Култура Архиве | Паге 28 оф 95 | Кикиндски портал

Мужеви, шта сте пропустили? – „Очајна домаћица“ насмејала публику до суза

Igor Crnogorac Марцх 5, 2025

Најављена као комична монодрама, „Очајна домаћица” глумице Јелице Брестовац, синоћ је апсолутно испунила очекивања публике „Недеље жена“ Културног центра. Изведена као други у низу програма, у Народни музеј је привукла углавном женску публику. Они који јој нису присуствовали, и мушкарци (они, можда, највише), пропустили су сјајну прилику да се опусте, сјајно забаве и уживају у игри младе глумице која је већ гостовала у нашем граду.

– Ово је представа и за мушкарце, на свим мојим извођењима они су неопходни јер је представа интерактивна и тиче се свакога од нас. Свака домаћица тиче се неког мушкарца, зато је пожељно да је и они гледају – каже глумица. – Ради се о домаћици која реши да изађе из куће и да пронађе посао, и ту долази до комичних ситуација јер је она на сваком послу увек домаћица, што значи да ужива у томе иако кука како јој је тешко и монотоно. Али увек се томе и враћа. То је свакако посао вредан поштовања, што је и порука представе.

Текст и режију потписује Цветин Аничић, а премијера је била у децембру у Бечу. Иако је представа релативно „свежа“ и настала је на духовито написаном предлошку, сва њена чар заснива се на неодољивом шарму и изврсној игри глумице која не само да држи пажњу, него и интензивно, са огромном енергијом и сјајном комуникацијом, не дозвољава публици да предахне.

Ово јесте комедија у правом смислу те речи, али је, често, и дуо-драма, када глумица са „неопходним мушкарцима у публици“, али и женама, импровизује на опште задовољство – и својих одабраних „партнера“ и посматрача.

Јелица Брестовац свакако поседује редак глумачки дар који обједињује одличну технику, моћ импровизације, невероватну сналажљивост у интеракцији са публиком која чини велики део представе. Увлачећи их у проблеме своје домаћице и извлачећи из гледалаца њихова гледишта, доноси врцаву, брзу, веселу и надасве забавну представу живота жене у мушком свету, са лакоћом игре која је за поштовање.

У „Недељи жена“, вечерас и сутра програми ће се, такође, одвијати у свечаној сали Музеја, од 18 сати. Илија Илић наступиће вечерас (среда), на „Музичко-поетској вечери“ – поезију ће говорити Ервин Газдаг, а специјални гост биће Роберт Пирнер. Сутра су на програму предавање књижевнице Лауре Барне и пројекција филма о Исидори Секулић. Програми Културног центра у сусрет Дану жена завршавају се у петак, концертом Александре Падров под називом „Почнимо љубав испочетка“, у сали Градског удружења пензионера, од 19 сати. Уласци на догађаје су бесплатни.

С. В. О.

„Драгоцености Мокринског музеја“ – сведочанства историје у кикиндском Архиву

Igor Crnogorac Фебруарy 28, 2025

Само делић “чуда” мокринских, или трагова њихових, од вечерас је изложен у холу Историјског архива у Кикинди, у оквиру прве сарадње ове установе са оснивачем и директором Завичајног музеја у Мокрину, професором Драгољубом Бадрљицом.

– Мокринчанин во вјеки вјекова, вечити дужник свом завичају – тако се представио професор Бадрљица, који је свој живот посветио сакупљању и очувању мокринске и баштине овог краја. – Препоручио сам да се изложе приче које имају и научни значај. Овде је, између осталог, фотографија црнаца у Мокрину, коју сам пронашао. Настала је 1919. године, када је у месту било 220 војника генерала Приноа – колонијалних снага Француске из Индије, Сенегала и Марока – који су били распоређени како би спречили могући сукоб између тадашње Румуније и Мађарске. Проследио сам фотографију магазину „Натионал Геограпхиц“ и они су је објавили у првом наредном броју као документ једног времена.

Изложбу чине и старе фотографије које сведоче о достојанству, лепоти и узвишености дама, учитеља и деце, а некада су одељења имала и до 90 ученика, наводи професор Бадрљица.

