Beležnica Arhive | Stranica 2 od 19

Foto vremeplov Kikinde i okoline: Pripreme za put u Škotsku

Jelena Trifunović jul 25, 2025

Snimak iz 1977. godine kada smo imali respektabilnog drugoligaša koji je ozbiljno kucao na vrata elitnog jugoslovenskog fudbalskog nadmetanja

Usponi i padovi pratili su u proteklih pola veka, od kada nosi naziv grada, ovdašnji fudbalski klub. U trenutku kada se najpopularniji sportski kolektiv u našoj sredini našao u ozbiljnoj, nadamo se ne i bezizlaznoj krizi, nasumično prebiranje po novinarskoj dokumentaciji u mislima nas je vratilo u neko davno vreme kada su na stadionu kraj „Blandaša“ ispisane najblistavije stranice istorije OFK Kikinde.

U našem foto-vremeplovu značajno mesto svakako zauzima snimak iz leta 1977. godine. Fotografija je, u neobičnim okolnostima, nastala u Novom Kneževcu, saznajemo od Mirka Golijanina, sada penzionera, a tada istaknutog člana ekipe. Prepoznao je većinu klupskih drugara.

– Ne mogu, nažalost, da razaznam neke likove. Okončali smo vrlo uspešnu sezonu. Bili smo u samom vrhu Zapadne grupe Druge savezne lige. Malo nam je falilo da se plasiramo u najelitniji jugoslovenski rang. Nešto ranije su otišli ključni ljudi, trener Toša Manojlović i maestralni veznjak Jovo Sučević. Za šefa stručnog štaba postavljen je legendarni golman Milutin Šoškić. Klub je u međuvremenu dobio poziv da, u okviru priprema za narednu sezonu, gostuje u Aberdinu. Pre nego što smo otputovali u Škotsku otišli smo na pripreme u Novi Kneževac – priseća se Golijanin ugodne desetodnevne epizode u uspešnoj trinaestogodišnjoj igračkoj karijeri, napominjući da je snimak koji mu predočavamo nastao u predahu između treninga na terasi novokneževačkog „Lovca“.

ČUVENI ASOVI

Uočavamo na snimku čuvene asove Meju Plemića, Duju Egelju, Furija Golijanina, Zokija Rackova, Gagu Radujka, Macana Rosića, Peru Pantelića, Takija Turoša, Mileta Erdeljana, Arsena Tošića, Zelu Borovnicu, Milorada Popovića, Dimitrijevića, Debaču Mirkovića, na biciklu Boru Ćuka… Izvinjavamo se onima koje nismo prepoznali.

M. I.

–

Letnji Sveti Vrači – praznik zaštitnika lekarske profesije

Igor Crnogorac jul 14, 2025

Pravoslavni vernici danas slave dan Svetih Vrača Kozme i Damjana – svetitelja i nebeskih lekara koji su besplatno isceljivali bolesne. Praznik se posebno obeležava u zdravstvenim ustanovama, jer se iscelitelji Kozma i Damjan smatraju zaštitnicima lekarske profesije.

Sveti Kozma i Damjan bili su lekari, po hrišćanskom učenju čudotvorci. Rođena braća, rodom iz Male Azije, po smrti oca, kao deca su kršteni i u hrišćanskom duhu vaspitani.

Prema predanju, svetitelji su pomagali i lečili ne tražeći zauzvrat ništa „radi dobitka i bogaćenja, već Boga radi“ pa su u narodu poznati kao sveti Besrebrenici.

„Izučivši lekarsku umetnost, ova sveta braća isceljivahu svaku bolest, jer im u svemu pomagaše blagodat samoga Boga. I na koje god bolesne ljude i stoku polagahu ruke svoje, ovi odmah potpuno ozdravljahu. No dobri iscelitelji ni od koga ne uzimahu nagradu za isceljenja, zbog čega i biše prozvani: besplatni lekari“, navodi SPC.

„Sveti Kozma i Damjan, braća po telu, rodom iz Azije, sijali su dobrim delima, pa dobiše od Boga dar isceljenja i darovaše zdravlje i dušama i telima lečeći svaku slabost i svaku nemoć“, zapisao je vladika Nikolaj Velimirović.

Zapisano je, takođe, da je Kozma „ljuto zamerio Damjanu kada je od Paladije, žene koju su izlečili od teške bolesti, uzeo tri jajeta i da je čak tražio da ga po smrti ne sahrane pored brata“.

