.

Награда „Душан Васиљев” установљена је 1997. године, а од 2009. се додељује за најбољу песничку или прозну књигу савременог аутора на српском језику. Међу досадашњим добитницима су имена попут Јована Зивлака, Стевана Раичковића, Милорада Павића и Давида Албахарија.

Лауреати су, поред плакете, поделили и новчани износ од 1.200 евра.

Традиционално, пре свечаности уручења награда, положено је цвеће на песников гроб на Мелином гробљу. То су учинили члан Градског већа Тихомир Фаркаш, директорка Гимназије „Душан Васиљев“ Мирјана Дражић и ђаци ове школе.

С. В. О.

 

Дусан-Васиљев-(1)

Жири за доделу књижевне награде „Душан Васиљев“, у саставу Радован Влаховић, председник, Ђорђе Писарев и Селимир Радуловић једногласно је донео је одлуку да ово престижно књижевно признање припадне Симону Грабовцу, за књигу „Пропланак“ и Ненаду Шапоњи, за књигу „Срећна вода“.

Оцена жирија је да је реч о два песника који, десетлећима, посвећено обрађују српску песничку њиву, с даром и мером, и један и други, на свој начин.

Симон Грабовац се, као песник, очас нашао, профилишући се, својом првом песничком књигом „Кртичњак“, као један од најизразитијих гласова млађег српског песништва. Потом се предао лутању и трагању, не скрећући са стазе истинске песме и њених истинских извора. Човек (савремени) и песма су два истинска јунака његове нове књиге, две семантичке разјаснице које се укршћују и допуњују. Савремени човек, који не зна ко је, не зна штаће са собом, јер чак и његовим страхом владају други. Напуштен, сам, без идентитетског знака, он се креће, бесциљно, поскакујући, по горама и дубодолинама. Стога тражи (и налази) спас у јединственој уској капији речи,у (затрављеном) пропланку, који је само њему познат, у песми, која се храни једноставном сликом (сликом једноставности), која наставља свој живот инакон пропадања у гротло метафоре.

И с тога се пропланка, вели песник, не треба искобељати никада.Реч је о једној понесеној и жустрој, готово младалачкој, збирци, наједној страни, обогаћеној искуством и зрелошћу песника, на другој страни.Онога који вреба прилику да заћути, будући је реч, заправо, мукли крик, односно, сувишно понављање, па до њега, можда, није никада ни требало да дође.

„Срећна вода“ је један од срећнијих тренутака савременог српског песништва. Сагласно томе, и налог савременој (упрљаној) души да се купа уњој. На задњој страни корица ове књиге, у краћој (аутопоетичкој) белешци,песник вели да, у свету чедних душа, нема песме без метафизичког сабеседника. И да ништа тако добро не оплођује земљу песме као зрно туге. Штавише, вели он, у отиску истинског песника, туга призива радост, оверавајући да живот постоји. Стога је истинским отисак свих нас, који бауљамо светом брзих на плену и лаких на грабежу, следити веродостојни крет душе. Ауторова срећна вода је неухватљива вода, с јединственим током, јер, путујући ка њој, ми пловимо ка души, чедној, са знањем да је срећа воде ватра.

Ова се књига, добрим долом, утапа у основни ток реакултурализације српског духовног песништва, узев у обзир стиховне низове који су најнепосреднији реминисценција на искушења монашке и светоотачке литературе и монашке литературе. Тако ћемо се, у њој, суочити с јединственим науком да кад потонеш покушај да откријеш да пливаш, па кад то препознаш, једноставно, заборави да умеш, или, пак, с науком да и кад на облак слетиш почнеш да учиш да, изнова, ходаш. Све су то, као што смо рекли, искуства и искушења оних који ништа немају, а све поседују, тихих синова земље, којих свет није достојан. Напослетку, пливајући брзацима срећне воде аутор је, целином утиска, нашао реч, истинску реч, која може да га заштити, макар је чуо само у сну, или је, макар, опипао испод коже!

 

Дусан-Васиљев-(1)

Жири за доделу награде „Душан Васиљев“, у саставу Радован Влаховић, председник, Ђорђе Писарев и Селимир Радуловић сачинио је ужи избор од пет књига.

То су дела Мирослава Алексића „Бдење пингвина“, Зоран Богнар „Бордел Америка“, Симон Грабовац „Пропланак“, Милутин Ж. Павлов „Лица несталог романа“, Ненад Шапоња „Срећна вода“.