– Посетиоци могу да виде и војни шлем из Првог светског рата, алатке, косир из 1864. године, као и фотографију лекара који је у Мокрину имао рендген-апарат. Посебно занимљив део изложбе посвећен је позоришном одсеку Соколског друштва из 1939. године, као и Петру Попову, оцу Раше, Душка и Лазара, који је био најмлађи кнез једног места у Краљевини Југославији – истакао је професор Бадрљица на свечаном отварању изложбе, додајући да је у формирању музејске збирке учествовало преко 500 његових пријатеља широм света.

Поставка у Кикинди носи назив „Драгоцености Мокринског музеја“ и први је пут да део ове велике збирке „гостује“ у Архиву.

– Надам се да ово није и последња сарадња, јер овај музеј, по тврдњама оснивача, броји између 40 и 50 хиљада докумената, артефаката и фотографија. Одабрали смо мали део предмета који приказују живот у периоду од краја 19. до прве половине 20. века, обухватајући све његове аспекте – рекао је вршилац дужности директора Историјског архива, Срђан Сивчев.

Три метра високо Чудотворно мокринско огледало, за које се верује да испуњава жеље, није могло да буде изложено у Кикинди због своје величине. Професор Бадрљица позива све који желе да се упознају са мокринском, али и широм историјом овог округа, да га контактирају и да, у договору с њим, обиђу збирку у Завичајном музеју.

Изложба „Драгоцености Мокринског музеја“ у Историјском архиву биће отворена до краја марта, радним данима од 8 до 13 сати.

С. В. О.

Изложба слика Искре Булајић

Igor Crnogorac Фебруарy 28, 2025

У библиотеци „Бранко Ћопић” у Банатском Великом Селу отворена је изложба ликовних радова Искре Булајић из вртића „Ластавица” под називом „Искрино путовање кроз светске музеје”.

Као инспирација за Искрин уметнички израз, послужиле су слике познатих светских сликара где је показала своје изузетно умеће.

Изложбу је отворила сликарка Смиљана Шалго и том приликом истакла да верује да ће ова изложба подстаћи Искру да настави да истражује свет уметности и не одустане од својих снова.

„Вукова награда“ Радовану Влаховићу за изузетан допринос развоју културе

Igor Crnogorac Фебруарy 24, 2025

Радован Влаховић, књижевник, оснивач и директор Банатског културног центра, један је од добитника „Вукове награде“ за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору за 2024. годину.

Културно-просветна заједница Србије (КПЗС) је, заслужним појединцима и установама, ово признање доделила 61. пут, на свечаности одржаној 21. фебруара у Председништву Србије у Београду.

„Вукову награду“ уручио је председник КПЗС, Зоран Аврамовић, а добили су је и: редитељ Предраг Антонијевић, уметнички фотограф Вукица Микача, писци Видак М. Масловарић и Милан Мицић, диригенткиња Снежана Деспотовић, професор Филозофског факултета у Нишу Горан Максимовић, професор историје српског језика Јелица Стојановић из Црне Горе, директор Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу Соња Шуковић, и Основна школа „Добросав Радосављевић Народ” из Сремске Митровице.

Изузетна „Вукова награда“ за 2024. годину припала је глумцу Александру Берчеку, академику Драги Бранковићу, оперском уметнику Жељку Лучићу, професору Факултета политичких наука Драгану Симеуновићу и Модерној галерији из Ваљева.

У конкуренцији је било 78 научних, просветних, културних радника и уметника, а једногласну одлуку о добитницима донео је жири којим је председавао академик Дарко Танасковић.

У свом обраћању, он је истакао да ова награда „упркос кризи система вредности у нашем друштву, задржала свој углед”, и подсетио на то да је реформатор српског језика Вук Караџић преминуо 7. фебруара 1864. а да је сто година касније установљена „Вукова награда”.

Генерални секретар КПЗС, Живорад Ајдачић, навео је да је Награда „једно од највећих признања у српској култури, уметности, просвети и науци”.

Министар без портфеља Ђорђе Милићевић је истакао да је додела одржана на „месту које симболизује државност и саборност”.

Према његовим речима, осим одавања признања заслужнима, „Вуковом наградом” се још једном истиче „значај јединства, вредности која нам је као народу увек била кључна у најтежим, али и најупешнијим тренуцима историје”.

Награда се састоји од дипломе, плакете са ликом Вука Караџића, новчаног износа за појединце или дара у виду уметничке слике и књиге.

