Бележница Архиве | Паге 4 оф 19

Духовна академија посвећена Светом Василију Острошком у Банатском Великом Селу

Igor Crnogorac Маy 8, 2025

Уочи празника – Светог Василија Острошког Чудотворца који Српска православна црква слави 12. маја, у Банатском Великом Селу, у којем је храм посвећен овом светитељу, у суботу, 10. маја, биће одржана Духовна академија.

Програм под називом „Со земљи“ биће одржан у сали Дома културе и у њему ће учествовати: Хор „Аттендите!“, мултимедијални уметник Милан Вашалић, етно уметник Сара Глишић, КУД „Марија Бурсаћ“ и ђаци ОШ „Славко Родић“. Духовну академију приређује Српска православна црквена општина Банатско Велико Село. Почетак је у 18 сати.

Дан посвећен Светом Марку – „благи дан“ на који не треба радити ни дремати

Igor Crnogorac Маy 8, 2025

Православни верници данас обележавају Марковдан, празник посвећен Христовом ученику и првом помоћнику Светог Петра.

Верује се да је, захваљујући светом Марку, настало прво јеванђеље. Апостол Марко, познат и као свети Марко Јеванђелиста, био је један од четворице аутора јеванђеља у Новом завету и један од првих хришћанских проповедника. Није био један од дванаесторице Исусових апостола, али је био близак сарадник апостола Петра и Павла, и сматра се да је своје јеванђеље написао на основу Петрова сведочења.

Јован Марко (Јован је његово јеврејско име, а Марко је римско) био је пратилац апостола Петра, који га у својој посланици назива „својим сином“ (духовним).

Срби од давнина верују да ће онога ко се на Марковдан огреши и не испоштује апостола Марка стићи казна у виду олуја и громова који ће му уништити имање.

Зато на овај дан земљорадници ништа не раде на својим њивама. Ово се сматра „благим даном”, временом за одмор и молитву.

Традиција се пренела и на остала занимања – данас никако не треба радити јер се верује да Свети Марко хода светом са корпом пуном града, па оном ко ради шаље невреме које ће га пратити преко целе године.

На овај дан, верује народ, никако не ваља дремати преко дана јер ће се онда бити бунован и поспан преко целе године. Изузетак су они који су већ „згрешили” и спавали на Ђурђевдан – они треба да одремају неко време и на Марковдан јер ће тако „поништити дејство” пређашњег сна и неће их стићи „казна”.

Свети Марко у календару није уписан црвеним словом, али је у многим породицама крсна слава.

Васкршњи уторак: Дан сећања, наде и молитве

Igor Crnogorac Април 22, 2025

Православни верници данас обележавају Васкршњи уторак, трећи дан највећег хришћанског празника – Васкрса. Овај дан је наставак васкршње радости, али и прилика да се молитвено сетимо ближњих који нису више са нама.

У неким крајевима Србије, управо на Васкршњи уторак посећују се гробља, доносе се васкршња јаја и пале свеће на гробовима. Иако се на сам дан Васкрса не иде на гробља, јер је то празник живота и победе над смрћу, Васкршњи уторак је посебан тренутак када се духовна радост празника дели и са прецима.

Верници верују да се молитве у данима после Васкрса, посебно на Васкршњи уторак, узносе са посебном снагом. Поред тога, у многим домовима наставља се празнична атмосфера – трпезе су и даље свечане, деца настављају да се туцају васкршњим јајима, а у породицама владају радост и топлина.

Овај дан подсећа да је Васкрс празник заједништва – не само са живима, већ и са онима који су нас напустили. Симболично, живот и смрт се прожимају у молитви, нади и вери да је љубав вечна.

У народном веровању, Васкршњи уторак важи за најсрећнији уторак у години – дан када се све добро започето умножава, а жеље и молитве имају посебну тежину.

Ускрс у знаку заједништва: Данас га славе и православни и католици

Igor Crnogorac Април 20, 2025

Ускрс, највећи хришћански празник, ове године заједнички обележавају и православни и католички верници. То се догађа само у годинама када се поклопе јулијански и грегоријански календар. Према хришћанском веровању, Исус Христос је, после страдања на крсту и сахране, трећег дана васкрсао из мртвих. Овај догађај темељ је хришћанске вере. Симбол је наде, искупљења и вечног живота. За све вернике, то је дан радости, духовне обнове и заједништва.

