Среда је и топло летње вече у башти кафића у центру града. Заправо нису важне ни временске прилике ни доба године – важно је да је то тај, посебан дан. За дружење, за причу, за сећања и подршку. Готово све су већ три деценије пензионерке и најмање 35 година васпитавале су Кикинђане. Речи су јасне и разговетне, тон је миран, а поглед благ. препознаћете их чак и ако их не познајете, и ако вас ниједна од њих није учила да треба рећи хвала и молим и како се држи она мала кашика у забавишту и везује пертла, да играчке треба вратити на место, али и како се воли, грли и прашта.
Пензионисане васпитачице – Иванка, Јелена, две Олге, и наставница Марија, као и још неке које тада нисмо затекли, чврсто се држе за своје среде. Заправо, једна за другу, за своја сећања и нове дане.
– Једва чекам да дођем. Претресамо успомене, догађаје из вртића. А имамо и теме, данас су то били зуби – каже васпитачица Јелена Бешлин која је читав радни век посветила малишанима у вртићу „Лептирић“. – Сећамо се и дечијих бисера. Имала сам једног Нешу и радили смо физичко: прво загревање, па трчање, како коњић диже ногу, како рода… Одједном, видим да Неша лежи. Била сам заборавила да је био болестан претходних дана, помислила сам да сам погрешила, да сам претерала… Притрчим му и питам га „Шта је било, Нешо?“. А он каже: „Васпитачице, липс’о коњ“.
Васпитачица Јелена била је посебно цењена јер је основала први оркестар удараљки са којим су деца путовала, наступала на такмичењима, чак државним, па на „Коларцу“ и у емисији „Музички тобоган“.
– Нико у Србији није имао такав оркестар – додаје, а колегинице потврђују.
Њен креативни дух не мирује ни после три деценије пензионерског стажа.
– Бавим се сликањем и чини ми се да ме то подмлађује – каже.
За васпитачицу Олгу Пејаков, празници су чак два дана у седмици – уторак, када има сликарску радионицу у КУД „Сунчана јесен“ и, наравно, среда.
– Нека деца, неке изјаве, остану урезане – каже. – Добро се сећам, седели су за столом и јели, и неко је почео да кашље. Други су га опоменули да треба да стави руку на уста. А онда се јавило једно дете: „Ми код куће, кад имамо неког, кашљемо с руком, а кад нема никог – ми без руке“.
Наставница Марија Новаковић каже да се овом друштву прикључила када је остала без свог круга наставница из школе. Предавала је, 35 година, музичко, у ОШ „Ђура Јакшић“. Њена недеља потпуно је испуњена: поред окупљања средом, обавезни су и хор, креативна радионица, али и игранке и заједничке прославе рођендана у Градском удружењу пензионера.
– Важно је одржавати везе, због физичког и менталног здравља – када си активан, не мислиш на то што те боли, на ружне ствари. У овим годинама свако има своју прошлост, своје губитке, а овако, док одржавамо везе, нисмо сами. Причамо, шалимо се, и научимо много једна од друге.
Олга Булић, иначе ћерка свештеника из Башаида, управо у том месту је и добила први посао по завршетку Васпитачке школе.
– Имам привезак од јантара, који је тежак. Док сам, преко дечијих глава, уписивала имена на њихове цртеже, тај привезак их је ударао, а ја на то нисам обратила пажњу. Све до једног момента када се један дечак окренуо према мени и рекао: „Докле ћеш ми кламћати са тим по глави?“ – испричала је Олга која је у пензију, такође, отишла из „Плавог чуперка“.
У то време, када је почела да ради, прве сликовнице, играчке и телевизијске емисије деца су, каже, видела у вртићу.
– То како су они доживљавали ове за њих нове ствари, ту радост, тешко је описати. Јасно се тога сећам и памтим као дивне тренутке.
Била су то друкчија времена, били су друкчији и деца и родитељи, било је више поштовања, надовезује се васпитачица Иванка Ђукановић која је у пензију отишла из „Плавог чуперка“.
– Родитељи су нам причали – када дете у кући за нешто каже „Тако је васпитачица рекла“, престајала је свака расправа. Васпитачице су биле и поштоване и волели су нас иако је морала да се одржава дисциплина, па имали смо по 30 деце у групи – истиче васпитачица Иванка. – Сада ми је најдраже када ми притрчи да ме изљуби нечија бака или дека, неко од моје деце од пре 50 и више година.