Радован Влаховић је рођен 1958. године у Новом Бечеју. Објавио је око 70 књига. Пише романе, кратке приче, песме, есеје. Превођен је на енглески, руски, немачки, мађарски, словачки, румунски, италијански, француски, словеначки и македонски језик. Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије, Удружења писаца Еxил – ПЕН, секције земаља немачког говорног подручја, и Матице српске. Почасни је члан Друштва новосадских књижевника.

Влаховић је оснивач је и директор првог приватног културног центра у Србији – Банатског културног центра. Као уредник издавачке делатности овог центра потписао преко 650 наслова у области књижевности, науке и уметности на више језика. Добитник је бројних награда за књижевни рад и културно прегалаштво. Оснивач је више културних манифестација, часописа и награда. Живи и ради у Новом Милошеву.

У Народном музеју организована „Мала школа хералдике“

Aleksandra Djuran Фебруарy 22, 2025

Поводом 250 година оснивања Великокикиндског привилегованог дистрикта, а у оквиру изложбе у Народном музеју „Округ златног лава“, организована је радионица под називом „Мала школа хералдике“. Кустос историчар Милош Пушара окупљене је упознао са грбовима, заставама и симболима на њима.

-Сматрам да свака изложба мора да живи кроз богате пратеће програме. Имали смо радионице о доласку граничара у ове крајеве, о економској историји Дистрикта, о револуцији 1848-49. године и о хералдици. У оквиру сваког вођења било је у просеку двадесетак посетилаца, што говори у прилог томе да Кикинђане занима локална историја. Сви они сазнали су нешто ново, видели су одличну изложбу, а путем програма и сви ми који смо их осмислили сазнали смо пуно тога о наши посетиоцима. Ретко ко постави питање откуд хералдика, шта она тачно проучава, одакле потиче потреба за грбовима и амблемима. Асоцијација на реч хералдика код већине је лав који се налази на застави који је отворио чељуст – навео је Пушара.

Посетиоци су имали прилику да прошире знање о овој области, али и да сами осмисле свој или грб своје породице користећи најчешће мотиве попут голуба, маслинове гране, оружја и слично. Милош Пушара кроз интерактивно предавање појаснио је које елементе грб треба да има и која је његова улога.

Изложба „Округ златног лава“ у Галерији „Нова отворена је до 12. марта.

А.Ђ.

„Гусле“ на своју славу за суграђане приредиле велики концерт поводом почетка 150. сезоне

Igor Crnogorac Фебруарy 15, 2025

Сретењски концерт, одржан вечерас у Народном позоришту, традиционални је наступ чланова АДЗНМ „Гусле“ којим почиње нова концертна сезона.

– Јуче, 14. фебруара било је тачно 149 година како „Гусле“ раде у континуитету и под непромењеним именом. Имамо мисију – боримо се за традиционалне вредности. Имамо богату историју, значајне референце, много младих људи и одличан стручни тим. Овим концертом најављујемо 150. сезону, што значи да смо најстарије музичко друштво у Срба које ради у континуитету – рекао је директор „Гусала“, Зоран Петровић.

“Гусле” данас обележавају и своју славу. Ове године кум је Александар Антуновић, етнолог и антрополог, некадашњи члан Друштва као музичар, кустос у Музеју Војводине. Антуновић је заштитио тамбурашку праксу, а данас је члан стручног тима „Гусала“.

– Чињеница да „Гусле“ у континуитету трају од 1876. године говори о посвећености и борби ако узмемо у обзир да је у том периоду од век и по било великих политичких и друштвених препрека – истакао је Антуновић. – Сигуран сам да се није лако борити за очување културног наслеђа. Овде млади људи имају директну интеракцију, прилику да се боље упознају са тим ко су заправо, да наставе континуитет очувања идентитета са којим се и сами идентификују, али и да уче да буду тимски играчи, коректне колеге и поштени људи.

Изузетно добро посећеном концерту, као и увек када је наступ „Гусала“ у питању, присуствовали су и гости, као и свештенство Српске православне црквене општине. После концерта на којем су наступиле све секције, у просторијама „Гусала“ је, резањем славског колача, обележена слава Друштва.

С. В. О.

Представа о „судару“ жеља у мушко-женским односима одушевила кикиндску публику

Igor Crnogorac Фебруарy 14, 2025

Поводом Светог Трифуна и Дана заљубљених, Град Кикинда и Туристичка организација поклонили су суграђанима представу „Шта мушкарци/жене желе?“, која је вечерас одиграна у препуној сали Народног позоришта.