Svetitelji su ipak sahranjeni jedan pored drugoga u mestu Feremanu. Svetitelji Kozma i Damjan, u narodu poznati i kao Sveti Vrači, predstavljaju se na ikonama i freskama u srednjovekovnoj odeći, s kovčežićima u kojima su nosili lekove.

Po narodnom verovanju, ovaj dan posebno je dobar za molitvu za ozdravljenje. Sveti Vrači obeležavaju se s uverenjem da će Bog sačuvati ljude od bolesti i održati ih zdrave i sposobne za rad tokom cele godine.

Bolesnici se zavetuju Svetim Vračima da će ih posebno poštovati i svetkovati ukoliko ozdrave, a u narodu postoji verovanje da na ovaj praznik nije dobro raditi teške fizičke poslove, posebno ne na velikim visinama.

Postoji i verovanje i da bez preke potrebe ne treba izlaziti iz kuće. Ovaj praznik se slavi i kao zaštita od udara groma. Sveti Vrači slave se i 14. novembra. Hram u Kikindi posvećen je Svetim Vračima Kozmi i Damjanu.

Danas je Petrovdan: praznik Svetih apostola Petra i Pavla, ispunjen običajima i verovanjima

Igor Crnogorac jul 12, 2025

Vernici srpske pravoslavne crkve 12. jula slave Svete apostole Petra i Pavla, praznik koji je u narodu poznat kako Petrovdan. Ovim praznikom se završava Petrovski post.

Sveti apostol Petar bio je jedan od najznačajnijih Hristovih učenika i jedan od prvih propovednika hrišćanstva. Po predanju, nakon jedne besede u Jerusalimu, uspeo je da preobrati čak 3.000 ljudi u novu veru. Verovanje kaže i da je imao isceliteljsku moć toliko snažnu da su se bolesni oporavljali samo prelaskom preko njegove senke.

Prema hrišćanskom predanju, stradao je u vreme cara Nerona, žrtva spletke Simona Volha. Po sopstvenoj želji, bio je razapet naopačke, jer se nije osećao dostojnim da umre kao njegov Učitelj.

Sveti Petar u narodu ima posebno mesto. Veruje se da čuva decu u raju, a da im na ovaj praznik deli jabuke. Zato majke koje su izgubile dete tog dana ne jedu jabuke, da ne bi lišile dete nebeske darovnice.

Petrovdan je bogat običajima. Jedan od njih je da se jabuke ne seku nožem, ne udaraju jedna o drugu i ne bacaju – jedu se tako što se grizu, jer se veruje da nepromišljenim postupkom može biti dozvano nevreme.

Unekim krajevima, poput sela u južnom Banatu, jabuke se ujutru dele prvim komšijama za pokoj duša preminulih ili se nose u crkvu na osvećenje.

Peče se poseban petrovdanski kolač sa jabukama, poznat kao „petrovača“, a u njegovoj pripremi obavezno učestvuju i deca. Ponegde se pale tradicionalne lile – baklje napravljene od kore breze ili trešnje – kao priziv zdravlja za ljude i stoku.

Na Petrovdan se ne obavljaju teški poljski radovi, posebno se ne uprežu konji u kola. Uoči praznika, najstariji ukućanin ubira po jedan cvet petrovca za svakog člana domaćinstva i ostavlja ga na skrovitom mestu. U zoru Petrovdana, domaćin proverava: cvet koji stoji uspravno donosi zdravlje, savijeni najavljuje bolest, a uvenuli – smrt.

Sveti Petar se u narodu smatra čuvarom ključeva raja. Veruje se da je on postavio kovača na Mesec da ga čuva i „okuje“ za ljude, a da Mlečni put (nebeska slama) i sazvežđe Labuda (nebeski krst) pripadaju upravo njemu.

U stara vremena, ljudi su na ovaj dan vodom prskali stoku kako bi bila zdrava, a čobani su pleli vence i stavljali ih stoci na rogove, kao simbol zaštite i blagostanja.

Prvi kikindski mašinci – maturanti iz ’65. ponovo u klupama

Igor Crnogorac jul 4, 2025

U školi iz koje su, pre šest decenija, izašli kao prvi mašinski tehničari u gradu, ponovo su ušli u svoju učionicu, ovoga puta da bi obeležili 60 godina od mature. Ispred zgrade sadašnje Tehničke škole „Mihajlo Pupin“ sačekali su da stignu svi koji su mogli i raspričali se na stepeništu kao nekada, kao da su se sinoć rastali na maturskoj večeri.

