Бележница Архиве | Page 3 of 19 | Кикиндски портал

zadusnice-svece-paljenje-foto-rojters-1426501417-626049

Летње или Духовске задушнице сутра обележавају хришћани православне вероисповести

Igor Crnogorac June 6, 2025

За православне вернике сутра, 7. јуна, су Духовске, односно Тројичине задушнице које „падају“ у суботу пред Духове и покретан су празник јер се прилагођавају датуму Васкрса. Такође се називају и Летњим задушницама.

Задушнице су хришћански православни празник који је посвећен сећању на преминуле. Празнује се не само указивањем поштовања прецима већ и кроз великодушност и милостињу према сиротињи и онима којима је то потребно.

Један од обичаја који се упражњава током Задушница између осталих је посета гробним местима преминулих (ако је то могуће), паљење свеће и остављање такозваних „даћа” на гробљу и у цркви, обично у виду куваног жита. Многи верују да се овим симболичним гестом на неки начин „храни” душа наших упокојених и да је то дар који се њима указује, међутим „даће” се остављају, пре свега, да би се нахранила сиротиња која ће, потом, поменути покојника у својим молитвама.

Помен и присећање на блиске преминуле су највећи симбол и мотив иза празника Задушнице. Сматра се да је веома важно на овај дан присетити се упокојених вољених особа и упалити им свећу на гробном месту или у цркви, ако није могуће отићи на гробље.

У току година празнују се укупно четири датума који се називају Задушницама. Оно што имају заједничко је да увек „падају“ у суботу, која је симболичан дан у недељи када се иначе посећују гробна места вољених преминулих и пале им се свеће.

Окупљање некадашњих ученика Грађевинске школе: Ђачко доба за незаборав

Jelena Trifunović May 26, 2025

Њих осморо, од укупно 29 који су матурирали 1965. године, један дан се дружили, евоцирајући успомене на пресудно време одрастања и формирања сопствене личности када су одабирали професију којом ће се бавити, а у којој су се касније скоро сви у ширим оквирима афирмисали…

Сваке године средином маја окупе се у граду у којем су се школовали и формално озваничили прву професионалну степеницу. Укупно их је 29 те пресудне 1965. године у кикиндској Грађевинској школи матурирало. Тек осморо их се сада нашло у истој учионици у којој су пре 60 лета последњи пут заједно као ђаци чули школско звоно, па се запутили у нове образовне, радне и животне изазове. И сада дошли из различитих места да се виде, упитају за здравље и евоцирају успомене на дане који се заувек памте.

Наш суграђанин Ратко Боровница, поред директорке Техничке школе Миланке Халиловић, нашао се у неформалној улози домаћина. Радује га, вели, чињеница да су се сви његови школски другари остварили у послу којим су се бавили, или, попут њега, још не помишљају на пензионисање.

– Успешне радне и животне каријере све говоре – дефинише општу карактеристику своје средњошколске генерације Боровница, иначе дугогодишњи директор овдашњег ГП „Северни Банат“, а затим предузетник у струци, уз то и истакнути фудбалски радник. – Иза свих су вредна дела, која се памте. Време тече, године се нижу. Све нас је мање, тринаесторо је преминулих, али се не дамо…

НАШИ САГОВОРНИЦИ СЕ СЛАЖУ ДА СУ У ЊИХОВОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ НАЈБОЉИ ЂАЦИ БИЛИ ЗОРАН ОБРАДОВИЋ И МИЛИЦА ГАЛИЋ ИЗ МОКРИНА

На својеврсни час носталгичног присећања на младалачке изазове и искушења, а понајвише необуздана радовaња, пристигла и једна дама из Панчева, Ксенија Стојков, некадашња Кикинђанка, која се афирмисала као пројектант. Из истог града стигао је дипломирани правник Свето Мишковић, Новокозарчанин по рођењу, иначе чувени одбојкаш суботичког Спартака из времена када је овај клуб био у елити некадашње СФРЈ. Уз њега су Миодраг Шогоров, некадашњи челни руководилац локалног грађевинског предузећа, Карло Штајн, познати куглаш, који је радио у нашем Молерско-фарбарском предузећу, затим Ђура Угринов, инжењер геодезије, који живи у Новом Саду. Ту је и Душан Рацков, који је радни век провео у „Енергопродукту“, који се, у време Покрета несврстаних, афирмисао градећи са југословенским предузећима грандиозне објекте широм Африке.

