Beležnica Arhive | Stranica 3 od 19

Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja – Letnji Sveti Nikola

Igor Crnogorac maj 22, 2025

Pravoslavna crkva 22. maja po novom kalendaru obeležava praznik Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja, u narodu poznat i kao Letnji Sveti Nikola. Praznik je posvećen događaju iz 1087. godine, kada su mošti Svetog Nikole, arhiepiskopa mirlikijskog, prenete iz Mire u Likiji (današnja Turska) u italijanski grad Bari, gde se i danas čuvaju.

Sveti Nikola jedan je od najvoljenijih hrišćanskih svetitelja, zaštitnik putnika, moreplovaca, dece i siromašnih. Poznat je po mnogim čudima i dobročinstvima koja je činio za života, ali i nakon smrti.

Praznik se u narodu obeležava svečano i molitveno, a posebno ga poštuju porodice koje Svetog Nikolu slave kao krsnu slavu. U Kikindi se obeležava i kao hramovna i kao slava grada.

Gradska i hramovna slava kao trajni deo kikindske tradicije

Igor Crnogorac maj 21, 2025

Obeležavanje slave grada u Kikindi – Letnjeg Svetog Nikole, odnosno Prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja, 22. maja – novijeg je datuma, kaže istoričar Srđan Sivčev, direktor Istorijskog arhiva Kikinda.

– Sama slava grada jeste novijeg datuma, ali hramovna slava Crkve Svetog oca Nikolaja obeležava se još od 1769. godine, kada je počela izgradnja hrama posvećenog Letnjem Svetom Nikoli. Proslavljala se sve do Drugog svetskog rata, pa i tokom njega. Nakon rata, dolaskom nove vlasti oličene u Komunističkoj partiji Jugoslavije, i nametanjem drukčijeg društvenog poretka, ta praksa je prekinuta – objašnjava Sivčev.

On dodaje da grad Kikinda nije imao svoju zvaničnu slavu sve do 2017. godine, kada je ponovo započeto zajedničko obeležavanje sa Srpskom pravoslavnom crkvenom opštinom. Od tada se održavaju i litije ulicama grada. Praksa obeležavanja hramovne slave obnovljena je još 2006. godine, tokom mandata predsednika opštine dr Branislava Blažića.

U Srbiji je uobičajeno da gradovi imaju svoju slavu, koja je često istovremeno i hramovna – ukoliko je glavna crkva u mestu posvećena istom svetitelju. Taj dan simbolično povezuje duhovni i društveni identitet zajednice, podseća na korene i okuplja građane u zajedničkom obeležavanju tradicije.

S. V. O.

Gerontološki centar u Kikindi: Dom dostojan čoveka

Igor Crnogorac maj 18, 2025

Gerontološki centar, sa dva objekta – takozvanim Starim i Novim domom – ne izgleda kao institucija, već kao velika, šarolika porodica. Ovde se svako zna po imenu, svako ima svoju naviku i ritual, iako možda više nema svoju kuću. Ovo je priča o njima.

Izazovi velike porodice

Trenutno u Novom domu boravi 160 korisnika, a u Starom oko 100, različitih stepena podrške, a ima ih četiri. Najtraženiji je smeštaj za osobe kojima je neophodna potpuna nega.

– Imamo stalne liste čekanja. U ovom trenutku 14 osoba sa potpunom dokumentacijom očekuje prijem, ali taj broj varira. Uvek ima više zainteresovanih nego mesta – kaže v. d. direktor ustanove, Dragan Stjepanović. – Stacionari su uvek puni, jer se često dogodi da nam iz bolnica upućuju osobe koje nema ko da preuzme, a u tom smislu sarađujemo i sa Centrom za socijalni rad. Stacionar u Starom domu je najstariji objekat te vrste, datira iz 1900. godine i tu su potpuno zavisni korisnici, njih stotinu. Velika je potražnja za Novim domom jer ima 40 savremenih, dvokrevetnih garsonjera. U stacionaru Starog doma je 12 soba, a u paviljonima su trokrevetne sobe. Tu nam objekti nisu na zavidnom nivou, zato ove godine rekonstruišemo krov, zidove, podove i sanitarne čvorove sredstvima koje treba da dobijemo po konkursu resornog Pokrajinskog sekretarijata. I u Novom domu imamo stacionar, sa 60 korisnika. Za smeštaj ljudi kojima je potrebna potpuna nega je i najveće interesovanje – navodi Stjepanović.