У питању је кабаретска комедија о мушким и женским односима, рађена у продукцији београдског „Пан театра“. Режирала ју је Мирјана Карановић, а играју њена бивша студенткиња, Тијана Јанковић и Иван Иванов. Ова комедија, рађена по мотивима текста Рича Орлофа „Романтичне будале“, на сцени је већ 15 година.

– Представа није једна прича, већ имамо седам, осам различитих парова и приказујемо њихове односе од почетне заљубљености до тренутка када се „саплету о камен“ и ступе у брак. Другим речима, пратимо период „мувања“, како би рекли млади – каже Иван Иванов.

Такође је и прича о томе како доћи до савршеног/савршене, односно о потрази за љубављу, наставља Тијана.

– Приказујемо све ситуације у којима се мушкарци и жене могу наћи док не упознају „оног правог“ или „ону праву“. Представа говори и о томе да ли уопште знамо шта желимо, да ли више очекујемо него што нудимо и поставља много питања. На крају, свако у публици препозна бар једну сцену која га се лично тиче и запита се где греши – каже Тијана Јанковић.

Свака сцена доноси нову динамику и комичне заплете, са познатим музичким хитовима које изводе глумци.

– Од вегетаријанаца до неандерталаца, има ту разних типова, и мушких и женских. По реакцијама публике тачно препознајемо ко се у коме пронашао. Прича је универзална и може да се игра свуда, јер се људи свугде исто понашају када је реч о љубави – било да су у питању најцивилизованије средине или нека удаљена племена. Играли смо по земљи и региону, као и у иностранству, и свуда се исто „чита“ – додаје Иван.

У овом интерактивном комаду глумци, такође, анимирају публику да се укључи. Зато Тијана и Иван поручују – будите заједно, учествујте са нама, опустите се, смех је заразан. Чак и на Дан заљубљених.

С. В. О.

„Моје двориште“ – приручник за лепше и зеленије окружење

Igor Crnogorac Фебруарy 13, 2025

У Народној библиотеци „Јован Поповић“ представљена је књига „Моје двориште“ Драгана Сајића, стручњака за хортикултуру из Љига. Ова збирка савета и креативних решења за уређење врта је, после дела „Цветни поздрав“, што је и назив његовог Yоутубе канала, друго дело из ове области, и природан је исход његове дугогодишње посвећености биљкама.

– Свакодневно подстичем људе да уређују своје просторе. Некада је то било сасвим уобичајено, наше баке су размењивале пелцере, јер није било гарден центара. Данас, у убрзаном ритму живота, потребан нам је подстицај да се окренемо природи – каже Сајић, иначе и власник породичне фирме која има заокружен процес рада – од производње биљака и пројектовања, до садње и одржавања вртова и дворишта.

Аутор у књизи на занимљив и духовит начин спаја своје знање и искуство, уз фотографије, приче и примере из праксе. Осим савета за негу и узгој цвећа, травњака и живих ограда, у књизи је посебна пажња посвећена традиционалним биљкама које су некада украшавале манастирска дворишта и баште наших предака.

– Наши стари су добро знали вредности биљака као што су ђурђевак, смиље, босиљак, трандавиље… садили су их тако да у време славе или других важних догађаја буду у пуном цвету. Данас се тај тренд враћа – објашњава Сајић.

„Моје двориште“ није само приручник за баштоване, већ и позив да се повежемо са природом. Сајић верује да баштованство није само хоби, већ начин живота који доноси радост и унутрашњи мир.

– Нико се не отима за мотику, али свако може пронаћи задовољство у неговању биљака. Желим да подстакнем људе да крену тим путем, јер ће им то донети осмех на лице – истиче аутор.

Књига је намењена свима који желе да свој простор учине лепшим, али и да љубав према биљкама пренесу на млађе генерације. Доступна је у књижарама и на сајту гарден.рс.

С. В. О.

Успешна музичка каријера већ шест деценија: Удараљке као судбина

Aleksandra Djuran Фебруарy 7, 2025

Једна блистава уметничка каријера, започета тачно пре шест деценија, као да нема краја. О Јовану Бутеру се ради, музичкој легенди региона. Урођени осећај за ритмику развио је до савршенства, марљиво вежбајући и ширећи репертоар. У естрадне воде водећих центара у земљи није упловио, иако је за то имао прилике, свесно се опредељујући да му редован посао у „Ливници“ буде примарна животна активност, а ударање у бубањ незамењива, такође и исплатива, угодност која га усрећује.