Са овогодишњег сусретања није изостао ни Зоран Обрадовић, врхунски стручњак у бранши. Учесник је реализације бројних неимарских подухвата широм државе.Тек да се зна да је професору Хајдину био први асистент у пројектовању новосадског Моста слободе.

Окупљени су, уз жаљење што их нису видели, набројали оне који овога пута нису могли дођу у Кикинду. Поменули су Ђерђа Гедла, бизнисмена у Немачкој, иначе рођеног брата Карла Гедла, затим Златка Мучала, једног од градитеља хотела „Нарвик“, који живи у Суботици, па Веронику Кираљи, девојачко презиме Керекеш, дугогодишњу директорку суботичке Техничке школе. На крају дружења уследило је обећање: „Видимо се наредног маја“.

ПОМЕН ПРОФЕСОРИМА

У разговору у школи, а потом и на закусци у кафани, поменути су преминули другари, тринаесторо њих. Нису, у том смислу, заобиђене ни разредне старешина, прве две године Душан Илијашев, а друге две Миле Смиљански, нити директор Никица Гавранчић.

ЗОРАНОВЕ БЛАГОТВОРНЕ МУКЕ

Матуранти из „шездесет и неке“, као и сваки пут када се сретну, присетили су се свакодневног путешествија њиховог омиљеног другара Обрадовића од куће до школе и назад. Пример за дивљење и поуку. Зоран је, наиме, с породицом живео на салашу недалеко од моста „Девет грла“ удаљеног око 10 километара од Мокрина. У мокринску основну школу је ишао пешице, свакодневно преваљујући по двадесетак километара. На исти начин је, као средњошколац, стизао до Мокрина, те возом путовао до Кикинде, па журно корачао ка Грађевинској школи и на исти начин се враћао на салаш. Такво искушење у раној младости није га сламало, него додатно јачало.

М. Иветић

Пренос моштију Светог оца Николаја – Летњи Свети Никола

Igor Crnogorac May 22, 2025

Православна црква 22. маја по новом календару обележава празник Пренос моштију Светог оца Николаја, у народу познат и као Летњи Свети Никола. Празник је посвећен догађају из 1087. године, када су мошти Светог Николе, архиепископа мирликијског, пренете из Мире у Ликији (данашња Турска) у италијански град Бари, где се и данас чувају.

Свети Никола један је од највољенијих хришћанских светитеља, заштитник путника, морепловаца, деце и сиромашних. Познат је по многим чудима и доброчинствима која је чинио за живота, али и након смрти.

Празник се у народу обележава свечано и молитвено, а посебно га поштују породице које Светог Николу славе као крсну славу. У Кикинди се обележава и као храмовна и као слава града.

Градска и храмовна слава као трајни део кикиндске традиције

Igor Crnogorac May 21, 2025

Обележавање славе града у Кикинди – Летњег Светог Николе, односно Преноса моштију Светог оца Николаја, 22. маја – новијег је датума, каже историчар Срђан Сивчев, директор Историјског архива Кикинда.

– Сама слава града јесте новијег датума, али храмовна слава Цркве Светог оца Николаја обележава се још од 1769. године, када је почела изградња храма посвећеног Летњем Светом Николи. Прослављала се све до Другог светског рата, па и током њега. Након рата, доласком нове власти оличене у Комунистичкој партији Југославије, и наметањем друкчијег друштвеног поретка, та пракса је прекинута – објашњава Сивчев.

Он додаје да град Кикинда није имао своју званичну славу све до 2017. године, када је поново започето заједничко обележавање са Српском православном црквеном општином. Од тада се одржавају и литије улицама града. Пракса обележавања храмовне славе обновљена је још 2006. године, током мандата председника општине др Бранислава Блажића.

У Србији је уобичајено да градови имају своју славу, која је често истовремено и храмовна – уколико је главна црква у месту посвећена истом светитељу. Тај дан симболично повезује духовни и друштвени идентитет заједнице, подсећа на корене и окупља грађане у заједничком обележавању традиције.

С. В. О.