– Žive su uspomene. Kada se sretnemo, mi smo kao drugari koji se nisu ni rastajali – kaže Miloš Trifunac, diplomirani mašinski inženjer. – Lepa su sećanja.

Prva srednja mašinska škola upisala je, te 1961. godine, dva puta više od predviđenog broja učenika – čak 80, samo dečaka. Na ovu godišnjicu stiglo je njih petnaestak.

– Istovremeno je osnovana i Građevinska tehnička škola. Sa njima smo bili rivali jer smo bili suprotne struke, pa smo se stalno borili za premoć, ko je bolji. To smo rešavali na fudbalskim utakmicama na ŽAK-ovom stadionu i uvek smo ih pobeđivali. Bili smo, ipak, dobri drugari. Mnogi su dolazili iz sela, iz Mokrina su putovali vozom, a do stanice na kraju grada trebalo je stići pešice – priča Miloš.

Škola im se selila nekoliko puta. Počeli su u zgradi Škole učenika u privredi (ŠUP) koja sada pripada Ekonomsko-trgovinskoj školi. Drugi razred su završili u školi „Đura Jakšić“, a u trećem su stigli u dvorište zgrade sadašnje Tehničke škole „Mihajlo Pupin“, gde su bile izgrađene i radionice za praktičnu nastavu.

– Ovde smo naučili da držimo turpiju i ostale mašinske alate, mada smo često odlazili i u tadašnju „Livnicu željeza i tempera“. Učionica nam je bila odmah tu, prva s leve strane – pokazuje Miloš.

„Ti si, mali, ovde zalutao“

Među ponosnim mašincima, bilo je i onih koji su imali sasvim drukčije ambicije, kao Rajko Popović, dugogodišnji direktor lista „Komuna“ i Radio Kikinde, i predsednik opštine u dva mandata.

– Zakasnio sam na upis, Gimnazija je bila popunjena, jedino je ovde bilo mesta. Već posle mesec dana, profesor Lepedat mi je rekao: „Zašto ti, mali, nisi upisao Gimnaziju, ti si ovde zalutao“. Znao sam to. Nisam bio baš dobar đak, voleo sam da „hvatam krivine“, imao sam dosta izostanaka, uglavnom opravdanih. Ali nisam ponavljao nijednu godinu, završio sam ovu školu. Onda sam otišao na Fakultet političkih nauka, odsek novinarstvo.

I bio je novinar, ceo radni vek.

– I ja sam prvo otišao u Livnicu, radio sam kao tehničar u birou, ali su me ubrzo prebacili u fabrički list jer sam već tada bio dopisnik „Politike“. Ostao sam tamo četiri godine. Od 1982. godine sam radio u tadašnjoj „Komuni“, bio sam direktor i glavni i odgovorni urednik do 5. oktobra 2.000. godine.

Strogi profesori i odgovorni đaci

– Mislim da je onda bilo mnogo strože, imam unuke pa mogu da uporedim. I čini mi se da su učenici bili odgovorniji, ali tu sebe ne ubrajam – novinarski objektivno konstatuje Popović. – Dragutin Kapun nam je bio razredni, a Dragica Rilke je predavala srpski i nikada mi nije davala peticu, uvek samo četvorku. A moji drugovi se onda žale: „Treba da mu date peticu“ – valjda su smatrali da dobro pišem. Ona nije htela jer sam bio malo nestašan, upadao sam joj u reč i zbunjivao je dok predaje.

Popović je imao i uspešnu političku karijeru – dva puta je bio predsednik opštine – 1989. i od 1993. do 1996. godine.

– Nikada mi niko nije tražio neku uslugu ili privilegiju. Mi smo bili fini, lepo vaspitani, mašinci – kaže i upozorava sa osmehom: „Planiram da dođem i na 70 godina mature“.

„Desetkovani smo“

Sećanja su navirala jedno za drugim, kao na nekoj davnoj maturskoj proslavi.

