Пријатељство братских градова, Кикинде и Нарвика, настало током Другог светског рата, биће обогаћено монументалном скулптуром од теракоте. „Банаћанка“ ће своје место пронаћи у парку скулптура у Норвешкој, у којем се налазе дела познатих уметница ове земље.
Скулптуру, која представља наш народ, традицију, нематеријално културно наслеђе овог дела Баната, израдили су суграђанин Јован Блат, мастер вајарства и Биљана Поповић, доктор вајарства, запослена као професор у школи.
-Иницијатива је потекла од в.д. директора Културног центра Марка Марковљева. Током боравка у Нарвику, посетио је парк скулптура и дошао на идеју да би се и скулптура девојке у банатској ношњи одлично уклопила – сазнајемо од Блата.
Биљана Поповић била је учесница Интернационалног симпозијума у теракоти „Тера“ 2014. године и радо је прихватила да помогне у изради „Банаћанке“.
-Њена специјалност је израда етно мотива, односно девојака у ношњама, тако да је избор пао њу. Скулптуру смо започели током зимског распуста, а ових дана биће потпуно завршена. Остали су ситни детаљи – појашњава наш саговорник.
Рад је у обиму 90 центиметара, колико је и ширина сукње у најширем делу и висине је 2,5 метара.
-Представља девојку стару двадесетак година у банатској ношњи која држи у руци сноп жита. Ношњу смо изучавали путем интернета, а имали смо прилику и да је још боље сагледамо у Народном музеју. Ношња се састоји од црвеног јелека и истој таквој прегачи, са белом блузом и сукњом. На глави има капу „златару“ која је синоним за народни златовез и која је репродукција оне похрањене у Музеју. Ових дана биће испечене перлице које ће након глазирања красити капу као дукате. Сноп жита симболизује родну банатску црницу, а посебно што је комплетна скулптура израђена од кикиндске глине – појашњава Јован Блат.
Три недеље било је потребно за израду саме скулптуре.
-Након тога офарбана је земљаним бојама које су сушиле месец дана. Након тога је скулптура, која је из два дела, испечена. Није било могућности да буде монолитна због транспорта у Норвешку. Након тога поново је офарбана и то бетон бојама које су постојане. Скулптура ће се налазити напољу, а у Норвешкој је хладно и клима је оштра, тако да је важно да и боје буду што дуготрајније – прецизирао је аутор „Банаћанке“.
И гости из Нарвика, који су недавно боравили у Кикинди, видели су вајарско дело.
-Они су одушевљени и једва чекају да скулптуру представе својим сународницима. Част ми је и привилегија што сам, на неки начин, допринео пријатељству два народа које траје већ осам деценија – закључио је Јован Блат.
Наш суграђанин је виши стручни сарадник на катедри за вајарство Академије уметности у Новом Саду и открио нам је да је завршио још један велики пројекат:
-Завршио сам скулптуру инсталације „Добро дрво“, по дечијој причи, која се налази у улазу Културног центра. Реч је о дрвету високом око седам метара која испуњава део степеништа. Израђена је од челика, а њу ће красе птице од теракоте и то птице које се могу видети у Кикинди и околини.
ЛЕПО ЛИЦЕ
И у ранијем периоду Блат је радио портрете и бисте. Памте се тридесетак рок легенди од теракоте. Поставку су предводили Мик Џегер и Кит Ричардс, а друштво су им правили Иги Поп, Џон Бон Џови, Елвис Присли, Џими Хендрикс, Боб Дилан, Ангус Јанг, Боб Марли и други.
-Први пут сам вајао људску фигуру као велику теракоту. За то је неопходна идеја и модел по ком радиш. Најважније је осмислити да скулптура стоји самостално и када се у томе успе иде зидање. Мало муке имали смо око руку које су од тела приликом израде, једна шака је наслоњена на кук, а у другој је сноп жита. Лице је радила колегиница Биљана у чему је ненадмашна. Двоумили смо између познатих глумица, али на крају је лице продукт вајарске замисли и скуп је неколико лица – навео је Блат.
АМБИЦИОЗНИ ПЛАНОВИ
Припрема две паралелне изложбе од којих ће једна бити апстракција, а друга фигурација птица.
-Једна од две изложбе биће представљена и Кикинђанима и, мислим, да ће то бити она о птицама на води. Планирам да исту изложбу „уТИСАк“ направим и у Културном центру у Бечеју јер се тиче и моје велике љубави, реке Тисе – сазнали смо од Јована Блата.
Додаје и да је природа његова неисцрпна инспирација. Исто тако приликом израде скулптура користи искључиво природне материјале.
А.Ђ.
Путовање бициклом открила је, како каже, релативно касно, али када се упустила, отворио јој се потпуно нови свет.
– Немам спонзоре. Живим од својих књига. Трибине држим да бих их представила, продала, уштедела нешто и наставила пут – рекла је. – У последњих 14 година више сам времена провела на путу него код куће.
Највиши врх преко којег је прешла бициклом је у непалским Хималајима, висинe 5.416 метара. Возила је хиљаду километара кроз пустињу Гоби у Монголији, 1200 километара кроз пустињу Атакама у Чилеу и око 800 километара кроз пустињу Такламакан у Кини.
Представио ју је Драган Грбић, њен пријатељ из Кикинде, подсетивши да је Снежана већ трећи пут у нашем граду и да је 2011. године кренула у „авантурицу“ која је прерасла у начин живота – више од 120.000 пређених километара.
Написала је осам књига са својих путовања. На овој трибини посетиоци су могли да их купе директно од ње, а сви остали могу их наручити преко њеног сајта.
Награду у категорији Стручњак године добила је Уна Поповић, виша кустоскиња и историчарка уметности из Музеја савремене уметности у Београду.