Васкрсење Христово православци и католици обележавају сваки у складу са својим верским обичајима, али са истом поруком: победом живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом.

За православне вернике, Ускрс долази након дугог поста и Велике недеље, коју су обележили молитва, сабраност и тишина. У поноћ су служене Васкршње литургије, а верници се поздрављају са: „Христос васкрсе!“ – „Ваистину васкрсе!“.

У домовима се пале свеће и трпеза је богата. Прво јаје, чуваркућа, чува се до наредног Ускрса. Породице се окупљају, а деца се такмиче у туцању јајима.

Католички верници Ускрс су дочекали синоћ, на великој суботњој миси, у знаку светлости и ватре. И код њих се празник прославља молитвом, породичним ручком и радошћу. У многим католичким домовима традиционално се припремају јела и дарују ускршњи пакетићи деци, а у двориштима се траже скривена јаја.

„Смрћу смрт победи, и онима у гробовима живот дарова“ – пева се у православним храмовима, подсећајући да су вера и нада снажније од таме и да Ускрс није само традиција, већ и позив да будемо бољи, храбрији и блискији једни другима.

Иако обичаји могу бити различити, порука је иста – празник обнове, љубави и живота. У заједничком Ускрсу православних и католика види се снага духовног јединства и порука да светлост увек долази.

Парк уметничких дела од камена и дрвета: Од куће без струје и воде до ручно изграђене оазе

Igor Crnogorac Април 19, 2025

Када се, пре десет година, превозник и бајкер Ђура Вујчић, са својом Зорицом, доселио у рушевну кућицу одмах иза пруге, према Башаиду, да ту изграде свој дом, нису имали ништа. Ни струју, ни воду, само чистину око себе и визију. Данас је та чистина огроман парк са базеном – потоком, фонтаном и водопадом, цветним лејама, старинским предметима и руком грађеним читавим објектима. Нису имали ни буџет ни архитектонске планове – само много идеја и љубав према старим материјалима. И кренули су: корак по корак. Сада се чини да су незаустављиви.

– Мало те невоља натера, мало волиш… Ја волим дрво, волим камен. То су материјали који ме инспиришу. Мој тата је био добар грађевинац. Радили смо већ као мали са њим, био је доста строг, али нас је много тога научио. Више бих волео да по цео дан радим овде него да возим камион. Све што видите направио сам својим рукама – каже Ђура.

“Шта ће вам та брда шута у дворишту?”

Сваки камен и свака цигла у Ђурином дворишту имају своју историју. Јер, пре него што су постали темељи, зидови или детаљи новог дома, били су само рушевине.

– Материјал доносим са разних места. Ако нађем неки камен, док сам на путу, довезем га овде. Довлачио сам камење са Златибора, и из манастира Студеница, са мора, нема одакле нисам. И онда, камен по камен… Највећи део за градњу набављао сам тако што сам рушио старе куће за грађу и цигле. Све сам доносио овде. Онда сам све то одвајао, чистио, припремао, и од тога градио и куће и намештај.

Зорица се смеје кад се сети тог периода.

– Када би ме неко питао зашто имамо брда шута по дворишту, нисам знала шта да кажем. Нико није могао да замисли шта ће од тога настати.

Осим Ђуре који је тачно знао шта жели.

– Све правим из главе. Гледам материјал који имам и осмислим шта од њега може да се направи. Ја не волим кад је све у линији и у калупу. Нека буде мало искривљено, као да је природа сама направила. Трудим се да оставим облик и да га само минимално обрадим ручном полирком, не сечем уопште, осим када нешто морам да уклопим. Свашта сам направио и од котура за струјне каблове. И јако се радујем док радим – каже док руком прелази преко грубо обрађене дрвене греде.

Тако је настајало право бајковито скровиште са двориштем – парком, у коме је сваки детаљ помно осмишљен и сам за себе представља целину, толико необичну и лепу да не знате где прво да зауставите поглед. Ту је базен у облику природног потока, са испустима за пиће („да не мора да се излази на врућину“), ћуприја са кровом на улазу, чак и фонтана. Цвеће, жбуње и свакојако растиње, помешано и уређено, на сваком кораку. Неколико места за окупљање, сва различита и потпуно оригинална, камени сто са клупама које подсећају на Стоунхенџ. У центру је стари орах – вртешка који ноћу светлуца. Осим што дивно светли и цело двориште.