Posvećeno osoblje broji medicinske tehničare, lekare, ali najveći teret nose negovateljice koje su i najbrojnije. Kako kaže direktor, uskoro će biti uvedeno i profesionalno stalno obezbeđenje u oba doma radi višeg nivoa sigurnosti.

– Posećivao sam i druge centre i naš bih izdvojio pre svega zbog profesionalnog osoblja koje se maksimalno trudi da bude na raspolaganju korisnicima. I ja ih obilazim, kad god stignem, pitam ih da li je sve u redu, da li su zadovoljni. Vidim da su oni stvarno prezadovoljni i kažu da ne pamte da ih je neki direktor ovoliko posećivao. I meni je drago da popričamo, da čujem da li postoji problem i šta još možemo da poboljšamo, jer oni su nam prioritet.

Saradnja i život van zidova

U oba doma podstiče se boravak na otvorenom, u dvorištu ili na terasama.

– Korisnici dosta vremena provode u okolini doma, gde imamo lepe letnjikovce, klupe, ukrasno drveće. U Starom domu je prelepo dvorište, uređenije je i korisnici se nude da pomognu oko njegovog održavanja, da se i sami angažuju. Mi smo ustanova otvorenog tipa, oni mogu da izađu i da odu u nabavku – navodi Stjepanović i dodaje da Centar aktivno sarađuje sa brojnim institucijama: sa Predškolskom ustanovom, Kulturnim centrom, Centrom za pružanje usluga socijalne zaštite – „Našom kućom“, Udruženjem penzionera, kao i sa privatnim domom „Misericordia“. Organizuju se druženja, posete, različite aktivnosti. Odlična je, kaže, i saradnja sa porodicama štićenika.

Slušajući život – glasovi stanara

Stanu Periz (91) iz Novih Kozaraca srećemo u hodniku. Tiha, ali prisutna u svemu oko sebe, deli utisak sa osmehom.

– Ovo mi je deseta godina u domu. Bolje mi je nego što mi je bilo u životu. Imam troje dece, četvoro unučadi i četvoro praunučadi. Sada mi je mirno i lepo. Pratim šta se dešava, družim se. Meni je ovo kuća.

Jelena Marić (76) iz Kikinde je nova u domu, tu je od januara.

– Čekala sam osam meseci i, na moj veliku radost, tu sam. Najdraže mi je osoblje – ljubazni su, nasmejani, pažljivi. Sve mi odgovara, svojevoljno sam došla, dok sam još sposobna da se adaptiram. Imam dva sina, ne želim da im budem teret. Ovde su svi zlatni, mladi, nasmejani, nikad me u životu nije toliko mazio i pazio, niti mi ukazivao toliku pažnju, to je bilo pravo čudo za mene. Jedino ne valja što ima 90 odsto žena. Drugarice su mi Evica koja je bila učiteljica, Dana i Jovanka – priča Jelena.

U trpezariji zatičemo Dragu Stari (81). Sa baka Nadom, kako zove svoju drugaricu, deli sobu i ljubav prema cveću.

– Imamo mali ritual – kafu među cvećem. Drugovi su mi i Ferenc i Bogdan. Moja ćerka živi u Nemačkoj, kod kuće ne mogu sama. Ovde su i lekari i sestre, i danju i noću – kaže Draga. – Tu sam već tri i po godine. Ovde je toplo. Ljudi su važni.

Ferenc Vaš (87), nastavnik u penziji iz Ruskog Sela, sedi uz kompjuter. Vešt je sa tehnologijom, ima Fejsbuk, čita vesti, piše.

– Bio sam nastavnik matematike i fizike. Penzionisao sam se posle 44 godine rada u školi. Izgubio sam suprugu 2022. godine i došao ovde. Ćerka mi je bolesna. Bolje je nego da sam sam – priznaje Ferenc. – Imam miran kutak, mogu da čitam, gledam vesti, proučavam psihologiju, filozofiju. Najvažnije je što sam zbrinut ako mi nešto zatreba.

U Starom domu, u dvorištu dočekuje nas Olga Plavkić (79) u svojoj kreativnoj radionici. Sa posebnom pažnjom ređa komadiće papira u mozaik.

– Radim portrete, Teslin najviše. Bili smo u Zrenjaninu, u Molu, izlagala sam, osvajali smo nagrade. Radim s ljubavlju. Nemam roditelje bila sam u dečijem domu. Muž mi je preminuo, ćerka radi. Da sam kod kuće, bila bih sama. Imam drugaricu Obrenku – već šest godina smo cimerke. Ona je mnogo dobra, pomažemo jedna drugoj. Ja sam vedra osoba, ovde me poštuju.

