Осим што се с књигама дружи службено, као библиотекар-саветник, односно помоћник управника за чување и коришћење публикација у Библиотеци Матице српске, Гордана Ђилас је вишеструко награђивања књижевница ретког поетског проседеа. Њена поетика унеколико је инспирисана завичајем и у ужем и у ширем смислу; једнако реферишући и на постојбину, Босанску Крајину, као и на севернобанатско поднебље, односно Наково, где су њени преци колонизовани.
Међу многобројним признањима које је добила за своје стваралаштво, издваја се прошлогодишња Награда Задужбине „Бранко Ћопић” Српске академије наука и уметности, за поетску књигу „Хватање месечине”.
Поред тога што „службено” ради на очувању овдашње књижевне баштине, Гордана Ђилас паралелно ради и на новим рукописима, и даље поступајући одговорно, па и самокритично према свакој написаној речи.
Наково и северни Банат чине њено трајно поетско упориште, тако ће бити и у новој књизи коју припрема.
У вашој књизи исповедне прозе „Теби је унапред све опроштено”, правите регресију на властито детињство у Накову. Колико вас је у књижевном раду поетички одредило родно село?
– Желела сам да ми се сећања на детињство штампају у чувеној Повељиној едицији Види чуда, у којој су се огледали бројни песници и писци. Одрастање, рани доживљаји, заувек остану у сећању. Слике детињства непрестано се враћају, као проблесци, у одређеним животним ситуацијама. Оно што сада, са ове раздаљине могу да приметим јесте да сам сада другачија него кад сам била дете. Жао ми је што се то негде у животу загубило, та првотна радост живљења, а опет, знам да сам сачувала језгро детиње радости као извора са кога непрекидно тече чиста и непомућена вода.
Прича о детињству може да се исприча и на други начин. Када бих је поново писала, вероватно би била другачија. Овај пут је прича произашла из потребе да разумем девојчицу која је, као средње, женско дете, одрастала у крајње патријархалном свету, пресађеном у банатску равницу, па како се снађе. Пресудну улогу у том одрастању, имали су, на срећу, библиотекарка и учитељи. Наравно да ме је то определило и формирало поглед на свет који се непрестано кретао између устаљених, очекиваних образаца и маште, која је попут банатског ветра успевала да пробије облаке кад заклањају сунце. Понекад. Повремено.
У вашој песми „Наково 1958” правите инвентар свега онога што вас је дочекало кад сте угледали овај свет. Да ли је такав књижевни поступак приповедања из угла новорођенчета иновативан или је већ негде опробан у пракси?
– Поетска збирка „Хватање месечине” је такође жеља да дефинишем однос према детињству, према прецима, да их учврстим у свом постојању као делу једног колективног памћења, да утврдим ко сам ја међу њима. Желела сам да их сачувам, макар на овај начин, у поезији. И без обзира на све што бих могла да им замерим, остаје сећање на њихову радиност, честитост, снажну животну снагу. Писати о томе из позиције детета није ништа ново. О дођошима у Банату, немачкој кући и њиховом сналажењу у новим животним условима није још довољно написано, а да се не задржава на устаљеним клишеима. Како помирити виолентну нарав са миром равнице у којој се понекад не разликује граница између неба и земље? Треба доста стрпљења и маште како би се оријентисало. Тада је најбоље усмерити се ка земљи. Она нас је хранила, а небо пружало могућност да растемо, без граница. Желела сам да сачувам све доживљаје који су ме пратили не само у детињству, него и одрастању. Све је то било ново, а опет некако туђе.
„Што више видиш, више ћеш и разумети”, кажете у једној песми. Дозвољавате ли потенцијалном читаоцу да допише и да ће, што више сазна – бити и несрећнији?
– Да, читаоцу је све дозвољено. У Вашем питању видим и Ваше уверење да више виђења не доноси срећу, да разумевање не подразумева задовољство. Ако живот гледате дубински, не онако како се ствари дешавају, већ и разлоге због којих се дешавају, онда немате право да судите. Дешава се да се запитам над неком реченицом, стихом, шта их је произвело, или да сам нешто изговорила и да схватам да то што би неко то доживео лично нема никакве везе са његовим доживљајем, него са мном.