Геронтолошки центар у Кикинди: Дом достојан човека

Igor Crnogorac May 18, 2025

Геронтолошки центар, са два објекта – такозваним Старим и Новим домом – не изгледа као институција, већ као велика, шаролика породица. Овде се свако зна по имену, свако има своју навику и ритуал, иако можда више нема своју кућу. Ово је прича о њима.

Изазови велике породице

Тренутно у Новом дому борави 160 корисника, а у Старом око 100, различитих степена подршке, а има их четири. Најтраженији је смештај за особе којима је неопходна потпуна нега.

– Имамо сталне листе чекања. У овом тренутку 14 особа са потпуном документацијом очекује пријем, али тај број варира. Увек има више заинтересованих него места – каже в. д. директор установе, Драган Стјепановић. – Стационари су увек пуни, јер се често догоди да нам из болница упућују особе које нема ко да преузме, а у том смислу сарађујемо и са Центром за социјални рад. Стационар у Старом дому је најстарији објекат те врсте, датира из 1900. године и ту су потпуно зависни корисници, њих стотину. Велика је потражња за Новим домом јер има 40 савремених, двокреветних гарсоњера. У стационару Старог дома је 12 соба, а у павиљонима су трокреветне собе. Ту нам објекти нису на завидном нивоу, зато ове године реконструишемо кров, зидове, подове и санитарне чворове средствима које треба да добијемо по конкурсу ресорног Покрајинског секретаријата. И у Новом дому имамо стационар, са 60 корисника. За смештај људи којима је потребна потпуна нега је и највеће интересовање – наводи Стјепановић.

Посвећено особље броји медицинске техничаре, лекаре, али највећи терет носе неговатељице које су и најбројније. Како каже директор, ускоро ће бити уведено и професионално стално обезбеђење у оба дома ради вишег нивоа сигурности.

– Посећивао сам и друге центре и наш бих издвојио пре свега због професионалног особља које се максимално труди да буде на располагању корисницима. И ја их обилазим, кад год стигнем, питам их да ли је све у реду, да ли су задовољни. Видим да су они стварно презадовољни и кажу да не памте да их је неки директор оволико посећивао. И мени је драго да попричамо, да чујем да ли постоји проблем и шта још можемо да побољшамо, јер они су нам приоритет.

Сарадња и живот ван зидова

У оба дома подстиче се боравак на отвореном, у дворишту или на терасама.

– Корисници доста времена проводе у околини дома, где имамо лепе летњиковце, клупе, украсно дрвеће. У Старом дому је прелепо двориште, уређеније је и корисници се нуде да помогну око његовог одржавања, да се и сами ангажују. Ми смо установа отвореног типа, они могу да изађу и да оду у набавку – наводи Стјепановић и додаје да Центар активно сарађује са бројним институцијама: са Предшколском установом, Културним центром, Центром за пружање услуга социјалне заштите – „Нашом кућом“, Удружењем пензионера, као и са приватним домом „Misericordia“. Организују се дружења, посете, различите активности. Одлична је, каже, и сарадња са породицама штићеника.

Слушајући живот – гласови станара

Стану Периз (91) из Нових Козараца срећемо у ходнику. Тиха, али присутна у свему око себе, дели утисак са осмехом.

– Ово ми је десета година у дому. Боље ми је него што ми је било у животу. Имам троје деце, четворо унучади и четворо праунучади. Сада ми је мирно и лепо. Пратим шта се дешава, дружим се. Мени је ово кућа.

Јелена Марић (76) из Кикинде је нова у дому, ту је од јануара.

– Чекала сам осам месеци и, на мој велику радост, ту сам. Најдраже ми је особље – љубазни су, насмејани, пажљиви. Све ми одговара, својевољно сам дошла, док сам још способна да се адаптирам. Имам два сина, не желим да им будем терет. Овде су сви златни, млади, насмејани, никад ме у животу није толико мазио и пазио, нити ми указивао толику пажњу, то је било право чудо за мене. Једино не ваља што има 90 одсто жена. Другарице су ми Евица која је била учитељица, Дана и Јованка – прича Јелена.

У трпезарији затичемо Драгу Стари (81). Са бака Надом, како зове своју другарицу, дели собу и љубав према цвећу.

– Имамо мали ритуал – кафу међу цвећем. Другови су ми и Ференц и Богдан. Моја ћерка живи у Немачкој, код куће не могу сама. Овде су и лекари и сестре, и дању и ноћу – каже Драга. – Ту сам већ три и по године. Овде је топло. Људи су важни.