Tišina, briga i život u punom krugu

Dok prolazimo kroz uredno dvorište, gde štićenici u hladu razgovaraju, zalivaju cveće i dele kafu, postaje jasno da je ovo mnogo više od ustanove socijalne zaštite. Ovde život ne prestaje – on se nastavlja, polako i dostojanstveno.

U Gerontološkom centru žive ljudi sa imenima i pričama. Njihov život nije stavljen na pauzu, već je samo promenio formu. Ovo je mesto u kojem dobijaju ono što često nije bilo zagarantovano ni u mladosti – sigurnost, pažnju, brigu i pripadnost.

U domu nije kraj. U domu je novo poglavlje. Ovde život teče u laganom ritmu.

S. Vulović Ostojić

Pravoslavni vernici danas slave Svetog Vasilija Ostroškog – čudotvorca i iscelitelja najtežih bolesti

Igor Crnogorac maj 12, 2025

Današnji dan Srpska pravoslavna crkva posvećuje čudotvorcu Svetom Vasiliju Ostroškom. Poznat i kao Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac, bio je episkop zahumski i srpski pravoslavni svetitelj.

Rođen je kao Stojan Jovanović u selu Mrkonjiću u hercegovačkom Popovom Polju 1610. godine. Zamonašio se u trebinjskom manastiru Uspenija Bogorodice. Ubrzo je postao episkop. Najpre je boravio u Tvrdošu, a potom prelazi u Ostrog.

Neumoran u molitvama, postu i fizičkom trudu, Sveti Vasilije upokojio se na današnji dan 1671. godine, a njegove netruležne mošti počivaju u manastiru Ostrog, uklesanom u stenama planine Ostroške grede.

Veruje se da su njegove mošti čudotvorne, pa ljudi svih konfesija dolaze da im se poklone i mole za isceljenje najtežih bolesti.

Tradicionalni dan velikog okupljanja vernika je 12. maj, ali i Trojičin dan, kada se održava Veliki narodni sabor u Ostrogu.

Slavi se i kao krsna slava.

Po narodnom običajnom kalendaru, danas se ne rade teški poslovi, ali valja da se očisti kuća, kako bi čitave godine u domu vladali harmonija i mir.

Duhovna akademija posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom u Banatskom Velikom Selu

Igor Crnogorac maj 8, 2025

Uoči praznika – Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca koji Srpska pravoslavna crkva slavi 12. maja, u Banatskom Velikom Selu, u kojem je hram posvećen ovom svetitelju, u subotu, 10. maja, biće održana Duhovna akademija.

Program pod nazivom „So zemlji“ biće održan u sali Doma kulture i u njemu će učestvovati: Hor „Attendite!“, multimedijalni umetnik Milan Vašalić, etno umetnik Sara Glišić, KUD „Marija Bursać“ i đaci OŠ „Slavko Rodić“. Duhovnu akademiju priređuje Srpska pravoslavna crkvena opština Banatsko Veliko Selo. Početak je u 18 sati.

Dan posvećen Svetom Marku – „blagi dan“ na koji ne treba raditi ni dremati

Igor Crnogorac maj 8, 2025

Pravoslavni vernici danas obeležavaju Markovdan, praznik posvećen Hristovom učeniku i prvom pomoćniku Svetog Petra.

Veruje se da je, zahvaljujući svetom Marku, nastalo prvo jevanđelje. Apostol Marko, poznat i kao sveti Marko Jevanđelista, bio je jedan od četvorice autora jevanđelja u Novom zavetu i jedan od prvih hrišćanskih propovednika. Nije bio jedan od dvanaestorice Isusovih apostola, ali je bio blizak saradnik apostola Petra i Pavla, i smatra se da je svoje jevanđelje napisao na osnovu Petrova svedočenja.

Jovan Marko (Jovan je njegovo jevrejsko ime, a Marko je rimsko) bio je pratilac apostola Petra, koji ga u svojoj poslanici naziva „svojim sinom“ (duhovnim).

Srbi od davnina veruju da će onoga ko se na Markovdan ogreši i ne ispoštuje apostola Marka stići kazna u vidu oluja i gromova koji će mu uništiti imanje.

Zato na ovaj dan zemljoradnici ništa ne rade na svojim njivama. Ovo se smatra „blagim danom“, vremenom za odmor i molitvu.

