Miodrag Gladišev iz Kikinde, star 39 godina, stariji vodnik prve klase na službi u garnizonu u Kuršumliji. Suprug i otac tada četrnaestogodišnje devojčice. Poginuo prve večeri NATO bombardovanja, 24. marta 1999. godine. Njegova sestra, Anica Drinjak, i danas nosi teret te sudbonosne noći.

– Tog dana, oko šest popodne, na televiziji su javili da su avioni poleteli iz Avijana. Osetila sam nemir i pokušala da ga pozovem, mada su oni, mislila sam tada, verovatno, znali za to. Međutim, posle sam čula od njegovih saboraca, da nisu znali do poslednjeg momenta. Zvala sam kasarnu, kuću, sve brojeve koje sam imala, ali niko se nije javljao – priča Anica.

Nešto posle osam sati, nelagoda je postala nesnosna.

– Sedela sam na kauču, muž je bio u sobi. Odjednom sam skočila i počela da šetam. Ne znam, u stomaku sam osetila nelagodu. „Šta ti je?“, pitao me je muž. Kažem mu: „Ne znam, kao da se nešto strašno desilo.“ Samo par trenutaka kasnije, čujem na vestima – pogođeni su ciljevi na Kosovu i u Kuršumliji.

Tada još ništa nije znala. Iz očaja je prelistala beležnicu koju je unuka Dijana, Miodragova ćerka, zaboravila kod njih, i počela da poziva brojeve redom.

– U jednom trenutku, javio mi se neki stariji čovek. Bio je učitelj u penziji iz Kuršumlije. „A, vi tražite onu devojčicu čiji je otac poginuo“, rekao mi je. Samo sam se spustila na pod. To je bio deda devojčice s kojom se moja unuka družila.

Osećaj straha pretvorio se u jezivo saznanje

– Pozovem policijsku stanicu u Kuršumliji. Pokušam da budem što konciznija i pitam za starijeg vodnika Gladiševa. Policajac me ispravlja: „Mislite na starijeg vodnika prve klase?“. Čim je to rekao, znala sam.

Ali onda je dodao nešto što će zauvek pamtiti.

„Kakva ste vi to porodica, kad niko već treći dan ne dolazi po njega?“, izgovorio je. Ostala sam bez daha. I još mi je rekao: „Svi su ostali sahranjeni, samo je on ostao.“

– Rekla sam mu: „Čujete li da ne znam ništa o njemu? Kako možete tako nešto da kažete?“ Ne bih brata ostavila nikada…“ Rekli su mi da je u kapeli u bolnici. Bio je u podrumu.

Tamo ga je zatekla kada je stigla u Kuršumliju, na poljskom krevetu, prekrivenog ćebetom.

– To je bila slika koju nikada neću moći da izbrišem iz glave – tiho kaže.

Hteli su odmah da ga vrate kući, ali im komandant to nije dozvolio jer se očekivao novi napad.

– Rekla sam mu: „Ako treba dva puta da ga ubiju, neka ubiju i mene.“ Onda su popustili.

Sahranili su ga u Kikindi, „da mu bar neko ode na grob“.

Tamo gde je sve stalo

Mesec dana kasnije, ponovo je otišla u Kuršumliju, na mesto gde je njen brat izgubio život.

– Zamolila sam da me odvedu do skloništa. To je bila ogromna rupa u sedam metara armiranog betona. Tamo su bili paviljoni Pavkovića i Lazarevića, ali su oni tog dana otišli negde po zadatku. U vreme napada, polovina starešina je bila ostala unutra, ostali su izašli na večeru.

Jedan rezervista je pozvao Miodraga da izađe sa njim, da zapale cigaretu. Moj brat je bio strastveni pušač.

– Miodrag mu je rekao: „Idi ti, ja ne mogu.“ Možda je nešto predosetio… Samo je sagnuo glavu i naslonio se na zid. Tog trenutka udarila je prva raketa. Onaj vojnik koji je izašao – preživeo je. Da je otišao sa njim, možda bi danas bio živ. Sudbina – kaže Anica.

Kada je sišla u sklonište, prišao joj je bolničar, Miodragov prijatelj.

– Rekao mi je: „Čekao sam vas“ i otvorio je kasetu u kojoj je čuvao sveću. Zapalili smo je za mog brata.

Ono što je ugledala unutra, zauvek će pamtiti.

– Razbacane beretke, šapke, šlemovi, krv… Ne mogu da vam opišem tu sliku i taj osećaj. Ali morala sam da odem tamo. Ne bih imala mira da nisam.

Miodraga su izvukle njegove kolege oficiri Josip Vištica i Hajrudin Kapo.

– Ali on je već bio mrtav. Izlazi su bili zatrpani, jedva su dolazili do ranjenih i poginulih. Do nekih su stigli tek sutradan, kada je stigao bager.

Od kada se u Kikindi obeležava godišnjica bombardovanja, pukovnik Vištica dolazi svake godine. Ovog 24. maja za svog saborca položili su venac i Hajrudin Kapo i Miodrag Milić.

Miodragova ćerka Dijana danas ima porodicu.

– Udala se, ima sinčića. Moj brat bi sada bio deda. Ali sa njim se ugasila loza Gladiševih.

Imena koja ne smemo zaboraviti

Anica je predsednica Sekcije porodica poginulih pri Srpskim ratnim veteranima. Na dan obeležavanja 26 godina od bombardovanja, nije zaboravila još jednog vojnika iz Kikinde.

– Te večeri, posle polaganja venaca, kada su nam u Muzeju prikazivali film „Hronologija jednog bombardovanja“, stavila sam pored Miodragove, i sliku Željka Alara, starijeg vodnika iz Kikinde. On je poginuo 16. aprila u selu Reljan kod Preševa. Moramo ih se sećati. Svaka reč o tim ljudima mnogo znači.

Sećanje koje ne sme da izbledi

Anica kaže da vreme ne leči rane.

– Samo naučimo da živimo sa bolom. Sve bih dala da mogu da ga vratim, ali ne mogu. Mogu samo da pričam o njemu i to je jedini način da se sećanje ne ugasi – kaže Anica.

I zato je dobro, bar ponekad, da izvučemo sećanja na te ljude i da ispričamo šta se dogodilo, podseća. Mnogo brzo zaboravljamo, a to ne sme da se dogodi.

S. V. O.