Миодраг Гладишев из Кикинде, стар 39 година, старији водник прве класе на служби у гарнизону у Куршумлији. Супруг и отац тада четрнаестогодишње девојчице. Погинуо прве вечери НАТО бомбардовања, 24. марта 1999. године. Његова сестра, Аница Дрињак, и данас носи терет те судбоносне ноћи.

– Тог дана, око шест поподне, на телевизији су јавили да су авиони полетели из Авијана. Осетила сам немир и покушала да га позовем, мада су они, мислила сам тада, вероватно, знали за то. Међутим, после сам чула од његових сабораца, да нису знали до последњег момента. Звала сам касарну, кућу, све бројеве које сам имала, али нико се није јављао – прича Аница.

Нешто после осам сати, нелагода је постала несносна.

– Седела сам на каучу, муж је био у соби. Одједном сам скочила и почела да шетам. Не знам, у стомаку сам осетила нелагоду. „Шта ти је?“, питао ме је муж. Кажем му: „Не знам, као да се нешто страшно десило.“ Само пар тренутака касније, чујем на вестима – погођени су циљеви на Косову и у Куршумлији.

Тада још ништа није знала. Из очаја је прелистала бележницу коју је унука Дијана, Миодрагова ћерка, заборавила код њих, и почела да позива бројеве редом.

– У једном тренутку, јавио ми се неки старији човек. Био је учитељ у пензији из Куршумлије. „А, ви тражите ону девојчицу чији је отац погинуо“, рекао ми је. Само сам се спустила на под. То је био деда девојчице с којом се моја унука дружила.

Осећај страха претворио се у језиво сазнање

– Позовем полицијску станицу у Куршумлији. Покушам да будем што концизнија и питам за старијег водника Гладишева. Полицајац ме исправља: „Мислите на старијег водника прве класе?“. Чим је то рекао, знала сам.

Али онда је додао нешто што ће заувек памтити.

„Каква сте ви то породица, кад нико већ трећи дан не долази по њега?“, изговорио је. Остала сам без даха. И још ми је рекао: „Сви су остали сахрањени, само је он остао.“

– Рекла сам му: „Чујете ли да не знам ништа о њему? Како можете тако нешто да кажете?“ Не бих брата оставила никада…“ Рекли су ми да је у капели у болници. Био је у подруму.

Тамо га је затекла када је стигла у Куршумлију, на пољском кревету, прекривеног ћебетом.

– То је била слика коју никада нећу моћи да избришем из главе – тихо каже.

Хтели су одмах да га врате кући, али им командант то није дозволио јер се очекивао нови напад.

– Рекла сам му: „Ако треба два пута да га убију, нека убију и мене.“ Онда су попустили.

Сахранили су га у Кикинди, „да му бар неко оде на гроб“.

Тамо где је све стало

Месец дана касније, поново је отишла у Куршумлију, на место где је њен брат изгубио живот.

– Замолила сам да ме одведу до склоништа. То је била огромна рупа у седам метара армираног бетона. Тамо су били павиљони Павковића и Лазаревића, али су они тог дана отишли негде по задатку. У време напада, половина старешина је била остала унутра, остали су изашли на вечеру.

Један резервиста је позвао Миодрага да изађе са њим, да запале цигарету. Мој брат је био страствени пушач.

– Миодраг му је рекао: „Иди ти, ја не могу.“ Можда је нешто предосетио… Само је сагнуо главу и наслонио се на зид. Тог тренутка ударила је прва ракета. Онај војник који је изашао – преживео је. Да је отишао са њим, можда би данас био жив. Судбина – каже Аница.

Када је сишла у склониште, пришао јој је болничар, Миодрагов пријатељ.

– Рекао ми је: „Чекао сам вас“ и отворио је касету у којој је чувао свећу. Запалили смо је за мог брата.

Оно што је угледала унутра, заувек ће памтити.

– Разбацане беретке, шапке, шлемови, крв… Не могу да вам опишем ту слику и тај осећај. Али морала сам да одем тамо. Не бих имала мира да нисам.

Миодрага су извукле његове колеге официри Јосип Виштица и Хајрудин Капо.

– Али он је већ био мртав. Излази су били затрпани, једва су долазили до рањених и погинулих. До неких су стигли тек сутрадан, када је стигао багер.

Од када се у Кикинди обележава годишњица бомбардовања, пуковник Виштица долази сваке године. Овог 24. маја за свог саборца положили су венац и Хајрудин Капо и Миодраг Милић.

Миодрагова ћерка Дијана данас има породицу.

– Удала се, има синчића. Мој брат би сада био деда. Али са њим се угасила лоза Гладишевих.

Имена која не смемо заборавити

Аница је председница Секције породица погинулих при Српским ратним ветеранима. На дан обележавања 26 година од бомбардовања, није заборавила још једног војника из Кикинде.

– Те вечери, после полагања венаца, када су нам у Музеју приказивали филм „Хронологија једног бомбардовања“, ставила сам поред Миодрагове, и слику Жељка Алара, старијег водника из Кикинде. Он је погинуо 16. априла у селу Рељан код Прешева. Морамо их се сећати. Свака реч о тим људима много значи.

Сећање које не сме да избледи

Аница каже да време не лечи ране.

– Само научимо да живимо са болом. Све бих дала да могу да га вратим, али не могу. Могу само да причам о њему и то је једини начин да се сећање не угаси – каже Аница.

И зато је добро, бар понекад, да извучемо сећања на те људе и да испричамо шта се догодило, подсећа. Много брзо заборављамо, а то не сме да се догоди.

С. В. О.