– Sastajali smo se redovno, na pet, pa na deset godina. Iz dva odeljenja, 80 đaka, ovde je danas petnaestoro, neki su se javili da su bolesni i da ne mogu da dođu. Svejedno, desetkovani smo. Ja sam godinu dana mlađi od ove generacije (zvoni za početak časa, ali se, u pozadini, atmosfera u učionici ne umiruje). Dosta nas je otišlo na Mašinski fakultet u Novi Sad. Poslednje dve godine bio sam stipendista Livnice i odmah po diplomiranju tamo sam se i zaposlio. Mi smo bili prvi mladi mašinski inženjeri sa fakultetom. Počeo sam u Konstrukcionom birou, kao projektant mašina, onda smo formirali Sektor za razvoj novih proizvoda, a zatim i Istraživačko-razvojni institut Livnice. U fabrici sam ostao 40 godina – priča Mišo Francuski iz IV a.

Okupljanje kao dan posle

Prve mašince dočekala je direktorka Tehničke škole „Mihajlo Pupin“, Milanka Halilović. Pozdravila ih je u učionici, u atmosferi žamora malog odmora.

– Želim vam da dođete i sledeće godine i da pronađete i one koje sada niste pronašli, da se ne osipate, nego da vas bude sve više. Niste gosti, ovo je vaša škola („Osnivači!“, dobacuje se iz zadnjih klupa). Ovde ste proveli najlepši i najbezbrižniji deo života. Naša vrata su vam otvorena, u školu se treba vraćati i sećati se mladosti – dođite da se osećate mlađima i zdravijima.

I zaista, u svojim klupama, nekadašnji petnaestogodišnjaci izgledali su kao da su se, ta nevina mladost i energija pobednika, uselile u njih. Utvrdili su i da nameravaju da se vraćaju svake godine. Prepoznali su to. Činilo se da je, na ovaj susret, zakasnilo jedino – vreme.

S. V. O.

LIVNICA JE VAPILA ZA MAŠINCIMA

Iako ih je život odveo na različite strane, većina je svoj radni vek započela u istoj fabrici. „Livnica željeza i tempera“ je, u to vreme, bila u velikom usponu, izgrađivale su se nove hale, dolazili su stručnjaci sa novosadskog Mašinskog fakulteta. Iz prve generacije polovina je odmah dobila posao u ovoj fabrici, a dosta njih je nastavilo školovanje na Višoj tehničkoj školi u Zrenjaninu i na fakultetima sa livničkom stipendijom – kaže Miloš Trifunac koji se, takođe, po završenom Mašinskom fakultetu, ovde zaposlio.

Sava Savin Moca, rođen za daske koje život znače: Skica za portret sugrađanina koji je ostavio neizbrisiv trag u kulturi

Jelena Trifunović jun 18, 2025

Sava Savin glumačku karijeru započeo kao srednjoškolac u rodnoj Srpskoj Crnji, a kao dvadesetogodišnjak, preseljenjem porodice u Kikindu, zakoračio u ovdašnje pozorište i u njemu igrao nekoliko decenija, i uporedno beležio sve što se dešavalo na ovdašnjoj pozorišnoj sceni

Bio je, s diplomom ekonomiste, uspešan u privredi, da bi potpunu radnu afirmaciju stekao kao čelnik nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Sava Savin se, ipak, među sugrađanima prepoznaje pre svega kao – glumac. Ko ga pomene samo veli: Moca iz pozorišta.

Ostavio je neizbrisiv trag u ovdašnjoj kulturi. Bio je najdirektniji akter najviših umetničkih dometa ovdašnje teatarske scene, uporedo i – neumorni hroničar svega što se na njoj i oko nje decenijama dešavalo.

Zakoračio je u devedeset drugo leto. Godine ga pritišću, ali samo fizički. Glava bistra, misli sređene. Pamćenje besprekorno. Govori razložno, bez patetičnog prisećanja prošlih vremena. Naš Moca je bio i ostao postojana ličnost. Porodična kuća u centru grada, priznaje, previše mu prostrana, jer se u nju slabo svraća.

– Ništa me ne boli – kaže. – Samo popuštaju oči, uši, noge. Teško se krećem. Pre tri godine preminula mi supruga Stojanka, moja Beba, moj životni oslonac. Ostao sam da se mučim. O meni brine naša kuma Zlata. Dobra duša. Zahvalan sam joj….

Savin životopis je sadržajan i zanimljiv. Mogla bi debela knjiga da se sroči, film da se snimi, scenario za pozorišnu predstavu da se napravi.

Fascinantna je ta njegova fanatična privrženost daskama koje život znače oplemenjena amaterskim zanosom. I sve bez dinara nadoknade. U Mocinoj umetničkoj karijeri podatak za divljenje. Imao je 47 uloga, najčešće glavnih, a pred publiku je izlazio čak 804 puta.