Кућа без пројекта, али са душом

У објектима, наравно, поново све Ђурини и Зокини ручни радови – од кухиње, кревета и ормара, до купатила и полица. У највећем објекту од стакла и дрвета је централни стуб који подсећа на сувачу, столови и шанк, али и рестаурирани намештај.

– Зока и ја набавимо џакове и онда ручно шијемо пресвлаке за фотеље. Видиш, на овим првим смо још вежбали, а сада нам то иде као да веземо – прича Ђура с поносом.

Посебно место је њихова мала „кафана“ за одмор.

– Ту примамо госте, пријатеље, а највише бајкере. Долазе нам другари из целе бивше Југославије и иностранства, посебно за „Дане лудаје“. Овде имају бесплатан смештај – каже Ђура.

Свет пун прича

Оно што је код њиховог дома посебно није само архитектура, већ и дух који он носи. У сваком кутку, на сваком зиду, налази се нека прича.

– Сакупљам све што има историју. Волим да знам ко је нешто некад користио, ко је носио шешир, из какве шоље се пила кафа – прича Ђура.

Тако су се у њиховом дому нашли ватрогасни шлемови с почетка прошлог века, шешири познатих Кикинђана, разнобојни лончићи и „цинцике“, па чак и један оригинални Вермахтов бицикл.

– Сваки детаљ овде има душу. Ово није само кућа, ово је једна велика прича – каже Зорица.

Снага, рад и мало лудости

И наравно, ништа од овога не би било могуће без Зорице, кажу. Она одржава домаћинство, брине о ентеријеру.

– Заједно све радимо – скромна је Зорица. – Сваке суботе косимо – ја имам велеслалом кроз башту, Ђура је на већим површинама.

– Не треба нам теретана. Имамо цео хектар да решавамо – додаје Ђура са осмехом.

Једном је доживео несрећу – бетонски зид је пао на њега и повредио му руку.

– После три дана сам скинуо завој и наставио да радим. Нисам могао да седим скрштених руку.

Иако понекад размишља да успори, још увек има превише идеја да би застао: простор за роштиљ, место за окупљање око ватре, паркинг за госте…

Заштитни знак на улазу у овај комплекс је мотоцикл подигнут на стуб.

– Ја сам, пре свега, бајкер, имам БМW. У клубу сам „Но Лимитс“. И даље се дружимо, идемо на мото-сусрете, они долазе овде. Онај мотор што сам подигао на стуб, сам сам направио. Да унуци виде како је деда био луд – уопште се не шали Ђура.

Колико је креативан знају деца и унучићи који једва чекају да дођу у овај, њихов свет.

– Ја имам сина и ћерку, а Зока једног сина. Имамо деветоро унучади – најстарије има 17, а најмлађе три године.

Ово прелепо окружење створили су за њих и за себе, својим рукама, као велико и аутентично уметничко дело које се шири.

Једно је сигурно: све што буду радили, радиће заједно.

С. В. О.

Велика субота – дан тишине, молитве и наде

Igor Crnogorac Април 19, 2025

Данас је Велика субота – други дан хришћанске жалости који следи након Великог петка, дана када је распет Исус Христ. Верници овај дан проводе у тишини и молитви, чувајући успомену на Христов погреб и Његов силазак у Ад.

Као део Страсне седмице, Велика субота представља увод у радост Васкрса. У храмовима, верници целивају плаштаницу на симболичном Христовом гробу, у дубоком поштовању и нади у Његово Васкрсење.

Овај дан обележава прелаз из старог у ново време – почетак ере обележене светлошћу Васкрсења. У Светој земљи, у храму Христовог Гроба, већ вековима се на овај дан дешава чудесна појава Светог огња. Јерусалимски патријарх уноси угашено кандило које се само пали, а пламен се преноси на свеће присутних и даље носи у домове и храмове широм света.

У православним породицама завршавају се последње припреме за највећи хришћански празник. Чисте се куће, припрема празнична одећа, а ко још није, у рано јутро боји васкршња јаја. У неким крајевима меси се и посебан хлеб – васкршњак. Пост се наставља, и то строго – на води, уз сухоједење.