Изгледом и понашањем не открива да је закорачио у седамдесет девето лето. У кораку му и понашању, превладава младалачки дух, који га, тврде његови пријатељи и познаници, никада не напушта. Виталан је, како за себе каже, и физички и ментално, па с гуштом и данас прихвата позиве млађих колега за свирку. С разлогом наш саговорник носи епитет најбољег бубњара којег је Кикинда имала. А како је озбиљније почео да се дружи са удараљкама? Присећа се судбоносног разговора, потом и чврстог договора, са четворицом најбољих другара из комшилука, да почну да се баве свирањем. Беше то у лето 1965. године.

–Били смо до лудила опседнути музиком. Снашли смо се некако, па набавили инструменте и опрему, те амбициозно започели пробе. Убрзо смо основали групу „Свеци“. Матија Гајин и Воја Сивчев свирали су соло гитару, Антал Сабо је био басиста, а Владимир Спремо вокални солиста. Матија, иначе мој кум, пропевао је када је Влада отишао у војску. Обојица, нажалост, нису међу живима. Леворуки Воја се након неколико година одселио у Нови Сад. Редовно смо слушали Радио Луксембург, али и наше станице, скидали светске и наше хитове. и јавно их изводили. Свирали смо, сем домаће, и музику „Битлса“, „Ролингстонса“, „Кингса“, „Анималса“, Тома Џонса… На репертоару су се нашле популарне нумере „Индекса“, „Корни групе“, „Про арти“, „Бјелог дугмета“ Киће Слабинца, Микија Јевремовића, Кемала Монтена, „Ју групе“… Дуго нисмо мењали састав…

„Свеци“ су годинама сваке суботе и недеље наступали у „Микиници“, којом је газдовао локални Центар за културу. На игранке је редовно долазило око хиљаду младих. Дом ЈНА такође је био важно место окупљања младих суграђана, а тамо су одлазили они који су били наклоњени „живој“ народној музици. У једном тренутку би подела на забавњаке и народњаке нестајала.

-Ми у „Микиници“ имали смо наш класични програм од осам часова до петнаест до једанаест – присећа се Јован Бутер тренутка када се игранка „Светаца“ претварала у својеврсни сабор свих младих Кикинђана, укључујући и млађарију пристиглу из околних села. –Гости Дома ЈНА преместили би се у „Микиницу“ – неко да одигра валцер, неко полку, а потом да се сви ухвате у Ужичко коло. Догађај за незаборав. Често ме времешни суграђани носталгично подсећају на те тренутке, наглашавајући да им је тај чаробни финиш наших игранки додатно улепшавао младост.

У „Микиници“ су „Свеци“ сваког викенда наступали до 1980. године. Временом се састав групе, стицајем околности, мењао. „Свецима“ су се прикључили клавијатуриста и трубач Александар Аца Караџин, иначе чувени композитор, затим врхунски гитариста Марјан Леши, па такође клавијатуриста Владимир Ковачевић, који је свирао и тромбон. Караџин је, нажалост, преминуо пре деценију, а Леши пре неколико година. Група је, с поносом наглашава Бутер, тријумфовала на првој кикиндској гитаријади.

-Кроз „Свеце“ су прошли и изванредни гитариста Драган Толимир, басиста из вокални солиста за респект Душан Гарача Геро, гитариста Милан Чонић из Чоке, такође гитариста Сава Деспотовић, који се давно одселио у Аустралију, а сада је, како чујем, на Новом Зеланду. Део ове наше лепе музичке одисеје, која је, иначе, трајала 15 година, био је гитариста Стеван Ћирић, као и извесни Жоја, не знам му име, нити презиме…Крајем 1979. године „Свеци“ су се распали, јер је игранке у запећак гурнула диско музика – објашњава Јован како је са музичке сцене нестао легендарни састав, о којем се у Кикинди и околним местима и данас у суперлативу прича.
Тај немили тренутак ипак није значио окончање Јованове естрадне каријере. Напротив. Јунак наше приче без чекања се прилагодио новонасталој ситуацији. Није, иначе, био егзистенцијално угрожен, јер је имао редован посао у „Ливници”, из које је и отишао у пензију. Радио је у електроструци.

