Њих осморо, од укупно 29 који су матурирали 1965. године, један дан се дружили, евоцирајући успомене на пресудно време одрастања и формирања сопствене личности када су одабирали професију којом ће се бавити, а у којој су се касније скоро сви у ширим оквирима афирмисали…

Сваке године средином маја окупе се у граду у којем су се школовали и формално озваничили прву професионалну степеницу. Укупно их је 29 те пресудне 1965. године у кикиндској Грађевинској школи матурирало. Тек осморо их се сада нашло у истој учионици у којој су пре 60 лета последњи пут заједно као ђаци чули школско звоно, па се запутили у нове образовне, радне и животне изазове.  И сада дошли из различитих места да се виде,  упитају за здравље и евоцирају успомене на дане који се заувек памте.

Наш суграђанин Ратко Боровница, поред директорке Техничке школе Миланке Халиловић, нашао се у неформалној улози домаћина. Радује га, вели, чињеница да су се сви његови школски другари остварили у послу којим су се бавили, или, попут њега, још не помишљају на пензионисање.

– Успешне радне и животне  каријере све говоре – дефинише општу карактеристику своје средњошколске генерације Боровница, иначе дугогодишњи директор овдашњег ГП „Северни Банат“, а затим предузетник у струци, уз то и истакнути фудбалски радник. – Иза свих су вредна дела, која се памте. Време тече, године се нижу. Све нас је мање,  тринаесторо је преминулих, али се не дамо…

На својеврсни час носталгичног присећања на младалачке  изазове и искушења, а понајвише необуздана радовања, пристигла и једна дама из Панчева, Ксенија Стојков, некадашња Кикинђанка, која се афирмисала као пројектант. Из истог града стигао је  дипломирани правник Свето Мишковић, Новокозарчанин по рођењу, иначе чувени одбојкаш суботичког Спартака из времена када је овај клуб био у елити некадашње СФРЈ. Уз њега су Миодраг Шогоров, некадашњи челни руководилац локалног грађевинског предузећа, Карло Штајн, познати куглаш, који је радио у нашем Молерско-фарбарском предузећу, затим Ђура Угринов, инжењер геодезије, који живи у Новом Саду. Ту  је и Душан Рацков, који је радни век провео у „Енергопродукту“, који се, у време Покрета несврстаних, афирмисао градећи са југословенским предузећима грандиозне објекте широм Африке.

Са овогодишњег сусретања није изостао ни Зоран Обрадовић, врхунски  стручњак у бранши. Учесник је реализације бројних неимарских подухвата широм државе.Тек да се зна да је професору Хајдину био први асистент у пројектовању новосадског Моста слободе.

Окупљени су, уз жаљење што их нису видели, набројали оне који овога пута нису могли дођу у Кикинду. Поменули су Ђерђа Гедла, бизнисмена у Немачкој, иначе рођеног брата Карла Гедла, затим  Златка Мучала, једног од градитеља хотела „Нарвик“, који живи у Суботици, па  Веронику Кираљи, девојачко презиме Керекеш, дугогодишњу директорку суботичке Техничке школе. На крају дружења уследило је обећање: „Видимо се наредног маја“.

ПОМЕН ПРОФЕСОРИМА

У разговору у школи, а потом и на закусци у кафани, поменути су преминули другари, тринаесторо њих. Нису, у том смислу, заобиђене ни разредне старешина, прве две године Душан Илијашев, а друге две Миле Смиљански, нити директор Никица Гавранчић.

ЗОРАНОВЕ БЛАГОТВОРНЕ МУКЕ

Матуранти из „шездесет и неке“, као и сваки пут када се сретну, присетили  су се свакодневног путешествија њиховог омиљеног другара Обрадовића од куће до школе и назад. Пример за дивљење и поуку. Зоран је, наиме,  с породицом живео на салашу недалеко од моста „Девет грла“ удаљеног око 10 километара од Мокрина. У мокринску основну школу је ишао пешице, свакодневно преваљујући по двадесетак километара. На исти начин је, као средњошколац, стизао до Мокрина, те возом путовао  до Кикинде, па журно корачао ка Грађевинској школи и на исти начин се враћао на салаш. Такво искушење у раној младости није га сламало, него додатно јачало.

М. Иветић