Ференц Ваш (87), наставник у пензији из Руског Села, седи уз компјутер. Вешт је са технологијом, има Фејсбук, чита вести, пише.

– Био сам наставник математике и физике. Пензионисао сам се после 44 године рада у школи. Изгубио сам супругу 2022. године и дошао овде. Ћерка ми је болесна. Боље је него да сам сам – признаје Ференц. – Имам миран кутак, могу да читам, гледам вести, проучавам психологију, филозофију. Најважније је што сам збринут ако ми нешто затреба.

У Старом дому, у дворишту дочекује нас Олга Плавкић (79) у својој креативној радионици. Са посебном пажњом ређа комадиће папира у мозаик.

– Радим портрете, Теслин највише. Били смо у Зрењанину, у Молу, излагала сам, освајали смо награде. Радим с љубављу. Немам родитеље била сам у дечијем дому. Муж ми је преминуо, ћерка ради. Да сам код куће, била бих сама. Имам другарицу Обренку – већ шест година смо цимерке. Она је много добра, помажемо једна другој. Ја сам ведра особа, овде ме поштују.

Тишина, брига и живот у пуном кругу

Док пролазимо кроз уредно двориште, где штићеници у хладу разговарају, заливају цвеће и деле кафу, постаје јасно да је ово много више од установе социјалне заштите. Овде живот не престаје – он се наставља, полако и достојанствено.

У Геронтолошком центру живе људи са именима и причама. Њихов живот није стављен на паузу, већ је само променио форму. Ово је место у којем добијају оно што често није било загарантовано ни у младости – сигурност, пажњу, бригу и припадност.

У дому није крај. У дому је ново поглавље. Овде живот тече у лаганом ритму.

С. Вуловић Остојић

Православни верници данас славе Светог Василија Острошког – чудотворца и исцелитеља најтежих болести

Igor Crnogorac May 12, 2025

Данашњи дан Српска православна црква посвећује чудотворцу Светом Василију Острошком. Познат и као Свети Василије Острошки Чудотворац, био је епископ захумски и српски православни светитељ.

Рођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњићу у херцеговачком Поповом Пољу 1610. године. Замонашио се у требињском манастиру Успенија Богородице. Убрзо је постао епископ. Најпре је боравио у Тврдошу, а потом прелази у Острог.

Неуморан у молитвама, посту и физичком труду, Свети Василије упокојио се на данашњи дан 1671. године, а његове нетрулежне мошти почивају у манастиру Острог, уклесаном у стенама планине Острошке греде.

Верује се да су његове мошти чудотворне, па људи свих конфесија долазе да им се поклоне и моле за исцељење најтежих болести.

Традиционални дан великог окупљања верника је 12. мај, али и Тројичин дан, када се одржава Велики народни сабор у Острогу.

Слави се и као крсна слава.

По народном обичајном календару, данас се не раде тешки послови, али ваља да се очисти кућа, како би читаве године у дому владали хармонија и мир.

Духовна академија посвећена Светом Василију Острошком у Банатском Великом Селу

Igor Crnogorac May 8, 2025

Уочи празника – Светог Василија Острошког Чудотворца који Српска православна црква слави 12. маја, у Банатском Великом Селу, у којем је храм посвећен овом светитељу, у суботу, 10. маја, биће одржана Духовна академија.

Програм под називом „Со земљи“ биће одржан у сали Дома културе и у њему ће учествовати: Хор „Attendite!“, мултимедијални уметник Милан Вашалић, етно уметник Сара Глишић, КУД „Марија Бурсаћ“ и ђаци ОШ „Славко Родић“. Духовну академију приређује Српска православна црквена општина Банатско Велико Село. Почетак је у 18 сати.

Дан посвећен Светом Марку – „благи дан“ на који не треба радити ни дремати

Igor Crnogorac May 8, 2025

Православни верници данас обележавају Марковдан, празник посвећен Христовом ученику и првом помоћнику Светог Петра.

Верује се да је, захваљујући светом Марку, настало прво јеванђеље. Апостол Марко, познат и као свети Марко Јеванђелиста, био је један од четворице аутора јеванђеља у Новом завету и један од првих хришћанских проповедника. Није био један од дванаесторице Исусових апостола, али је био близак сарадник апостола Петра и Павла, и сматра се да је своје јеванђеље написао на основу Петрова сведочења.