-Матија Гајин и ја у том моменту осмелимо се, па се задужимо, и пуно рискирајући, купимо прескупу одговарајућу опрему и отворимо диско клуб „Маја“ – прича Јован. – Са руководством Центра за социјални рад се договоримо о условима коришћења „Микиницине“сале: њима 40 одсто прихода од улазница, а нама остало. У овом уносном послу прикључио нам се у међувремену Мића Пандуров. Имали смо за вече у просеку хиљаду посетилаца. Лепа цифра и још лепша зарада. Пет година је све било у реду. А онда челници Центра почну да затежу, да траже више пара. Разиђемо се…

И шта се дешава? Јован Бутер се крајем те 1985. године окреће народној музици. Наступао је у неколико овдашњих састава. Био је, између осталог, члан „Сабора“, Зизијевог оркестра за свадбе и остала весеља… Присећа се сарадника из тог периода: Зизија Ковачевића, певача Душана Буцала Дујине, поменутог Душана Гараче и Бранка Булајића, басисте Горана Бјелановића Пракија, клавијатуристе Радована Грастића, хармоникаша Милана Криште. Драгана Кочопељића Ћопу посебно, с тугом у гласу, издваја. Велики, свестрани, певач са бескрајним репертоаром. Сада је тешко болестан.

Јован и данас с времена на време са певачем Миланом Прунићем Думом и естрадном уметницом Валеријом Стефановић наступа у сали Удружења пензионера. Без музике и удараљки, које су му судбина, како каже, не може. Убеђен је да му бубњеви не дају да остари.

М. Иветић

Дуња Бркин Трифуновић, нова в. д. директорица: Библиотека је центар културног и друштвеног живота

Igor Crnogorac Фебруарy 2, 2025

У установи књиге, Народној библиотеци „Јован Поповић“, дошло је до промене на директорској позицији. На руководећем месту, у статусу вршиоца дужности, однедавно је Дуња Бркин Трифуновић, дипломирани филолог, дугогодишња уредница културног програма у Библиотеци. Поред тога што је осмислила и спроводи многобројне активности, од којих је у држави апсолутно јединствен конкурс за „БООК Траилер“ (трејлер за књигу), континуирано ради са децом и дизајнира плакате, она је и ауторка научног рада под називом „Металингвистичка свест код деце предшколског узраста“.

Питали смо је како је доживела прелазак на позицију в. д. директора библиотеке.

– Прелазак на позицију директорке за мене представља велику част, али и одговорност. Након 13 година рада у библиотеци, током којих сам имала прилику да се бавим разноврсним културним програмима, овај корак доживљавам као природан наставак мог професионалног пута. С обзиром на то да добро познајем тим и рад библиотеке, сматрам да могу допринети њеном даљем развоју.

Које су Ваше прве идеје и планови за унапређење рада библиотеке у наредном периоду?
– У наредном периоду, фокус ће бити на унапређењу постојећих активности и увођењу нових програма за различите генерације. Планирамо да поновимо успешан летњи камп за децу, који је прошле године изазвао велико интересовање и одушевљење. Унапређење дигиталних услуга ће свакако бити на листи приоритета. Посебно смо посвећени томе да програме одржавамо и у нашим огранцима на селима, чиме доприносимо културном развоју и доступности књига у мањим заједницама. Поводом 180 година од оснивања српске читаонице, организоваћемо низ манифестација, укључујући изложбе, предавања и публикације, како бисмо прославили овај важан јубилеј и додатно повезали нашу библиотеку са широм заједницом.

Како оцењујете навике читалаца данас, у поређењу с онима када сте започели рад у библиотеци? Да ли су дигиталне технологије промениле однос према читању и како се прилагођавате тим променама?
– Навике читалаца су се значајно промениле. На промену су утицале корона и управо развој дигиталних технологија због чега су читаоци више оријентисани на брже и лако доступне информације. Ипак, примећујем да се људи и даље радо враћају књигама, посебно када им се пружи прилика да уживају у специфичном доживљају читања. Нил Гејмен је рекао да нам Гоогле може дати милион одговора, а онај прави – библиотекар. И управо та стручност и љубазност, те спремност да увек помогну и пронађу праву информацију или књигу, предност је библиотекара у односу на технологију. Библиотека се прилагођава овим променама пратећи потребе својих корисника и локалне заједнице. Такође, едукујемо наше чланове о коришћењу дигиталних алата за приступ знању.