У категорији Публикација године, признање је припало ауторима Илдико Медовић и Александру Медовићу, кустосима Музеја Војводине, за књигу „Пита из неолита – кувар из млађег каменог доба“.
Награду за Пројекат године добио је београдски Музеј примењене уметности за изложбу „Активитет: 100 година надреализма“, иза које стоје музејска саветница Јелена Пераћ, као и сарадници из Музеја савремене уметности и Института за књижевност и уметност.
Посебно признање додељено је Музеју у Смедереву за пројекат „Водоземци смедеревског краја“, који се издвојио научним приступом и иновативном методологијом у очувању природне баштине. Аутори пројекта су Александар Урошевић и Гордана Пауновић.
Народни музеј Кикинда био је номинован у категорији Пројекат године за изложбу „Округ златног лава – 250 година од оснивања Великокикиндског диштрикта“, која је привукла велику пажњу јавности и струке.
Подсећамо да је кикиндски музеј прошле године добио признање ICOM-а Србија за Музеј године 2023, као установа која је својим радом дала изузетан допринос развоју музејске делатности, уз несвакидашњу и ангажовану посвећеност проучавању, заштити и интерпретацији културне баштине Србије.
– Изложба почиње у 00:45, рођењем једне Монике, чиме почиње и прича о новој болници – наводи директорка Народног музеја Лидија Милашиновић. – По том принципу функционише цела изложба – у три сата те ноћи једна породица је, у свом „опелу коцкици“ кренула на море и ми се, на тај начин, бавимо Ливницом и фабриком ИДА, фабричким одмаралиштима. Следе и неке не тако лепе теме као што су несташице и шверц, имамо један део који се бави економијом, али и сећање на полуфинале Купа Маршала Тита, када је Кикинда изгубила од „Динама“ у Загребу. „Догађаји“ се завршавају после 11 сати увече у дискотеци „Акварел“ из које имамо и снимак. Мислим да је ово добар начин да се пропутује кроз Кикинду осамдесетих за 24 сата. Сигурна сам да ће грађани пажљиво читати ову изложбу, зато што осамдесете имају и добре и лоше стране и зато што су деведесете „замаскирале“ њихову праву слику. За многе од нас оне нису биле тако давно, јако их се добро сећамо, али, док смо се бавили овом темом, испоставило се да наша сећања не одговарају сасвим стварној ситуацији. Ми не можемо и не желимо да мењамо сећања, и не треба, али сматрамо да она заслужују реалан оквир, неки шири контекст. Чини ми се да се дуго вртимо у неком зачараном кругу и да зато ова изложба може да буде необична и провокативна.
Срж поставке чине приче, фотографије, документа, предмети из збирки музеја и приватних архива. Посетиоци могу видети оригиналне предмете, радио-апарате, комаде намештаја из типичних дневних соба и кухиња, касетофоне.
Посебна пажња посвећена је индустрији – Фабрика ИДА Ливнице жељеза и темпера „Кикинда“ отворена је 1980. године и запослила хиљаду радника. Највеће интересовање купаца било је за „кадет де“ од 1.200 кубика са двоје врата. Две године касније ИДА је тржишту понудила 4.650 „Опелових“ возила.
Изложба говори и о популарним именима тога доба – Маја, Милица, Александар, Зоран, и о томе да је, у тој деценији, у Кикинди, број рођених био два пута већи од броја умрлих.
Године 1982. отворена је Робна кућа „Бутик“ са пет одељења, поред већ постојеће Робне куће „Београд“ која је постојала од 1970. године. Шинобус на релацији Кикинда-Жомбољ саобраћао је два пута дневно. Најављен је и шести симпозијум „Тера“, а ту је и извештај са „Дана лудаје“ – најтежи плод имао је 99 килограма.
Млади су вечери проводили у дискотекама: „Делфин“, „Маја“, „Акварел“, „Камелеон“, дискотеци у Дому омладине, „Пауну“ и „Луну“. Најпопуларнији кафићи били су „Десетка“, „Треф“ и „Роки“, испред којих су, током лета, биле огромне гужве.
У Дому омладине, отвореном 1985. године, у сали у којој је била дискотека за око 500 посетилаца, поводом празника – Дана младости и Дана републике, организоване су Гитаријаде под називом „Ки рок лига“. Било је то златно доба кикиндског рокенрола.
Мноштво експоната из ове деценије, и конкретних прича са већ заборављеним подацима задржаће сваког посетиоца дуго у Галерији Нова јер ће, они који је памте, али и они који их нису проживели, моћи да се присете или сазнају много тога. Ови први ће се сећати са носталгијом и сетом, другима ће бити занимљиво и, верујемо, помало чудно. А све ће их у рикверц повести на улазу паркирана савршена „кадет коцкица“ беле боје са црвеним седиштима.
Летња сцена Дечијег позоришта „Лане“ у бајковито уређеном дворишту идеалан је амбијент за бајковите комаде овог театра. И овог пролећа и лета дочекаће своју верну публику можда и на неким од већ заказаних наредних извођења. У јуну ће на репертоару бити представе „Три прасета“, „Шашава бајка“, „Мачак и петао“, Змај“ и „Јежева кућица“.
Шта Вас је навело да се бавите темом Сарајевског атентата и припадницима „Младе Босне“?
Да ли је „Црна рука“ (званично „Уједињење или смрт“, тајна организација основана у Србији која је деловала у војним круговима), заиста имала везе са припадницима „Младе Босне“?
Како данас западна историографија гледа на Сарајевски атентат – да ли се и даље сматра да је то био узрок Првог светског рата, и да ли, и у којој мери влада мишљење да је Србија, због својих територијалних аспирација према Босни и Херцеговини, одговорна за почетак рата?