На конкурс је пристигло 58 наслова, из свих жанрова, наших најеминентнијих савремених аутора. Свечано уручење награде ће бити уприличено у четвртак, 27.марта, у 12 сати у Свечаној сали Градске куће.

 

Д.-Беловиц-4-(1)
Без задршке радан и одговоран. Озбиљан, тих и ненаметљив. У казивању прибран, приметно уздржан. Задојен чојством, увек брижан за друге, мотивисан за опште добро.Човек од карактера. У два наврата наш кнез. Ловац који толико брине о природи. Уметник, добротвор. Зато га сви ми овде поштујемо и волимо…
Тако у најкраћем Радован Војводић беседи од свом комшији Душану Беловићу. Идеологизација или збиља? Стамени Радован, уз смешак, малопређашњу тврдњу допуњује констатацијом  – да је мало људи са толико узвишених особина у животу срео. А шта то конкретно нагони Радована и остале мештане с којима смо причали  да ласкавим епитетима дефинишу лик и дело и за локалну јавност мало познатог Душана?
Седамдесетогодишњи Беловић, с дипломом професора разредне наставе, већи део радног века провео је у просвети. Школског дневника латио се 1984. године и одмах постао омиљени уча. Деценију  после, под налетом  заводљивог транзиционог изазова, подупртог, и сам ће касније закључити, нереалним уверењем у бољитак, окушао се у приватлуку.
-Није ми, бићу искрен, била намера да се преко ноћи обогатим – присећа се Душан сопствене бизнис-одисеје деведесетих година, која се свела на малу пољопривреду засновану на ратарству и млекарству. – Амбициозно сам кренуо, уложио пуно новца у куповину ораница, набавку крава и изградњу пратећих објеката. Понукала ме младалачка маштарија да ћу  једног дана, бавећи се аграром, свакодневно битисати, да се песнички изразим, у ритму годишњих доба. Нисам себе налазио у том послу, који у делању и понашању  намеће свакојаке, па и оне ружне, мени непримерене, манире. А ја од поштења не могу да утекнем. Тек након таквог, не баш пријатног, али поучног,  искушења схватио сам да је „живот у ритму годишњих доба“ био мој заводљиви умишљај. Уједно сам, када сам се пресабрао, спознао све угодности рада у просвети, којој сам се, с огромним олакшањем, вратио.
Те по њега судбоносне прве године новог миленијума Душан Беловић је постао директор рускоселске школе. Наредног лета обрео се у матичној ОШ „Жарко Зрењанин“, у којој је остао до пензионисања.
-Ту паузу, када нисам био у просвети, доживљавам и као нешто поучно, односно корисно – наглашава наш саговорник. – Сагледао сам, наиме, школу у другачијем, много позитивнијем, смислу него остале професије.  Рад са децом  био ми је окрепљујућа, стваралачка радост. Какав  диван осећај када после наставе кући не идеш уморан и потиштен, већ крепак и весео. Па се сутрадан будиш оран, закорачујући у сусрет новим радним изазовима и поновном сусрету с малишанима, које  учиш како да пишу,  читају, рачунају, да упознају свет око себе, али и како да се понашају да би исправно стасавали да би израсли у образоване и честите особе…
Беловић је, пре неколико година, након, како његове колеге кажу, као суза чисте учитељске каријере, отишао у пензију. Не дангуби, попут многих умировљеника, већ се бави оним што, уз просвету, највише воли. Сада је,  наиме, с вишком слободног времена, додатно заокупљен личном преокупацијом, која га без задршке не напушта још од основне школе, па се временом претворила у насушну потребу. Уметност је његова опсесија. С покрићем. Супруга Момирка, некада запослена у Ливничиној администрацији, а сада пензионерка, десна му је рука у свему. То му, наглашава, пуно значи.
Душан је скоро  свакодневно у атару, често и на свом коњу, којег годинама седла у потрази за сликарским мотивом. ,У некадашњој кухињи од двадесетак квадрата, претвореној у атеље уочавамо неколико урађених слика у уљу. На зидовима урамљене графике, уметникови рани радови. На штафелају затегнуто платно ишчекује боје и потезе кичицом. Ту је и скулпторски алат. На  радном столу „брдо“ глине, којом ће Душан „замесити“ калупе за будуће, као камен постојане, бетонске скулптуре. Шкрт је на речима наш домаћин када збори о сопственом уметничком опусу:
-Почео сам да цртам чим сам, као основац, уочио да оловка оставља траг. Корице свески и уџбеника сам шарао, сваки чист папир из тих разлога носио кући да бих на њему чуда исцртавао. Потреба за цртањем, а онда и сликањем  и вајањем, појачала се у гимназији и с годинама снажно надирала. Све те радове, сматрајући их небитним, да бих се истакао, приложио сам у  средњошколској акцији сакупљања старог папира. Сад ми је жао. После гимназије пао сам на испиту за упис на Ликовну академију у Београду, те одустао од академског звања, али не и од сликања и вајања –   присећа се јунак наше приче почетака сопственог стваралачког ангажмана.
 Душан Беловић је у суштини самоуки уметник. Посредно је, међутим, сусрећући се с познатим ликовњацима, упоредо марљиво листајући одговарајућу стручну литературу, до финеса докучио ликовњачке тајне. До сада је реализовао импозантан број слика, рађених углавном у уљу. Већину је поклонио пријатељима, рођацима и онима који  у пригодним ситуацијама походе његов дом укотвљен, иначе, у идиличном амбијенту на ободу села.
Никада није учествовао на некој изложби. Нуђено му, али није хтео. Одбија и појављивање на ликовним колонијама, правдајући се да му тај, како га назива, брзопотезни начин стварања не одговара. За ваљано дело потребно је време, некад и пауза, да се поново  сједине адреналин и идеја.
ДАРОВИ РОДНОМ СЕЛУ
Стиче се утисак да је Душан Беловић превише скроман, па и неамбициозан, када је његова афирмација у питању. Маркетинг му је – нула. О њему се, као уметнику, у јавности нешто више чуло тек када је прошлог лета у порти Српске православне цркве у Руском Селу, у оквиру обележавања 100 година од досељавања Солунаца у ово место, никла грандиозна скулптура Арсенија Трећег Чарнојевића – његових руку дело. Родном селу Беловић је подарио и бисту „Солунац“, посвећену српским борцима који су након Првог светског рата пристигли на север Баната.
С ДВА ЗАВИЧАЈА
Душан и брат му Јован синови су Стеве и Радојке Беловић. Стеву су, као дете, у Руско Село 1932. године довели родитељи, Јово, иначе, солунац, и мајка Цвијета. Душанов прадеда Ристо такође има биографију на понос потомцима, јер се прославио у Херцеговачком устанку. Беловићи, иначе, потичу из села Хргуд изнад Стоца, па Душан, не без разлога, каже да има два завичаја. Оба бескрајно воли, с тим да у креативном смислу, у односу на херцеговачка брда, предност даје равници, је је у њој рођен, а и свакодневно га као сликара ход  непрегледним пространством надахњује и гони у нови уметнички изазов. Херцеговина му је у мислима, а равница у оку и срцу.
М. Иветић
музеј а