Како мотивисати младе да више посећују библиотеку и развијају љубав према књигама? Да ли, поред постојећи програма за млађу популацију, постоји неки посебан пројекат или иницијатива које желите да покренете?
– Посебно смо поносни на наш конкурс „БООК Траилер“, који је јединствен у земљи и успешно спаја књижевност и савремене медије. Планирамо додатно унапређење овог пројекта кроз тематске радионице и едукације, како бисмо инспирисали још већи број младих да се укључе у промоцију књига на креативан начин. Поводом обележавања 180 година од оснивања српске читаонице, планирамо низ манифестација, укључујући свечану академију, изложбе и публикације које ће осветлити њен значај у историји културе. Верујем да је кључ у стварању простора који ће младима бити занимљив и инспиративан. Нажалост, наша библиотека нема издвојено Омладинско одељење и то јесте један велики проблем. Надамо се да ћемо пронаћи решење и за то. До тада планирамо организацију тематских радионица, гејминг турнира повезаних са књижевношћу и интерактивних предавања са писцима који им могу приближити књиге на модеран начин.

Који су изазови с којима се библиотека суочава у погледу набавке нових наслова и одржавања постојећег фонда? Шта бисте издвојили као највреднији део библиотечког фонда, како се он чува и промовише?
– Главни изазови су ограничен буџет, простор и раст цена књига. Такође, потребно је одржавати равнотежу између савремених наслова и класичне литературе, што често захтева пажљиво планирање набавки. Највреднији део нашег фонда су ретке и старе књиге, које се пажљиво чувају у специјализованим условима. Њих промовишемо кроз изложбе, дигиталне презентације и публикације.

Поред развијене сарадње са школама, како видите улогу библиотеке у заједници данас и у друштвеном развоју?
– Библиотека има одличну сарадњу са школама, што се огледа у организацији књижевних квизова, едукативних предавања и заједничких пројеката за промоцију читања међу младима. Наравно, увек има простора за унапређење и то је нешто чему увек стремимо. На то нас обавезује наша историја и године постојања. Поред тога, организујемо промоције књига, конкурсе за необјављене рукописе и пружамо простор локалним писцима за рад и презентацију. Библиотека данас није само место за књиге већ и центар културног и друштвеног живота, посебно у нашим селима. Она може допринети развоју заједнице кроз промоцију целоживотног образовања, културе и повезивања људи.

Какви наслови се најчешће позајмљују из библиотеке и ког узраста су вам најбројнији чланови?
– Најчешће се позајмљују савремени романи, класици и стручна литература, посебно из области психологије и популарне науке. Млађи читаоци позајмљују лектире, и ту су веома савесни, затим читају дела из савремене књижевности за децу. Такође су популарне енциклопедије. Најбројнији чланови су деца, ученици основних школа, и пензионери.

Шта лично највише волите да читате и који аутори су на Вас оставили најјачи утисак?
– Ово је тешко питање. Одличних књига је много, а времена увек недовољно. Набрајање би потрајало, али потрудићу се да издвојим само неколико. Као родитељ и модератор многих радионица за децу читам доста дечје литературе. Српска књижевност има одличну дечју књижевност. Поред тога, волим да читам Борхеса, Делила, Довлатова, Хесеа, Павића, Кафку…

Шта бисте поручили грађанима који ретко или никада не посећују библиотеку?
– Поручујем им да библиотека није само простор за читање, већ и место сусрета, инспирације и развоја. Позивамо све да дођу, да открију књиге које ће их обогатити, да учествују у нашим програмима, радионицама и догађајима који су осмишљени за све узрасте. Књига је мост између прошлости, садашњости и будућности, а наша библиотека је место где ти мостови постају достижни за сваког грађанина.

Креативност, маштовитост, ентузијазам и потпуна посвећеност само су неке од већ препознатих особина нове директорице које је апсолутно препоручују за даље унапређење рада ове установе на задовољство не само читалаца, него и свих суграђана, од најранијег узраста. Верујемо да ће јој околности то и омогућавати, у супротном Дуња Бркин Трифуновић, сасвим сигурно, створиће их сама.

С. В. О.