Поред званичног назива Велика субота, у различитим крајевима овај дан је познат и као Страшна, Завалита, Црвена или Дугачка субота – називи који подсећају на дуготрајне Христове муке на Голготи.

Према народном веровању, на овај дан треба учинити добро дело или уделити милостињу сиромашнима – верује се да ће се то доброчинство вишеструко вратити. Такође, не раде се никакви послови у пољу нити ручни радови.

С обзиром на то да ове године православни и католички верници Ускрс прослављају истог дана, данас је Велика субота и у католичкој традицији. У католичким црквама не служи се Света миса, већ верници у тишини размишљају о Христовој жртви. У вечерњим сатима, на Велику суботу почиње Васкршње бдење, које симболично означава Христово Васкрсење и улазак светлости у свет.

На Велики четвртак се све прашта: Дан за причешће, покајање и тиху молитву

Igor Crnogorac Април 17, 2025

Православни верници данас обележавају Велики четвртак – дан када се сећамо Тајне вечере, последње Христове вечере са апостолима, на којој је установио Свету тајну причешћа. Посебност ове године је у томе што се Ускрс прославља истовремено у православној и католичкој традицији, па је и Велики четвртак заједнички дан дубоке духовне припреме за вернике оба обреда.

У православној цркви, Велики четвртак се сматра најприкладнијим даном за причешће. Верује се да се на овај дан, када је Христос својим ученицима опрао ноге као симбол смирења и љубави, све прашта искреном вернику који се са покајањем и молитвом обрати Богу. Причешће на Велики четвртак је вековима дубоко укорењено у народној побожности, а многи верници се припремају исповешћу и постом како би се тог дана сјединили са Христом.

У манастирима се Велики четвртак обележава посебним богослужењима. Рана литургија Светог Василија Великог служи се уз посебну молитвену сабраност. У неким манастирима и већим храмовима очуван је и обред прања ногу, где игуман симболично пере ноге дванаесторици браће, по узору на Христа. Тај чин сведочи о понизности, служењу и љубави према ближњима.

У вечерњим часовима служи се једно од најемотивнијих богослужења у току године – служба страдања Христовог, током које се чита дванаест јеванђељских одломака о Христовом хапшењу, мукама и распећу. Верници тада остају у тишини и молитви.

У појединим крајевима Србије, домаћице ујутру на Велики четвртак фарбају прва ускршња јаја, обично црвена, као симбол Христове проливене крви. Прво обојено јаје се зове „чуваркућа“ и чува се током целе године, верујући да доноси здравље и заштиту дому. Овај обичај, иако народни, дубоко је повезан са литургијским смислом дана.

Католици такође обележавају Велики четвртак свечаним мисама и обредима у знак сећања на установљење Евхаристије. У католичким црквама врши се обред прања ногу и Света тајна Причешћа има централно место. Након вечерње мисе, олтар се оголи, а Пресвети Сакрамент преноси на посебно место, где верници остају у тихој молитви.

Без обзира на обред или традицију, Велики четвртак заједнички је дан позива на љубав, праштање и духовну припрему за највећи хришћански празник – Ускрс. За многе је управо овај дан прилика да се повуку у тишину, да размисле о себи и да у светлости вере корачају ка Васкрсењу.

Цвети – празник наде, обнове и радости

Igor Crnogorac Април 13, 2025

Цвети су покретни хришћански празник који обележава Христов улазак у Јерусалим, недељу дана пред Васкрс који ће, ове године, православни и католички верници обележити истог дана. Цвети симболизују буђење природе, духовну обнову и доносе радост уочи највећег хришћанског празника. Данас је један од ретких дана у Великом посту када је дозвољено јести рибу.

Према јеванђељу, народ је Христа дочекао с палмовим гранчицама и цвећем, славећи Га као цара мира. Код нас се уместо палми у цркву носе врбове гранчице, тиса, шимшир или маслина – симболи живота и радости.

Уочи празника, деца и девојке излазе у природу и беру цвеће: љубичице за лепоту, дрен за здравље, маргарете за склад, а врбове гранчице за напредак. Цвеће се оставља у води преко ноћи, а ујутру се та вода користи за умивање, понекад и са златним прстеном у њој – за благослов и лепоту.

