Kada se, pre deset godina, prevoznik i bajker Đura Vujčić, sa svojom Zoricom, doselio u ruševnu kućicu odmah iza pruge, prema Bašaidu, da tu izgrade svoj dom, nisu imali ništa. Ni struju, ni vodu, samo čistinu oko sebe i viziju. Danas je ta čistina ogroman park sa bazenom – potokom, fontanom i vodopadom, cvetnim lejama, starinskim predmetima i rukom građenim čitavim objektima. Nisu imali ni budžet ni arhitektonske planove – samo mnogo ideja i ljubav prema starim materijalima. I krenuli su: korak po korak. Sada se čini da su nezaustavljivi.

– Malo te nevolja natera, malo voliš… Ja volim drvo, volim kamen. To su materijali koji me inspirišu. Moj tata je bio dobar građevinac. Radili smo već kao mali sa njim, bio je dosta strog, ali nas je mnogo toga naučio. Više bih voleo da po ceo dan radim ovde nego da vozim kamion. Sve što vidite napravio sam svojim rukama – kaže Đura.

„Šta će vam ta brda šuta u dvorištu?“

Svaki kamen i svaka cigla u Đurinom dvorištu imaju svoju istoriju. Jer, pre nego što su postali temelji, zidovi ili detalji novog doma, bili su samo ruševine.

– Materijal donosim sa raznih mesta. Ako nađem neki kamen, dok sam na putu, dovezem ga ovde. Dovlačio sam kamenje sa Zlatibora, i iz manastira Studenica, sa mora, nema odakle nisam. I onda, kamen po kamen… Najveći deo za gradnju nabavljao sam tako što sam rušio stare kuće za građu i cigle. Sve sam donosio ovde. Onda sam sve to odvajao, čistio, pripremao, i od toga gradio i kuće i nameštaj.

Zorica se smeje kad se seti tog perioda.

– Kada bi me neko pitao zašto imamo brda šuta po dvorištu, nisam znala šta da kažem. Niko nije mogao da zamisli šta će od toga nastati.

Osim Đure koji je tačno znao šta želi.

– Sve pravim iz glave. Gledam materijal koji imam i osmislim šta od njega može da se napravi. Ja ne volim kad je sve u liniji i u kalupu. Neka bude malo iskrivljeno, kao da je priroda sama napravila. Trudim se da ostavim oblik i da ga samo minimalno obradim ručnom polirkom, ne sečem uopšte, osim kada nešto moram da uklopim. Svašta sam napravio i od kotura za strujne kablove. I jako se radujem dok radim – kaže dok rukom prelazi preko grubo obrađene drvene grede.

Tako je nastajalo pravo bajkovito skrovište sa dvorištem – parkom, u kome je svaki detalj pomno osmišljen i sam za sebe predstavlja celinu, toliko neobičnu i lepu da ne znate gde prvo da zaustavite pogled. Tu je bazen u obliku prirodnog potoka, sa ispustima za piće („da ne mora da se izlazi na vrućinu“), ćuprija sa krovom na ulazu, čak i fontana. Cveće, žbunje i svakojako rastinje, pomešano i uređeno, na svakom koraku. Nekoliko mesta za okupljanje, sva različita i potpuno originalna, kameni sto sa klupama koje podsećaju na Stounhendž. U centru je stari orah – vrteška koji noću svetluca. Osim što divno svetli i celo dvorište.

Kuća bez projekta, ali sa dušom

U objektima, naravno, ponovo sve Đurini i Zokini ručni radovi – od kuhinje, kreveta i ormara, do kupatila i polica. U najvećem objektu od stakla i drveta je centralni stub koji podseća na suvaču, stolovi i šank, ali i restaurirani nameštaj.

– Zoka i ja nabavimo džakove i onda ručno šijemo presvlake za fotelje. Vidiš, na ovim prvim smo još vežbali, a sada nam to ide kao da vezemo – priča Đura s ponosom.

Posebno mesto je njihova mala „kafana“ za odmor.

– Tu primamo goste, prijatelje, a najviše bajkere. Dolaze nam drugari iz cele bivše Jugoslavije i inostranstva, posebno za „Dane ludaje“. Ovde imaju besplatan smeštaj – kaže Đura.

Svet pun priča

Ono što je kod njihovog doma posebno nije samo arhitektura, već i duh koji on nosi. U svakom kutku, na svakom zidu, nalazi se neka priča.

– Sakupljam sve što ima istoriju. Volim da znam ko je nešto nekad koristio, ko je nosio šešir, iz kakve šolje se pila kafa – priča Đura.

Tako su se u njihovom domu našli vatrogasni šlemovi s početka prošlog veka, šeširi poznatih Kikinđana, raznobojni lončići i „cincike“, pa čak i jedan originalni Vermahtov bicikl.

– Svaki detalj ovde ima dušu. Ovo nije samo kuća, ovo je jedna velika priča – kaže Zorica.

Snaga, rad i malo ludosti

I naravno, ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez Zorice, kažu. Ona održava domaćinstvo, brine o enterijeru.

– Zajedno sve radimo – skromna je Zorica. – Svake subote kosimo – ja imam veleslalom kroz baštu, Đura je na većim površinama.

– Ne treba nam teretana. Imamo ceo hektar da rešavamo – dodaje Đura sa osmehom.

Jednom je doživeo nesreću – betonski zid je pao na njega i povredio mu ruku.

– Posle tri dana sam skinuo zavoj i nastavio da radim. Nisam mogao da sedim skrštenih ruku.

Iako ponekad razmišlja da uspori, još uvek ima previše ideja da bi zastao: prostor za roštilj, mesto za okupljanje oko vatre, parking za goste…

Zaštitni znak na ulazu u ovaj kompleks je motocikl podignut na stub.

– Ja sam, pre svega, bajker, imam BMW. U klubu sam „No Limits“. I dalje se družimo, idemo na moto-susrete, oni dolaze ovde. Onaj motor što sam podigao na stub, sam sam napravio. Da unuci vide kako je deda bio lud – uopšte se ne šali Đura.

Koliko je kreativan znaju deca i unučići koji jedva čekaju da dođu u ovaj, njihov svet.

– Ja imam sina i ćerku, a Zoka jednog sina. Imamo devetoro unučadi – najstarije ima 17, a najmlađe tri godine.

Ovo prelepo okruženje stvorili su za njih i za sebe, svojim rukama, kao veliko i autentično umetničko delo koje se širi.

Jedno je sigurno: sve što budu radili, radiće zajedno.

S. V. O.