Парк уметничких дела од камена и дрвета: Од куће без струје и воде до ручно изграђене оазе

Када се, пре десет година, превозник и бајкер Ђура Вујчић, са својом Зорицом, доселио у рушевну кућицу одмах иза пруге, према Башаиду, да ту изграде свој дом, нису имали ништа. Ни струју, ни воду, само чистину око себе и визију. Данас је та чистина огроман парк са базеном – потоком, фонтаном и водопадом, цветним лејама, старинским предметима и руком грађеним читавим објектима. Нису имали ни буџет ни архитектонске планове – само много идеја и љубав према старим материјалима. И кренули су: корак по корак. Сада се чини да су незаустављиви.

– Мало те невоља натера, мало волиш… Ја волим дрво, волим камен. То су материјали који ме инспиришу. Мој тата је био добар грађевинац. Радили смо већ као мали са њим, био је доста строг, али нас је много тога научио. Више бих волео да по цео дан радим овде него да возим камион. Све што видите направио сам својим рукама – каже Ђура.

„Шта ће вам та брда шута у дворишту?“

Сваки камен и свака цигла у Ђурином дворишту имају своју историју. Јер, пре него што су постали темељи, зидови или детаљи новог дома, били су само рушевине.

– Материјал доносим са разних места. Ако нађем неки камен, док сам на путу, довезем га овде. Довлачио сам камење са Златибора, и из манастира Студеница, са мора, нема одакле нисам. И онда, камен по камен… Највећи део за градњу набављао сам тако што сам рушио старе куће за грађу и цигле. Све сам доносио овде. Онда сам све то одвајао, чистио, припремао, и од тога градио и куће и намештај.

Зорица се смеје кад се сети тог периода.

– Када би ме неко питао зашто имамо брда шута по дворишту, нисам знала шта да кажем. Нико није могао да замисли шта ће од тога настати.

Осим Ђуре који је тачно знао шта жели.

– Све правим из главе. Гледам материјал који имам и осмислим шта од њега може да се направи. Ја не волим кад је све у линији и у калупу. Нека буде мало искривљено, као да је природа сама направила. Трудим се да оставим облик и да га само минимално обрадим ручном полирком, не сечем уопште, осим када нешто морам да уклопим. Свашта сам направио и од котура за струјне каблове. И јако се радујем док радим – каже док руком прелази преко грубо обрађене дрвене греде.

Тако је настајало право бајковито скровиште са двориштем – парком, у коме је сваки детаљ помно осмишљен и сам за себе представља целину, толико необичну и лепу да не знате где прво да зауставите поглед. Ту је базен у облику природног потока, са испустима за пиће („да не мора да се излази на врућину“), ћуприја са кровом на улазу, чак и фонтана. Цвеће, жбуње и свакојако растиње, помешано и уређено, на сваком кораку. Неколико места за окупљање, сва различита и потпуно оригинална, камени сто са клупама које подсећају на Стоунхенџ. У центру је стари орах – вртешка који ноћу светлуца. Осим што дивно светли и цело двориште.

Кућа без пројекта, али са душом

У објектима, наравно, поново све Ђурини и Зокини ручни радови – од кухиње, кревета и ормара, до купатила и полица. У највећем објекту од стакла и дрвета је централни стуб који подсећа на сувачу, столови и шанк, али и рестаурирани намештај.

– Зока и ја набавимо џакове и онда ручно шијемо пресвлаке за фотеље. Видиш, на овим првим смо још вежбали, а сада нам то иде као да веземо – прича Ђура с поносом.

Посебно место је њихова мала „кафана“ за одмор.

– Ту примамо госте, пријатеље, а највише бајкере. Долазе нам другари из целе бивше Југославије и иностранства, посебно за „Дане лудаје“. Овде имају бесплатан смештај – каже Ђура.

Свет пун прича

Оно што је код њиховог дома посебно није само архитектура, већ и дух који он носи. У сваком кутку, на сваком зиду, налази се нека прича.

– Сакупљам све што има историју. Волим да знам ко је нешто некад користио, ко је носио шешир, из какве шоље се пила кафа – прича Ђура.

Тако су се у њиховом дому нашли ватрогасни шлемови с почетка прошлог века, шешири познатих Кикинђана, разнобојни лончићи и „цинцике“, па чак и један оригинални Вермахтов бицикл.

– Сваки детаљ овде има душу. Ово није само кућа, ово је једна велика прича – каже Зорица.

Снага, рад и мало лудости

И наравно, ништа од овога не би било могуће без Зорице, кажу. Она одржава домаћинство, брине о ентеријеру.

– Заједно све радимо – скромна је Зорица. – Сваке суботе косимо – ја имам велеслалом кроз башту, Ђура је на већим површинама.

– Не треба нам теретана. Имамо цео хектар да решавамо – додаје Ђура са осмехом.

Једном је доживео несрећу – бетонски зид је пао на њега и повредио му руку.

– После три дана сам скинуо завој и наставио да радим. Нисам могао да седим скрштених руку.

Иако понекад размишља да успори, још увек има превише идеја да би застао: простор за роштиљ, место за окупљање око ватре, паркинг за госте…

Заштитни знак на улазу у овај комплекс је мотоцикл подигнут на стуб.

– Ја сам, пре свега, бајкер, имам БМW. У клубу сам „Но Лимитс“. И даље се дружимо, идемо на мото-сусрете, они долазе овде. Онај мотор што сам подигао на стуб, сам сам направио. Да унуци виде како је деда био луд – уопште се не шали Ђура.

Колико је креативан знају деца и унучићи који једва чекају да дођу у овај, њихов свет.