Увек има и туђих анегдота, као што је она из групе њихове колегинице Данице. Био је први дан и један дечак је плакао, није хтео да иде у вртић. Кад је мама рекла да васпитачица зна да свира, он је рекао: „Ако зна да свира ‘Три метера сомота’ ја ћу ићи у забавиште. И васпитачица је брзо научила, одсвирала му песму и он је решио да крене у забавиште. Данас је доктор наука.
Васпитачице памте и оно што дечије главице забораве. И труде се, кажу, да им у том, раном периоду, установе и хигијенске и културолошке навике. Јер, кажу, оне које се стекну до седме године, и остају. Тврде још да личност детета, чак и афинитети, могу да се препознају већ у трећој години. Оне то виде, јер су започињале одрастање више стотина малишана, увек изнова. Зато знају и подсећају: родитељи треба да поштују своје дете, васпитача и учитеља. И да увек брину о томе у каквом је дете друштву. Јер, сигурне су у то – домаће васпитање је основ, све остало је надоградња.
Ипак, са жаљењем закључују да је, временом, због промена у друштву, дошло и до промене статуса васпитача, али и односа родитеља према онима који им децу и по вокацији и по називу – васпитавају.
Зато средом, за великим столом у башти увек има и мало сете. Али често и радости.
– Частимо често и за све – за унукин дипломски, за унуков пријем на факултет, за још једно праунуче, за три нова зуба – кажу. – Али се много и жалимо – ко је пао, коме се шта ружно десило. И овде нађемо утеху, увек. Дружење је увек лековито, а посебно ако је неко сам. Против самоће се треба борити.
И тешко би било да им не поверујете. Јер и за ово седмично окупљање, оне су дотеране и лепе. Због себе, због самопоштовања и зато што воља и добро расположење често захтевају подстицај. Био он у новој огрлици или старој анегдоти. Ове пензионерке привилеговане су још једним подстреком – импулсом младости који носе од своје деце све ове године.
„Сетим се дететовог имена чим га угледам и без обзира на то колико година има“, каже једна од њих. Друга у човеку који јој прилази одмах препозна седмогодишњака у својој групи. Јер поглед, и осмех, и дечији однос према својој васпитачици тешко нестаје. И не би ни требало.
„Тако је рекла васпитачица“ универзалнa je порукa достојнa доброг човека. Да ли се сећамо шта нам је говорила васпитачица? И да ли бисмо јој се свидели овакви какви смо постали?
С. Вуловић Остојић
Светитељи су ипак сахрањени један поред другога у месту Фереману. Светитељи Козма и Дамјан, у народу познати и као Свети Врачи, представљају се на иконама и фрескама у средњовековној одећи, с ковчежићима у којима су носили лекове.
Пече се посебан петровдански колач са јабукама, познат као „петровача“, а у његовој припреми обавезно учествују и деца. Понегде се пале традиционалне лиле – бакље направљене од коре брезе или трешње – као призив здравља за људе и стоку.
Прва средња машинска школа уписала је, те 1961. године, два пута више од предвиђеног броја ученика – чак 80, само дечака. На ову годишњицу стигло је њих петнаестак.
Школа им се селила неколико пута. Почели су у згради Школе ученика у привреди (ШУП) која сада припада Економско-трговинској школи. Други разред су завршили у школи „Ђура Јакшић“, а у трећем су стигли у двориште зграде садашње Техничке школе „Михајло Пупин“, где су биле изграђене и радионице за практичну наставу.
– Закаснио сам на упис, Гимназија је била попуњена, једино је овде било места. Већ после месец дана, професор Лепедат ми је рекао: „Зашто ти, мали, ниси уписао Гимназију, ти си овде залутао“. Знао сам то. Нисам био баш добар ђак, волео сам да „хватам кривине“, имао сам доста изостанака, углавном оправданих. Али нисам понављао ниједну годину, завршио сам ову школу. Онда сам отишао на Факултет политичких наука, одсек новинарство.
И био је новинар, цео радни век.
Поповић је имао и успешну политичку каријеру – два пута је био председник општине – 1989. и од 1993. до 1996. године.
Окупљање као дан после
И заиста, у својим клупама, некадашњи петнаестогодишњаци изгледали су као да су се, та невина младост и енергија победника, уселиле у њих. Утврдили су и да намеравају да се враћају сваке године. Препознали су то. Чинило се да је, на овај сусрет, закаснило једино – време.