Постоји нека каузалност, мера узрока и последице, али то вам је прирођено да разумете, или није. Најлакше је препустити се, живети по нагону, не гледати и не видети. А када гледате, онда схватате да смо заглављени у неком обрасцу одрастања и ту нема мрдања. Има, али се ваља поштено ознојити. Том обрасцу се стално враћам и волим када се у њему још неко пронађе. Веома ме дирне када ми неко каже како је читао моје стихове и препознао се у њима. Та повезаност, интеракција је највећа награда, залог да не бацам прашину у ветар.
Као библиотекар у Библиотеци Матице српске, сведоци сте да се углавном с књигом друже само они који морају или им је то посао. Како видите будућност књиге?
– Библиотека Матице српске је моја друга кућа, готово цео радни век сам провела у њој. За мене је то била част, трудила сам се да је оправдам. Као институција од прворазредног, не само културног него и духовног значаја, она располаже фондом од преко четири милиона књига. Немам никакво право нити могућност да посумњам да ће књига изгубити на свом значају. Од раног детињства библиотека и школа биле су ми места уточишта и слободе да учим и да мислим својом главом. Књига свакако мења своју форму, али суштину не. Без књиге нема животне надоградње, она је со наших живота. Класичних читалаца са књигом у руци је све мање, а све их је више који читају књиге и новине преко дигиталних база. Ту им је све надохват руке, под условом да имају рачунар и добру интернет конекцију.
Прошле годите сте, међу многобројним признањима, добили и Награду „Бранко Ћопић”. Могу ли награде да буду доказ валоризовања нечијег рада или су меродавнији показатељ за писца тиражи књига и посете његовим књижевним вечерима?
– Некако ми се „сложило” да добијем Награду Фондације „Бранко Ћопић“, управо због тога ми је драго јер је Ћопић писац мог детињства. Поред подсећања на детињство, сусрет са његовим књигама ми је омогућио да надограђујем живот најфинијим нитима лиризма. Његова дела увела су ме у свет књижевности. Награде значе онолико колико помажу делу неког писца да буде читано, скрећу пажњу на њега. То је најважније, када својим делом дотакнете читаоца. Такође, да сте својом поезијом проширили, обогатили нечији свет, пружили наду или другачији поглед на доживљај живота.
Ништа се потом не дешава што има конкретне везе са могућношћу да објавите нови рукопис, имате више књижевних вечери или већи тираж. Ту излазимо из домена књижевности и улазимо на тржиште интереса, трговине утицајем, снагом мање или више организованих интересних група. И то је добро док год има снаге да се, без обзира на све, настави започети пут. Са ове раздаљине видим да он има смисла за мене, и да више нема одустајања.
На којем рукопису тренутно радите и хоће ли и у њему бити северног Баната, као у многим вашим ранијим књигама?
– Тренутно радим на песничком рукопису о анђелима. Веома сам строга према себи, па то иде на махове. Стално су присутни сумња, преиспитивање, сређивање, ишчитавање… Ту нема краја. Немам још ни издавача. Очекујем да ће се, као и до сада нешто појавити. Увек се тако догоди. Имам и рукопис збирке о столу. Реч је о столу који се затекао у родитељској кући, наковачком, немачком. Испод тог стола сам се играла, учила, сакривала. Касније је служио за обедовање, када смо се сакупљали са разних страна, долазећи да обиђемо родитеље. Данас је он код мене, чека рестаурацију, па док сам још у овом земаљском животу, да се подружимо још мало. О њему сам написала поему, свашта је доживео. А, када ћу је пустити у свет, то још не знам.
Делују ли библиотеке мало ригидно у данашње време? Својевремено сте иницирали покретање фејсбук странице Библиотеке Матице српске, шта се још може учинити да се остане укорак с технологијом?
-Библиотеке морају да сачувају своју основну делатност. Свака књига која у њу уђе, мора да буде сигнирана, инвентарисана, обрађена по стандардима (свуда су исти у свету) и смештена на неку полицу. Тада постаје доступна за сваког потенцијалног корисника. Тек тада може да шири своју делатност, прати технолошки напредак и да га користи како би промовисала своју делатност, заинтересовала за књигу и читање. Данас библиотеке организују разне активности и програме. Успешно су се прилагодиле, готово сви послови у библиотечко-информационој делатности су аутоматизовани. Све информације о њеним фондовима јавно су доступне. Од промена не треба бежати, треба им ићи у сусрет, јер нису све промене лоше, има и добрих.