Јован Марко (Јован је његово јеврејско име, а Марко је римско) био је пратилац апостола Петра, који га у својој посланици назива „својим сином“ (духовним).

Срби од давнина верују да ће онога ко се на Марковдан огреши и не испоштује апостола Марка стићи казна у виду олуја и громова који ће му уништити имање.

Зато на овај дан земљорадници ништа не раде на својим њивама. Ово се сматра „благим даном”, временом за одмор и молитву.

Традиција се пренела и на остала занимања – данас никако не треба радити јер се верује да Свети Марко хода светом са корпом пуном града, па оном ко ради шаље невреме које ће га пратити преко целе године.

На овај дан, верује народ, никако не ваља дремати преко дана јер ће се онда бити бунован и поспан преко целе године. Изузетак су они који су већ „згрешили” и спавали на Ђурђевдан – они треба да одремају неко време и на Марковдан јер ће тако „поништити дејство” пређашњег сна и неће их стићи „казна”.

Свети Марко у календару није уписан црвеним словом, али је у многим породицама крсна слава.

Васкршњи уторак: Дан сећања, наде и молитве

Igor Crnogorac April 22, 2025

Православни верници данас обележавају Васкршњи уторак, трећи дан највећег хришћанског празника – Васкрса. Овај дан је наставак васкршње радости, али и прилика да се молитвено сетимо ближњих који нису више са нама.

У неким крајевима Србије, управо на Васкршњи уторак посећују се гробља, доносе се васкршња јаја и пале свеће на гробовима. Иако се на сам дан Васкрса не иде на гробља, јер је то празник живота и победе над смрћу, Васкршњи уторак је посебан тренутак када се духовна радост празника дели и са прецима.

Верници верују да се молитве у данима после Васкрса, посебно на Васкршњи уторак, узносе са посебном снагом. Поред тога, у многим домовима наставља се празнична атмосфера – трпезе су и даље свечане, деца настављају да се туцају васкршњим јајима, а у породицама владају радост и топлина.

Овај дан подсећа да је Васкрс празник заједништва – не само са живима, већ и са онима који су нас напустили. Симболично, живот и смрт се прожимају у молитви, нади и вери да је љубав вечна.

У народном веровању, Васкршњи уторак важи за најсрећнији уторак у години – дан када се све добро започето умножава, а жеље и молитве имају посебну тежину.

Ускрс у знаку заједништва: Данас га славе и православни и католици

Igor Crnogorac April 20, 2025

Ускрс, највећи хришћански празник, ове године заједнички обележавају и православни и католички верници. То се догађа само у годинама када се поклопе јулијански и грегоријански календар. Према хришћанском веровању, Исус Христос је, после страдања на крсту и сахране, трећег дана васкрсао из мртвих. Овај догађај темељ је хришћанске вере. Симбол је наде, искупљења и вечног живота. За све вернике, то је дан радости, духовне обнове и заједништва.

Васкрсење Христово православци и католици обележавају сваки у складу са својим верским обичајима, али са истом поруком: победом живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом.

За православне вернике, Ускрс долази након дугог поста и Велике недеље, коју су обележили молитва, сабраност и тишина. У поноћ су служене Васкршње литургије, а верници се поздрављају са: „Христос васкрсе!“ – „Ваистину васкрсе!“.

У домовима се пале свеће и трпеза је богата. Прво јаје, чуваркућа, чува се до наредног Ускрса. Породице се окупљају, а деца се такмиче у туцању јајима.

Католички верници Ускрс су дочекали синоћ, на великој суботњој миси, у знаку светлости и ватре. И код њих се празник прославља молитвом, породичним ручком и радошћу. У многим католичким домовима традиционално се припремају јела и дарују ускршњи пакетићи деци, а у двориштима се траже скривена јаја.

„Смрћу смрт победи, и онима у гробовима живот дарова“ – пева се у православним храмовима, подсећајући да су вера и нада снажније од таме и да Ускрс није само традиција, већ и позив да будемо бољи, храбрији и блискији једни другима.

Иако обичаји могу бити различити, порука је иста – празник обнове, љубави и живота. У заједничком Ускрсу православних и католика види се снага духовног јединства и порука да светлост увек долази.