Povodom 76. rođendana, Kulturno-umetničko društvo „Marija Bursać“ iz Banatskog Velikog Sela priredilo je sinoć svečani koncert u prepunoj sali Doma kulture.
Na ovaj način proslavlja se rad svih prethodnika koji su čuvali lepotu običaja – igre vidljive okom, ulepšane glasom i zvukom, a ispunjene dušom, kao i mladi naslednici. Ovo je porodica generacija koje su utkale sebe u očuvanje kulturne baštine; Društvo je kroz decenije bilo i ostalo simbol zajedništva, kulture i nacionalnog identiteta, vrednosti koje su i danas na iskušenju pred brojnim izazovima, rečeno je iz KUD-a na svečanom otvaranju. Folklor, kako su dodali, nije samo umetnost, već i glas naroda i podsećanje na pripadnost nečemu većem i trajnijem.
Na koncertu su izvedene igre iz Leskovca, Gruže, Ponišavlja, Prnjavora, Pčinje i Crnorečja. Nastupili su članovi pripremne, mlađe, starije i izvođačke grupe, kao i rekreativci, uz podršku ženske i muške pevačke grupe. Program su, svojim nastupom, obogatili i gosti iz prijateljskog KUD-a iz Drvara, sa kojim „Marija Bursać“ neguje dugogodišnje prijateljstvo i saradnju.
Proslavi rođendana Društva prethodila je humanitarna akcija „Kolačijada – Dečija slatka pijaca“, održana ovog meseca, na kojoj je sakupljena donacija KUD-u za kupovinu i obnovu nošnji.
S. V. O.
(Foto: Zoli Šari)
– To su bajkoviti sastavi, ja u njima maštam. Mislim da svima nedostaje mašta – ne samo deci, nego i odraslima. Celom svetu treba više mašte, jer ona donosi kreativnost i umetnost – kaže Lazar, čije teme najčešće obuhvataju praznike, fudbal koji trenira, kao i avanture sa psom Hektorom, od kojih su neke stvarne, a neke plod mašte.
– Tada sam prvi put bio u Kikindi i bilo mi je sjajno. Sada sam se vratio sa svojom prvom knjigom – priča Lazar, koji je prvi sastav napisao sa sedam godina, pod nazivom „Veliki snovi u malim cipelama“.
U holu Biblioteke, mnogobrojni Lazarevi vršnjaci učestvovali su u diskusiji, postavljali pitanja i delili ideje u atmosferi inspirativnoj za nastajanje novih dela i novih mladih pisaca.
Karanović je istakao da mnogi smatraju da je najveće delo Svetozara Miletića Srpska Vojvodina, njegovo političko, kulturno i duhovno nasleđe koje je u amanet ostavio svojim potomcima, odnosno svetu u kojem danas živimo. Međutim, tu se postavlja pitanje koliko je on bio tvorac Srpske Vojvodine.
– On jeste učestvovao u revoluciji 1848. godine, bio je i, iste godine, učesnik Majske skupštine, dakle učestvovao je u stvaranju srpskog vojvodstva, ali svakako tad nije bio prvorazredna politička ličnost u srpskom nacionalnom pokretu. Ono što je zanimljivo, to je što mnogi – istoričari i istoriografija, evropska i srpska – njega poistovećuju sa idejom Srpske Vojvodine. A on je, u pogledu toga šta za njega predstavlja Srpska Vojvodina, bio vrlo eksplicitan. Da to, svakako, jeste političko biće, ali ne nužno. Nije nužno da postoji Srpska Vojvodina sve dok mi znamo ko smo, sve dok mi negujemo kod nas svest o pripadnosti srpskom nacionalnom identitetu, pritom poštujući sve druge nacionalne identitete, čak i povezujući se sa njima. On i predlaže, u jednom trenutku, mi bismo rekli danas, Podunavsku državu, Podunavsku konfederaciju ili možda Centralni deo Evropske unije – u ondašnje vreme to je Austrougarska – da bi to trebalo da bude savez 11 naroda u kojem svoje dostojanstveno i dostojno mesto treba da ima i srpski narod. Ako je Srpska Vojvodina mehanizam da se zaštiti nacionalni identitet, onda je to u redu. Ako će Vojvodina predstavljati nekakav politikantski ili politički mehanizam kako bi se zadovoljili tuđinski politički interesi, u ovom slučaju Habzburške monarhije, tuđinske, neprijateljske države, onda bi tu Vojvodinu trebalo sahraniti. Za njega je Vojvodina korak do onoga za šta se on uvek zalagao – oslobođenje i ujedinjenje srpstva, kompletnog srpskog naroda. Jer on i kaže: Poljaci imaju pravo na svoju državu, Italijani takođe, zašto Srbi nemaju? Pritom on to ne sme javno da kaže u jednoj tuđinskoj državi u kojoj je označen kao neprijatelj broj jedan i zbog toga je i stradao na kraju. Ja bih rekao da je njegovo nasleđe svest o tome da, ukoliko ne znamo ko smo i čemu pripadamo, vrlo brzo ćemo nestati. Kao individue ćemo postojati, ali šta je individua bez imena i prezimena? Ništa, vazduh, za bilo koji sistem, pa i za ovaj naš – rekao je msr Karanović.