Tradicija se prenela i na ostala zanimanja – danas nikako ne treba raditi jer se veruje da Sveti Marko hoda svetom sa korpom punom grada, pa onom ko radi šalje nevreme koje će ga pratiti preko cele godine.

Na ovaj dan, veruje narod, nikako ne valja dremati preko dana jer će se onda biti bunovan i pospan preko cele godine. Izuzetak su oni koji su već „zgrešili“ i spavali na Đurđevdan – oni treba da odremaju neko vreme i na Markovdan jer će tako „poništiti dejstvo“ pređašnjeg sna i neće ih stići „kazna“.

Sveti Marko u kalendaru nije upisan crvenim slovom, ali je u mnogim porodicama krsna slava.

Vaskršnji utorak: Dan sećanja, nade i molitve

Igor Crnogorac april 22, 2025

Pravoslavni vernici danas obeležavaju Vaskršnji utorak, treći dan najvećeg hrišćanskog praznika – Vaskrsa. Ovaj dan je nastavak vaskršnje radosti, ali i prilika da se molitveno setimo bližnjih koji nisu više sa nama.

U nekim krajevima Srbije, upravo na Vaskršnji utorak posećuju se groblja, donose se vaskršnja jaja i pale sveće na grobovima. Iako se na sam dan Vaskrsa ne ide na groblja, jer je to praznik života i pobede nad smrću, Vaskršnji utorak je poseban trenutak kada se duhovna radost praznika deli i sa precima.

Vernici veruju da se molitve u danima posle Vaskrsa, posebno na Vaskršnji utorak, uznose sa posebnom snagom. Pored toga, u mnogim domovima nastavlja se praznična atmosfera – trpeze su i dalje svečane, deca nastavljaju da se tucaju vaskršnjim jajima, a u porodicama vladaju radost i toplina.

Ovaj dan podseća da je Vaskrs praznik zajedništva – ne samo sa živima, već i sa onima koji su nas napustili. Simbolično, život i smrt se prožimaju u molitvi, nadi i veri da je ljubav večna.

U narodnom verovanju, Vaskršnji utorak važi za najsrećniji utorak u godini – dan kada se sve dobro započeto umnožava, a želje i molitve imaju posebnu težinu.

Uskrs u znaku zajedništva: Danas ga slave i pravoslavni i katolici

Igor Crnogorac april 20, 2025

Uskrs, najveći hrišćanski praznik, ove godine zajednički obeležavaju i pravoslavni i katolički vernici. To se događa samo u godinama kada se poklope julijanski i gregorijanski kalendar. Prema hrišćanskom verovanju, Isus Hristos je, posle stradanja na krstu i sahrane, trećeg dana vaskrsao iz mrtvih. Ovaj događaj temelj je hrišćanske vere. Simbol je nade, iskupljenja i večnog života. Za sve vernike, to je dan radosti, duhovne obnove i zajedništva.

Vaskrsenje Hristovo pravoslavci i katolici obeležavaju svaki u skladu sa svojim verskim običajima, ali sa istom porukom: pobedom života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i svetlosti nad tamom.

Za pravoslavne vernike, Uskrs dolazi nakon dugog posta i Velike nedelje, koju su obeležili molitva, sabranost i tišina. U ponoć su služene Vaskršnje liturgije, a vernici se pozdravljaju sa: „Hristos vaskrse!“ – „Vaistinu vaskrse!“.

U domovima se pale sveće i trpeza je bogata. Prvo jaje, čuvarkuća, čuva se do narednog Uskrsa. Porodice se okupljaju, a deca se takmiče u tucanju jajima.

Katolički vernici Uskrs su dočekali sinoć, na velikoj subotnjoj misi, u znaku svetlosti i vatre. I kod njih se praznik proslavlja molitvom, porodičnim ručkom i radošću. U mnogim katoličkim domovima tradicionalno se pripremaju jela i daruju uskršnji paketići deci, a u dvorištima se traže skrivena jaja.

„Smrću smrt pobedi, i onima u grobovima život darova“ – peva se u pravoslavnim hramovima, podsećajući da su vera i nada snažnije od tame i da Uskrs nije samo tradicija, već i poziv da budemo bolji, hrabriji i bliskiji jedni drugima.

Iako običaji mogu biti različiti, poruka je ista – praznik obnove, ljubavi i života. U zajedničkom Uskrsu pravoslavnih i katolika vidi se snaga duhovnog jedinstva i poruka da svetlost uvek dolazi.

