Снежана Радојичић, номад, списатељица и блогерка, одржала је у свечаној сали Народног музеја, пред бројном публиком, путописну трибину под називом „Бициклом око света“. Пре 14 година, незадовољна животом у корпорацији и осећајем да своје снове оставља по страни, кренула је у авантуру коју данас зове својим животом: путовање бициклом по свету.

– Једног дана сам схватила да не живим живот који сам желела. Признала сам себи да нисам ништа учинила да остварим своје снове – да живим слободно, изван система, и да живим од писања. Ја сам дипломирани професор књижевности, али сам радила у корпорацији, објављивала једну књигу на десетак година. Док су други тражили „југа“ као дипломски поклон, ја сам пожелела „рог“ бицикл јер ми је то био симбол слободе и независности – испричала је Снежана.

Путовање бициклом открила је, како каже, релативно касно, али када се упустила, отворио јој се потпуно нови свет.

– Будим се у шатору, припремим кафу и доручак, па одлучим куда ћу тог дана. Путујем лагано, заустављам се кад ми нешто привуче пажњу, разговарам са људима. Бицикл руши баријере. Људи ме не доживљавају као туристкињу, лакше ступамо у контакт и то ми много значи. Немам руту, немам циљ да „сакупим“ земље – моја једина потреба је да живим у покрету – објаснила је.

На досадашњим путовањима обишла је 51 земљу, на четири континента. У некима се задржавала месецима, у друге се враћала више пута – у Кину чак четири пута, у Америку два пута, у Камбоџи, Непалу, Вијетнаму и Јапану живела је по по шест месеци, у Чилеу годину и по дана. У августу прошле године у Србију се вратила са Аљаске и остаће овде, каже, укупно годину дана.

– Немам спонзоре. Живим од својих књига. Трибине држим да бих их представила, продала, уштедела нешто и наставила пут – рекла је. – У последњих 14 година више сам времена провела на путу него код куће.

У свом препознатљивом, непосредном стилу, Снежана је публици пренела неке од најупечатљивијих епизода из своје вожње око света: говорила је о најомиљенијој и најбизарнијој земљи у којој је возила бицикл, како је изгледало путовати током пандемије кроз Јужну Америку, како је бежала из карантина, али и зашто је годину дана касније била ухапшена. Причала је и о свом духовном буђењу које је доживела током боравка у колумбијском племену Арвуако – заједници која и данас живи на исти начин као њихови преци пре три хиљаде година.

Највиши врх преко којег је прешла бициклом је у непалским Хималајима, висине 5.416 метара. Возила је хиљаду километара кроз пустињу Гоби у Монголији, 1200 километара кроз пустињу Атакама у Чилеу и око 800 километара кроз пустињу Такламакан у Кини.

Публика је током сат и по трибине слушала о свакодневици на друму, о страховима и начинима на које се штити, о животу у пустињи, али и о важности такозваног вертикалног путовања – оног у дубину, у себе. Снежана је своје приче испратила слајдовима с фотографијама.

Представио ју је Драган Грбић, њен пријатељ из Кикинде, подсетивши да је Снежана већ трећи пут у нашем граду и да је 2011. године кренула у „авантурицу“ која је прерасла у начин живота – више од 120.000 пређених километара.

Написала је осам књига са својих путовања. На овој трибини посетиоци су могли да их купе директно од ње, а сви остали могу их наручити преко њеног сајта.

– Најлепши део ове приче су људи – закључила је Снежана.