Naš sagovornik je, inače, zavoleo glumu još kao junoša u rodnoj Srpskoj Crnji. Dok je pohađao Ekonomsku školu u Zrenjaninu odigrao je tri predstave, u kojima je imao glavne role. Pamti te trenutke zanosa i sreće, kao da su od juče:

-Rado se setim tih prvih koraka pozorišnog života. Prvenac mi je bila predstava „Od kako je Banja Luka postala“ Rasima Filipovića. Druge dve „Dr“ i „Pokojnik“ Nušića. Kao i svako mlado biće zaljubljeno u pozorište, imao sam uzora. Bio je to Sava Lazarov, moj razredni starešina iz srednje škole, doajen zrenjaninskog glumišta. Fantastičan glumac, ali i čovek koji pleni dobrotom, uzvišenim stavom i dobronamernom sugestijom. Svi smo maštali da jednog dana budemo kao on. Takvog mentora posle nisam sreo…

U Kikindu se junak naše priče, s ocem Mitom i majkom Milevom, doselio kada mu je bilo nešto više od 20 godina. Razlog preseljenja je očev posao u vezi sa izgradnjom silosa. Pre toga upisao je studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pa ih ubrzo napustio – zbog predvojničke obuke, predmeta koji se svakog ponedeljka na prvim časovima obavezno slušao, a njemu bilo mrsko da rano ustaje i sluša njemu dosadnu materiju. Otišao je u vojsku, koju je služio u Zadru. S činom rezervnog oficira vratio se kući. Potom je vanredno završio započete studije. Kao diplomirani ekonomista 1958. godine zaposlio se u ovdašnjem PIK-u, obavljajući uglavnom rukovodeće poslove u administraciji. Među klaničarima je proveo 13 godina, a 1968. godine, kada je preduzeće počelo da propada, pa rukovođenje preuzela prinudna uprava, potražio je novo radno mesto.

– Odmah sam prešao u lokalnu filijalu nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva – priseća se Sava sopstvene najvažnije radne etape, u kojoj je, nakon šefovanja u nekoliko resora, od 1978. do 1995. godine bio na najvažnijoj poziciji. – Kada sam postao direktor prestao sam da glumim, ali se našeg teatra nisam odrekao. Nastavio sam, s jednakim žarom i upornošću, da vodim 1958. godine započetu evidenciju pozorišne kuće, iz koje su posle iznikle tri moje knjige o njenom istorijatu.

DRAGOCENI PODACI

– Vođenje pozorišne evidencije je, zbilja, mukotrpan posao. Imao sam personalne kartone ne samo glumaca i reditelja, nego i kompletnog propratnog osoblja. Beležio sam ko je, šta i kada igrao, pisao šta se dešavalo tokom sezone i van nje, na koje se festivale putovalo, ko je kavu nagradu ostvario. Kad se sve sabere, vredelo je tog mog golemog truda – poručuje Sava Savin.

VAŽNA ULOGA

Pomenimo Savine glumačke početke u Kikindi. Čim se Sava doselio u Kikindu pohitao je u pozorište. Ubrzo mu je dodeljena glavna muška uloga u „Hasanaginici“. Valjda, pretpostavlja, zbog prodornog glasa i besprekorne dikcije. Priseća se ostalih u predstavi. Dušanka Vlajić igrala je Hasanaginicu, sultanija je bila Ljubica Stepanov, a tu su još bili Jelisaveta Šuković, Stanimir Dragović i Žarko Budovalčev.

PREDNOST AMATERIZMU

– Naše pozorište je, nakon 48 godina amaterskog delovanja, poprimilo status profesionalne kuće. Igrao sam, naravno, i dalje, bez honorara i bilo kakve novčane nadoknade. Kada bih morao da se opredelim za jednu od dve statusne varijante, prednost bih dao amaterizmu, bezrezervno. Zna se i zašto. Pozorište je u vreme amaterizma svakodnevno vrvelo od ljudi. Sem glumaca, reditelja i ostalog pozorišnog osoblja, u naše prostorije svraćali su ljubitelji teatra i kulture, prosvetari, školska omladina, čak i radnička klasa. Već na početku profesionalizma sve to pozitivno i lepo je za kratko vreme utihnulo. Dođe publika, odgleda predstavu i tiho, ne zastajući, nestane. Zaključujem da amateri žive da bi igrali, a profesionalci igraju da bi živeli – jasan je Sava Savin.