Према веровању, онај ко први убере цвет на Цвети има право на жељу – ако у њу искрено верује. Некада су младићи правили букете девојкама, сваки цвет носио је своју поруку. Људи су се китили, излазили у шетње, славили живот и природу.

Цвети су и народни празник – управо тог дана 1815. Милош Обреновић подигао је Други српски устанак. Од Цвети па до Духова не бере се цвеће – верује се да тада добија посебну, свету намену.

Цвети су празник који повезује љубав, веру и традицију. Дан када цвеће не говори само мирисом, већ и језиком душе.

С. В. О.

(Фото: Wикимедиа – Петар Милошевић, Пиxабаy)

Лазарева-субота-девојцица-у-носњи-НИс-2012

Сутра је Лазарева субота или Врбица: Празник дечије радости и победе живота

Igor Crnogorac Април 11, 2025

Сутра, 12. априла, обележавамо Лазареву суботу, познату и као Врбицу – велики и радосни празник који је посвећен деци. На овај дан, православни верници уносе врбове гране у цркве, које остају тамо до недељне литургије на Цвети, када се врши ритуал благосиљања врбе.

Лазарева субота је празник који слави Исуса Христа и његово чудо васкрсења Лазара из мртвих. Врбица се увек обележава у суботу, на дан који претходи Цветима, недељи која води ка Васкрсу. На Лазареву суботу верници носе гранчице врбе, симболизујући свечани улазак Исуса у Јерусалим, када су га поздравили његови следбеници.

Према јеванђељима, Лазар је васкрснут у Витанији, чиме је Христос најавио нову веру у васкрсење. Овај празник је познат и као Васкрсење Лазара Четвородневног, а има дубоко значење као победа живота над смрћу. На Лазареву суботу се на богослужењима помињу Христова страдања и Лазарево васкрсење као обећање васкрсења за све вернике.

Иако је васкрсење Лазарево изазвало гнев првосвештеника, који су због тога донели одлуку да погубе Спаситеља, овај догађај је био великим знаком нове вере и наде. Према предању, Лазар је наставио да живи још 30 година након свог васкрсења, проповедајући хришћанство као кипарски архиепископ.

У исто време, православни верници обележавају и Врбицу, која почиње службама бдења на Цветну недељу, обележавајући свечани Христов улазак у Јерусалим. Врбица је празник дечје радости, јер је Христос рекао: „Пустите децу к мени, јер таквих је царство небеско“.

Тог дана, мајке облаче своју децу у свечану одећу, украшавају их звончићима везаним за тробојку и венчићима од врбе које им стављају на главу, а затим их воде у цркву. Врбове гране се касније односе кућама и стављају поред икона и кандила.

Врбове гране које се тада деле верницима, симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.

Сећање на Кикинђанина погинулог прве ноћи бомбардовања: Војник до краја, тамо где је све стало

Igor Crnogorac Април 1, 2025

Миодраг Гладишев из Кикинде, стар 39 година, старији водник прве класе на служби у гарнизону у Куршумлији. Супруг и отац тада четрнаестогодишње девојчице. Погинуо прве вечери НАТО бомбардовања, 24. марта 1999. године. Његова сестра, Аница Дрињак, и данас носи терет те судбоносне ноћи.

– Тог дана, око шест поподне, на телевизији су јавили да су авиони полетели из Авијана. Осетила сам немир и покушала да га позовем, мада су они, мислила сам тада, вероватно, знали за то. Међутим, после сам чула од његових сабораца, да нису знали до последњег момента. Звала сам касарну, кућу, све бројеве које сам имала, али нико се није јављао – прича Аница.

Нешто после осам сати, нелагода је постала несносна.

– Седела сам на каучу, муж је био у соби. Одједном сам скочила и почела да шетам. Не знам, у стомаку сам осетила нелагоду. „Шта ти је?“, питао ме је муж. Кажем му: „Не знам, као да се нешто страшно десило.“ Само пар тренутака касније, чујем на вестима – погођени су циљеви на Косову и у Куршумлији.

Тада још ништа није знала. Из очаја је прелистала бележницу коју је унука Дијана, Миодрагова ћерка, заборавила код њих, и почела да позива бројеве редом.