Народни музеј 27. марта у 18 сати посетиоцима ће представити изложбу под називом „Ново лице светитеља“. Како истиче директорица Лидија Милашиновић на овај начин биће представљен пројекат из прошле године.

-Захваљујући финансијској подршци Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе са верским заједницама рестаурирали смо 14 икона из етнолошке збирке Музеја. Циљ је да покажемо који су конзерваторски и рестаураторски радови обављени на иконама. Жеља нам је да грађани и посетиоци виде шта се све ради како би се иконе очувале. Међу њима је само једна класична икона, а остале ми зовемо банатске, односно карактеристичне су за наш, румунски и мађарски део Баната. Међу њима је и једна икона осликана на стаклу – напоменула је Лидија Милашиновић.

Конзерваторске радове обавио је Драган Огар који ће бити присутан на отварању изложбе.

Наша саговорница додаје и да се Народни музеј прикључио обележавању године археологије која има мото „Време је прошлост“.

-У оквиру обележавања планирано је доста догађаја, а први ће бити публикација књигу о археолошком локалитету у Подлокању. Она је спремна за штампу и очекујемо да ћемо потребан новац добити на конкурсу Министарства културе. Реч је о некрополи из бакарног доба. И овогодишњи „Мамутфест“ биће у знаку археологије открила нам је Лидија Милашиновић.

А.Ђ.

1-слајдер-мој-банат-3-сцалед

Банатски културни центар (БКЦ) из Новог Милошева биће један од излагача на предстојећем Међународном сајму књига у Новом Саду који почиње данас и траје до 24. марта.