M. Ivetić

Počinje Petrovski post – vreme duhovnog pročišćenja i sabranja

Igor Crnogorac jun 15, 2025

U ponedeljak, 16. juna, za pravoslavne vernike počinje Petrovski post, koji prethodi prazniku Svetih apostola Petra i Pavla 12. jula. Ovaj post, poznat i kao Apostolski, jedan je od četiri velika godišnja posta u Pravoslavnoj crkvi, a jedinstven je po tome što mu trajanje varira u zavisnosti od datuma Vaskrsa.

Ove godine Petrovski post će trajati 27 dana. Za vernike, to je period ne samo telesnog uzdržanja, već i duhovne sabranosti, pokajanja i produbljene vere. Uspomena je na podvig i službu apostola koji su, nakon Silaska Svetog Duha (Pedesetnice), krenuli u misiju širenja Jevanđelja širom sveta.

Prema crkvenom pravilu, Petrovski post se ubraja u blaže postove. U većini dana dozvoljeni su biljna hrana, riba, ulje i vino. Sredom i petkom se posti strože – tada je, po pravilu, dozvoljeno samo ono najjednostavnije: hleb, voda i voće. Tokom celog posta ne konzumiraju se meso, jaja i mlečni proizvodi.

Post nije samo pitanje ishrane – on je prilika za unutrašnju promenu. U mnogim pravoslavnim domovima, tokom ovog perioda, neguje se običaj zajedničke molitve, čitanja Svetog pisma, prisustvovanja bogosluženjima i pripreme za ispovest i pričešće.

Suština posta nije u formalnom odricanju, već u negovanju krotkosti, strpljenja, milosrđa i praštanja. Vernici se ohrabruju da, u danima posta, pokažu više pažnje prema bližnjima, pomognu onima u nevolji i čuvaju se ogovaranja, ljutnje i sujete.

Post se završava se 12. jula, na Petrovdan – praznik Svetih apostola Petra i Pavla. Taj dan obeležavaju svečane liturgije, slavske trpeze i saborovanja, kojima se završava jedan od najznačajnijih postova u pravoslavnoj tradiciji.

Lep gest Radeta Savića iz Republike Srpske: Ugostio svoje Kikinđane

Jelena Trifunović jun 10, 2025

Nije mogao da dođe na godišnjicu mature, pa sve drugare iz srednjoškolske generacije pozvao u Zvornik na trodnevno druženje

Nije trebalo da ih Rade Savić puno ubeđuje. Njih osmorica iz generacije koja je 1970. okončala Građevinsku školu u našem gradu zaputili su se u Republiku Srpsku. A cilj im je bio – da prošli vikend provedu sa svojim drugarom iz đačkih klupa, koji živi u Zvorniku.

Ovi naši sugrađani, prepuni utisaka, vratili su se u Kikindu. Njihov Rade dočekao ih je na najlepši način. Tako kaže Mirko Knežević, nekadašnji poznati fudbaler, koji se najviše založio da se putuje u grad na Drini:

-Rade je bio, naravno i ostao, srce od čoveka, drug do korica. Nakon srednje škole vratio se u svoj Zvornik i tamo proveo radni vek kao direktor u „Glinici“. I nije nas zaboravio. Rastužio se kada smo mu najavili prošlonedeljno matursko okupljanje. Neodložne porodične obaveze sprečile su ga da dođe u Kikindu. Malo smo popričali na neobavezne teme, a onda mi je predložio da mu svi iz generacije dođemo u goste. Ja iz prve prihvatio poziv. Život je jedan. Treba malo mrdnuti i pobeći od svakodnevne penzionerske čamotinje. A za to ne treba puno truda, niti para. Lako sam ubedio ove moje vremešne „musketare“ da s dva automobila krenemo na put.

A kako su se Lale provele u Zvorniku? Bilo je predivno, svi se slažu, uz napomenu da je većina prvi put pohodila Republiku Srpsku. Ugođaj koji su im priuštili Rade i njegova supruga Milja, inače Kikinđanka, čije je devojačko prezime Tintar, za nezaborav su. Gosti su uživali u svakom trenutku. Siti su se ispričali i podsetili na nepovratne davne dane, našetali se i nagledali prirodnih lepota Zvornika i Drine…

„PAO“ DOGOVOR

U Zvorniku je, na rastanku „pao“ dogovor. Narednog maja uslediće dva maturska susreta:

– Rade će doći na matursko druženje ovde u Kikindi. A onda ćemo s njim zajedno poći na novo druženje u Republici Srpskoj.