– У једном тренутку, јавио ми се неки старији човек. Био је учитељ у пензији из Куршумлије. „А, ви тражите ону девојчицу чији је отац погинуо“, рекао ми је. Само сам се спустила на под. То је био деда девојчице с којом се моја унука дружила.

Осећај страха претворио се у језиво сазнање

– Позовем полицијску станицу у Куршумлији. Покушам да будем што концизнија и питам за старијег водника Гладишева. Полицајац ме исправља: „Мислите на старијег водника прве класе?“. Чим је то рекао, знала сам.

Али онда је додао нешто што ће заувек памтити.

„Каква сте ви то породица, кад нико већ трећи дан не долази по њега?“, изговорио је. Остала сам без даха. И још ми је рекао: „Сви су остали сахрањени, само је он остао.“

– Рекла сам му: „Чујете ли да не знам ништа о њему? Како можете тако нешто да кажете?“ Не бих брата оставила никада…“ Рекли су ми да је у капели у болници. Био је у подруму.

Тамо га је затекла када је стигла у Куршумлију, на пољском кревету, прекривеног ћебетом.

– То је била слика коју никада нећу моћи да избришем из главе – тихо каже.

Хтели су одмах да га врате кући, али им командант то није дозволио јер се очекивао нови напад.

– Рекла сам му: „Ако треба два пута да га убију, нека убију и мене.“ Онда су попустили.

Сахранили су га у Кикинди, „да му бар неко оде на гроб“.

Тамо где је све стало

Месец дана касније, поново је отишла у Куршумлију, на место где је њен брат изгубио живот.

– Замолила сам да ме одведу до склоништа. То је била огромна рупа у седам метара армираног бетона. Тамо су били павиљони Павковића и Лазаревића, али су они тог дана отишли негде по задатку. У време напада, половина старешина је била остала унутра, остали су изашли на вечеру.

Један резервиста је позвао Миодрага да изађе са њим, да запале цигарету. Мој брат је био страствени пушач.

– Миодраг му је рекао: „Иди ти, ја не могу.“ Можда је нешто предосетио… Само је сагнуо главу и наслонио се на зид. Тог тренутка ударила је прва ракета. Онај војник који је изашао – преживео је. Да је отишао са њим, можда би данас био жив. Судбина – каже Аница.

Када је сишла у склониште, пришао јој је болничар, Миодрагов пријатељ.

– Рекао ми је: „Чекао сам вас“ и отворио је касету у којој је чувао свећу. Запалили смо је за мог брата.

Оно што је угледала унутра, заувек ће памтити.

– Разбацане беретке, шапке, шлемови, крв… Не могу да вам опишем ту слику и тај осећај. Али морала сам да одем тамо. Не бих имала мира да нисам.

Миодрага су извукле његове колеге официри Јосип Виштица и Хајрудин Капо.

– Али он је већ био мртав. Излази су били затрпани, једва су долазили до рањених и погинулих. До неких су стигли тек сутрадан, када је стигао багер.

Од када се у Кикинди обележава годишњица бомбардовања, пуковник Виштица долази сваке године. Овог 24. маја за свог саборца положили су венац и Хајрудин Капо и Миодраг Милић.

Миодрагова ћерка Дијана данас има породицу.

– Удала се, има синчића. Мој брат би сада био деда. Али са њим се угасила лоза Гладишевих.

Имена која не смемо заборавити

Аница је председница Секције породица погинулих при Српским ратним ветеранима. На дан обележавања 26 година од бомбардовања, није заборавила још једног војника из Кикинде.

– Те вечери, после полагања венаца, када су нам у Музеју приказивали филм „Хронологија једног бомбардовања“, ставила сам поред Миодрагове, и слику Жељка Алара, старијег водника из Кикинде. Он је погинуо 16. априла у селу Рељан код Прешева. Морамо их се сећати. Свака реч о тим људима много значи.

Сећање које не сме да избледи

Аница каже да време не лечи ране.

– Само научимо да живимо са болом. Све бих дала да могу да га вратим, али не могу. Могу само да причам о њему и то је једини начин да се сећање не угаси – каже Аница.

И зато је добро, бар понекад, да извучемо сећања на те људе и да испричамо шта се догодило, подсећа. Много брзо заборављамо, а то не сме да се догоди.

С. В. О.