Поводом 76. рођендана, Културно-уметничко друштво „Марија Бурсаћ“ из Банатског Великог Села приредило је синоћ свечани концерт у препуној сали Дома културе.
На овај начин прославља се рад свих претходника који су чували лепоту обичаја – игре видљиве оком, улепшане гласом и звуком, а испуњене душом, као и млади наследници. Ово је породица генерација које су уткале себе у очување културне баштине; Друштво је кроз деценије било и остало симбол заједништва, културе и националног идентитета, вредности које су и данас на искушењу пред бројним изазовима, речено је из КУД-а на свечаном отварању. Фолклор, како су додали, није само уметност, већ и глас народа и подсећање на припадност нечему већем и трајнијем.
На концерту су изведене игре из Лесковца, Груже, Понишавља, Прњавора, Пчиње и Црноречја. Наступили су чланови припремне, млађе, старије и извођачке групе, као и рекреативци, уз подршку женске и мушке певачке групе. Програм су, својим наступом, обогатили и гости из пријатељског КУД-а из Дрвара, са којим „Марија Бурсаћ“ негује дугогодишње пријатељство и сарадњу.
Прослави рођендана Друштва претходила је хуманитарна акција „Колачијада – Дечија слатка пијаца“, одржана овог месеца, на којој је сакупљена донација КУД-у за куповину и обнову ношњи.
С. В. О.
(Фото: Золи Шари)
– То су бајковити састави, ја у њима маштам. Мислим да свима недостаје машта – не само деци, него и одраслима. Целом свету треба више маште, јер она доноси креативност и уметност – каже Лазар, чије теме најчешће обухватају празнике, фудбал који тренира, као и авантуре са псом Хектором, од којих су неке стварне, а неке плод маште.
– Тада сам први пут био у Кикинди и било ми је сјајно. Сада сам се вратио са својом првом књигом – прича Лазар, који је први састав написао са седам година, под називом „Велики снови у малим ципелама“.
У холу Библиотеке, многобројни Лазареви вршњаци учествовали су у дискусији, постављали питања и делили идеје у атмосфери инспиративној за настајање нових дела и нових младих писаца.
Карановић је истакао да многи сматрају да је највеће дело Светозара Милетића Српска Војводина, његово политичко, културно и духовно наслеђе које је у аманет оставио својим потомцима, односно свету у којем данас живимо. Међутим, ту се поставља питање колико је он био творац Српске Војводине.
– Он јесте учествовао у револуцији 1848. године, био је и, исте године, учесник Мајске скупштине, дакле учествовао је у стварању српског војводства, али свакако тад није био прворазредна политичка личност у српском националном покрету. Оно што је занимљиво, то је што многи – историчари и историографија, европска и српска – њега поистовећују са идејом Српске Војводине. А он је, у погледу тога шта за њега представља Српска Војводина, био врло експлицитан. Да то, свакако, јесте политичко биће, али не нужно. Није нужно да постоји Српска Војводина све док ми знамо ко смо, све док ми негујемо код нас свест о припадности српском националном идентитету, притом поштујући све друге националне идентитете, чак и повезујући се са њима. Он и предлаже, у једном тренутку, ми бисмо рекли данас, Подунавску државу, Подунавску конфедерацију или можда Централни део Европске уније – у ондашње време то је Аустроугарска – да би то требало да буде савез 11 народа у којем своје достојанствено и достојно место треба да има и српски народ. Ако је Српска Војводина механизам да се заштити национални идентитет, онда је то у реду. Ако ће Војводина представљати некакав политикантски или политички механизам како би се задовољили туђински политички интереси, у овом случају Хабзбуршке монархије, туђинске, непријатељске државе, онда би ту Војводину требало сахранити. За њега је Војводина корак до онога за шта се он увек залагао – ослобођење и уједињење српства, комплетног српског народа. Јер он и каже: Пољаци имају право на своју државу, Италијани такође, зашто Срби немају? Притом он то не сме јавно да каже у једној туђинској држави у којој је означен као непријатељ број један и због тога је и страдао на крају. Ја бих рекао да је његово наслеђе свест о томе да, уколико не знамо ко смо и чему припадамо, врло брзо ћемо нестати. Као индивидуе ћемо постојати, али шта је индивидуа без имена и презимена? Ништа, ваздух, за било који систем, па и за овај наш – рекао је мср Карановић.
Догађају су, у име локалне самоуправе, присуствовали председник Скупштине града, Душан Попесков, и Маријана Мирков, чланица Градског већа.
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, а школовање наставио у Новом Саду, Пожуну, Пешти и Бечу, где је докторирао право. Био је адвокат, новинар, политички вођа и градоначелник Новог Сада. Оснивач је првог организованог српског политичког покрета у Хабзбуршкој монархији и један од најзначајнијих српских националних радника 19. века. Више пута хапшен и осуђиван, последње године живота провео је у Вршцу, где је преминуо 1901. године.
Председница КУД -а „Еђшег” и чланица Националног савета мађарске националне мањине, Рамона Тот, каже да је овај велики успех резултат изузетног залагања сваког члана ансамбла.
Поред награђених глумаца, у представи „Полуснови”, која је премијерно изведена прошле суботе, играју и Вивијен Фазекаш, Теодор Сили и редитељ Шандор Кираљ.
Сусрети су одржани у организацији Културно-уметничког друштва „Ширмаи Карољ” из Темерина, Културног савеза војвођанских Мађара, Завода за културу војвођанских Мађара, и уз подршку Националног савета мађарске националне мањине и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.
Рад на представи трајао је од краја јануара, пробе су прилагођаване обавезама глумаца-аматера који су сви запослени, што указује на велики ентузијазам актера да, за само два месеца, припреме ову захтевну дуо-драму.
– О овом комаду размишљам већ годинама. Занимљив је јер је писан једноставним језиком, за обичне људе. Говори о двојици луталица који преживљавају од данас до сутра, спавају по клупама и старим амбарима и, када преживе дан, увече сањају о малим стварима: о тањиру топле хране, о мору, о белом ћебету. То сањарење им даје снагу да ујутру наставе да живе. Да нема снова, дали би отказ животу. Ту је поента – јер лепота живота је у малим стварима, не у великим – рекао је редитељ Кираљ.
Главне улоге Кираљ је поверио талентованим младим глумцима: Давиду Чикошу и Норберту Ђуранкију, док се у мањим улогама појављују Вивијан Фазекаш, Теодора Сили и сам редитељ Кираљ.
Представа ће у уторак бити изведена на 29. Смотри аматерских мађарских позоришта Војводине у Темерину, а глумачка група из Кикинде једина је која је наступала на сваком сусрету.
– Или сам играо или сам, последњих 11, 12 година и режирао – каже Кираљ. – Често смо добијали награде, али мени је најважније да публика има прилику да нас гледа. Сада правим представе које могу да се одиграју и у ћошку кафане.
Премијери су присуствовале чланице Градског већа Маријана Мирков и Мелита Гомбар, и Рамона Тот, чланица Савета мађарске националне мањине.
Публика је на премијери уживала у добро написаним, топлим, духовитим, али дубоко горким дијалозима двојице другара са улице које муче различити, а заправо исти проблеми – да имају оно што највише желе, најмање кошта, а највредније је за њих. Као што је и једно лепо, бело ћебе.
За госте су биле уприличене посете Манастиру Жича и Храму Светог Саве у Грачацу.