M. I.

Duhovski ili Zeleni ponedeljak: Tri običaja koji se poštuju zbog mira u domu

Igor Crnogorac jun 9, 2025

Duhovski ponedeljak, dan posle praznika Svete Trojice, ima posebno mesto u srpskoj tradiciji. Praznuje se kao crveno slovo, u miru i molitvi, bez teških poslova. U nekim krajevima poznat je i kao Trojičin ponedeljak ili Zeleni ponedeljak.

Na ovaj dan se ne radi, ne pere, niti se čisti. Obavezno se ide u crkvu, pale se sveće za pokoj duša, a u pojedinim krajevima obilaze se i groblja. Deli se milostinja, za zdravlje živih i mir preminulih.

Grančice lipe, breze ili leske ostaju u domovima tokom svih „duhovskih dana“. Zelenilo simbolizuje obnovu života i veruje se da štiti od zlih sila.

U istočnim krajevima Srbije postoji verovanje da, na ovaj dan, treba da se pojede poslednje vaskršnje jaje – kao simbol zatvaranja velikog prazničnog kruga, od Vaskrsa do Duhova.

Staro narodno upozorenje kaže: „Ko ne poštuje Duhovski ponedeljak, u kući će imati nemir.“ Zato se ovaj dan obeležava u tišini, uz svečani ručak i prisećanje na pretke.

Ako se na Duhovski ponedeljak izmirite s nekim s kim ste u zavadi, veruje se da će mir i blagostanje ući u vaš dom.

zadusnice-svece-paljenje-foto-rojters-1426501417-626049

Letnje ili Duhovske zadušnice sutra obeležavaju hrišćani pravoslavne veroispovesti

Igor Crnogorac jun 6, 2025

Za pravoslavne vernike sutra, 7. juna, su Duhovske, odnosno Trojičine zadušnice koje „padaju“ u subotu pred Duhove i pokretan su praznik jer se prilagođavaju datumu Vaskrsa. Takođe se nazivaju i Letnjim zadušnicama.

Zadušnice su hrišćanski pravoslavni praznik koji je posvećen sećanju na preminule. Praznuje se ne samo ukazivanjem poštovanja precima već i kroz velikodušnost i milostinju prema sirotinji i onima kojima je to potrebno.

Jedan od običaja koji se upražnjava tokom Zadušnica između ostalih je poseta grobnim mestima preminulih (ako je to moguće), paljenje sveće i ostavljanje takozvanih „daća“ na groblju i u crkvi, obično u vidu kuvanog žita. Mnogi veruju da se ovim simboličnim gestom na neki način „hrani“ duša naših upokojenih i da je to dar koji se njima ukazuje, međutim „daće” se ostavljaju, pre svega, da bi se nahranila sirotinja koja će, potom, pomenuti pokojnika u svojim molitvama.

Pomen i prisećanje na bliske preminule su najveći simbol i motiv iza praznika Zadušnice. Smatra se da je veoma važno na ovaj dan prisetiti se upokojenih voljenih osoba i upaliti im sveću na grobnom mestu ili u crkvi, ako nije moguće otići na groblje.

U toku godina praznuju se ukupno četiri datuma koji se nazivaju Zadušnicama. Ono što imaju zajedničko je da uvek „padaju“ u subotu, koja je simboličan dan u nedelji kada se inače posećuju grobna mesta voljenih preminulih i pale im se sveće.

Okupljanje nekadašnjih učenika Građevinske škole: Đačko doba za nezaborav

Jelena Trifunović maj 26, 2025

Njih osmoro, od ukupno 29 koji su maturirali 1965. godine, jedan dan se družili, evocirajući uspomene na presudno vreme odrastanja i formiranja sopstvene ličnosti kada su odabirali profesiju kojom će se baviti, a u kojoj su se kasnije skoro svi u širim okvirima afirmisali…

Svake godine sredinom maja okupe se u gradu u kojem su se školovali i formalno ozvaničili prvu profesionalnu stepenicu. Ukupno ih je 29 te presudne 1965. godine u kikindskoj Građevinskoj školi maturiralo. Tek osmoro ih se sada našlo u istoj učionici u kojoj su pre 60 leta poslednji put zajedno kao đaci čuli školsko zvono, pa se zaputili u nove obrazovne, radne i životne izazove. I sada došli iz različitih mesta da se vide, upitaju za zdravlje i evociraju uspomene na dane koji se zauvek pamte.