Park umetničkih dela od kamena i drveta: Od kuće bez struje i vode do ručno izgrađene oaze

Igor Crnogorac april 19, 2025

Kada se, pre deset godina, prevoznik i bajker Đura Vujčić, sa svojom Zoricom, doselio u ruševnu kućicu odmah iza pruge, prema Bašaidu, da tu izgrade svoj dom, nisu imali ništa. Ni struju, ni vodu, samo čistinu oko sebe i viziju. Danas je ta čistina ogroman park sa bazenom – potokom, fontanom i vodopadom, cvetnim lejama, starinskim predmetima i rukom građenim čitavim objektima. Nisu imali ni budžet ni arhitektonske planove – samo mnogo ideja i ljubav prema starim materijalima. I krenuli su: korak po korak. Sada se čini da su nezaustavljivi.

– Malo te nevolja natera, malo voliš… Ja volim drvo, volim kamen. To su materijali koji me inspirišu. Moj tata je bio dobar građevinac. Radili smo već kao mali sa njim, bio je dosta strog, ali nas je mnogo toga naučio. Više bih voleo da po ceo dan radim ovde nego da vozim kamion. Sve što vidite napravio sam svojim rukama – kaže Đura.

„Šta će vam ta brda šuta u dvorištu?“

Svaki kamen i svaka cigla u Đurinom dvorištu imaju svoju istoriju. Jer, pre nego što su postali temelji, zidovi ili detalji novog doma, bili su samo ruševine.

– Materijal donosim sa raznih mesta. Ako nađem neki kamen, dok sam na putu, dovezem ga ovde. Dovlačio sam kamenje sa Zlatibora, i iz manastira Studenica, sa mora, nema odakle nisam. I onda, kamen po kamen… Najveći deo za gradnju nabavljao sam tako što sam rušio stare kuće za građu i cigle. Sve sam donosio ovde. Onda sam sve to odvajao, čistio, pripremao, i od toga gradio i kuće i nameštaj.

Zorica se smeje kad se seti tog perioda.

– Kada bi me neko pitao zašto imamo brda šuta po dvorištu, nisam znala šta da kažem. Niko nije mogao da zamisli šta će od toga nastati.

Osim Đure koji je tačno znao šta želi.

– Sve pravim iz glave. Gledam materijal koji imam i osmislim šta od njega može da se napravi. Ja ne volim kad je sve u liniji i u kalupu. Neka bude malo iskrivljeno, kao da je priroda sama napravila. Trudim se da ostavim oblik i da ga samo minimalno obradim ručnom polirkom, ne sečem uopšte, osim kada nešto moram da uklopim. Svašta sam napravio i od kotura za strujne kablove. I jako se radujem dok radim – kaže dok rukom prelazi preko grubo obrađene drvene grede.

Tako je nastajalo pravo bajkovito skrovište sa dvorištem – parkom, u kome je svaki detalj pomno osmišljen i sam za sebe predstavlja celinu, toliko neobičnu i lepu da ne znate gde prvo da zaustavite pogled. Tu je bazen u obliku prirodnog potoka, sa ispustima za piće („da ne mora da se izlazi na vrućinu“), ćuprija sa krovom na ulazu, čak i fontana. Cveće, žbunje i svakojako rastinje, pomešano i uređeno, na svakom koraku. Nekoliko mesta za okupljanje, sva različita i potpuno originalna, kameni sto sa klupama koje podsećaju na Stounhendž. U centru je stari orah – vrteška koji noću svetluca. Osim što divno svetli i celo dvorište.

Kuća bez projekta, ali sa dušom

U objektima, naravno, ponovo sve Đurini i Zokini ručni radovi – od kuhinje, kreveta i ormara, do kupatila i polica. U najvećem objektu od stakla i drveta je centralni stub koji podseća na suvaču, stolovi i šank, ali i restaurirani nameštaj.

– Zoka i ja nabavimo džakove i onda ručno šijemo presvlake za fotelje. Vidiš, na ovim prvim smo još vežbali, a sada nam to ide kao da vezemo – priča Đura s ponosom.

Posebno mesto je njihova mala „kafana“ za odmor.

– Tu primamo goste, prijatelje, a najviše bajkere. Dolaze nam drugari iz cele bivše Jugoslavije i inostranstva, posebno za „Dane ludaje“. Ovde imaju besplatan smeštaj – kaže Đura.

Svet pun priča

Ono što je kod njihovog doma posebno nije samo arhitektura, već i duh koji on nosi. U svakom kutku, na svakom zidu, nalazi se neka priča.