Н. Савић
– Дан плеса био је јуче, али смо ми одлучили да га данас прославимо наступом 80 наших чланова, узраста од четири до 15 година. Наступају и солисти и групе, а имамо и пуно разлога за понос – недавно смо на фестивалу „Данце Фусион“ у Зрењанину освојили прва и друга места, а прошлог викенда смо се са интернационалног такмичења „Данце Опен Аwардс“ у Вршцу вратили са победничким пехарима. Сезону смо започели веома успешно и већ следећег месеца нас очекују нови наступи – рекла је Мирна Крнић, председница Удружења „Данце Н Соул Рхyтхмиц“.
Публика је имала прилику да ужива у чак 32 тачке. Поред домаћина, наступили су и млади играчи плесних студија „Степ Уп“ и „Јессy“, као и ученице Балетске школе. Музички део програма употпунили су соло и дуетски наступи чланица Хорића „Чуперак“ – Нађе Савић и Ане и Милице Дивјак.
На сцени и у публици било је пуно радости. Догађај је окупио Кикинђане свих генерација, потврђујући да уметност плеса спаја и инспирише.
С. В. О.
На овај начин прославља се рад свих претходника који су чували лепоту обичаја – игре видљиве оком, улепшане гласом и звуком, а испуњене душом, као и млади наследници. Ово је породица генерација које су уткале себе у очување културне баштине; Друштво је кроз деценије било и остало симбол заједништва, културе и националног идентитета, вредности које су и данас на искушењу пред бројним изазовима, речено је из КУД-а на свечаном отварању. Фолклор, како су додали, није само уметност, већ и глас народа и подсећање на припадност нечему већем и трајнијем.
На концерту су изведене игре из Лесковца, Груже, Понишавља, Прњавора, Пчиње и Црноречја. Наступили су чланови припремне, млађе, старије и извођачке групе, као и рекреативци, уз подршку женске и мушке певачке групе. Програм су, својим наступом, обогатили и гости из пријатељског КУД-а из Дрвара, са којим „Марија Бурсаћ“ негује дугогодишње пријатељство и сарадњу.
Прослави рођендана Друштва претходила је хуманитарна акција „Колачијада – Дечија слатка пијаца“, одржана овог месеца, на којој је сакупљена донација КУД-у за куповину и обнову ношњи.
– То су бајковити састави, ја у њима маштам. Мислим да свима недостаје машта – не само деци, него и одраслима. Целом свету треба више маште, јер она доноси креативност и уметност – каже Лазар, чије теме најчешће обухватају празнике, фудбал који тренира, као и авантуре са псом Хектором, од којих су неке стварне, а неке плод маште.
– Тада сам први пут био у Кикинди и било ми је сјајно. Сада сам се вратио са својом првом књигом – прича Лазар, који је први састав написао са седам година, под називом „Велики снови у малим ципелама“.
У холу Библиотеке, многобројни Лазареви вршњаци учествовали су у дискусији, постављали питања и делили идеје у атмосфери инспиративној за настајање нових дела и нових младих писаца.
Карановић је истакао да многи сматрају да је највеће дело Светозара Милетића Српска Војводина, његово политичко, културно и духовно наслеђе које је у аманет оставио својим потомцима, односно свету у којем данас живимо. Међутим, ту се поставља питање колико је он био творац Српске Војводине.