Naš sugrađanin Ratko Borovnica, pored direktorke Tehničke škole Milanke Halilović, našao se u neformalnoj ulozi domaćina. Raduje ga, veli, činjenica da su se svi njegovi školski drugari ostvarili u poslu kojim su se bavili, ili, poput njega, još ne pomišljaju na penzionisanje.

– Uspešne radne i životne karijere sve govore – definiše opštu karakteristiku svoje srednjoškolske generacije Borovnica, inače dugogodišnji direktor ovdašnjeg GP „Severni Banat“, a zatim preduzetnik u struci, uz to i istaknuti fudbalski radnik. – Iza svih su vredna dela, koja se pamte. Vreme teče, godine se nižu. Sve nas je manje, trinaestoro je preminulih, ali se ne damo…

NAŠI SAGOVORNICI SE SLAŽU DA SU U NJIHOVOJ GENERACIJI NAJBOLJI ĐACI BILI ZORAN OBRADOVIĆ I MILICA GALIĆ IZ MOKRINA

Na svojevrsni čas nostalgičnog prisećanja na mladalačke izazove i iskušenja, a ponajviše neobuzdana radovanja, pristigla i jedna dama iz Pančeva, Ksenija Stojkov, nekadašnja Kikinđanka, koja se afirmisala kao projektant. Iz istog grada stigao je diplomirani pravnik Sveto Mišković, Novokozarčanin po rođenju, inače čuveni odbojkaš subotičkog Spartaka iz vremena kada je ovaj klub bio u eliti nekadašnje SFRJ. Uz njega su Miodrag Šogorov, nekadašnji čelni rukovodilac lokalnog građevinskog preduzeća, Karlo Štajn, poznati kuglaš, koji je radio u našem Molersko-farbarskom preduzeću, zatim Đura Ugrinov, inženjer geodezije, koji živi u Novom Sadu. Tu je i Dušan Rackov, koji je radni vek proveo u „Energoproduktu“, koji se, u vreme Pokreta nesvrstanih, afirmisao gradeći sa jugoslovenskim preduzećima grandiozne objekte širom Afrike.

Sa ovogodišnjeg susretanja nije izostao ni Zoran Obradović, vrhunski stručnjak u branši. Učesnik je realizacije brojnih neimarskih poduhvata širom države.Tek da se zna da je profesoru Hajdinu bio prvi asistent u projektovanju novosadskog Mosta slobode.

Okupljeni su, uz žaljenje što ih nisu videli, nabrojali one koji ovoga puta nisu mogli dođu u Kikindu. Pomenuli su Đerđa Gedla, biznismena u Nemačkoj, inače rođenog brata Karla Gedla, zatim Zlatka Mučala, jednog od graditelja hotela „Narvik“, koji živi u Subotici, pa Veroniku Kiralji, devojačko prezime Kerekeš, dugogodišnju direktorku subotičke Tehničke škole. Na kraju druženja usledilo je obećanje: „Vidimo se narednog maja“.

POMEN PROFESORIMA

U razgovoru u školi, a potom i na zakusci u kafani, pomenuti su preminuli drugari, trinaestoro njih. Nisu, u tom smislu, zaobiđene ni razredne starešina, prve dve godine Dušan Ilijašev, a druge dve Mile Smiljanski, niti direktor Nikica Gavrančić.

ZORANOVE BLAGOTVORNE MUKE

Maturanti iz „šezdeset i neke“, kao i svaki put kada se sretnu, prisetili su se svakodnevnog putešestvija njihovog omiljenog drugara Obradovića od kuće do škole i nazad. Primer za divljenje i pouku. Zoran je, naime, s porodicom živeo na salašu nedaleko od mosta „Devet grla“ udaljenog oko 10 kilometara od Mokrina. U mokrinsku osnovnu školu je išao pešice, svakodnevno prevaljujući po dvadesetak kilometara. Na isti način je, kao srednjoškolac, stizao do Mokrina, te vozom putovao do Kikinde, pa žurno koračao ka Građevinskoj školi i na isti način se vraćao na salaš. Takvo iskušenje u ranoj mladosti nije ga slamalo, nego dodatno jačalo.