Сајам књига одржаће се у Хали 1 Новосадског сајма, где ће БКЦ понудити више стотина својих наслова, док ће одабрани наслови бити на попусту и до 40 одсто.

Банатски културни центар редовно излаже на Новосадском сајму од 2009. године и до сада је објавио преко 680 наслова у области књижевности, уметности, науке, публицистике, на више од 15 језика, аутора из више од 20 држава света. Између два сајма у Новом Саду објавио је преко 30 нових наслова, доделио више награда за књиге и рукописе (награде Прва књига, „Богдан Чиплић“, „Теодор Павловић“, „Ангелина Бранковић“, Грамате „Песничке републике“), а његова издања, аутори и пројекти понели су више признања: Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије оснивачу и директору Радовану Влаховићу, Награду УЛУПУДС-а за издавачки подухват на Међународном сајму књига у Београду за фото-монографију Љубомира Којића „Светлопис као бескрај“, Захвалницу Матице српске за 2024.годину и многа друга.

Из протекле продукције, из БКЦ-а препоручују следећа дела:

Владан Радовановић: „Бити: хроника једног постојања”, аутофикцијски роман и „Вишемедијска уметност”, предавања на Групи за вишемедијску уметност Интердисциплинарних студија Универзитета уметности у Београду;

Радован Влаховић: „Љуба“ (наставак Банатске епопеје, књига четврта), „Први наступ“ („хроника прохујалог времена”) и „Банатске приповетке“ (друго, допуњено издање);

Милан Мицић: „Колонистичка насеља : (1920–1941). Књ. 3.” – књига о 15 колонистичких насеља са подручја Бачке, Срема, Барање и Славоније и „Ракија и ране” – књига песама;

Ференц Немет, Милан Мицић: „Јул 1914. Бачка, Банат и Барања према виђењу српске и мађарске штампе“;

Ненад Станојевић: „Читање стварности“;

Катарина Пантовић „Визуелни цитати света: критике и есеји о савременој српској поезији” – Награда „Богдан Чиплић“ за 2024. годину;

Милица Дрндаревић: „Ако је то све”, књига песама – Награда „Богдан Чиплић“ за 2024. годину.

Књиге са сајамским попустом могу се поручити и путем сајта www.бкцкњиге.рс до 30. марта.

(Фото: БКЦ)

Козарци-у-срцу-6

Администратори Фејсбук групе „Нови Козарци у срцу“, Катарина Илишевић Перин и Илија Дакић, већ годину и по дана уносе нову енергију у заједницу, покрећући хуманитарне и друштвено корисне акције. Од када су преузели групу, препознали су њену снагу и добру посећеност искористили за добробит свог села.

Учествовали су у организацији турнира у фудбалу, уз Пикадо клуб „Мамути” организовали су турнир за прикупљање пакетића за децу са Косова и Метохије, али и позивали на радне акције попут замене крова на парохијском дому. Свака њихова иницијатива окупља мештане, удружења и предузетнике; тако је било и овог пута – када су покренули акцију за помоћ КУД-у „Петар Кочић“.

Илија Дакиć, председница КУД-а Драгана Карановић, кореограф Милан Вашалић и Катарина Илишевић Перин

– Деци је била потребна помоћ да отпутују на фестивал у Врњачку Бању, недостајале су им ношње, тренерке, обућа… Дошли смо на идеју да покренемо лицитацију у групи, како бисмо истовремено прикупили новац и промовисали људе који раде у селу – каже Катарина.

Мештани и пријатељи Нових Козараца брзо су се одазвали. На лицитацију су стављани домаћи производи – мед, вино, торте, али и услуге шишања, фрезирања, чишћења септичких јама, па чак и викенд на Тари. Купци су били не само из села, већ и из Кикинде и иностранства.

– Већ првог дана сакупили смо више од 20.000 динара, а до краја акције укупан износ је достигао 150.700 динара. Уз додатне директне уплате на рачун КУД-а, сакупљено је више од 200.000! Деца су добила опанке и бесплатан превоз на фестивал – каже Илија.

Културно-уметничко друштво „Петар Кочић“ броји 70 чланова различитих узраста и једно је од ретких места у селу које окупља и младе и старе. Управо због тога, ова акција је имала посебан значај.

– Ово је још један доказ да заједно можемо све. Наставићемо да радимо и покрећемо нове акције, јер желимо да живот у нашем селу буде бољи и лепши за све мештане – истичу Катарина и Илија.