Događaju su, u ime lokalne samouprave, prisustvovali predsednik Skupštine grada, Dušan Popeskov, i Marijana Mirkov, članica Gradskog veća.
Svetozar Miletić je rođen u Mošorinu, a školovanje nastavio u Novom Sadu, Požunu, Pešti i Beču, gde je doktorirao pravo. Bio je advokat, novinar, politički vođa i gradonačelnik Novog Sada. Osnivač je prvog organizovanog srpskog političkog pokreta u Habzburškoj monarhiji i jedan od najznačajnijih srpskih nacionalnih radnika 19. veka. Više puta hapšen i osuđivan, poslednje godine života proveo je u Vršcu, gde je preminuo 1901. godine.
Predsednica KUD -a „Eđšeg” i članica Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, Ramona Tot, kaže da je ovaj veliki uspeh rezultat izuzetnog zalaganja svakog člana ansambla.
Pored nagrađenih glumaca, u predstavi „Polusnovi”, koja je premijerno izvedena prošle subote, igraju i Vivijen Fazekaš, Teodor Sili i reditelj Šandor Kiralj.
Susreti su održani u organizaciji Kulturno-umetničkog društva „Širmai Karolj” iz Temerina, Kulturnog saveza vojvođanskih Mađara, Zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara, i uz podršku Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
Rad na predstavi trajao je od kraja januara, probe su prilagođavane obavezama glumaca-amatera koji su svi zaposleni, što ukazuje na veliki entuzijazam aktera da, za samo dva meseca, pripreme ovu zahtevnu duo-dramu.
– O ovom komadu razmišljam već godinama. Zanimljiv je jer je pisan jednostavnim jezikom, za obične ljude. Govori o dvojici lutalica koji preživljavaju od danas do sutra, spavaju po klupama i starim ambarima i, kada prežive dan, uveče sanjaju o malim stvarima: o tanjiru tople hrane, o moru, o belom ćebetu. To sanjarenje im daje snagu da ujutru nastave da žive. Da nema snova, dali bi otkaz životu. Tu je poenta – jer lepota života je u malim stvarima, ne u velikim – rekao je reditelj Kiralj.
Glavne uloge Kiralj je poverio talentovanim mladim glumcima: Davidu Čikošu i Norbertu Đurankiju, dok se u manjim ulogama pojavljuju Vivijan Fazekaš, Teodora Sili i sam reditelj Kiralj.
Predstava će u utorak biti izvedena na 29. Smotri amaterskih mađarskih pozorišta Vojvodine u Temerinu, a glumačka grupa iz Kikinde jedina je koja je nastupala na svakom susretu.
– Ili sam igrao ili sam, poslednjih 11, 12 godina i režirao – kaže Kiralj. – Često smo dobijali nagrade, ali meni je najvažnije da publika ima priliku da nas gleda. Sada pravim predstave koje mogu da se odigraju i u ćošku kafane.
Premijeri su prisustvovale članice Gradskog veća Marijana Mirkov i Melita Gombar, i Ramona Tot, članica Saveta mađarske nacionalne manjine.
Publika je na premijeri uživala u dobro napisanim, toplim, duhovitim, ali duboko gorkim dijalozima dvojice drugara sa ulice koje muče različiti, a zapravo isti problemi – da imaju ono što najviše žele, najmanje košta, a najvrednije je za njih. Kao što je i jedno lepo, belo ćebe.
Za goste su bile upriličene posete Manastiru Žiča i Hramu Svetog Save u Gračacu.