– Он јесте учествовао у револуцији 1848. године, био је и, исте године, учесник Мајске скупштине, дакле учествовао је у стварању српског војводства, али свакако тад није био прворазредна политичка личност у српском националном покрету. Оно што је занимљиво, то је што многи – историчари и историографија, европска и српска – њега поистовећују са идејом Српске Војводине. А он је, у погледу тога шта за њега представља Српска Војводина, био врло експлицитан. Да то, свакако, јесте политичко биће, али не нужно. Није нужно да постоји Српска Војводина све док ми знамо ко смо, све док ми негујемо код нас свест о припадности српском националном идентитету, притом поштујући све друге националне идентитете, чак и повезујући се са њима. Он и предлаже, у једном тренутку, ми бисмо рекли данас, Подунавску државу, Подунавску конфедерацију или можда Централни део Европске уније – у ондашње време то је Аустроугарска – да би то требало да буде савез 11 народа у којем своје достојанствено и достојно место треба да има и српски народ. Ако је Српска Војводина механизам да се заштити национални идентитет, онда је то у реду. Ако ће Војводина представљати некакав политикантски или политички механизам како би се задовољили туђински политички интереси, у овом случају Хабзбуршке монархије, туђинске, непријатељске државе, онда би ту Војводину требало сахранити. За њега је Војводина корак до онога за шта се он увек залагао – ослобођење и уједињење српства, комплетног српског народа. Јер он и каже: Пољаци имају право на своју државу, Италијани такође, зашто Срби немају? Притом он то не сме јавно да каже у једној туђинској држави у којој је означен као непријатељ број један и због тога је и страдао на крају. Ја бих рекао да је његово наслеђе свест о томе да, уколико не знамо ко смо и чему припадамо, врло брзо ћемо нестати. Као индивидуе ћемо постојати, али шта је индивидуа без имена и презимена? Ништа, ваздух, за било који систем, па и за овај наш – рекао је мср Карановић.
Догађају су, у име локалне самоуправе, присуствовали председник Скупштине града, Душан Попесков, и Маријана Мирков, чланица Градског већа.
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, а школовање наставио у Новом Саду, Пожуну, Пешти и Бечу, где је докторирао право. Био је адвокат, новинар, политички вођа и градоначелник Новог Сада. Оснивач је првог организованог српског политичког покрета у Хабзбуршкој монархији и један од најзначајнијих српских националних радника 19. века. Више пута хапшен и осуђиван, последње године живота провео је у Вршцу, где је преминуо 1901. године.
Председница КУД -а „Еђшег” и чланица Националног савета мађарске националне мањине, Рамона Тот, каже да је овај велики успех резултат изузетног залагања сваког члана ансамбла.
Поред награђених глумаца, у представи „Полуснови”, која је премијерно изведена прошле суботе, играју и Вивијен Фазекаш, Теодор Сили и редитељ Шандор Кираљ.
Сусрети су одржани у организацији Културно-уметничког друштва „Ширмаи Карољ” из Темерина, Културног савеза војвођанских Мађара, Завода за културу војвођанских Мађара, и уз подршку Националног савета мађарске националне мањине и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.
Рад на представи трајао је од краја јануара, пробе су прилагођаване обавезама глумаца-аматера који су сви запослени, што указује на велики ентузијазам актера да, за само два месеца, припреме ову захтевну дуо-драму.
– О овом комаду размишљам већ годинама. Занимљив је јер је писан једноставним језиком, за обичне људе. Говори о двојици луталица који преживљавају од данас до сутра, спавају по клупама и старим амбарима и, када преживе дан, увече сањају о малим стварима: о тањиру топле хране, о мору, о белом ћебету. То сањарење им даје снагу да ујутру наставе да живе. Да нема снова, дали би отказ животу. Ту је поента – јер лепота живота је у малим стварима, не у великим – рекао је редитељ Кираљ.
Главне улоге Кираљ је поверио талентованим младим глумцима: Давиду Чикошу и Норберту Ђуранкију, док се у мањим улогама појављују Вивијан Фазекаш, Теодора Сили и сам редитељ Кираљ.
Представа ће у уторак бити изведена на 29. Смотри аматерских мађарских позоришта Војводине у Темерину, а глумачка група из Кикинде једина је која је наступала на сваком сусрету.
– Или сам играо или сам, последњих 11, 12 година и режирао – каже Кираљ. – Често смо добијали награде, али мени је најважније да публика има прилику да нас гледа. Сада правим представе које могу да се одиграју и у ћошку кафане.
Премијери су присуствовале чланице Градског већа Маријана Мирков и Мелита Гомбар, и Рамона Тот, чланица Савета мађарске националне мањине.
Публика је на премијери уживала у добро написаним, топлим, духовитим, али дубоко горким дијалозима двојице другара са улице које муче различити, а заправо исти проблеми – да имају оно што највише желе, најмање кошта, а највредније је за њих. Као што је и једно лепо, бело ћебе.