Успех акције огледа се и у томе што су многе понуде остале нереализоване, што значи да је људи који желе да помогну више него што је било могуће укључити у прву акцију. Од две мангулице, преко чувања деце у Новом Саду, до бесплатне правне подршке -људи су несебично понудили своје услуге за добробит заједнице.

Придружило се и Удружење жена „Нови Козарци“ чије су чланице израдиле прегаче за фолклорце, обезбедивши материјал уз помоћ спонзора.

Свечано уручење донација одржано је протеклог викенда, али ентузијазам не јењава – већ се размишља о новим начинима да се лицитације наставе и да се унапређује живот у Новим Козарцима. Јер, како кажу ови млади људи – када се срца удруже, нема граница ономе што се може постићи.

С. В. О.

рецитатори-младји

Градска смотра рецитатора „Песниче народа мог“, у организацији Културног центра Кикинда, завршена је данас. За 55. сусрет најбољих из својих школа пријавило се 48 учесника, 34 рецитатор нижег узраста (И – ИВ разреда основне школе), 12 рецитатора средњег узраста (В – ВИ разреда) и два рецитатора старијег узраста (средња школа).

Жири у саставу Марија Танацков, књижевни критичар и песникиња, Гизела Кекењ, бивши рецитатор, и Снежана Томин, песникиња, једногласно се сложио да на Зонској смотри рецитатора у Чоки наш град и своје школе представља њих 18.

Нижи узраст представљаће: Јања Рељин, ученица трећег разреда ОШ „Васа Стајић“ у Мокрину, Нина Керкез, ученица четвртог разреда ОШ „ Петар Кочић“ у Накову, Невена Симић, ученица трећег разреда ОШ „ Вук Караџић“, Дејана Адамов из КУД „Мокрин“, ученица другог разреда, Петра Радак, ученица трећег и Михајло Пиљак, ученик првог разреда школе „Ђура Јакшић“, Драган Јованић и Јана Лукач, ученици четвртог разреда школе „Иво Лола Рибар“ у Новим Козарцима, и Мина Јанков, ученица првог разреда школе „Жарко Зрењанин“.

У категорији средњег узраста за даље такмичење пласирале су се: Лена Давидовић, ученица осмог и Сања Давидовић, ученица петог разреда ОШ „Жарко Зрењанин“, Адријана Ћурчин, Стефан Сили и Јована Живојинов, ученици седмог разреда ОШ „Ђура Јакшић“ и Ива Ћојановић, ђак осмог разреда исте школе, као и Ања Петровић из КУД „Мокрин“, ученица шестог разреда.

Средњошколци који ће наступити на зонској смотри су: Милица Попов, ученица другог и Ивона Инђић, ученица трећег разреда ССШ „Милош Црњански.

Зонско такмичење одржаће се 22. марта у Дому културе у Чоки.

С. В. О.

(Фото: Културни центар)

рецитатори-(2)

Најталентованији рецитатори из кикиндских школа, заљубљеници у писану реч, окупили су се данас на 55. Градској смотри рецитатора „Песниче народа мог“. Ова традиционална манифестација, најстарија дечија смотра у Србији, одржава се у организацији Културног центра.

– Ове године имамо 34 учесника из нижих разреда, а укупно педесетак такмичара, укључујући старије основце и средњошколце. Изненадио нас је велики број првака, што нам говори да љубав према поезији живи и расте – каже Тања Ножица, помоћница директора за програмске садржаје.

Због реновирања Културног центра, овогодишње такмичење одржава се у сали Народног позоришта. О томе ко ће се пласирати на зонску смотру у Чоки 22. марта одлучује стручни жири у саставу: књижевница и критичарка Марија Танацков, некадашња рецитаторка Гизела Кекењ и песникиња Снежана Томин.

– Ово је важан сегмент образовања који заслужује више пажње. Рецитовање није само уметност говорења, већ и начин да се развија љубав према књижевности и лепој речи. У данашње време, када се комуникација често своди на слике и сленг, неговање језика оплемењује дечију душу – истакла је Марија Танацков.

Градска смотра траје два дана. Након наступа најмлађих рецитатора, сутра ће се на сцени наћи старији основци и средњошколци. Поезија је поново оживела у Кикинди, а млади таленти својим емоцијама враћају и одржавају лепоту писане речи.