– Sakupljam sve što ima istoriju. Volim da znam ko je nešto nekad koristio, ko je nosio šešir, iz kakve šolje se pila kafa – priča Đura.

Tako su se u njihovom domu našli vatrogasni šlemovi s početka prošlog veka, šeširi poznatih Kikinđana, raznobojni lončići i „cincike“, pa čak i jedan originalni Vermahtov bicikl.

– Svaki detalj ovde ima dušu. Ovo nije samo kuća, ovo je jedna velika priča – kaže Zorica.

Snaga, rad i malo ludosti

I naravno, ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez Zorice, kažu. Ona održava domaćinstvo, brine o enterijeru.

– Zajedno sve radimo – skromna je Zorica. – Svake subote kosimo – ja imam veleslalom kroz baštu, Đura je na većim površinama.

– Ne treba nam teretana. Imamo ceo hektar da rešavamo – dodaje Đura sa osmehom.

Jednom je doživeo nesreću – betonski zid je pao na njega i povredio mu ruku.

– Posle tri dana sam skinuo zavoj i nastavio da radim. Nisam mogao da sedim skrštenih ruku.

Iako ponekad razmišlja da uspori, još uvek ima previše ideja da bi zastao: prostor za roštilj, mesto za okupljanje oko vatre, parking za goste…

Zaštitni znak na ulazu u ovaj kompleks je motocikl podignut na stub.

– Ja sam, pre svega, bajker, imam BMW. U klubu sam „No Limits“. I dalje se družimo, idemo na moto-susrete, oni dolaze ovde. Onaj motor što sam podigao na stub, sam sam napravio. Da unuci vide kako je deda bio lud – uopšte se ne šali Đura.

Koliko je kreativan znaju deca i unučići koji jedva čekaju da dođu u ovaj, njihov svet.

– Ja imam sina i ćerku, a Zoka jednog sina. Imamo devetoro unučadi – najstarije ima 17, a najmlađe tri godine.

Ovo prelepo okruženje stvorili su za njih i za sebe, svojim rukama, kao veliko i autentično umetničko delo koje se širi.

Jedno je sigurno: sve što budu radili, radiće zajedno.

S. V. O.

Velika subota – dan tišine, molitve i nade

Igor Crnogorac april 19, 2025

Danas je Velika subota – drugi dan hrišćanske žalosti koji sledi nakon Velikog petka, dana kada je raspet Isus Hrist. Vernici ovaj dan provode u tišini i molitvi, čuvajući uspomenu na Hristov pogreb i Njegov silazak u Ad.

Kao deo Strasne sedmice, Velika subota predstavlja uvod u radost Vaskrsa. U hramovima, vernici celivaju plaštanicu na simboličnom Hristovom grobu, u dubokom poštovanju i nadi u Njegovo Vaskrsenje.

Ovaj dan obeležava prelaz iz starog u novo vreme – početak ere obeležene svetlošću Vaskrsenja. U Svetoj zemlji, u hramu Hristovog Groba, već vekovima se na ovaj dan dešava čudesna pojava Svetog ognja. Jerusalimski patrijarh unosi ugašeno kandilo koje se samo pali, a plamen se prenosi na sveće prisutnih i dalje nosi u domove i hramove širom sveta.

U pravoslavnim porodicama završavaju se poslednje pripreme za najveći hrišćanski praznik. Čiste se kuće, priprema praznična odeća, a ko još nije, u rano jutro boji vaskršnja jaja. U nekim krajevima mesi se i poseban hleb – vaskršnjak. Post se nastavlja, i to strogo – na vodi, uz suhojedenje.

Pored zvaničnog naziva Velika subota, u različitim krajevima ovaj dan je poznat i kao Strašna, Zavalita, Crvena ili Dugačka subota – nazivi koji podsećaju na dugotrajne Hristove muke na Golgoti.

Prema narodnom verovanju, na ovaj dan treba učiniti dobro delo ili udeliti milostinju siromašnima – veruje se da će se to dobročinstvo višestruko vratiti. Takođe, ne rade se nikakvi poslovi u polju niti ručni radovi.

S obzirom na to da ove godine pravoslavni i katolički vernici Uskrs proslavljaju istog dana, danas je Velika subota i u katoličkoj tradiciji. U katoličkim crkvama ne služi se Sveta misa, već vernici u tišini razmišljaju o Hristovoj žrtvi. U večernjim satima, na Veliku subotu počinje Vaskršnje bdenje, koje simbolično označava Hristovo Vaskrsenje i ulazak svetlosti u svet.

Бележница